Category Archives: Start-up Space

Fejsbuk, Libra i budućnost demokratije

Da li je najava iz kompanije Fejsbuk da će u opticaj pustiti svoju kriptovalutu zapravo dobar plan za razbijanje globalnog finansijskog sistema?

Šta možemo očekivati od iznenadnog Fejsbukovog upada u svet digitalnog novca? Baš kao što su državni regulatori počeli da se bude iz svoje samoindukovane kome – da bi „otkrili“ kako je njegov rast i prebrz i prevelik – ova je kompanija odlučila da udvostruči svoju nepokolebljivu posvećenost „brzom kretanju i prodorima“. Dobra stara vremena, kada je Facebook samo „prodirao“ u našu privatnost i izbore su prohujala – i izvesno je da će nam nedostajati. Ali, kakve šanse ima ova kompanija da jednom i zauvek „prodre“ u globalni finansijski sistem?

U tu svrhu, Fejsbuk je objavio Libru: svoju kripto-valutu, uz koju idu infrastruktura i mreža – dvosmisleni digitalni entitet koji je dovoljno prostran da bude sve za svakoga, i sa „plemenitim“ domenom „.org“. To je ultimativna Šredingerova mačka digitalne ekonomije: blokčejn/ non-blokčejn, koja će služiti kao novac / ne-novac da bi sačuvala / zakopala Facebook / sve nas.

Donekle oskudevamo u informacijama o specifičnostima funkcionisanja ovog amorfnog projekta, ali se ipak može uočiti njegova sveukupna težnja. Fejsbuk i Libra bi omogućili korisnicima – posebno onima koji su nesretni jer nemaju bankovni račun ali su te sreće da imaju Fejsbuk nalog – da konvertuju pravi novac u Libru, da ga deponuju virtuelno, da ga pošalju drugima ili da ga jednostavno iskoriste za plaćanje usluga.

Fejsbukov okvir za ovaj finansijski poduhvat slovi za human: Libra je tu da poboljša globalne bankarske usluge, a ne da iščupa ono što nam je od para još preostalo (a nije na našim bankovnim računima – ili, pak, jeste). Tako, za svaki Uber i Mastercard koji se pridruži Librinoj grupi u svojstvu partnera (po „sitnoj“ ceni od 10 miliona dolara po kompaniji – očigledno je da je era „besplatnih“ online usluga takođe prohujala), isto tako postoje i neprofitne grupe kao što su Mercy Corps i Women’s World Banking koje današnjem finansijskom i digitalnom kapitalizmu utiskuju „humanost“, pa čak i svojevrsnu komičnu crtu. Bez ovog neprofitnog kontingenta, Fejsbukova bi Libra pre bila grupa koja je više nalik kriminalnoj grupi koja pogoduje inovatorima i njihovim inovacijama – samo pogledajmo ukupan broj nedavnih sudskih slučajeva vezanih za Uber, Mastercard i Facebook.

Primamljivo bi bilo pogrešno protumačiti Fejsbukov „prodor“ u sferu svetskih finansija kao još jedan dokaz njegove beskonačne besramne drskosti, bezobrazluka i kratkovide arogancije. Da li je Libra tek samo jedna pametna forma pljuvanja u lice gnevnim državnim regulatorima? Gde, onda, Fejsbuk pronalazi hrabrost da objavi da će raditi sa kreatorima politika kako bi “oblikovao regulatorno okruženje” na način koji pogoduje njegovim potrebama? Jer, nijedan normalan regulator ne bi voleo da ga oblikuje neko ko se kreće u Fejsbukovoj orbiti.

Fejsbuk, međutim, nije novajlija u kontroverzama i verovatno je manje naivan nego što to sugeriše manifest iz Libre. Šeril Sandberg, zamenica generalnog direktora Marka Zakerberga dobro poznaje svet finansija pošto je svoju karijeru provela u američkom trezoru (FED) pod mandatom Larija Samersa. Je li moguće da Zakerberg, u stvari, ima dobro razrađen plan?

Fejsbuk prati rizičnu ali ujedno i racionalnu, dvostruku strategiju. Prvo, kompanija mora da diversifikuje svoje poslovanje nezavisno od profita koji joj sada dolazi od oglašavanja. Drugo, želja je da, koliko je to moguće, izbaci neke od strožih regulatornih mera koje će se pojaviti kada krajem ove godine američka predsednička kampanja bude u punom zamahu.

Bit diversifikacije je u suštini jednostavan: Fejsbukovi kineski konkurenti već su pokazali da plaćanja i komunikacije odlično idu zajedno „ruku pod ruku“, proizvodeći veoma profitabilan miks. Osim toga, svet bez finansijskih operacija banaka ili sličnih finansijskih institucija neće trajati zauvek; kako sada stvari stoje, najvjrovatnije će im poslužiti kineski tehnološki giganti, dok Peking proširuje digitalne komponente svoje globalne BRI strategije „Jedan pojas, jedan put“. Bez jakog prisustva u platnim uslugama, Fejsbuk na inostranim tržištima neće imati šansi ni (makar teoretskih) mogućnosti da preuzme vođstvo od Tencenta ili Alibabe na stranim tržištima.

S druge strane, direktnim udarom na svoje kineske rivale i potencijalni uspeh, Fejsbuk se svrstao na stranu Donalda Trampa: Facebook je taj koji agresivno pokušava da potkopa globalnu ekspanziju kineskih firmi, predstavljajući se danas Vašingtonu kao značajnija strateška prednost nego kada je bio u svom prošlogodišnjem, „pacifističkom“ izdanju. Za sada, dalje intenziviranje tehnološkog hladnog rata je dobra vest samo za Facebook, jer bi takva oštra retorika (i praksa) paralisali napore Vašingtona da uspe da ponešto ostvari (u relacijama s Kinom).

Ali postoji još jedan razlog za ovakvo delovanje Fejsbuka. Dok se priprema za javnu bitku za svoju budućnost, čini se da je kompanija shvatila da je njeno najbolje oružje da mobiliše tačno onu vrstu populizma koji je već dopustio drugim divovima iz Silikonske doline, posebno Uberu i Airbnb-u, da vrbuju svoje korisnike iza kulisa svojih kampanja uperenih protiv državnih finansijskih regulatora.

Pozicionirajući svoju firmu kao pobunjeničku silu protiv osrednjih birokrata i sporih korporativnih političara, stratezi u Fejsbuku nastoje da ubede javnost da je njihova kompanija, ta „emancipatorska snaga univerzalnih tehnoloških proboja“, zapravo žrtva globalne zavere političara i njegovih lenjih konkurenata. Imajući u vidu bezgraničnu javnu netrpeljivost prema bankama i njihovim regulatorima – netrpeljivost koju nadmašuje još samo neprijateljstvo prema telekomunikacionim kompanijama – takvi argumenti mogu zvučati čak i uverljivo.

Sa pokretanjem Libre, što bi Fejsbuk takođe mogao priznati na jako suptilan način, taj bi se njegov poslovni model mogao uskoro promeniti. Zanimljivo je da je već tiho prihvatio jednu sličnu ideju – svojevremeno anatemisanu u ključnim tehnološkim krugovima – da su podaci o korisnicima zapravo roba s istaknutom etiketom na kojoj piše – cena. Tako je nedavno pokrenuo aplikaciju koja korisnicima plaća kako bi mu prikupili podatke o tome na koji način oni komuniciraju sa servisima i aplikacijama njegovih rivala. Ali šta je sa vrednošću podataka koje korisnici generišu dok koriste sam Fejsbuk?

Na duge staze, ovaj rizični potez Fejsbuka mogao bi se ispostaviti kao unosan za razvoj njegove digitalne ekonomije, u kojoj su podaci i digitalne usluge potpuno komodifikovani (utrživi kao roba) pa samim tim i profitabilni – baš kao što imperativi oglašavanja doprinose da ti podaci ne budu utrživi. Da, Fejsbuk bi ipak i napokon morao nešto i da plati svojim korisnicima – ali bi, zauzvrat, mogao da im naplaćuje za svoje usluge. Sve dok se sve takve transakcije vode u valuti pod njegovom implicitnom kontrolom – u Libri – i ukoliko Fejsbuk uspe da ubedi svoje korisnike da njihovi podaci, sami po sebi, imaju daleko manju vrednost od usluga koje ona pruža – ovo ne mora nužno biti tako loš ishod po kompaniju. U stvari, ta bi krupto-valutna strategija bila gotovo sigurno bolje rešenje od mogućnosti da se preduzeće podeli na manje delove na osnovu zakona o suzbijanju trastova.

Ako je Facebook spreman da prihvati takav naizgled radikalan prelaz na plaćanja i pretplate, ovaj poslovni potez bi razoružao njegove brojne kritičare koji insistiraju na tome da je razlog za strah od Facebooka upravo zato što je previše zavisan od oglašavanja i jer nije u stanju da prihvati druge modele. Ali, da li bi jedan drukčiji Fejsbuk – predvodnik u korišćenju digitalnih valuta – bio manje opasan?

Možda su kritičari Fejsbuka pogrešno shvatili prirodu te pretnje. Fejsbuk, zajedno sa Amazonom, Guglovim „Alfabetom“ i još nekoliko drugih, predstavlja problem koji se fundamentalno razlikuje od onih problema koji pogađaju drug industrije.

Dokkle god traju podaci – i dokle god ti podaci postojano služe kao životna sila zdrave demokratije i ekonomije – ove firme će vršiti neproporcionalan i neprikladan uticaj na odluke koje treba da se donesu u parlamentima, a ne na tržnicama i „pijačnim tezgama“. Bilo da Fejsbuk to iskoristi tako što će izvlačiti naše podatke i prikazivati nam oglase, ili kupovanjem naših podataka uz prodaju svojih usluga – to i nije toliko važno. Jedan poslovni model, ma koliko bio profitabilan, nikada nije dobar temelj za gradnju i održavanje snažne demokratije. Za to imamo – zakone i ustave.

 

Evgeny Morozov, Guardian

Licemerje kratkovidih političara

Umesto da igra fer, cilj Vašingtona je da Sjedinjene Države izvuku korist za sebe, istovremeno nanoseći štetu drugim zemljama.

Napomena urednika: Sa porastom trgovinskih tenzija, neki političari u Sjedinjenim Američkim Državama uništavaju svoje moralne principe koje gromoglasno promovišu svojim preteranim težnjama ka zadovoljavanju sopstvenih interesa. Njihove politike i prakse postale su najveća prepreka tržišnoj ekonomiji. Evo kako na ovo gleda Žong Šeng, kolumnista dnevnika People’s Daily.

