Zvezdane staze: lekcije iz poslovnog liderstva

Sve što znam o liderstvu naučio sam iz Zvezdanih staza, piše za LifeHacker novinar i tehno-entuzijasta Alen Henri.

startalkradio.net

Na pedesetu godišnjicu “Zvezdanih staza” (8. sept 1966), i dok sam još mogao da raspredam o uticaju koji je ova serija imala na mene, jedna stvar koja je i dalje prisutna, čak i sada, svakoga dana, jesu lekcije koje sam iz nje izvukao o načinima na koje se izrasta u dobrog poslovnog lidera – sve to gledajući brojne kapetane Zvezdane flote. Oni su ponekad bili izuzetni. U nekim drugim slučajevima, pak, baš i nisu. Uvek je, međutim, bilo nečega što sam od njih mogao da naučim.

Odrastao sam gledajući Zvezdane staze: pomenuo bih, recimo, „Sledeću generaciju“ (The Next Generation, 1987-1994); ostavljao bih sve obaveze na nekoliko desetina minuta samo da bih pogledao Deep Space Nine (1993-1999) u terminu kada se emitovala. Sećam se kada je emitovana prva epizoda „Vojadžera“(1995 – 2001), kao jedan od retkih koje se ne „pale“ – ali i ne mrze – uvodnu temu za Enterprajz (Rod Stjuart: “Vera srca”, Faith of the Heart, komponovala Dajen Voren).

Sretan ću priznati da sam sve o vođenju i upravljanju ljudstvom tj zaposlenima naučio od Bendžamina Šiška (Benjamin Sisko) i Žana-Lika Pikara (Jean-Luc Picard). Naučio sam da budem čvrst onda kada sam to morao, da budem diplomata čak i kada to nisam želeo da budem, i da budem tvrd kada se moralo. Naučio sam da biram svoje bitke, da se borim za uspostavljanje sopstvenih uslova u vođenju biznisa, kao i da se uzdam u onoga koji je u jednom trenutku to poverenje zaslužio. Evo još nekoliko stvari koje sam pokupio iz „Star Trek“ svemirske operete.

Ne ostajte u senci vaših prethodnika, čak i ako vam je to primamljivo

Ima nečeg u tome da budete drugi a ne prvi u komandnom poretku, što vam pruža onaj nivo slobode i fleksibilnosti koji izostaje ukoliko ste na samom vrhu komandnog lanca. Biti zamenik je opuštenije, i mada je to i dalje važan posao on ne dolazi s istom težinom kao što je to slučaj s prvim komandantom. S tim u vezi, kada je na vas red da zakoračite u središte pažnje, morate to i učiniti.

U epskoj epizodi “Najbolje od oba sveta” (The Best of Both Worlds), prvi deo emitovan kao poslednja 26. epizoda treće sezone, dok je drugi deo emitovan kao prva epizoda četvrte sezone), čije su završnice ostavljale fanove u stanju slatkog ali i mučnog iščekivanja, prvi oficir na brodu Rajker odjednom se sticajem okolnosti obreo u velikom komandnom sedištu, odvojen od kapetana od Pikara kojeg je mentalno zaposeo Lokutus, primoravajući kroz njega ljudsku rasu da se povinuje Borgu, i stavljajući na kocku sudbinu Federacije i same Zemlje, čija je kosmička ravnoteža poremećena. Tu, silom prilika, „uleće“ Rajker na Pikarovu poziciju prvog komandanta broda, osnažen podrškom bar-tenderke i stjuardese Gvinan (Vupi Goldberg) koja je pojurila u komandnu sobu s ohrabrujućim rečima – baš u trenutku kada mu je podrška zaista bila potrebna – čak i onda kada Gvinan toga nije bila svesna. Ona ga podseća (u videu gore) da je jedini način „krenuti napred bez osvrtanja“: ili da on uradi ono što treba uraditi – da pusti Pikara jer je on u tom momentu bio zaposednut, a samim tim i nemoćan da upravlja brodom – nešto što će Rajker nastaviti da čini sve do sretne završnice ove uzbudljive epizode.

 „Zvezdana“ lekcija je ovde prilično jasna. Napravite sopstvene obaveze, dužnosti, odazovite se sopstvenom pozivu, stanite iza odluka koje ste doneli i ne pitajte se “šta bi X uradio da je još uvek ovde?” Što više radite, i što više nagađate „šta je to što bi neko uradio umesto mene“, više ćete grešiti, dok će biti i više onih oko vas koji će se pitati kakva je vaša vizija, koji je vaš pravac i kakav je vaš stil komandovanja.

