Globalna moć: od Zapada ka Istoku, ponovo

Globalna moć se pomera ka Aziji – a Evropa će morati da se tome prilagodi, piše u svojoj kolumni za Gardijan Natalie Nougayrède, nekadašnja zamenica urednika u pariskom Le Mondu.

Tokom 2012. godine, analitičari konsultantske kuće McKinsey su, koristeći podatke sa Univerziteta u Groningenu, objavili jednu upečatljivu kartu koja pokazuje kako se globalni centar ekonomske gravitacije pomerio od prve godine nove ere naovamo. Da, dobro ste pročitali: od trenutka kada je Isus imao oko godinu dana. Gledajući mapu danas, ova mapa izgleda kao svež podsetnik na svet kroz vreme i kako je globalna pozicija Evrope brzo dovedena u pitanje. Otrežnjenje tom stvarnošću je razlog zbog čega je logično držati se zajedno, i učiniti sve da evropski projekat bude uspešan, a ne odugovlačiti.

Evo da pogledamo na ono šta kaže ova mapa. Bilo je potrebno jedno stoleće, od 1820. do 1913. godine, da bi se centar gravitacije (koji se vaga “odmeravanjem” BDP-a na odeđenim lokacijama) preselio iz Azije u Evropu. Posle Drugog svetskog rata, ta tačka se preselila preko Atlantika u Sjedinjene Države. U 60-im, 70-im, 80-im i 90-im godinama, ova tačka ekonomske gravitacije ostala je u zapadnom delu severne hemisfere. Zatim se desilo vrtoglavo ubrzanje. Za samo jednu deceniju, od 2000. do 2010. godine, centar se vratio u Aziju, preokrenuvši gotovo sve trendove u prethodnih 2.000 godina.

Već neko vreme se mentalno prilagođavamo ovoj smeni. Knjige su pisane o tome kako će ovo biti “azijski vek”. Ovih dana, udarni naslovi po pravilu pripadaju Severnoj Koreji i Kini, a da ne pominjemo Mijanmar – sve ovo služi kao stalni podsetnik na to koliko će bezbednost sveta – upravljanje, kao i liberalne demokratske vrednosti koje će (ili neće) biti podržane – zavisiti od toga šta se dešava u delu sveta koji većini Evropljana izgleda daleko.

Toliko toga se dešava u našem (evropskom) regionu. Debate o jednakosti, socijalnoj pravdi, raznolikosti, migracijama, nemačkim izborima, planovima za reformu Emanuela Makrona, neredu kojeg je napravio Bregzit, a da ne pominjemo zabrinutost zbog demokratskog nazadovanja Poljske i Mađarske, dok Rusija steže svoje vojne mišiće na istoku. Može nam biti oprošteno jer smo zaboravili koje je naše mesto u svetu. Prezauzeti smo.

Evropa je važna, ali često se čini da je manje važna nego što želimo. Nama čak nije bio potreban ni Donald Tramp kako bismo shvatili zašto je, kao nikada do sada, Stari kontinent za Amerikance toliko nebitan; Evropa ih interesuje manje nego bilo koju prethodnu generaciju. Sećam se jednog od zvaničnika iz Obamine administracije, koji mi je 2012. rekao kako im je Evropa bila “dosadna” (to je bilo usred krize evra), dok je Azija bila “uzbudljiva”.

Sve ovo ima određen psihološki uticaj. Studije pokazuju da su građani azijskih zemalja čije su privrede brzorastuće skloni da budu daleko optimističniji (58%) nego Evropljani (24%). Nove srednje klase u državama Azije gaje uverenje da će u finansijskom smislu njihovoj deci biti bolje: Za njih, budućnost sija blistavo. Sa druge strane, Evropljani imaju teška vremena, pa im je i teže da se osećaju optimističnije.

Imajući ovo na umu, promena percepcije javnosti mora biti ključni deo onoga što se u kompjuterskom žargonu zove „rebooting“:  ponovnog podizanja sistema evropskog projekta. Popravljanje pitanja migrantskih kvota ili pozivanje na budžet evrozone neće sami po sebi moći da naprave neki natprirodni trik. Angela Merkel, istina, možda ima malih problema sa promovisanjem EU pred svojim glasačima kada izjavljuje: “Nemačkoj na dugi rok može biti dobro samo ukoliko i Evropi bude dobro”.