Imperijalizam prerušen u plašt “ideala”

Neki američki političari govore o “slobodnoj, poštenoj i uzajamnoj trgovini”, ali koriste tarife da bi pokušali da ucenjuju druge zemlje. Oni govore o “stvaranju otvorenog investicionog okruženja”, ali zapravo pokušavaju da suzbiju strane kompanije bez ikakvih suštinskih dokaza o njihovim “štetnim aktivnostima”. Kada Sjedinjene Države naiđu na probleme kod kuće, one biraju da obmanjuju javnost i prebace fokus domaće pažnje ka inostranstvu. Amerika govori o međunarodnim obavezama i odgovornostima skoro svaki dan, ali odlučuje da se jednostrano povuče iz pariskog Sporazuma o klimatskim promenama i drugih multilateralnih sporazuma. Oni navode da je SAD “važna sila” za održavanje svetskog mira, dok se, sa druge strane, ova zemlja bezobzirno upliće u unutrašnje poslove drugih zemalja i podriva mir i globalnu stabilnost.

Nedavna Galupova anketa pokazala je da u 134 zemlje obuhvaćene istraživanjem broj ljudi sa pozitivnim mišljenjem o SAD nastavlja da opada, pa ih je za skoro 20 procentnih poena više nego pre nekoliko godina. Danas sve više ljudi shvata istinu o američkom moralističkom stilu: ono što je u interesu Sjedinjenih Država je “moralno”, a ono što im ne pomaže u sprovođenju svoje strategije “Najpre Amerika” (America first) važi za “nemoralno”.

Prezir za zajednički moral otkrio je ekstremni pragmatizam nekih američkih političara. U njihovim očima, međunarodna trgovinska razmena nema nikakvu vrednost i pravila se ne poštuju.

Njihov takozvani moral nije ništa drugo nego njihovo sredstvo da se bore za pravo da izjavljuju, da stvaraju javno mnjenje i, na kraju, da tu potraže i ličnu korist. Na taj način američka politika predstavlja imperijalizam pod plaštom “ideala”.

Čovek ne može biti čovek ako je bez morala, niti zemlja može napredovati ukoliko je bez morala. Pravi međunarodni moral nije samo osnova za skladne međunarodne odnose, već i konsenzus međunarodne zajednice da neke vrednosti treba poštovati.

Kao globalna sila, Amerika bi trebalo da preuzme svoje dužnosti i – što su problemi složeniji – tim pre treba demonstrirati svoje primereno ponašanje i mudrost u njihovom rešavanju.

U današnjem svetu, međunarodni uticaj zemlje ne zavisi isključivo od sopstvene snage. U konačnoj analizi, to zavisi od održavanja zajedničkih vrednosti, promovisanja konsenzusa, postizanja šire saradnje i postizanja uzajamne koristi.

Sjedinjene Države se zalažu za razgovor o slobodnoj trgovini

SAD su jednostrano izazivale trgovinske sporove sa drugim zemljama, podižući “carinske barijere” i zatvarajući vrata za slobodnu trgovinu. Neki međunarodni mediji objavili su crtane filmove na temu “carevog novog odela”, otkrivajući samozavaravajuće reči i dela Sjedinjenih Država. Međutim, uprkos čvrstom protivljenju drugih zemalja njenom trgovinskom protekcionizmu, Amerika odbija da se pridržava pravila.

SAD su navikle da njene reči protivreče njenim delima. Kada su SAD objavile da će nametnuti carine na kineski uvoz, jedan visoki ekonomski zvaničnik Bele kuće izjavio je da se one verovatno neće uvesti, jer je to bila samo pregovaračka taktika.

Drugi visoki zvaničnik Bele kuće izjavio je da Sjedinjene Države brane slobodnu trgovinu, ali je utvrdio da je ono što trenutna vlada SAD-a podržava samo slobodna, pravedna, jednaka i uravnotežena trgovina. Neki američki političari su izjavili da će SAD “nastaviti da pozivaju na slobodne, pravedne i obostrano korisne ekonomske odnose sa Kinom”, istovremeno ističući nametanje tarifa od 25 odsto na kinesku robu vrednu 250 milijardi dolara koju ova zemlja izvozi u SAD.

Moramo “slušati ono šta neka osoba govori, ali i paziti šta ona radi” – ovo je upozoravajući savet zapreten u jednu staru kinesku izreku. Ukoliko Amerika zaista podržava slobodnu trgovinu, i ukoliko je posvećena izgradnji otvorene svetske ekonomije kao što je to Kina, trebalo bi da pokaže iskrenost i preduzme mere za rešavanje trgovinskih sporova, umesto da na rečima obećava a da sa druge strane primenjuje tarife.

Da je SAD zaista prihvatila slobodnu trgovinu i podelila želju “ostatka sveta” za unapređenjem zajedničkog razvoja, ne bi se tvrdoglavo držala svog stava na sastanku ministara finansija G20 i guvernera centralnih banaka u Nemačkoj marta 2017. godine, što je, po prvi put do sada, rezultiralo zajedničkim saopštenjem koje nije spominjalo promovisanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu.

Sloboda i jednakost su osnova i pretpostavka za međunarodnu trgovinu, a podržavanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu su osnovne vrednosti i osnovni principi Svetske trgovinske organizacije.

“Poštena konkurencija” iz usta SAD-a nije ništa drugo do njeno prkošenje principima multilateralizma, inkluzivnosti i nediskriminacije.

U eri ekonomske globalizacije, važno je podržati ta pravila i “umesiti veći kolač” koji bi ispešno namirio zajedničke interese i apetite svih zemalja, umesto da se držimo proizvoljnog i sebičnog pristupa.

Tvrdnje Vašingtona ne drže voduU ime nacionalne bezbednosti, američka vlada je kineska visokotehnološka preduzeća uvrstila u svoju listu sankcionisanih entiteta. Preduzeća ili pojedinci sa ove liste moraju dobiti odgovarajuće licence za kupovinu ili primanje transfera američkih tehnologija. Da li targetovanje preduzeća sa državnom potporom u drugim zemljama, i to na ovakav način, predstavlja „tržišnu ekonomiju“ i „slobodnu konkurenciju“ koje američki političari toliko zagovaraju u javnosti?

Sjedinjene Države su navikle da se predstavljaju kao zagovornici tržišne ekonomije ali i optužujuće upiranje prstom na razvojne modele drugih zemalja. Pa ipak, ona podržava međunarodna pravila samo kada su ta pravila u njenu korist, a ignorišući ih kada su nepovoljna po njih.

Američka administracija je tokom protekle godine postavila prepreke na putu stranih ulaganja u SAD, često se koristeći izgovorom da sve ovo radi „u cilju nacionalne bezbednosti“, uključujući tu i otežavanje realizacije investicija koje potiču od kineskih kompanija, i sukcesivno sprečavanje nekoliko akvizicija i spajanja u koja su uključene kineske kompanije. Neki američki političari takođe pokušavaju da ubede američke potrošače da ne kupuju ništa što je napravljeno u Kini.

Hegemonska logika ovakve vrste političara svodi se na ovo: Svet je primoran da kupuje ono što su Sjedinjene Države u stanju da proizvedu, dok zemlje s brzim ekonomskim razvojem jedino mogu da im izvoze proizvode i usluge s niskom dodatom vrednošću (tj niskoprofitne). Oni su primorani da bezuslovno ustupe mesto strategiji „Najpre Amerika“, postajući “damping-zona” za američke proizvode i tavoreći u ulozi dobavljača proizvoda niskog kvaliteta.

Prema studiji Svetske trgovinske organizacije, Sjedinjene Države daleko najviše krše pravila STO. Podizanje tarifa je postalo američko sredstvo kojim pokušava da pritiska svoje trgovinske partnere. U cilju održavanja američke tehnološke hegemonije i prednosti nad ostalima, neke akcije američke vlade ozbiljno su narušile tržišna ekonomska pravila pravičnosti, otvorenosti i kooperativnosti.

Američka administracija treba da shvati kako funkcioniše tržišna ekonomija. Gaženjem premisa koje su u duhu ovog globalnog ugovora, potkopavajući vladavinu prava i izigravajući poštenu konkurenciju, upravo je Amerika ta koja potkopava svoju ambiciju sažetu u slogan “Prvo Amerika”.

U doba ekonomske globalizacije sve zemlje postaju sve više međusobno zavisne i isprepletene. Aktivnosti američke vlade kojima potkopavaju tržišna ekonomska pravila samo će nametnuti još veći teret američkim potrošačima, i oslabiti konkurentnost njenih preduzeća.

SAD nudi trnje, a ne cveće

Ako Vašington zaista teži reciprocitetu, zašto onda nameće tarife drugim zemljama i neskromno se hvali oko desetina milijardi dolara prihoda koje će tarife generisati za SAD, istovremeno uživajući u nesreći koju prouzrokuju njenim trgovinskim partnerima.

Kao glavni osnivač i dugoročni lider multilateralnog trgovinskog sistema, SAD su nekada preuzimale vodeću ulogu u liberalizaciji trgovine i olakšavanju investicija. Svojim prednostima u tehnologiji, kapitalu i pravilima, SAD su uspostavile globalni lanac vrednosti kojim dominiraju transnacionalne korporacije, istovremeno stekavši ogromne koristi na globalnom tržištu, posebno na kineskom tržištu. Prema zvaničnoj američkoj statistici, investicioni fond američkih multinacionalnih kompanija u Kini je od 2009. do 2016. godine povećan za 111,4%, dok je prodaja porasla za 140,3%, a neto prihod za 151,3%. To pokazuje da Amerika nije patila od globalnog proizvodnog lanca, već je na njemu profitirala.

Međutim, SAD nerado gledaju kako  i koliko druge zemlje rade dobro. Da bi zadržale svoju vodeću poziciju i osigurale svoju dominaciju, SAD čak mobilišu administrativna sredstva (zabrane i carine) u želji da potisnu tehnološka preduzeća drugih zemalja pod raznim “neopravdanim” optužbama, kao i da bi osvojila prostor i vreme za američka preduzeća  u njihovoj operaciji zauzimanja tržišta visokim tehnologijama, održavajući monopolistički položaj u međunarodnoj industrijskoj podeli rada.

Najviši američki zvaničnici čak su lobirali kod vlada širom sveta da odbiju saradnju sa Huavejem zbog “ugrožavanja nacionalne sigurnosti”. I to ne važi samo za kineske kompanije već za sve američke konkurente, koji su u očima američkih političara “trn u oku”.

Neki američki političari su željni održavanja modela razvoja u kojem zemlje sa brzim privrednim usponom izvoze u SAD resurse male vrednosti, robu i usluge, dok Sjedinjene Države izvoze dolare, finansijske proizvode i jeftine tehnologije u ostatak sveta. U današnjem međuzavisnom globalnom selu, zajednički razvoj ostaje opšti trend. Zato će u budućnosti biti sve više subjekata koji će ovaj američki čin “otimanja tuđeg cveća i nuđenja trnja” odbaciti.

