Category Archives: Start-up Space

Procvat kineskog dot-com biznisa: do potpune pobede ili poraza (2/2)

U kineskoj tržišnoj utakmici je uobičajena pojava da ključne startup firme nastupaju protiv čak sto ili više konkurenata u određenoj grani. Neke od ovih firmi idu do svojih krajnjih mogućnosti, piše Wall Street Journal.

Ben Kavender, analitičar u šangajskoj analitičarskoj firmi China Market Research Group kaže da se na vrhuncu prošlogodišnje pomame za bajk-šeringom svakodnevno dešavalo da su radnici iz bike-share firme Ofo postavljali bicikle na način da bi potpuno okružili one rivalske rent-a-bicikle firme Mobike. Iz Ofo-a poručuju da nikom od radnika koji rade na organizovanju bicikala po lokacijama nikada nije bilo naloženo da blokiraju rivalske bicikle parkirane u neposrednoj blizini.

Kjan Žja, CEO jednoroga Luckin Coffee

Kjan Žja, CEO jednoroga Luckin Coffee

Luckin Coffee, startup čija je vrednost premašila milijardu dolara i to samo sedam meseci nakon lansiranja u januaru 2018, furiozno je potrošio na otvaranje 2.000 mesta, uz subvencionisanje poklonima kao što su, recimo, grickalice upola cene. S obzirom da je Starbucks Corp odgovorio svojom uslugom isporuke na kineskom tržištu, Luckin Coffee ponovo pokreće prikupljanje sredstva ne bi li dodatnim svežim kešom poboljšao svoju konkurentnost u odnosu na američkog i globalnog rivala.

Njena koosnivačica Kjan Žja je rekla da Luckin još uvek gubi novac, ali da je tržišni potencijal odličan (Uzgred, žena koja je među osnivačima Luckin-a je čudesno nazvana „Kjan Žja“, qián zhì yà 钱治亚 ; njeno prezime „Kjan“ bukvalno znači “novac”, dok „Žja“ znači “vladaj Azijom”). Najveći deo protekle decenije provela je kao glavna operativna direktorka (COO) u firmi Šenžu, koji ima svoju aplikaciju za iznajmljivanje automobila, kao i veb stranicu iste namene. Kjan je, takođe, koosnivač UCAR-a, taksi-službe proistekle iz Šenžua.

Postoje, zatim kompanije kao što je Didi Chuxing, koje su tokom proteklih šest godina prikupile oko 24 milijarde dolara u nameri da ovim sredstvima svoju konkurenciju potuku do nogu. Čak i nakon što je pre dve godine došla na vrh u borbi sa Uberom, ova kompanija tek treba da svoj posao pretvori u profit i „pozitivnu nulu“. Didi je trenutno usred borbe protiv novih igrača, uključujući Meituan, koji se prošle godine proširio i na usluge vožnje.

Didi Chuxing potukao je svoje kineske rivale nakon što je u poslednjih šest godina prikupio oko 24 milijarde dolara – ali,  pored svega – i dalje ostaje neprofitabilan

U martu je Meituan počeo da nudi kratke vožnje po Šangaju za manje od jednog američkog centa (!!!), što je rezultiralo porastom korisnika koji su uzimali automobile kako bi prevalili razdaljine koje bi obično savladali pešice. Firma Didi je odgovorila sopstvenim subvencijama tj popustima, ne bi li tako primamila veći broj korisnika nego što ih ima Meituan.

Stiven Žu (Stephen Zhu), glavni strateg kompanije Didi kaže da je konkurencija u Kini pojačana delom i zato što je tržište manje razvijeno. U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, usluge poput vožnje su “više nalik dezertu”, kaže on, dok je u Kini, gde je stopa vlasništva nad privatnim vozilima i dalje relativno niska, “ova usluga vaše glavno jelo”.

Didi se u poslednje vreme prebacio na isporuku hrane – što je glavni izvor prihoda za Meituan, kao i za firmu Ele.me, kompaniju koju je Alibaba kupila ovog maja.

Didijevi vozači skutera su u aprilu preplavili ulice Vuksija, grada u Centralnoj Kini; Didi im je u startu dao mesečne plate i bonuse ponekad veće nego što je dvostruka​ ​prosečna zarada zaposlenih u ovom gradu, pritom dajući gradskim restoranima obilje popusta i bonusa ukoliko su voljni da naručuju putem Didijeve aplikacije.

I Didi je subvencionisao obroke, uključujući jednokratni kupon od 25 juana (3,67 dolara) za svakog ko naručuje kroz njihovu aplikaciju. Meituan i Ele.me su uzvratili svojim velikim popustima, dok su fotosi s prizorima finih obroka pretrpali društvene mreže.