Francuski predsednik Makron je ove sedmice uspeo da podstakne moral evropskih građana, održavši upečatljiv govor o Evropi i demokratiji nastaloj u grčkom polisu Atini. On je rekao da su propusti Evrope u prošlosti “potkopali poverenje” koje su njeni narodi imali. On je pozvao na ponovno otkrivanje bogate kulture kontinenta kao načina približavanja nacija, a tokom 2018. planira da započne konsultativni proces tako da građani mogu bolje i neposrednije izraziti ono što misle o budućnosti evropskog kontinenta.

Evropa i dalje liže rane nastale tokom brojnih kriza, a može biti da ih je još više na horizontu. Makron je, međutim, u pravu što ulaže napore u tako ambiciozan projekat obnove, koji zahteva istu onu energiju koju su evropski “oci osnivači” demonstrirali pedesetih godina prošlog veka.

Najubedljiviji argument Makrona možda i nije apsolutno originalan, ali zaslužuje da bude ponavljan: ​​nijedan od današnjih izazova ne može biti značajnije uzet u razmatranje od strane nacija koje deluju razdvojeno. Evropa može biti jaka samo i jedino ukoliko njeni delovi nastupaju zajedno – činjenica je to koja se neprekidno ogleda u agoniji Britanije nakon Bregzita. Ukoliko EU ne izgradi sebe kao istinsku “snagu”, ona će na kraju biti podvrgnuta pravilima i pritiscima od strane spoljašnjih aktera.

Što nas vraća na globalnu sliku. Ono što razlikuje Evropu od drugih regiona sveta je, na kraju, prilično jednostavno. To unikatno nalazi se u njenoj jedinstvenoj kombinaciji liberalne demokratije, individualnih sloboda i društveno osvešćene tržišne ekonomije, sa naglaskom na solidarnosti i suverenitetu. A  to je nešto što ne možete naći negde drugde. Bez obzira na to što Evropa gaji sumnje u sebe , ona i dalje ostaje visoko povlašćena oblast sveta, ako je uporedimo čak i s onim društvima čije stope rasta BDP-a daleko prevazilaze njene.

Ostatak sveta često može biti svesniji ovoga nego što to mogu sami Evropljani. Ovde se pozivam, piše Natali Nugejre, ne samo na migrante i izbeglice čije migracije toliko jasno pokazuju kuda bi želeli da odu. Naprotiv, pogledajte rezultate nedavno objavljenog, prvog istraživanja javnog mnjenja Eurobarometra o tome kako druga područja, naime Azija, gledaju na Evropu. Preko tri četvrtine ispitanika iz Kine i Indije opisuje Evropu kao “mesto stabilnosti u problematičnom svetu”. Preko 80% Kineza i Indijaca ima “pozitivnu sliku o EU” – što je daleko veći procenat od onog kojim su pozitivno ocenili Evropljane (69%). Prema ovom istraživanju, Azijci identifikuju tri ključna “aduta” Evrope: njenu “ekonomsku, industrijsku i trgovačku moć”, njen “životni standard” i “poštovanje demokratije, ljudskih prava i vladavine prava”.

Ovaj vek može biti “azijski”, ali i Evropa ima karte kojima može da igra. A one su, mahom, dobre.

 

Natalie Nougayrède, Guardian

Kraj leda

Arktik se zagreva dvaput brže od bilo kog mesta na planeti. Mogu li domorodačka sela na severu Aljaske da prežive klimatske promene?

Posebna fizika klimatskih promena izvela je naročito gadan trik za one koji žive najdalje na severu naše planete. Stabilan, neumoran tok podataka sa satelita, meteo-bova u pučinama mora i okeana i udaljenih meteoroloških stanica jasno nam stavlja do znanja da se Arktik, koji je podržavao ljudski život milenijumima, zagreva dvostruko brže nego bilo koje mesto na planeti. Podaci nam, međutim, i nisu toliko potrebni da bismo razumeli ono što se trenutno događa: slike govore same za sebe.

Neke od tih slika ilustruju koliko je ta slika velika. Pogledajte ove otrežnjujuće fotografije Zemlje iz svemira, one koje su nam obezbedili astronauti iz misije Apolo programa. Danas taj prelepi plavo-beli kliker u vasioni nije ni blizu bele boje. Ona sada nestaje. Razlog tome je što je pola letnjeg morskog leda na Arktiku je nestalo. I to u roku od samo pola prosečnog ljudskog veka.