Zhong Sheng, China Daily

Žene liderke u IT industriji: Zorica Pantić Tanner

Zorica je prva žena rektor u SAD koja je dobila svoj dan: O odlasku u Ameriku, ženama u IT industriji, o fondaciji za srpske studente… priču o ovoj uglednoj informatičarki donosi portal StartIT.

Zorica Pantić Tanner je prva žena rektor Ventvort Instituta za tehnologiju u SAD, a u njenu čast Grad Boston proglasio je 9. maj za njen dan. Sve ovo je više nego dovoljan povod zarazgovor sa ovom istaknutom profesorkom.

Dve godine nakon završenih doktorskih studija na Elektronskom fakultetu u Nišu 1982. godine Zorica dobija Fulbrajtovu stipendiju za postdoktorska istraživanja u SAD. Tokom svoje karijere u Americi, koja je duga više od 30 godina, ostvarila je brojne uspehe i radila kao dekan i rektor na prestižnim američkim univerzitetima kao što su Državni univerzitet u San Francisku, Univerzitet Teksas u San Antoniju i Ventvort Institut.

O njenim profesionalnim uspesima, odlasku u Ameriku, osnaživanju žena u IT i osnivanju fondacije za pomoć studentima iz Srbije koji žele da studiraju u SAD razgovaramo sa dr Zoricom Pantić.

Po čemu se razlikuju obrazovni sistem u Srbiji i SAD?

Na srpskim fakultetima teorija je odlična, ali je praktični deo malo slabiji nego ovde u Americi. Kada sam ja ovde došla 1984. godine imala sam priliku da radim sa najnovijim instrumentima u laboratoriji. Isto tako, prva sam dobila priliku da radim na kompjuteru Cray. Kada sam u Nišu radila doktorat imala sam memoriju 8kb, bila sam presrećna kada sam mogla da odem u Beograd i radim na 16 kb, a kada sam došla u Ameriku radila sam na super Cray računaru od 1mb. U to vreme to je bilo ogromno.

Kako je izgledao početak vaše karijere u Americi?

Ja sam završila postdoktorske studije na Univerzitetu Ilinois Urbana-Champaign, koji je jedan od najboljih univerziteta u Americi za moju oblast istraživanja – mikrotalasna tehnika. Posle završenih studija tražila sam poziciju na univerzitetu i dobila posao profesora na Državnom univerzitetu u San Francisku na kom sam radila od 1989. godine do 2001. godine i na kom sam neko vreme bila direktor Škole za inženjerstvo. Na ovu poziciju sam došla jer je bilo problema koje treba rešiti, a izgleda niko nije želeo time da se bavi osim mene. Tamo smo ostvarili dobre rezultate.

U to vreme retkost je bila da žena postane inženjer, vi ste uspeli mnogo više, šta biste izdvojili kao najveća dostignuća tokom svojih mandata?

Sledeća stepenica u mojoj karijeri bila je mesto dekana i otišla sam na Univerzitet Teksas u San Antoniju na kom sam postala dekan Fakulteta za inženjerstvo. Tokom svog mandata uspostavila sam tri doktorska programa i povećala istraživačka sredstva koja smo dobijali od države i drugih izvora. U to vreme bila sam i glavni istraživač na jednom grantu vrednom milion dolara. Posle toga gledala sam šta još mogu da postignem u svojoj karijeri. Znala sam da je sledeći stepan postati rektor univerziteta. Ja sam bila povezana sa mnogim kolegama koji su bili dekani i rekla im da sam zainteresovana da postanem rektor. Bila sam kandidovana na više mesta i na kraju sam dobila poziciju na Ventvort Institutu za tehnologiju.

Nedavno ste dobili priznanje u Bostonu i 9.maj je proglašen za vaš dan.

To je za mene bilo veoma lepo iznenađenje i lepo priznanje za sav napor koji sam uložila da unapredim Ventvort i saradnju koju sam punih 14 godina imala sa ovim gradom. Za vreme svog boravka na tom univerzitetu uvela sam 12 novih programa na osnovnim studijama i 7 postdiplomskih smerova. Udvostručili smo budžet na 136 miliona dolara i doveli smo mnoge studente iz susednih gradova na naš univerzitet koji nisu imali dovoljno sredstava za studiranje.

Koliko je za vas bilo teško da uskladite naučnu i administrativnu stranu vašeg posla?

Meni su administrativne pozicije veoma interesantne jer ima mnogo strateškog razmišljanja i mislim da sam toliko postigla na tim pozicijama jer imam inženjersko iskustvo. Mnoge probleme koje sam imala rešavala sam pomoću svog inženjerskog znanja. Mislim da su mi pozicije dekana i rektora omogućile da pozitivan uticaj proširim na mnogo više studenata nego što sam to činila kao profesor.

Koliko se razlikuje pozicija žene inženjera u Americi danas i pre trideset godina kada ste vi otišli?

Kada sam došla u Ameriku u svojoj grupi bila sam jedina žena inženjer. Svi su me pitali šta radim ovde. Ja sam rekla da sam inženjer, čudili su se i govorili: žena, pa inženjer; ja sam im uvek odgovarala ”kakve to veze ima, ja sam samo inženjer”. U to vreme osamdesetih bilo je jako malo žena koje su bile inženjeri, verovalo se da je to muško zanimanje.

Kada sam otišla u San Francisko takođe sam bila jedina žena i postala direktor te škole. Inače, ja sam navikla da sam okružena drugim ženama inženjerima u Srbiji. Jedan od mojih ciljeva na Ventvort Institutu bio je i povećanje broja žena koje upisuju naše programe. Na našem Univerzitetu broj studentkinja je oko 22%, što je veći broj nego što je prosek u SAD koji je oko 18%.

Kako ste radili na osnaživanju žena u IT-u? I sami ste rekli da se na poziciju inženjera gleda kao na muško zanimanje?

Uključeni smo u regrutaciju devojaka u ono što u Americi nazivamo STEM polja – nauku, tehnologiju, matematiku i inženjerstvo. Dovodili smo i devojčice izviđače na naš univerzitet kako bi naučile koliko je STEM pozitivan za društvo. Njima su se projekti koje smo im pokazali i na kojima smo im dali da rade jako dopali i mnoge od njih će doći kod nas. Mnoge majke su me kontaktirale sa željom da se angažuju kako bi njihove ćerke došle na naše studentske programe.

Ima li studenata iz Srbije na vašem Univerzitetu?

Imamo studente iz Srbije i drugih bivših republika Jugoslavije. Ja imam fondaciju koja pomaže tim studentima, ali i studentima koji su iz srpskog porekla. Fondaciju sam osnovala u ime svoje sestre koja je preminula pre četiri godine. Studenti moraju da apliciraju za našu stipendiju, a mi godišnje dodeljujemo nekoliko stipendija. Većina njih su zaista odlični studenti koji sada rade na veoma značajnim pozicijama u Americi.

Kakvo je vaše mišljenje o IT sceni u Srbiji, planirate li uskoro dolazak?

U Srbiju dolazim na svake dve do tri godine. Održavam kontakte sa kolegama iz Srbije i mislim da su fakulteti odlični, ali je ovde oprema mnogo bolja. Nisam bila ni sa jednom domaćom kompanijom u kontaktu, ali se nadam da ću kada u septembru dođem u Srbiju uspostaviti i sa njima vezu.

 

startit.rs

Li Kećijang: poboljšanje poslovne klime je naša obaveza


Premijer Li Kećijang sastao se u utorak sa predsednikom Svetske banke Dejvidom Malpasom na sastanku lidera u Žongnanhaju, nekadašnjem delu “Carske bašte” i “Zabranjenog grada”  u Pekingu. [Foto: Wu Zhiyi/China Daily]

Premijer Li Kećjang ponovo je potvrdio predanost Kine poboljšanju poslovnog okruženja produbljivanjem reformi kako bi se pojednostavile administrativne procedure, uz uvođenje velikih poreskih olakšica i smanjenja naknada (taksi).

Li je na sastanku u utorak sa predsednikom Svetske banke Dejvidom Malpasom rekao da će zemlja svoje poslovno okruženje uskladiti s tržišnim principima, međunarodnim standardima i vladavinom prava kao sastavnim delom napora radi unapređenja visokokvalitetnog razvoja.

On je ukazao na saradnju Kine sa Svetskom bankom, s kojom usklađuje svoje korake u pravcu reformi i otvaranja ka svetu, a što doprinosi ekonomskom rastu ove zemlje. Globalna slika je složena i fluidna, a kineska ekonomija se suočava sa raznim rizicima i izazovima, rekao je on.

Dalja saradnja između Kine i Svetske banke će pomoći još efikasnijem smanjenju siromaštva, kao i postojećeg jaza između razvijenih i zemalja u razvoju, uz obezbeđivanje održivog ekonomskog razvoja, rekao je on.

Kao učesnik, arhitekta i aktivni činilac trenutnog međunarodnog ekonomskog i finansijskog sistema, Kina je spremna da produbi saradnju sa Svetskom bankom i zajednički promoviše globalni razvoj i prosperitet, rekao je Li.

Kina, najveća zemlja u razvoju u svetu, spremna je da ispuni svoje međunarodne obaveze i dužnosti kao i da istovremeno osigura sopstveni razvoj, dodao je on.

Li je takođe pozvao Kinu i Svetsku banku da prodube svoje kooperativno partnerstvo time što će svetskoj javnosti poslati zajednički pozitivan signal o pridržavanju (ekonomskoj) globalizaciji i podsticanju globalnog razvoja i prosperiteta.

Malpas, koji je u aprilu izabran za 13. predsednika Grupe Svetske banke, pohvalio je dostignuća Kine u ekonomskom rastu.

On je rekao da je kineski premijer lično uključen u inovativne procese kineske ekonomije, kao i unapređenju zaštite životne sredine. “Radujemo se saradnji sa Vama u razvoju rešenja za postojeća pitanja, kako u Kini, tako i u svetu”, rekao je on.

Svetska banka je u svom godišnjem izveštaju Doing Business 2019 prepoznala napore Kine koja je prošle godine učinila puno kako bi poboljšala svoje poslovno okruženje; Kina se, po ovom izveštaju, popela na 46. poziciju globalne lestvice 190 svetskih ekonomija, u odnosu na 78. mesto koje je zauzimala godinu dana pre (2017). U izveštaju, objavljenom u novembru, navodi se prisutnost kineskih reformi u brojnim oblastima, uključujući smanjenje administrativne birokratije, što je ovu zemlju svrstalo među 10 zemalja koje su ove godine napravile najveće i najbolje pomake.

Malpas se u utorak sastao i sa Ji Gangom, guvernerom Narodne banke Kine, centralne banke ove zemlje.

 

Xu Wei WEI | China Daily | Updated: 2019-06-12 04:16

Zašto Kina zazire od Bitkoina a voli Blokčejn?

Sve je politika ili: kako Zapad gleda na Kinu i njenu kriptovalutnu strategiju?

