Vozila s pogonom na električnu energiju neretko se nalaze u vrhu globalne medijske pažnje, reklamirajući se kao perspektivna a pre svega samoodrživa alternativa – kao dugo očekivani odgovor na već zastrašujući razvoj događaja: zagađenje prirode i vazduha, klimatske kataklizme i energetsku krizu.

Ali, postavlja se jedno sasvim logično pitanje: odakle ćemo crpeti energiju za sve njih, pita se Džejson Henderson, profesor na katedri za geografiju i životnu sredinu pri Državnom univerzitetu San Francisko.

Razmatrajući moguće razrešenje ovog problema, Henderson na danskom blogu za urbanizam i arhitekturu piše kako ne treba da budemo iznenađeni trendom aktuelnog pokušaja “masovne elektrifikacije saobraćaja”. Naime, globalni donosioci političkih i ekonomskih odluka u vrhu svojih agendi imaju “klimatsku politiku”, dok najveća auto-tržišta – a to su Kina, Kalifornija i Nemačka – zdušno zagovaraju masovne javne subvencije za sve projekte koji bi doprineli što naprednijem konceptu električnog motora.

Čak i one zemlje koje važe za oaze “zelenog saobraćaja” – Danska, sa svojom kulturom putovanja biciklom, ili jedna Švajcarska, čija je železnička mreža učinila da automobil postane gotovo besmisleno sredstvo transporta – pridružile su se ovoj ideji. Tu je i Holandija koja je iznašla naizgled prosto rešenje: električni automobili nastupiće masovno odmah po zabrani prodaje konvencionalnih vozila s motorom na unutrašnje sagorevanje – što se očekuje do 2025. godine.

Privlačnost elektromobila je u tome što će se ova vozila u potpunosti orijentisati na izvore obnovljive energije; zbog tog ih, uostalom, i reklamiraju kao “zelena vozila”, “CO2 neutralne”, kao i “automobile nulte emisije gasova”.

Međutim, dodaje prof. Džejson Henderson, niko u ovom trenutku ne pokazuje tj nema analize koliko je “zelena opcija” dodatni balast i opterećenje po planetarne resurse i eko-sisteme: ukoliko se ozbiljnije razmotre obnovljivi energetski resursi, postaje jasno da za njih već konkurišu drugi, postojeći legitimni zahtevi za “zelenom stanogradnjom”, zelenim stanovima, zelenim kućama i fabrikama, tržnim i poslovnim centrima, kao i zelenim javnim transportom.

“Pre no što uletimo u obimna ulaganja teška više hiljada milijardi i biliona dolara/evra, uz nesagledive reperkusije prelaska sa prirodnih resursa i nafte na masovnu “elektrifikaciju motora” i solarnu energiju moramo se veoma ozbiljno zapitati: A odakle će poticati sva ta “zelena” energija i kako će, zapravo, sve to izgledati?”, piše on.

Posvuda – od Sjedinjenih Država i Kalifornije, preko EU, pa do Kine, dodaje Henderson, “svi mi gajimo nadu da će tehnologija i mašine u našim domovima biti pokretani energijom iz obnovljivih izvora što se smatra ključem za klimatsku održivost u budućnosti. Uzmimo, na primer, Dansku, koja je najverovatnije lider po rezultatima postignutim ka tom cilju; ona, međutim, nema ni šest miliona stanovnika (tačnije, 5.5 miliona), vetro-turbine su u stanju da obezbede svetlo za većinu domova samo tokom onih dana kada ima dosta vetra.

Da bi se grejala, ovoj skandinavskoj zemlji i nadalje su potrebni zemni gas, ugalj i energija dobijena spaljivanjem smeća, dok njen program vetro-turbina nije obima koji bi zadovoljio punjenje električnih baterija u budućim automobilima. Ima onih koji ovakva logična pitanja uporno odbacuju, braneći se argumentom o potrebi proizvodnje gigantskih baterija (koje tek treba koncipirati i napraviti!), a u kojima bi se skladištila električna energija dobijena iz vetra; struja iz ovih baterija bi Dancima bila dostupna tokom onih mirnih dana bez vetra.