Čak smo i mi, kao gledaoci, dobili istovetnu poruku u epizodi „Q-Less“, jednoj od onih iz prve sezone Deep Space 9, kada je serija i dalje „jahala“ na uspehu i popularnosti koju je zadobio „The Next Generation“. Međutim (u videu iznad), mi kao publika (i „Q“ kao lik, koji stoji pred nama) dobijamo jasnu i glasnu poruku: Bendžamin nije što i Žan-Lik, i ne bi ni trebalo očekivati da to bude. Ovo nije baš najbriljantnija epizoda u istoriji Zvezdanih staza – a u stvari, ni ta scena nije bila najbolja scena. Ovo je problematično na sve moguće načine, premda je poruka apsolutno jasna: Deep Space Nine neće biti nalik serijalu koji joj je prethodio – i srećom po sve nas – ne predugo nakon prve sezone – ovo „šlepovanje“ na slavi nekadašnjih serijala je prestalo, pa su epizode napokon počele da se razvijaju samostalno i bez „kompleksa niže vrednosti“.

Znati kada je vaša etička pravila moguće „rastegnuti“ a kada ne

Ako biste stavili na stranu pet dolara svaki put kada kapetan Zvezdane flote pregazi Primarnu Direktivu, ili izvitoperi (ili bez uvijanja prekrši) pravila i propise zarad više prirode svojih ciljeva, skupili biste dovoljno novca da s njim odete u penziju. Ovo ne iznenađuje nijednog obožavaoca Zvezdanih staza, iako je prisutna jedna konzistentna poruka u svakoj seriji i svakom karakteru, naime, da pravila postoje s izvesnim razlogom – iako su ona ponekad vredna kršenja.

U “Prvoj dužnosti” (The First Duty), nakon ekvivalenta detektivske procedure na Akademiji Zvezdane Flote (ozbiljno, zašto nikada nismo imali epizodu s Akademijom?) Pikar se sukobljava s Krašerom (tada kadetom Akademije) zbog njegovog izostanka, podsećajući ga da je njegova posvećenost Zvezdanoj floti takođe posvećenost istini u svakom njenom obliku. Naravno, ovo je inspirativan i napet trenutak, ali i za nas je ovo podsetnik na još nešto: Pikar je istinu odbacio više puta – i svi to znamo – iako je fleksibilna tj „rastegljiva“ etika fleksibilna samo onda kada činite ono što mislite da je ispravno, a ne kada mislite da je to zabavno, ili čak neobično ili grandiozno.

Nasuprot tome, jedna od mojih omiljenih epizoda iz serijala Deep Space Nine, i zaista jedna od mojih najomiljenijih TV epizoda uopšte, „Na bledoj mesečini“ (In the Pale Moonlight), ovaj spektakularni monolog konačno sažima upravo onu vrstu unutrašnjeg konflikta koji je prikazan do te mere realistično da bi se znalo da se taj idealizam u epizodi ​​kao što je „Prva dužnost“ (First Duty) proteže samo na sadašnjost – i kada morate dostići onu tačku koja je zaista iza toga, još dalje, koja se mora dosegnuti zarad većeg dobra (ili… da li je baš tako?) – tačke posle koje nema nazad.

A tu je, onda, prisutan i jedan „divlji“, snažan kontrast, kada ste toliko zauzeti radeći ono što mislite da je ispravno, da pritom ne uzimate u obzir implikacije vaših postupaka. U dvodelnoj epizodi „Ravnodnevica” (Equinox) iz serijala Vojadžer, videli smo primer onoga što se dešava kada svi ovi vodeći principi i načela izađu iz zadatog okvira – delom zbog realne potrebe, ali i zato što su ova etička pravila klimavija nego što bi trebalo. Posada Ekvinoksa se suštinski zatvara i polako ubija članove druge vrste kako bi je koristila kao gorivo, a kada dođu u Vojadžer, nije prošlo previše vremena dok nije otkriveno kako je njihova tajna otkrivena, i da svi plaćaju cenu za to. Ovo je klasičan primer racionalizacije kršenja sopstvenih etičkih pravila, jer ciljevi opravdavaju sredstva. I, naravno, sve što treba da se desi – desiće se – na kraju, zar ne?