Ovaj članak Majkla Kejsija objavljen je u njegovoj redovnoj nedeljnoj kolumni u magazinu specijalizovanom za kriptovalute. U njemu, Kejsi razmatra nedavne poteze Kine protiv rada sa bitcoinom i ICO u širem geopolitičkom kontekstu.

Globalna zajednica kriptovaluta ponovo pokušava da se izbalansira nakon novih, strožih pravila i provera koje kineski državni regulatori pokušavaju da uvedu u trgovinu kriptovalutama sa svoje teritorije: Peking se pita, i to zapad zna vrlo dobro: ova zemlja je potencijalno najveće svetsko kripto-tržište.

Čini se da su kineski kreatori politika daleko od transparentnog za Zapad, tako da se samo može nagađati koliko će dugo trajati nova ograničenja na razmenu i prodaju bitkoina.

Ipak, ukoliko posmatramo aktivnosti Kine u kontekstu njenih širih geopolitičkih namera, možemo barem dobiti korisnu sliku onoga što je na kocki, kao i dugoročnim izazovima i mogućnostima koje Kina stvara za kripto-valutu i ​​industriju blokčejna.

Uzmimo u obzir sledeće:

  • Čini se da je Narodna banka Kine bliža izdavanju digitalne fiat valute od bilo koje druge centralne banke na planeti. Ova zemlja pokrenula je sopstveni institut za istraživanje digitalnih valuta, sa direktorom koji otvoreno govori o mogućnostima instituta da dalje osmišljava i kripto-dizajnira: sve je ovo i cilj izdavanja specijalizovane publikacije CoinDesk.
  • Želja Kine da se okonča globalna dominacija američkog dolara raste, što je želja i drugih članica međunarodne grupe BRICS (Brazil-Rusija-Indija-Kina-Južna Afrika). Ruski predsednik Putin je još 2017. na samitu BRICS-a u kineskom gradu Xiamen rekao da će grupa raditi zajedno “kako bi prevazišla prekomernu dominaciju ograničenog broja rezervnih valuta”.
  • Pored svoje opreznosti prema Bitkoinu, Kina je posvećena distribuiranoj tehnologiji zapisa (DLT). Vladine i poslovne institucije formirale su različite konzorcijume na visokom nivou kako bi razvile i implementirale DLT. Kinesko IT ministarstvo podržava novu blokčejn laboratoriju, o kojoj je javnost saznala samo nekoliko dana uoči kineskog pooštravanja kripto-regulative vezane za trgovanje Bitkoinom.
  • Razjasnimo tek ovlaš šta je to DLT, izuzetno važan termin u trgovini kriptovalutama.  Distribuirana tehnologija zapisa je konsenzus repliciranih, zajedničkih i sinhronizovanih digitalnih podataka geografski raspoređenih na više lokacija, zemalja ili institucija. Ne postoji centralni administrator ili centralizovano skladištenje podataka.

Distribuirana baza podataka je raširena preko nekoliko čvorova tj. “nodova” (čvorišnih uređaja) na peer-to-peer mreži, gde svaki nod kopira i čuva identičnu kopiju “knjige-zapisa” (ledger) i ažurira se nezavisno. Osnovna prednost je nedostatak centralnog regulatora i vrhovnog donosioca odluka. Svaki put kada se dogodi ažuriranje glavnog zapisa, svako čvorište (nod) konstruiše novu transakciju, da bi potom ti nodovi tj „čvorišta “izglasali” konsenzusnim algoritmom na kom je zapisu je kopija tačna.

Jednom kada se utvrdi konsenzus, svi ostali čvorovi se ažuriraju novom, ispravnom kopijom glavne “računovodstvene knjige” (ledger). Sigurnost i autentičnost se postižu pomoću kriptografskih ključeva i potpisa.

Svojom “Inicijativom za pojas i puteve” (BRI), za koju se procenjuje da uključuje ulaganja vrednosti oko 900 milijardi dolara (mreže kopneno-pomorskih puteva koji obuhvataju 65 različitih zemalja), Kina predvodi najsveobuhvatniji plan za razvoj međunarodne trgovine i infrastrukture u svetu, svojevrsni model „Maršalovog plana“ za projektovanje ekonomskog i političkog uticaja u inostranstvu.

Uklanjanje posrednika (SAD)

Ukratko, jasno je da kineska vlada želi da podstakne međunarodnu trgovinu pod svojim uslovima i okonča finansijsku, ekonomsku i političku hegemoniju Sjedinjenih Država.

S obzirom da je predsednik Donald Tramp još u svojoj predizbornoj kampanji prigrlio protekcionizam tipa “Prvo Amerika” (America first), gajeći istovremeno i prezir prema diplomatiji (što je i te kako razlog za ljutnju onih zemalja koje su američke saveznice), Peking vidi priliku da preuzme lidersstvo u svetu (može li to ili ne – pitanje je za obradu na drugom mestu).

S obzirom na ulaganja u ovu finansijsku nišu, jasno je da kineske vlasti vide blokčejn tehnologiju kao potencijalno korisno sredstvo za smanjenje današnjeg broja posrednik,a čime bi unapredili svoje regionalne interese, posebno u trgovini. Ima još puno posla, na primer, inkorporirati „pametne kontakte“, tokene i druge aspekte blokčejn tehnologije u sisteme upravljanja lanca snabdevanja, koji poboljšavaju razmenu informacija i efikasnost.

Pre dve godine je lansiran konzorcijum „Belt and Road Blockchain“ sa sedištem u Hong Kongu, koji nudi međunarodni okvir za povezivanje digitalne tehnologije sa kineskim ambicijama u globalnoj finansijskoj industriji i tržištu .

Visokotehnološke nadogradnje za logistiku lanca snabdevanja na kineskom tržištu samo će omogućiti da ta rešenja budu uspešnija. Jedna takva nadogradnja, najavljena na samitu u Xiamenu bila je je BRICS-ova “E-Port mreža”, koju je ta grupa opisala kao “integrisanu elektronsku platformu za obradu i nadgledanje prekograničnog prometa robe i transportnih plovila u lukama”.

U jednoj agresivnijoj formi, Kina bi mogla da iskoristi ovu tehnologiju da direktno krene u „poteru“ za američkim interesima i dominacijom dolara. Znamo da Kina i Rusija već sarađuju na rešavanju izazova oko vrednosnih papira na bazi blokčejna.

Nije preterano zamisliti da ove dve sile i dalje istražuju rešenja za blokčejn – možda kombinaciju pametnih ugovora i višestrano potpisanih računa za „cyber-obveznice“, koji bi omogućili njihovim primaocima i davaocima da poravnaju trgovinske dugove sa direktnim međuvalutnim zamenama obveznica (jedna vrsta obveznice, akta ili drugog dokumenta kojeg čuva treća strana, a koja stupa na snagu tek kada je ispunjen određeni uslov – garancija).

To bi moglo okončati ulogu dolara kao posredničke valute kada izvoznici ili uvoznici žele da se zaštite od nepovoljnih poteza u svojim lokalnim valutama. Ovo bid uklonilo posrednike sa Volstrita, smanjilo transakcione troškove a samim tim podrilo i tzv. „sistem triangulacije“ koji je Sjedinjenim Državama dosad obezbeđivao (pre)veliki uticaj na svetsku trgovinu.

Daleko od toga da su ovo jedini razlozi zbog kojih Kina i Rusija istražuju upotrebu digitalne valute, ali se može reći da bi fiat digitalne valute učinile bilateralna svop (swap) rešenja daleko održivijima (Svop, finansijski instrument za zaštitu od rizika). Svopovi su ugovori između dve strane za razmenu tokova novca različitog porekla na vremenski period od dve do 50 godine. To su derivatni instrumenti – finansijske hartije od vrednosti čija se vrednost izvodi iz osnovne aktive – i koji se koriste za arbitražu, hedžing ili spekulacije. Za razliku od mnogih drugih derivata, svopovima se ne trguje na berzi, već se transaktuju neposredno između partnera, ili s investicionim bankama koje nastupaju kao posrednici).

Ovaj rusko-kineski dogovor o favorizovanju blokčejna mogao bi imati veliki posledice po Sjedinjene Države.

Ako kineski i ruski biznisi više ne budu morali da vrše trgovinska plaćanja u dolarima, tada ni vlade ovih zemalja možda neće morati da drže dolar kao rezervnu valutu. U međuvremenu, ako bi ovo rešenje za posredovanje u trgovini uspešno profunkcionisalo, većina drugih zemalja bi ga sigurno pratila.

Amerikanci ne mogu sebi priuštiti da budu zadovoljni dominacijom dolara i njegovim prednostima – nižim kamatnim stopama, za početak – a što im je Amerikancima omogućilo finansijsko liderstvo u proteklih 70 godina.

Kineski izazov

Da li to znači da će se Kina podići do statusa dominantne supersile? Moguće, ali ne nužno.

Glavni razlog za stav koji ne ide u prilog takvog ishoda je da sadašnji, zatvoreni ekonomski sistem Kine ograničava njegove kapacitete za inovacije. Kineske kompanije su, kako tvrdokorno misle Amerikanci, odlične u kopiranju tuđih ideja, ali „generalno nisu veliki inovatori“ (sa izuzetkom najnovijih dostignuća u solarnoj tehnologiji i plaćanjima).

Zatvorene, planske državne ekonomije, misle Amerikanci, ne podstiču otvorene inovacije; ne možete „naručiti“ kreativnost državnim diktatom, kaže ovaj anti-kineski stav.

Ovo je mesto gde bi se kineski potezi protiv ICO-a i Bitkoina mogli da primene taktiku shodnu izreci „klin se klinom izbija“: Obe kripto-valute predstavljaju deo globalnog sistema koji se razvija, bez ikakve „zvanične“ dozvole za inovacije – to je nešto što je pokrenuto kreativnošću, iz haotične šume novih ideja. U tom sistemu, programeri mogu monetizovati nove decentralizovane aplikacije i profitirati od međusobne saradnje, a da se pritom ne oslanjaju na restriktivnost zaštite intelektualnog vlasništva, koje potpada pod zakon i zakonsku odgovornost.

Razumljivo je stoga što su kineski centralni planeri uznemireni ovim naizgled anarhičnim svetom mnoštva ideja nad kojim nemaju kontrolu. To je i razlog što je kinesko testiranje blokčejna, po svemu sudeći, fokusirano na tzv „dozvoljene“, državom kontrolisane DLT –ove (algoritme koji potvrđuju i arbitriraju autentičnost protoka/ posedovanja kriptovaluta), na koje vlada može izvršiti kontrolu.

Ipak, neki misle da ograničavanjem moći nesputane inovacije otvorenog koda „Kina sebe izuzima od novih ideja i dinamičnih rešenja, potrebnih da bi prednjačila u odnosu na Zapad.