Tu je, ipak, prisutna još jedna dilema: zar ne bi, naime, trebalo da ta energija “uskladištenog vetra” – umesto što će skončati u auto-baterijama, da ide ka privatnom i poslovnom prostoru, u danske domove i kancelarije, “i šta je, napokon, s električnom energijom tako potrebnom za kompletnu elektrifikaciju kopenhaškog metroa i železničke mreže – zar energija vetra ne bi trebalo da se najpre upotrebi za šinski transport?”, pita se američki profesor.

U državi u kojoj Henderson sada živi i radi – a to je Kalifornija – najsavremenija instalacija za dobijanje solarne energije u stanju je da obezbedi struju za 140 hiljada kalifornijskih domova – i to samo ukoliko je dan sasvim vedar a uslovi optimalni. Ova solarna instalacija je koštala preko dve milijarde američkih dolara, a uz to i 80% subvencija dolazi iz američke federalne kase SAD. Da bi se realizovalo potpuno snabdevanje trinaest miliona kalifornijskih domova, bilo bi nužno sagraditi još barem oko devedeset (tj. najmanje 87) ovakvih solarnih elektro-centrala, kao i dodatnih 40-50, kojima bi se namirivale potrebe 20 miliona žitelja “Zlatne države”, što je očekivana projekcija do 2050. godine.

Ovo, naravno, predstavlja ogroman izdatak. Pritisak na industriju da se prebaci na “zelenu proizvodnju”, kao i pritisak na prestrojavanje industrije u “solarni kolosek” – gde bi privreda i stanovništvo bili masovno upregnuti u cilju elektrifikacije i “solarizacije” – teško je i zamisliti. Čak i da postoji mogućnost da sve kalifornijske pustinje postanu solarne elektro-centrale, postavlja se pitanje: šta će se dogoditi s onim američkim oblastima u kojima nema toliko sunca? Šta će biti s privredom i poslovnim prostorom? I, naročito, šta će biti s gigantskim voznim parkom u kojem će prevladavati električna vozila?

Kalifornija u ovom trenutku ima auto-park sa 24 miliona vozila. Povrh svega, najverovatnije da je ova američka država već sada dostigla upotrebljivi maksimum iskorišćavanja vetra za dobijanje energije.

Henderson kaže da i sami obnovljivi resursi predstavljaju svojevrsni problem. Jer, iako zagovornici “zelenih energija” i električne energije misle kako elektromobili a i obnovljivi resursi koji ih pokreću neće ostavljati “ugljenični trag” zagađenja u zemlji i atmosferi, to međutim nije baš tako. Akumulatori i električne ćelije to jest baterije – namenjeni ne samo za vozila već i za skladištenje enormnih količina energije iz sunca i vetra proizvode se od – rude. Tu je dobar primer litijum, bez kojeg ne postoji savremena baterija. Ovaj element je izuzetno toksičan, a u procesu prerade oslobađa velike količine otrova. Tu je, takođe, problem istrošenih baterija i akumulatora, to jest problem odlaganja otpada koji sadrži izuzetno toksični litijum. Fabrike koje proizvode baterije, bilo da su u Evropi, Kini ili Sjedinjenim Državama, neće raditi na energiju sunca ili vetra, osim ako se ta energija ne preuzme od – domaćinstava. Današnje fabrike pokreću nafta, gas i ugalj, a tako će, po svemu sudeći, biti i ubuduće.

Takozvani nano-materijali u svojim modernim verzijama, za čiju se proizvodnju troše enormne količine energije, imaju daleko veći problem nego što je to “carbon footprint”, odnosno, emituju u atmosferu veliku količinu gasova koji su štetniji od CO2. Iz svega navedenog, nameće se zaključak da jedna Danska, tokom dana koji obiluju vetrom može biti “zelena”, premda samo zato što je prava emisija zagađenja preseljena iz industrijski razvijenih zemalja Zapada i Severa u Kinu, ili čak Nemačku, kao i na druge lokacije koje danas predstavljaju globalna čvorišta za proizvodnju automobila, raznovrsne tehničke opreme i čelika.