Slike Kejti Orlinski (Katie Orlinski), međutim, pružaju ove prizore u krupnom planu. U protekle dve godine Orlinski je dokumentovala cenu i ceh koje su zbog klimatskih promena platili autohtoni stanovnici šest sela na severu Aljaske. Njene fotografije sa prvih linija fronta globalnog zagrevanja pokazuju šta znači živeti na mestu gde je život još uvek vezan za geografiju. Život u ovim selima oduvek je bio život u ledu i hladnoći. Hladnoća je od iskona na Aljasci značila led, a led je bio simbol životinja kao što su foke, kitovi i polarni medvedi, a postojanje ovih životinja značilo je da će domoroci sela sa te teritorije imati dovoljno mesa kako bi popunili zalihe koje su držali pohranjenima u ledenim nišama, ukopanim duboko u permafrostu koji se nikada nije topio. Ali, danas togaviše nema: foke nestaju a led je previše tanak da bi se na njemu mogao odvijati lov na kitove; polarni medvedi jedu ono što je ostalo od kitova. Ledene niše, tzv „podrumi“, tope se, a hrana u njima truli. Celo selo Shishmaref nestaje u moru, a uskoro će svih 600 stanovnika biti prinuđeno da se odseli.

I na drugim mestima se, naravno, doživljava ova kulturna, ekonomska i lična dislokacija koja se zbiva usled klimatskih promena. Ali, jedan topliji Vestčester ili L.A ne predstavljaju krizu identiteta. Na Arktiku, pak, život ostaje vezan za zemlju i more; lov radi opstanka je vekovima bivao osnova arktičkih naroda i njihove kulture. Sada, kada se njihov autohtoni način života bukvalno „topi“ i uništava brzinom i silinom koja je bez presedana može se reći da na Arktiku, nažalost, tempo promene više nije glacijalan, tj niko od naučnika više ne projektuje ponovno formiranje leda na Aljasci.

Robert Brauer Junior (Robert Brower Jr.), član lovačke posade na jednom kitolovcu u vodama Aljaske, pokazuje lobanju polarnog medveda. Medved je ubijen dan ranije, kada je pokušao da jede fokinu kožu koja je služila kao oplata kanua.

Onemogućeni da love foke na pretankom ledu, gladni polarni medvedi ulaze u sela kako bi glad utolili ostacima hrane i kostima, preostalim tokom sezonskog lova na kitove. Žitelji ovih sela sada bivaju prisiljeni da ubijaju mlade, agresivne mužjake ne bi li zaštitili sebe i meso kita u svojim spremnicima.

Vebjørn Aishana Reitan se priprema za lov na karibue. Klimatske promene su stvorile nepredvidive migracije životinja, čime je otežano i poučavanje mlađih naraštaja tradicionalnim lovačkim veštinama i tehnikama čuvanja lovine. “Želimo da mladi razumeju da kao narod poseduju bogat identitet”, kaže jedan stariji meštanin sela.

Skorašnji masovni prodor polarnih medveda u ljudske naseobine privukao je naučnike i turiste u region. Tri srednjoškolca iz naselja Kaktovik na usluzi su posetiocima u svojstvu lokalnih “ambasadora polarnih medveda”, upozoravajući tek pristigle i neupućene o bezbednosti i ponašanju u blizini medveda.

Petnaest metara dugi Crni arktički kit leži u obalskom pličaku – trofej iz prolećnog lova. Jedan kit će hraniti celo selo godinu dana. Bilo je potrebno 36 sati da bi se njegovo meso istranžiralo a ulov raspodelio meštanima. Nema ničeg za bacanje i skoro svaki deo koristi se kao hrana, uključujući kožu, salo meso, bubrege, srce, želudac i jezik.

Vekovima su tradicionalni ledeni podrumi usečeni u permafrost na tlu obezbeđivali hranu tokom čitave godine, a tone kitovog mesa namirivale su žitelje ovog ledenog pojasa. Sada se permafrost topi, što dovodi do plavljenja ovih podruma; meso se u tim uslovima ne može držati i odmah počinje da truli.

Seljani uživaju u gozbi od muktuka – kitove kože i sala – dva dana nakon uspešnog lova. “Kada ga jedete, kit ispunjava vaš um, telo i duh, što je zaista dobro za vas”, objašnjava kapetan kitolovca. “U ovoj hladnoj, gruboj sredini nema drugih izvora hrane”.

Porodični lov na bradate foke se, umesto toga, pretvorio u susret sa stotinama morževa što je redak prizor za ovo doba godine – za njih je još rano. Rapidno nestajanje arktičkog leda primorao ih je da se, zgusnuti u grupama, okupljaju na kopnu, izazivajući time stampede koji mogu usmrtiti mladunce.

Polarni medvedi usudili su se da „dođu u goste“ meštanima sela Berou (Barrow) na Aljasci, ne bi li se dokopali pokojeg otpatka hrane ili kitovih kostiju.

Ove medvede štite sami meštani.

New Republic