Opstanak Komunističke partije, paradoksalno, zavisi od nemilosrdnog, kontinuiranog ekonomskog rasta s jedne strane i kontrole informacija, tokova novca i ideja s druge strane. I pored toga, ne možete postići prvo ako praktikujete ovo drugo. Kina će, naposletku, biti nemoćna da se takmiči sa Bitkoinom i njegovim sledbenicima, jer (Bitkoin) direktno omogućava decentralizovani sistem razmene koji je otporan na cenzuru i kojeg “kali” jedan globalni, samoodržavajući inovatorski pul. Inovacije su, u svakoj sferi, neprikosnoveni izvor napretka.

S obzirom na trenutne prioritete politike Trampove administracije, verovatno da Amerika iz ovoga neće izaći kao pobednica. Ali – neće ni Kina – ukoliko nastavi pravcem kojim sada ide.

Doba procvata kriptovaluta će biti lep plen onim zemljama, preduzećima i pojedincima koji deluju unutar sistema otvorenog pristupa, vlasničkih prava i slobodne trgovine – principa na kojima je izvorno i sazdana američka hegemonija.

(CoinDesk je lider za informacije specijalizovane za blokčejn, bitkoin i kriptovalute; važi za medijski outlet koji teži najvišim novinarskim standardima, poštujući strogu uređivačku politiku. CoinDesk je nezavisna poslovna filijala „Digital Currenca Group“, koja ulaže u kripto valute i blokčejn startupe)

 

Michael J Casey, coindesk.com

Majkl Kejsi je predsedavajući savetodavnog odbora CoinDesk-a i viši savetnik za istraživanje blockchain-a MIT-ove Inicijative za digitalnu valutu (Digital Currency Initiative)

https://www.coindesk.com/political-china-hates-bitcoin-loves-blockchain

Zak – opasnost po druge, sebe i svoj Fejsbuk

Mark Zakerberg nikada nije imao šefa – i to je ono što je Fejsbuk učinilo opasnim.

Postoji jedna anegdota koju je u Njujork tajmsu nedavno opisao koosnivač Fejsbuka Kris Hjuz. On tvrdi da je došao trenutak da se raskrsti s ovim globalnim gigantom među društvenim medijima. Kada je 2006. Yahoo hteo da kupi Facebook za milijardu dolara, generalni direktor Mark Zuckerberg se odupro jer mu se nije sviđala ideja da radi za tadašnjeg šefa Jahua, Terija Semela (Terry Semel).

“Izuzev nekoliko svirki na koledžu,” piše Hjuz, “Mark nikada nije imao pravog šefa i činio se potpuno nezainteresovanim da u perspektivi ima bilo koga ko bi bio iznad njega.”

Nije se mnogo toga promenilo u vezi ove platforme: Fejsbuk je danas javno listirana kompanija na berzi i ima upravni odbor, ali Zakerberg, koji je predsednik odbora, još uvek kontroliše oko 60% deonica s pravom glasa. Ova postavka efektivno smanjuje moć odbora kao savetodavnog tela, tvrdi Hjuz. Uzgred, Zakerberg ne odgovara tj ne reaguje ni na pokušaj vladinog nadzora – američke vlade koja je ostavila internet kao mahom neregulisano igralište.

Tokom svih ovih godina, Zakerberg nikada nije morao da se previše sekira po pitanju svoje i kompanijske odgovornosti. A to pomaže da se objasne njegove slabosti kao lidera, koje su, zauzvrat, dovele Facebook do stanja haosa u kojem se trenutno nalazi.

Zašto je dobro imati šefa

Veliki deo privlačnosti preduzetništva je to što tada postajete sopstveni šef. Ali to je privilegija koju najviše cene oni koji su već imali iskustvo rada za nekog drugog. „Vi, zapravo, naučite kako da upravljate, a uz to dobijate i svojevrsno mentorstvo“, kaže Robert Saton, profesor menadžmenta na Univerzitetu Stenford i autor knjige „Good Boss, Bad Boss“ i „The Asshole Survival Guide“. Čak i loš šef vam može pomoći – da shvatite šta je ono što ne treba raditi.

Baš kao što se umetnicima savetuje da savladaju osnove crtanja kocki i senčenje cilindara pre nego što pređu na crtanje portreta, tako i većina poslovnih lidera mora da provede vreme radeći u tuđim kompanijama. I zaista, uprkos mitologiji Silicijumske doline o mlađahnim vunderkindima koji napuštaju fakultete pre diplome kako bi izrasli u osnivače velikih kompanija – preduzetnici koji stoje iza najbrže rastućih kompanija imaju tendenciju da zađu u svoje četrdesete u trenutku kada njihov biznis uzleti punom snagom. Dobre su šanse da su do tada radili za druge ljude, a ne za sebe.

Činjenica da Zakerberg nikada nije imao šefa očigledno nije ugrozio rast Facebooka. Međutim, nedostatak sopstvene odgovornosti kako u prošlosti tako i danas možda ga je učinio osetljivijim na dva pitanja za koja Saton kaže da se često povezuju s nekontrolisanim osećajem moći: zatrovanošću sopstvenom moći i povremenim moralnim sagrešenjima i etičkim „iskliznućima“ (moral licensing).

Biti zatrovan posedovanjem moći (power poisoning) je termin koji se upotrebljava za opisivanje fenomena zasnovanog na naučnim istraživanjima: onog psihološkog stanja u kojem akumulacija moći menja ponašanje ljudi na gore. U svojoj knjizi „Paradoks moći“ (The Power Paradox), psiholog Dacher Keltner sa Univerziteta u Kaliforniji, Berkeley, objašnjava da što je veća moć koju zadobijamo, to je veća verovatnoća da ćemo se usredsrediti na isključivo sopstvene potrebe, a da ćemo sve slabije reagovati na potrebe drugih. “Oni (koji zadobiju veliku moć) imaju tendenciju da vide ljude kao objekte koji stoje kao prepreka ka njihovom cilju, a ne da zadobiju empatiju prema njima”, kaže Saton.

Naravno, Zakerberg je oštro kritikovan zbog toga što nije pokazao dovoljno empatije prema ljudima na koje utiču odluke Fejsbuka o pitanjima koja se kreću od privatnosti i cenzure do lažnih vesti, pa čak i genocida. “Ljudi postaju brojke, algoritmi postaju pravila, a stvarnost postaje ono što podaci kažu”, izjavio je Om Malik za Njujorker 2016. godine. Dehumanizacija je takođe pogodna poslovna strategija, kao što je napisao Nikhil Sonnad za Quartz (blog magazina Atlantik): određene stvari koje na nesavestan način činite ljudima oko sebe. Kada je reč o podacima, možete s njima da radite šta god želite.”

Pošto iskustvo vlasti čini da se neki moćni ljudi osećaju manje zabrinutim za dobrobit drugih, sledi da podnošenje izveštaja i raport nekom drugom (tj vašem šefu) može poslužiti za proveru atrofije empatije. Ali, Zakerberg ne mora da brine o kontroli i ravnoteži. Zahvaljujući nekoj lukavo osmišljenoj korporativnoj strukturi, Zakerberg je, kako kaže profesor na Jejlu Džefri Zonenfeld, „Fejsbukov doživotni imperator”.

Tu je još jedan zajednički problem za Zakerberga i druge preduzetnike iz Silicijumske doline: dati sebi za pravo da nakon dobrih stvari ponekad učinite i ponešto prljavo i amoralno (moral licensing), kaže Saton. Psihološka istraživanja pokazuju da ljudi koji osećaju da su činili dobro u prošlosti mogu sebi dati dozvolu (pdf) da se u sadašnjosti ponašaju na manje etički način.

Naravno, Zakerberg je pokazao sklonost ka ovakvom načinu razmišljanja. U Njujorkerovom profilu iz 2018. godine, on je govorio o divljenju koje gaji prema drevnom rimskom caru Avgustu. “U osnovi, primenjujući veoma oštar pristup, uspeo je da uspostavi dvesta godina svetskog mira”, rekao je Zakerberg. “S jedne strane, svetski mir je dugoročni cilj o kojem ljudi danas govore… ali [koji] nije došao tek tako, već je (Avgust) morao da čini određene stvari.”

U ovom slučaju, Zakerbergove primedbe su usredsređene na filozofski koncept konsekvencijalizma – ideje da ciljevi mogu opravdati sredstva. Ali, šire gledano, lako je uvideti kako Zakerbergova vera u fundamentalno dobro svoje misije povezivanja sveta (Fejsbukom) može dovesti do toga da troši manje vremena u razmišljanju o žrtvama te svoje potrage.

U intervjuu datom Kari Svišer, Zakerberg je jednom objasnio zašto je Facebook bio spor u borbi protiv širenja dezinformacija na sajtu: “U retrospektivi, mislim da je pošteno reći da smo bili preterano idealistički i fokusirani mahom na one dobre stvari, naime, na deo onoga što povezuje ljude i doprinosi da se čuje i njihov glas.”

Još jednom, iskustvo postojanja šefa nad vama – naročito lošeg – moglo je da Zakerberga učini svesnijim načina na koje njegova aktuelna povremena moralna iskliznuća mogu uticati na druge. Jedna je stvar slegnuti ramenima na sklonosti Avgusta Cezara ka nasilju kao neophodnoj meri radi postizanja višeg dobra, naime, onda kada čitate o tome u istorijskim knjigama; sasvim drugo je raditi za jednog modernog Avgusta koji opravdava svoj užasan odnos prema zaposlenima pravednošću svoje misije.

“Od naših najranijih dana, Mark je koristio reč ‘dominacija’ da bi opisao naše ambicije, bez ikakve naznake ironije ili poniznosti”, piše Hjuz u Tajmsu, iako ga ne krivi zato što je tako razmišljao: “On je pokazao ništa manje od virtuozne energičnosti i presiranja, tako tipičnih za jednog talentovanog preduzetnika.”

Naravno, kada imate malo ili nimalo iskustva, mnogo je lakše ubediti sebe da jednostrano i usko stremljenje u cilju slamanja konkurenata i postizanja globalne dominacije nije u suprotnosti sa snom o stvaranju sveta kao boljeg mesta. Upravo to bi učinio svaki samouvereni štreber.

Kada ne znate šta je ono što se ne može činiti (drugima)

Nije ni čudo da je Silicijumska dolina očarana preduzetničkim ikonama poput Zakerberga ili Uberovog Travisa Kalanika, koji je na sličan način započeo svoj prvi posao dok je još bio student na koledžu. Kao što Saton primećuje, u startup svetu “postoje prednosti imati u svojim redovima mlade ljude koji ne znaju šta je to što se ne može i ne sme činiti.”