Elektromobili će i u (barem doglednoj) budućnosti imati pneumatike koji se proizvode od gume, a guma – od nafte. Tu su olovne, plastične i aluminijumske komponente kao i hemikalije na bazi ugljenika – sve su ovo supstance u elementi koji prouzrokuju intenzivnije emitovanje onih gasova koji zagrevaju atmosferu. Uz to, ne treba zaboraviti da je nužno i održavanje vozila i motorizacije, uz uvek prisutni problem deponovanja i/ili reciklaže što sve troši enormne količine energije i prirodnih resursa. Henderson konstatuje da se nijedna od ovih stavki ne pojavljuje u energetskim bilansima i kalkulacijama ni Danske a ni Kalifornije.

Uređaji za pretvaranje sunčeve u električnu energiju, bilo da su nanizani u pustinji ili na krovu kuće, takođe zahtevaju klasičnu eksploataciju sirovina: neizbežno trošenje fosilnog goriva, rudarstvo, silikate (poput stakla), plastične mase čiji je izvor – nafta, bakar, aluminijum. Tu su i gasovi koji zagađuju atmosferu, toksični otpad, hidroksidi, nafta, hrom, arsen, litijum, olovo i brojne druge supstance, jedinjenja i elementi. Isti je slučaj i s vetro-turbinama: proizvesti ih podrazumeva, sasvim prirodno, rudarstvo, proces izrade, njihov transport do odredišta, instalaciju i proces instaliranja, pripremu površine na kojoj će turbine biti postavljene, a tu je i ugljenikom izdašna potrošnja prirodnih resursa, kako bi se proizveli betonski temelji za toranj na koji će se postaviti vetro-turbine.

Da bismo zaista živeli u svetu kojim bi dominirao globalni sistem električnih vozila, trebalo bi da doslovce sve ravnice, pustinje, svaki planinski greben i svako plitko more potpuno pokrijemo plastikom, čelikom i, naravno, silicijumom. Već sam taj poduhvat, kako kaže prof. Henderson, predstavljao bi skok u potrošnji energije nezamislivih razmera.

Tu je potom i značajno povećavanje mobilnosti-pokretljivosti električnih vozila, jer ćemo ih više koristiti, misleći i bivajući ubeđeni u to da su naši automobili zeleni i ekološki prihvatljivi. Veliki broj nas pokrivao bi krovove i fasade svojih domova panelima koji bi služili za dopunu baterija elektromobila – što je već po sebi sinonim za – još intenzivniju vožnju.

Henderson piše da “Sam po sebi, elektromobil, uopšte nije tako loš – naprotiv. Ipak, snovi o omasovljenju ovakve vrste transporta, kao najboljoj opciji koja bi smenila postojeći sistem motora na unutrašnje sagorevanje, mogli bi predstavljati pravi košmar”.

On misli da bi “možda bilo najbolje da se fosilna goriva i emisija gasova staklene bašte utroše na građenje brzih pruga i elektrifikaciju sistema masovnog transporta, a da se u gradovima – koji bi bili koncipirani po zahtevima prvenstveno pešaka – prevozimo biciklima, koristeći snagu vetra i solarne panele, kako bismo imali energetski što efikasnije domove”.

“Sve su ovo izazovi za industriju i sve nas koji priželjkujemo električne automobile. Pokažite nam, dakle, brojke i kalkulacije: Odakle će poticati energija za proizvodnju ekološki prihvatljivih mašina i njihove infrastrukture, i da li ćemo biti u stanju da osvojimo efikasnu eksploataciju tih izvora – kako će to izgledati u stvarnosti?” – zaključuje pitanjem profesor Džejson Henderson.

(Ovaj članak nalazi se na sajtu jedne od vodećih kompanija za inovativne urbanističke projekte, Copenhagenize)