Mada, opet, s druge strane, to i jeste suštinska poruka koju treba da „kupimo“: Sledite svoje principe. Donosite najbolje odluke koje možete, i dozvolite da vas vode vaša etička pravila. Sve dok, naravno, ne morate odstupiti od njih da biste uradili ono što mislite (a o čemu zaista, zaista morate da stvarno dobro porazmislite) da je prava stvar. Možda zarad nekog višeg i većeg dobra, možda za vaš tim, ili možda zarad onih ljudi kojima služite. Ali morate znati kada su vaša etička pravila „stubovi“ na kojima stojite i koji vas drže uspravnim, a kada su ta pravila lanci koje morate pokidati jer vas sputavaju – a onda je bolje da, u oba slučaja, budete sasvim sigurni da stojite iza svojih odluka.

Verujte ljudima, ali tražite od njih da budu odgovorni za svoje postupke

Poverenje se ne daje ili poklanja već se zaslužuje, ali kada imate ljude sa kojima treba raditi morate biti u mogućnosti da im verujete – barem u meri u kojoj im dopuštate da rade svoj posao, da rade ono što najbolje znaju, i da im dopustite da u tome što rade uspeju ili ne uspeju sami – a onda, kada se taj uspeh ili neuspeh dogode – ispitati razloge. Pohvale i kritike imaju svoje mesto kada su u pitanju ljudi na vodećim pozicijama, i stoga je od posebne važnosti da im dopustite da deluju nezavisno.

Ovo, međutim, nije isto što i laissez-faire (slobodna i fer konkurencija) sa ljudima s kojima radite, ili ukoliko ih postavite u situaciju u kojoj će pretrpeti neuspeh (ili znate da će ga pretrpeti), a onda samo reći: “Eto, šta sam vam rekao”, kada to urade. Radi se o učenju prepoznavanja granice između poverenja u nekoga ko se čini strastvenim da učini sve kako bi uradio nešto na način na koji je to zamislio, i saznanja kada on(a) neće uspeti. U “Zaveštanju” (Legacy), epizodi iz četvrte sezone serijala Next Generation, posada Enterprajza nailazi na Išaru Jar (Ishara Yar), sestru njihove prerano preminule šefice brodskog obezbeđenja, Taše Jar (Tasha Yar). Smeju se, briznu u plač, nastoje da joj se približe… a ona ih izneverava. Ona (navodno) ne želi da ih povredi, ali u ovoj epizodi, zapravo, dobijamo tešku lekciju o poverenju, kao i koliko je teško oporaviti se kada vas izdaju.

U istom duhu, u originalnoj epizodi serije “Zadatak: Zemlja” (Assignment: Earth), dobijamo pouku o tome koliko može biti korisno kada vi, u svakom slučaju, odlučite da nekome verujete da je ono što čini ispravno, kao i da otkrijete njegovu (njenu) bolju prirodu, čak i ako, u stvari, ne znamo niti smo sigurni šta je, zapravo, i kakva je zaista priroda tog nekog. Kada se zasluži, ova vrsta poverenja (u nekoga koga ne poznajete a ko vas ne izneveri) ima izuzetnu moć. U poslednjoj epizodi Vojadžera, Ketrin Džejnvej traži od starog Harija Kima da “veruje u njen sud, još samo jednom”, onda kada je to bilo potrebno… a kada je iskreno – isplati se.

Ali to je unekoliko neugodno otkriće i uvid. Važno je naučiti verovati, a pružiti ljudima slobodu da streme ka svojim ciljevima i da ih ostvaruju – ali i da na tom putu prave i greške – jeste od izuzetne važnosti, dok se istovremeno dokazuje da su vredni tog poverenja koje ste im ukazali, i kada im možete omogućiti preuzimanje većih rizika pri donošenju kritičnijih odluka. Učite kada možete da verujete njihovoj intuiciji, baš kao što i oni uče. Ipak, u svakom slučaju, bez obzira na to da li na kraju uspeju ili ne, morate ih smatrati odgovornima za svoje odluke – bilo da to znači da ćete ih pohvaliti zbog njihovog dobrog rada, ili ćete ih smatrati odgovornima zbog njihovih neuspeha. To je jedini način na koji se neko od nas popravlja i napreduje, raste i uči kada možemo verovati našoj intuiciji, onom osećaju „iz stomaka“, a kada nam je, ipak, potrebna nečija pomoć pri donošenju odluke.