Ali postoje i jasni nedostaci. Hjuz, koji je 2007. napustio Facebook, nije samo zabrinut što je ova kompanija – čijem je stvaranju doprineo dok su on i Zakerberg zajedno bili studenti na Harvardu – postala monopolistička. On je takođe zabrinut i zbog toga što je njegov prijatelj i bivši partner akumulirao nivo uticaja koji je “bez presedana i neamerički” i to po bilo čijim merilima, bilo da je u privatnom sektoru ili u vladi. Hjuz piše da:

„On (Zakerberg) kontroliše tri osnovne komunikacijske platforme – Facebook, Instagram i WhatsApp – koje svakodnevno koriste milijarde ljudi… Samo je Mark taj koji može da odluči kako da Fejsbuk konfiguriše svoje algoritme kako bi odredio šta je to što će korisnici ove društvene platforme videti u svojim Vestima (News Feed), koje postavke privatnosti mogu koristiti, pa čak i koje poruke bivaju isporučene. On uspostavlja pravila za razlikovanje nasilnog i zapaljivog govora od onog koji je „samo napadan“; on ima moć da sam izabere isključivanje takmaca sticanjem (moći), blokiranjem ili kopiranjem.

Tako se, prema Hjuzu, steklo i previše moći u posedu jednog pojedinca, čak i za nekoga ko veruje da je “dobra, ljubazna osoba” – i tako je došao trenutak, tvrdi on, da američka vlada uđe nogom i razbije ovu kompaniju. “Mark Zakerberg nije u stanju da popravi Fejsbuk”, zaključuje Hjuz. I verovatno je u pravu.

Samo nemojte očekivati da će ga Zakerberg čuti.

Sarah Todd, Quartz (Atlantic magazine blog)

Jesu li skupa vina vredna svoje cene?

Sledi izvod iz rada profesora Univerziteta Kalifornija, Robina Goldstina, kojeg je predstavio u Američkoj asocijaciji vinskih ekonomista (Robin Goldstein, American Association of Wine Economists, AAWE): Jesu li su skuplja vina boljeg ukusa?”  (Do More Expensive Wines Taste Better?”). Tekst je preuzeo vinski portal Wine Folly.

Već smo razgovarali o jeftinom i skupom vinu, ali smo pronašli neke informacije za koje ćete naći da su izvesno intrigantne, pogotovo ako tražite odlična vina sa dobrom (pristupačnom) cenom. Ovaj članak opisuje teoriju zasnovanu na zaključcima iz temeljne ekonomske studije o vinu (Goldstein, 2008).

Na stranu lično mišljenje, većina se slaže da je vino od 20 dolara bolje od vina od 10 dolara. Međutim, kako se cena povećava, događa se nešto čudno:

Ljubitelji vina i posvećenici u ovaj napitak više uživaju u skupim vinima od nas „običnih smrtnika“ i laika.

„Na uzorku od više od 6.000 degustacija naslepo, nalazimo da je korelacija između cene i ukupnog rejtinga mala i negativna, što sugeriše da pojedinci [bez enološke ili somelijerske obuke] u proseku uživaju malo manje u skupljim vinima. Za pojedince koji su obučeni u nauku o vinima, međutim, nalazimo indikacije o pozitivnom odnosu između cene i uživanja.” Postavlja se pitanje zašto je to tako.

Jeftina vina

Kako to da skupa vina ne ostavljaju baš tako dobre impresije među onima koji nisu vinski entuzijasti? I, ako je to istina, da li nam je bolje da ostanemo u “blaženom neznanju” o nijansama ukusa i vina? U ovom slučaju, odgovor je – da: neznanje je blaženstvo, jer postoji teorija koja stoji iza toga zašto je ova studija proizvela suprotne rezultate:

“Većina jeftinih-masovno proizvedenih vina sadrži rezidualni („zaostali“) šećer.

Verujemo da je preostali šećer koji se koristi za poboljšanje okusa cenovno pristupačnijih vina (a koji nedostaje u mnogim finim vinima) razlog zašto jeftina vina imaju tendenciju da se jednako rangiraju kao ona fina i daleko skuplja.

Šta je preostali (rezidualni) šećer (Residual Sugar, RS)

12g/ L RS-a je oko pola kašičice šećera na količinu od 150 ml (pet unci). Na visokoj strani tablice, 57g/ L RS je oko 2 kašičice šećera na istu količinu.

Tablica vinskih šećera

Šećer u vinu se naziva rezidualni šećer (ili RS). On [obično] ne potiče od kukuruznog sirupa ili granuliranog šećera, već od šećera koji se nalazi u moštu (soku) vinskog grožđa i uključuje fruktozu i glukozu. Tokom proizvodnje vina, kvasac tipično pretvara sav šećer u alkohol i pravi suvo vino. Međutim, u nekim slučajevima, nijedan šećer nije fermentiran od strane kvasca, ostavljajući tada nešto od slatkoće kao ostatak.

Zašto je rezidualni šećer uobičajen u jeftinim vinima?

Ova tehnika je uobičajena kod svih vrsta vina – od jeftinih do skupih – ali se češće koristi kao metoda za poboljšanje ukusa vina proizvedenog od grožđa nižeg kvaliteta. Skuplja vina ne moraju da koriste ovu tehniku zato što kvalitetnije grožđe proizvodi bogatstvo i punoću, bez potrebe za primenom RS-a.

Ono što možda ne znate o našem čulu ukusa kada je reč o vinima je to da većina nas kvantifikuje kvalitet kao osećaj „bogatstva“ ili „tela“ u vinu. S obzirom da se bogatstvo i punoća vina može postići slatkoćom tj šećerom (koji vaš jezik ne može da tako lako detektuje), ovo bi mogao biti razlog zašto su jeftina vina u studiji podjednako, ako ne i malo bolje, rangirana od onih skupljih.

Jesu li skupa vina vredna svoje cene?

Zašto onda skupa vina koštaju više i šta je to u boci koju plaćamo skuplje? Pa, odlučili smo da napravimo mali grafikon za ilustraciju onoga za šta plaćate kada kupujete jeftino i skupo vino.

Preostali šećer, zapravo, nije nužno loša stvar, – u stvari, neka fina i malo skuplja vina sadrže rezidualne šećere.

Skupa vina, osnovna svojstva. 1. moguća je mala proizvodnja, 2. produženo vreme u bačvama od francuskog hrasta, 3. ručno ubrano grožđe, 4. od prvoklasnog grožđa, sa 5. specifikovanim poreklom (npr. “Burgundija” ili “Napa Valley”), i 6. sa malo ili bez ostatka šećera

Jeftina vs skupa vina, poređenje (vebsajt WineFolly)

Jeftina vina

Kada je u pitanju vrednovanje vina, vidimo da što manje trošimo, manje novca ide na kvalitetno grožđe. I dok ima mnogo ukusnih vina po pristupačnim cenama, ona moraju biti proizvedena u velikim količinama kako bi bila profitabilna. Na masovnom nivou, mnogi aspekti se menjaju s vinarstvom kako bi se osiguralo da je vino konzistentno. Takođe, postoje određeni regioni u kojima je cena grožđa (kao što je kalifornijska Napa) takva da će posao doneti gubitak ako cene vina lokalnih vinara budu manje od uobičajeno visoke cene primerene za kvalitet koji imaju u svojim buteljkama.

Jeftina vina: 1. mala proizvodnja nije moguća, 2. manje ili nimalo odležalo u solidnim hrastovim buradima, 3. mašinsko branje grožđa,

4. iz “opšteg” regiona (npr. „Kalifornija“), 5. Mešavina sorti grožđa, bez specifikuma koji odlikuju vrsnost pojedinačnih sorti,

6. Često sadrži ostatak šećera koji ukusu pridodaje punoću.

Dakle, sledeći put kada pokupite bocu vina, razmislite o tome šta je ušlo u nju. I, ako tražite veliku vrednost, evo nekoliko sjajnih članaka o regionima u kojima možete uživati:

Najbolja crvena vina ispod 10 dolara (izdanje za 2015)

Saveti za kupovinu dobrih jeftinih vina

Alternativne vinske regije Kalifornije

Sjajna penušava vina koja vam neće isprazniti džepove

Pet potcenjenih vinskih regija širom sveta

Par interesantnih podataka:

  • Francuski hrast, u zavisnosti od deviznog kursa, košta oko 1.200 dolara po buretu;
  • Američki hrast, $400 po buretu, a mađarski intermedijer, oko 750 dolara;
  • Kalifornijsko vinogorje Napa – prosečna cena po toni (2014): $4,065 ili $ 6,71 po boci
  • Prosečna cena po toni u Sonomi: $2,314 po toni ili 3,82 dolara po boci
  • Prosečna cena u Kaliforniji po toni: 734 dolara po toni ili 1,21 dolara po boci
  • Troškovi informacija o bocama iz Snootha

Završni porezi po boci kreću se od 0,04 do 0,71 dolara (zavisno od regulativa svake američke države pojedinačno)

Kako prepoznati rezidualne šećere u vinu?

Ako kupite crno vino sa rezidualnim šećerom, okusićete ga čistim nepcima.  Primetićete sledeće:

  • Pri prvom ukusu osetićete slatkoću na vrhu jezika. Ovaj osećaj je neznatan i brzo izbledi, pa obratite pažnju.
  • Naredni ukus koji ćete primetiti je jedna zaostala, rezidualna “uljasta” senzacija na sredini zadnjeg dela vašeg jezika (slično onome kako vaša nepca osećaju nakon ispijanja gaziranog napitka).
  • Primetićete da će crveno vino imati pretežno voćni profil.
  • Ako je vino odležalo u hrastovoj buradi, na kraju ćete osetiti slatkoću koja podseća na sladunjavost duvanskog dima.

Saznajte više o tome koja vina treba tražiti i koje vinske regije istražiti uz vodič Wine Folly: Osnovni vodič za vino („Essential Guide to Wine„) među ljubiteljima vina važi za „vinsku bibliju“ i vrhunski vodič; vizuelni je užitak i sjajno je dizajniran, a pre svega smatra se provereno solidnim izvorom za upoznavanje s vinima.

Wine Folly

https://winefolly.com/tutorial/is-expensive-wine-worth-it/

Da li će Kina biti nova supersila br.1?

U proteklih petnaestak godina nesumnjivo da je najinteresantnije geopolitičko pitanje  ono koje se tiče, naravno – Kine. Ovaj poprilično “amerikanizovani” pogled i perspektiva sa portala The Perspective mogu nam koristiti za bliži uvid u stavove i sudove uvrežene u nekim delovima američke javnosti.

Istina je da Kina čini velike korake ka globalizaciji, sa naglim razvojem tehnologije i privrede. Ipak, izgleda da njen svetski položaj i problemi vezani za domaća pitanja ukazuju na to da ona još uvek nije spremna za dominaciju u svetu. Nameće se pitanje, naime, da li biste se opkladili da će Kina biti sledeća supersila na svetu?

Nekoliko zapažanja idu u prilog ali i protiv ove teze.

Supersila je definisana kao zemlja koja ima globalni uticaj na druge u kulturnim, tehnološkim, vojnim i političkim sferama, a Kina se danas pojavljuje kao snažan kandidat za tu poziciju. Dok su Sjedinjene Države decenijama bile svetska supersila, eskalacija političkih tenzija između Sjedinjenih Država i Kine a posebno opet aktuelizovanog trgovinskog rata i nedavnih krivičnih prijava protiv kineske kompanije Huavej navodi mnoge da se zapitaju: da li će Kina moći da izraste u narednu supersilu.

Evo tri argumenta koji sugerišu da Kina postaje sledeća svetska supersila, kao i tri argumenta protiv ove tvrdnje.

Teza: Kina će zameniti Sjedinjene države kao supersilu

01. Kina prihvata globalizaciju

Retko da ćete se u Americi danas dohvatiti neke „stvarčice“ a da na etiketi nije istaknuta etiketa “Made in China”. To je zato što je Kina najveća izvozno-trgovinska zemlja, koja je 2017. godine u Sjedinjene Američke Države izvezla robu vrednu 430,3 milijardi dolara. Zapravo, Amerika je glavni trgovinski partner Kine jer američki proizvodi i usluge čine 19% njenog ukupnog uvoza na godišnjem nivou. Kina je, takođe, preduzela odlučne mere za uspostavljanjem snažnih veza na globalnom nivou, pokušavajući da učvrsti i odnose sa nekom od nekadašnjih američkih saveznica. Ona, takođe, vodi efikasnu igru u sferi globalnih odnosa s javnošću, i u svetskim medijima odavno slovi za globalna svetsku silu. Kineska inicijativa “Jedan pojas, jedan put” (Belt-Road Initiative, BRI) nastoji da stimuliše ekonomski rast širom Azije ulaganjem milijardi dolara u izgradnju ambiciozno planirane infrastrukture koja bi  povezivala Kinu sa ostatkom sveta.

Pored toga, Kina je veliki investitor u SAD, u kojoj poseduje preko bilion dolara (hiljadu milijardi dolara) američkog duga, (što je oko 5%), a već duže vremena rado i efikasno sarađuje sa perspektivnim američkim startap firmama. Činjenica je da predsednik Tramp – samo godinu dana nakon što se povukao iz TPP-a (Trans-pacifičkog partnerstva), stavljajući tada svoju zemlju na ivicu trgovinskog rata  – sada smatra da se ovom partnerstvu treba ponovo pridružiti. Ovo su ujedno i dva dovoljno kontradiktorna-suprotna stava, način promišljanja inače prepoznatljiv za jednog Trampa: Povratak u TPP (čemu uopšte prethodni izlazak iz partnerstva?) uz stav da Kina predstavlja “stratešku pretnju” po Sjedinjene Države.

02. Zapad želi u igru

Nije samo izvoz taj koji Kinu izdvaja od ostalih; Kina se može pohvaliti tržištem na kojem svaka zemlja Zapada pojedinačno želi što veći deo i učešće. Njen ekonomski rast je nadmašio sve druge zemlje u proseku od oko 10% godišnje; Sama veličina populacije (preko milijardu ljudi), u kombinaciji sa rastućom srednjom klasom, dala je zemlji kupovnu moć koja je bez premca. Shodno tome, nema te američke kompanije koja svesrdno ne stremi da „štrpne“ svoj deo tržišnog kolača ove zemlje. Facebook i Google su u više navrata pokušavali da uđu u Kinu, a svaki put su se obe ove kompanije upinjale da „naprave primerene promene“ svoje poslovne politike u nadi da će stvoriti nove proizvode i usluge kojima bi ušli u kinesku igru. Neki od najvećih holivudskih filmova su takođe prerađeni samo zbog moguće šanse da im Kina dozvoli ulaz na svoje tržište.

03. Tehnološki dominantna

Kina testira svoje pozicije u tehnološkoj dominaciji, što bi je još više kvalifikovalo za poziciju vrhunske supersile. Nekada na ne baš dobrom glasu po tome što je slovila za naciju koja”kopira i oponaša” druge, danas se može pohvaliti snažnim preduzetničkim duhom gotovo identičnom onome u kalifornijskoj Silicijumskoj dolini. Tržište digitalnih plaćanja je 50 puta veće od američkog tržišta, a dve najveće internet kompanije – Alibaba Group i Tencent Holdings (čija je maloprodajna grana, Aliexpress, dolarska “zlatna koka” za e-trgovinu, plus besplatna dostava) – sada su lideri u onlajn gejmingu, društvenim medijima i e-trgovini. Od superlaganog drona vrhunske izrade i kvaliteta čiji je proizvođač Mavic Pro (koji kontroliše preko 70% komercijalnog tržišta dronovima), pa sve do bajk-šering industrije i all-inclusive aplikacije WeChat – na tehnološke inovacije iz Kine na koju je Zapad nekad gledao s poprilično skepticizma, danas se gleda s dužnim poštovanjem.

Slede tri argumenta protiv teze o Kini kao vodećoj velesili u bliskoj budućnosti: Neki glasovi u SAD, naime, tvrde da ova zemlja nije sazdana od onoga što bi neku zemlju činilo supersilom.

01. Intervencija vlade guši potencijal

Visoki ekonomski rast nije dovoljan da bi ovu zemlju izdigao do statusa supersile. Kako misle na Zapadu, kineskom finansijskom sistemu nedostaje kredibilitet jer je u velikoj meri nerazvijen i podložan mešanju vlade. Pored toga, finansijski sektor retko pruža investitorima konkretne, profitabilne prinose, uz to bivajući optužen za ograničavanje konkurencije. Uber je, recimo, propao u Kini nakon što su vladini preferencijali za državna preduzeća pružili kineskoj kompaniji Didi konkurentnu prednost. Iako je Kina obećala da će uskoro omogućiti više stranih investicija ne bi li se suprotstavile navedenim optužbama, nivo uključenosti države u ukupnu ekonomiju, navodno, izuzima Kinu iz utrke za svetsku supersilu br. 1.

02. Još uvek nedovoljna podrška sveta

Kini je potrebna globalna podrška da bi postala supersila, što joj nedostaje u trenutnoj političkoj klimi. Dokle god američko ministarstvo pravde optužuje kineski Huavej za pokušaj krađe poslovnih tajni od T-Mobilea i protivljenja američkim sankcijama protiv Irana, svet će biti oprezan u interakciji/saradnji s kineskim firmama.

Pored toga, uzmimo aktuelni “valutni rat”: deo američkog uspona do svetske dominacije bio je rezultat Sporazuma iz Breton Vudsa, konferencije održane 1944. godine na zalasku Drugog svetskog rata, tokom koje su se delegati iz celog sveta složili da će devizni kursevi imati svoju bazu odnosno „podlogu“ u zlatu, dok će američki dolar biti rezervna valuta. To je pre 75 godina učinilo dolar najvažnijom valutom u svetu, a kao rezultat toga Sjedinjene Države su postale svetska „zadužbina“ i osnovica za ekonomske stabilnosti. Kina, međutim, nema poverenja koje je svet ukazao Amerikancima nakon Drugog svetskog rata, o čemu svedoči činjenica da je Kina još uvek neodlučna da svoj juan kandiduje za svetsku rezervnu valutu; njena istrajna privrženost idealima koji se razlikuju od zapadnih će, po mišljenju Amerikanaca, u velikoj meri biti prepreka daljem približavanju Zapada.

03. Problemi kod kuće i globalne perspektive

Sadašnja kineska populacija od preko milijardu ljudi vrši veliki pritisak na njene prirodne resurse. Napori za suzbijanjem eksplozivnog priraštaja – kao što je politika jednog deteta, koja je prisutna već više od 30 godina – napokon su se izjalovili. Tto je rezultiralo starenjem stanovništva koje je pretežno muško. Veliki deo kineske omladine otišao je u inostranstvo u potrazi za drukčijim prilikama, dok kineska radna snaga nastavlja da se smanjuje.

Iako njihova srednja klasa može imati ubrzan rast, nejednakost dohodaka izvan velikih gradova rasprostranjena je u meri neuporedivoj s postojećim standardima. Dokle god se kineska demografija ne prilagodi ciljevima koji odražavaju jedno uravnoteženije društvo po starosnoj dobi, polu i društveno-ekonomskom statusu, njen uspon do statusa dominantne velesile verovatno neće biti izvodljiv.

The Perspective

Kina 2018: rast neto zarada za 60% kompanija na berzi

Rast neto zarada je u 2018. imalo 60% kineskih kompanija, donosi China Daily.

Skoro 60 odsto kineskih kompanija je prošle godine ostvarilo rast neto dobiti, dok je oko 11,29% njih ostvarilo povećanje više od 100 odsto, izvestio je u utorak 30. aprila China Securities Journal.

Gledano na godišnjem nivou, tokom prošle 2018. je oko 1.988 kompanija ostvarilo neto dobit koja se može pripisati deoničarima matične kompanije – u pitanju su deoničari 3.400 kompanija kotiranih na berzama u Šangaju i Šenženu.

Stopa rasta neto dobiti oko 976 kompanija premašila je 30 odsto, a neto profit 384 kompanije porastao je za više od 100 odsto u 2018. godini, pokazala je statistika sajta za finansijsku analitiku Wind.

Ukupni operativni prihodi 3.400 kompanija su u 2018. dostigli 43,91 biliona juana (6,52 biliona dolara), što je za 12,79 odsto više u odnosu na prošlu godinu. Neto dobit koja se pripisuje deoničarima matične kompanije povećala se za 2,67 posto na godišnjoj razini na 3,45 biliona juana u istom periodu, navodi se u izveštaju.

Stopa porasta neto dobiti, uključujući građevinske materijale, naftu, petrohemiju, čelik, gvozdenu rudu, hranu, piće i maloprodajne artikle su prošle godine su porasli za više od 15 odsto.

Neto dobit bankarskog sektora povećala se za 5,5 odsto (na 1,47 biliona juana) u ukupnom obimu 2018. godine, što predstavlja oko 40 odsto ukupne neto dobiti kompanijskih A-deonica.

Performanse velikih kompanija su bile dobre, ali neke male i srednje kompanije nisu se dobro nosile zbog opadanja ekonomske aktivnosti 2018. godine, rekao je Jang Delong, glavni ekonomista u Fondaciji First Seafront sa sedištem u Šenženu.

Međutim, sa sprovođenjem politike za smanjenje poreza i naknada, očekuje se da će se ukupni učinak malih i srednjih preduzeća poboljšati 2019. godine, rekao je Jang.

Rezultati malih i srednjih preduzeća možda su dostigli najniži mogući nivo, a sa poboljšanjem finansijskog okruženja predviđa se poboljšanje njihovog učinka u 2019. godini, navodi se u izveštaju kompanije Everbright Securities.

Ovu projekciju za prvi kvartal ove godine su potvrdili izveštaji oko 3.100 kompanija sa berzi u Šangaju i Šenženu, tokom kojih su prihodi ovih kompanija dostigli 6,3 biliona juana, što je na za 28,57 odsto više na godišnjem nivou.