Budite blizu i prisutni, dajte savete, ali se držite na zdravoj distanci

U završnici serijala The Next Generation, u finalu epizode “Sve dobre stvari” (All Good Things), jedna od stvari na koje se Pikar žali u završnoj sceni je da „nikada nije našao vremena da se približi svojoj posadi, koliko god je to oduvek želeo“. Osećao se kao da mora da prema njima zadrži određenu distancu, a ova tema je odjeknula i u nizu drugih serija. Gde je Pikar zadržao distancu, Ketrin Džejnvej je osetila nešto suprotno, naime, u jednoj epizodi Vojadžera (Cloud), nakon što je Pikar ostao zapreten u Delta kvadrantu, na nju je pala ta vrsta odgovornosti: da pokuša da se približi posadi, čak i ako je to bilo teško za nju (a i za njih).

U svakoj organizaciji, stvar je u tome da budete zaduženi za ono što je kritično bitno i „glavna stvar“, i da se toga pridržavate: morate, najposle, održavati zdravu distancu prema ljudima sa kojima radite, a posebno prema ljudima koji rade za vas. Morate im biti na raspolaganju, čuti njihove brige i njihove ideje i uvek biti voljni dati povratnu informaciju – možda ne na gotovo roditeljski način kako su to kapetani Zvezdane flote uvek uspevali da budu – ali uvek pouzdani, uvek u liderskoj ulozi iz koje ne izlazite – ali nikada na relaciji s njima kao sa sebi sasvim ravnima. Osim toga, jedini način za održavanje ili stvaranje atmosfere autoriteta jeste da, zapravo, i budete ljudima upravo taj tako potreban autoritet onda kada im je to potrebno. Teško je to učiniti ako ste već toliko zaokupljeni ličnim odnosima na poslu, kada je teško koristiti zdravo prosuđivanje.

Ista epizoda, čak uprkos tome što je bila u ranoj fazi serijala Vojadžer, ilustrovala je važnost razloga zbog kojih je važno imati jednu sjajnu, pouzdanu osobu na vašoj strani da vam pomogne u upravljanju ljudima, stvarima i situacijama – nekome kome se možete zaista poveriti. I, naravno, zašto su najbolji lideri oni koji žudno upijaju sve u vezi posla i poseduju tu „optimističku radoznalost“ u vezi njega, a uz to i žele da taj posao rade kad god im se za to ukaže prilika.

Ostanite otvoreni za opcije, ali se ne izvinjavajte ako vaša bude zadnja

Konačno, i možda jedna od najvažnijih lekcija iz Zvezdanih staza koje možete naučiti o radu sa ljudima (i liderima) je da bi uvek trebalo da su otvoreni, da budu spremni da se „zabave“ s potencijalnim rešenjima i opcijama – ali se onda, u tom slučaju, nikada ne izvinjavajte što ste sami prosudili i doneli vaš sud i odluku – čak i ako to znači da odbacujete ostale (tuđe) opcije i pratite vašu intuiciju.

To je, uostalom, jedna od osnovnih karakteristika liderstva. Morate ispitati opcije koje su pred vama, razmotriti one koje nisu pred vama i učiniti ono što mislite da je najbolja odluka na osnovu u datom trenutku dostupnih informacija; čak i kada ste, kao u „Svim dobrim stvarima“, (All Good Things), finalu serije The Next Generation – vi jedini koji zaista razume, a kada svi drugi dovode u pitanje vašu procenu i sumnjaju u njenu valjanost.

Kada formirate svoj sud i potom donesete odluku, treba da stojite iza nje, izuzev ako usput ne dobijete nove informacije koje vas mogu nagnati da promenite kurs – a ponekad te nove informacije mogu biti baš-baš bolne za prihvatanje (mada je ispravljanje sopstvenih grešaka bolje nego izgubiti sve kada se plima okreće protiv vas). Čak i tada, nemojte se izvinjavati što ste doneli upravo takvu odluku – radili ste to sa najboljim namerama i najboljim informacijama u datom trenutku, i sve dok to činite koristeći se svojim najboljim i najjasnijim sudovima, nemate zbog čega da se bilo kome izvinjavate.

Uz malo sreće, ljudi oko vas će početi da stiču poverenje u vaš sud. Njihovo poverenje je takođe zasluženo, pa samim tim ne očekujte da će vam ono biti poklonjeno samo zato što, eto, imate autoritet ili ste „mnogo jaki“. Ponekad će se ljudi složiti sa vama, a ponekad će se upitati da li ste ludi – ali je od svega najvažnije zapamtiti i ne smetnuti s uma ono što je Ketrin Džejnvej jednom zgodom izjavila: Ako ne možeš imati poverenja u sebe, kome, onda, uopšte možeš verovati?

 

Alan Henry, LifeHacker

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.