Neto dobit ovih kompanija, koja se može pripisati deoničarima matičnog preduzeća povećala se za 35,72% u odnosu na prošlu godinu na 557,1 biliona juana u prvom kvartalu 2019. godine.

U istom periodu, 1.859 kompanija je ostvarilo neto dobit u odnosu na prošlu godinu, što čini skoro 60% od ukupno 3.100 komp nija. Među njima je oko 953 preduzeća ostvarilo porast neto dobiti za više od 30 odsto, navodi se u ovom zveštaju.

Kompanije koje su u prvom kvartalu ove godine udvostručile svoju neto dobit uglavnom su bile u segmentiranim industrijama, uključujući mehaničku opremu, fine kemikalije, računare, elektroniku, akvakulturu i brokere.

Performanse sektora za uzgoj i potrošnju će se ove godine poboljšati; očekuje se dobit od komercijalizacije 5G mobilne mreže a povećaće se i profitabilnost elektronskog sektora, dok će nova automobilska industrija  imati više prostora za razvoj, rekao je Jang.

Prema zvaničnim sajtovima kineskih berzi, oko 3.627 kompanija trenutno se nalazi na berzi u Šangaju i Šenženu, od kojih 1.468 njih na šangajskoj i 2.159 na onoj u Šenženu.

Yang Yang | chinadaily.com.cn | 2019-04-30 17:27

WSJ: Kako je američka nauka kapitulirala pred kineskom

Ukoliko želi da ostane u trci sa Pekingom, Vašington bi morao pokazati svu svoju ozbiljnost oko ključnih tehnologija kao što su AI, genetski inženjering i kvantno računarstvo, kao i da konačno ponovo počne da izdvaja više novca za inovacije, istraživanje i razvoj, donosi Volstrit džornal (WSJ).

Gde god da se osvrnete, ovih dana se u SAD posvuda mogu čuti glasovi zabrinutosti o usponu Kine i slabljenju američke nadmoći na svetskoj sceni. Državni sekretar Majk Pompeo vidi Kinu kao “najveći izazov s kojim će se Sjedinjene Države suočiti u srednjoročnom i dugoročnom periodu”. Američka obaveštajna zajednica takođe oseća nelagodnost, navodeći rastuću tehnološku moć Kine kao glavnu zabrinutost u svojoj “Proceni svetskih pretnji za 2019. godinu”. Upravo ovih dana je šest bivših visokih američkih vojnih komandanata dalo  izjavu u kojoj je izrazilo zabrinutost zbog mogućnosti da kineska „bežična mreža nove generacije (5G)” bude “široko prihvaćena među našim saveznicima i partnerima”.

Kako su Sjedinjene Države odgovorile? Uglavnom odbrambenim merama kao što su uvođenje tarifa i žaljenje zbog kineskih “predatorskih” trgovinskih praksi. Ali na izazov se ne može odgovoriti samo zahtevom da Kina igra fer: Amerika treba da na kinesku moć odgovori svojim snagama, a najbolji način da se to učini je da obnovi dugogodišnju američku prednost: inovaciju. Da bi bili kompetitivni i ušli u utakmicu, a možda i prednjačili, SAD treba da hitno poprave neusklađenost između svojih deklarisanih nacionalnih tehnoloških prioriteta i raspoređivanja svog finansiranja naučnih istraživanja.

Nedavni izveštaj o proceni pretnji američke obaveštajne zajednice identifikuje brojna istraživačka područja koja će odrediti vojne oblasti i ekonomsku superiornost u narednim decenijama, od veštačke inteligencije i genskih modifikacija sve do sintetičke biologije (biotehnologije), 5G bežičnih sistema i kvantnog računarstva. Upozorava se da je američko „vođstvo u polju nauke i tehnologije značajno oslabljeno“. Kao što se može uočiti, ovaj pad proizlazi iz dva povezana trenda: stalnog opadanja američkih budžeta za osnovna naučna istraživanja i neujednačenog naglaska na bio-nauke, a na štetu novih tehnologija.

Prema Nacionalnoj fondaciji za nauku, američka vlada je 2017. potrošila 66,5 milijardi dolara na osnovna i primenjena istraživanja u oblasti nauke i tehnologije. To bi moglo da zazvuči kao puno novca, međutim, ova je suma tek mali deo federalnog budžeta od 4,7 biliona dolara – oko 1,7% federalne potrošnje i tek 0,3% američkog BDP-a. Što je još važnije i bolnije, dosad su Amerikanci daleko manje ulagali nego nekada, dok je trajalo zlatno doba američke tehnološke dominacije u svetu. Ulaganje Sjedinjenih Država u naučna istraživanja je 1956. godine predstavljalo oko 1,1% federalnog budžeta i samo 0,2% BDP-a. A onda je oktobra 1957. godine Sovjetski Savez lansirao Sputnjik, što je izazvalo američku bojazan da će izgubiti Hladni rat. Ulaganje u nauku je naglo poraslo 1965. godine, kada je 3,6% federalnog budžeta bilo usmereno na osnovna i primenjena naučna istraživanja. Ali kako je Hladni rat kopneo, a potom se i završio, kopnilo je i američko finansiranje naučno-tehnološkog razvoja – a danas su vidljive posledice “zavrtanja slavine”.

Što je još gore, raspoloživa sredstva su raspodeljena na veoma pristrasan način. Iako niz saveznih ministarstava i agencija sprovodi i finansira naučna istraživanja, od NASA-e do ministarstava za poljoprivredu, energetiku i odbranu, oko 46% svog državnog novca za civilnu tj mirnodopsku nauku ide samo jednoj agenciji: Nacionalnom institutu za zdravlje. Zato obaveštajna zajednica može da kaže da Sjedinjene Države ostaju dominantne u biomedicini i srodnim naučnim disciplinama.

Ali, aktuelne državne investicije u svim drugim kritičnim naučnim oblastima su zanemarljive. Odeljenje za energiju ulaže više od 18 milijardi dolara godišnje u istraživanje i razvoj – gotovo trećinu potrošnje koju SAD odvajaju na nebiomedicinske nauke. Međutim, otprilike polovina toga odlazi na odeljenje za energiju kao i nuklearni program i bezbednost – što su očigledno ključna pitanja, ali ne i na agendi najsavremenijih razvojnih polja kojima je moguće građenje jedne napredne ekonomije budućnosti. Veliki deo istraživanja finansiranih od strane američke savezne vlade u oblastima preporučenim od strane američkih obaveštajnih struktura – računarstvu, veštačkoj inteligenciji, fizici i drugim – prolazi kroz Nacionalnu naučnu fondaciju, koja je sve do pre neki dan bila primorana da preživljava od mrvica. U 2017. godini ukupna sredstva za istraživanje Nacionalne naučne fondacije iznosila su samo 5,6 milijardi dolara, oko 0,1% federalnog budžeta i manje od 20% budžeta američkih zdravstvenih institucija. Što je još gore, ovaj iznos godinama opada kao stavka federalnog budžeta. Teško je održati vođstvo u bilo kojoj oblasti kada se budžet za nauku smanjuje već čitavih pet decenija.

Nauka tu nije ni u kakvoj drukčijoj poziciji – pogotovo kada su vaši rivali godinu dana ranije (2017) izdvajali stotine milijardi u borbi protiv vas. Tokom 2016. godini, recimo, kineska izdvajanja za istraživanje i razvoj dostigla su oko 410 milijardi dolara – više nego što su zajedno izdvojili Japan, Nemačka i Južna Koreja. Prema magazinu Diplomat, od 2001. do danas je otvoreno više od 1.800 novih univerziteta a proizveli su gotovo pet miliona diplomaca iz oblasti nauke, tehnologije, inženjerstva i medicine – gotovo 10 puta više od ekvivalentne američke brojke (uzgred, u Americi diplomira oko 1,8 miliona studenata godišnje iz svih predmeta, iz svojih oko 2.600 četvorogodišnjih fakulteta i univerziteta).

Ovakve kineske državne investicije pomogle su njihovim firmama da preuzmu vođstvo u mnogim oblastima fokusiranim na tehnologiju. Kina je već najveće svetsko tržište električnih vozila i dominantan igrač u dronovima (Samo jedna kompanija sa sedištem u Šenženu ima 74% udela na svetskom tržištu dronova, izveštava Skylogic Research). Napredak koji su kineske kompanije Huawei i ZTE postigle u razvoju mobilne 5G mrežne tehnologije je takođe rezultat ogromne vladine finansijske podrške. Privatne američke investicije u naučna istraživanja su se povećala, ali ne dovoljno. Mala korporativna potrošnja ide na onu vrstu osnovnih istraživanja koja dovode do otkrića koja imaju kapacitet da transformišu pravila igre i sve ostale igrače. Američke kompanije troše oko 24 milijarde dolara godišnje na fundamentalne naučne discipline – otprilike trećinu godišnje investicije – ali  i preko 10 više na razvoj (oko 316 milijardi dolara).

Ni ovo nije dovoljno da bi Sjedinjene zadržale vodeću poziciju u odnosu na Kinu. Vašington treba da uloži više – mnogo više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Kakvo je rešenje za ovu situaciju?

Amerika treba da radi ono što najbolje ume: da se takmiči. Sjedinjene Države imaju najbolje svetske istraživačke univerzitete, veliki naučni istraživački talenat i jaku kulturu razvoja inovacija. Danas, Vašington treba da uloži više novca – i to daleko više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Idealno bi bilo da savezna vlada vrati nivo budžetskih sredstva za inovacije i R&D na nivo iz 1965. godine. Ona bi, u najmanju ruku, trebalo da se obaveže da će udvostručiti finansijska sredsta za nebiomedicinska istraživanja u ključnim oblastima koje je identifikovala američka obaveštajna zajednica. To bi zahtevalo oko 12 milijardi dolara godišnje tokom tri godine, što bi iznosilo samo 0,25% federalnog budžeta. Sjedinjene Države su odgovorile na lansiranje Sputnjika tako što su potukli Sovjete svojim odlaskom na Mesec. Samo 1965. i 1966. godine, NASA je dobila više od 4% federalnog budžeta. Americi je preko potreban jedan sličan period reinvestiranja i obnove u  osnovnim i primenjenim oblastima naučnih istraživanja kao i obrazovanju – da bi uopšte i pomislili da se takmiče sa Kinom i odgovorili na moguće pretnje u budućnosti. Kada je o naučnim istraživanjima reč, Vašington bi trebalo da stavi svoj novac tamo gde je zaista preko potreban.

(Ezekijel Emanuel je potpredsednik katedre za globalne inicijative Univerziteta u Pensilvaniji, Ejmi Gecden je izvršna direktorka Inicijative Penn-China, a Skot Mur je direktor programa Penn Global China)

 

Wall Street Journal