Gigant za isporuku hranu Meituan Dianping proširio se i na isporuku bicikala kao i na isporuku prehrambenih proizvoda, dok se zahuktava konkurencija na kineskoj start-up sceni.

Gigant za isporuku hranu Meituan Dianping proširio se i na isporuku bicikala kao i na isporuku prehrambenih proizvoda, dok se zahuktava konkurencija na kineskoj start-up sceni.

“Šteta što niste u Vuksiju, hahahahahaha”, napisao je jedan korisnik kineske verzije tvitera, Vejbo (Weibo), koji je priložio sličicu narudžbine iz Meituana: divna pržena piletina, sok od narandže i čaj s mlekom, koji, nakon više nego predusretljivih popusta, košta tek 0,01 juan – oko 10 američkih centi.

Song Junji (Song Yunyi), šef kuhinje u Mr. Bento čija je specijalnost takeout-ručak u kutiji, kaže da ga je osoblje iz marketinga firme Meituan upozorilo da ne radi sa Didijem. Nakon što je, i pored upozorenja uzeo u obzir i Didi, Song kaže da je aplikacija Meituan počela da opisuje Mr. Bento kao „radnju koja je zatvorena“. I drugi restorateri iz Vuksija su se žalili gradskim vlastima da je Meituan blokirao njihove aplikacije nakon što su se pojavili u igri i sa Didijem. Meituan je odbio da komentariše ove navode.

Nakon što su gradski oci Vuksija naredili kompanijama da zaustave čitavo to „ludilo“, stvari su se smirile – barem na neko vreme.

Didi je od tada „pogurao“ svoje usluge dostave hrane u još najmanje tri grada, zabasavši u neverovatna ulaganja u bike-sharing i automatizovanu vožnju. Epilog: Izgubio je više od 580 miliona dolara, samo u prvoj polovini ove godine.

Didi sada traži još više novca, nadajući se da će dogodine izaći na berzu uz priželjivanu procenu vrednosti od čak 80 milijardi dolara, kažu ljudi koji su upoznati sa planovima kompanije Didi.

U međuvremenu, Meituan je „pogurao“ svoju isporuku bicikala kao i isporuku namirnica. “Tržište morate da zaskočite”, i da ponekad puno potrošite na podsticaje, kaže Wang Xing, generalni direktor Meituana.

Mr. Bento

Mr. Bento

Alibaba, majka-firma kompanije Ele.me, spaja ovu kompaniju sa jednom svojom filijalom, podigavši vrednost na tri milijarde dolara za ovo kombinovano preduzeće na moguću vrednost od 25 milijardi dolara, delimično od investitora poput japanskog SoftBank Group Corp. Ovog leta je firma Ele.me potrošila0 440 miliona dolara – što je bio najveći deo njenih prihoda u prethodnom kvartalu – sve to utrošeno je na popuste klijentima i partnerima, kao i na druge podsticaje.

“Na početku – da: vi praktično pridobijate potrošače nudeći im besplatne obroke”, kaže Vang Lej (Wang Lei), izvršni direktor kompanije Ele.me. Međutim, dodaje on, potrošnja će u određenom trenutku “često postati logičnija”. Kada? “Teško je reći”, kaže Vang.

Oni koji podržavaju kineski tehnološki bum kažu da je trošenje para na mamljenje kupaca  vredno rizika.

“Mnogi autsajderi misle da kineske kompanije prebrzo prikupljaju novac, a da je procena njihove vrednosti veoma visoka”, kaže Ričard Peng, bivši izvršni direktor Tencent-a čiji je fond, Genesis Capital, uložio u najnoviji krug dokapitalizacije Manbang grupe, kineske verzije Ubera ali za kamione.

“Ipak, prva stvar je da je potencijal za profitabilno poslovanje ogroman. Druga važna stvar bi bio rast kineskih kompanija, koji je mnogo brži od rasta njihovih takmaca izvan Kine.“

Ele. me

Ele. me

Zlatni standard je Alibaba, čija je inicijalna javna ponuda u 2014. bila najveća u istoriji, čineći ga veoma lukrativnim za investitore poput američke venture kompanije za ulaganje rizičnog kapitala, GGV Capital. Kada je 2003. GGV investirala u Alibabu, ova je kompanija procenjena na oko 180 miliona dolara, kaže menadžer Hans Tung. Od tada se vrednost Alibabe povećala za više od 2000 puta.

“Alibaba je bio skup u svakom krugu”, kaže on. “Ali je postao kompanija vredna nezamislivih 500 milijardi dolara i ubrzo će dogurati do biliona ($1000mlrd).”

Iz Alibabe je u medije stiglo obaveštenje da e-poslovanje i dalje nastavlja da ostvaruje povećanje prodaje, i to od 61% u poslednjem kvartalu, uprkos zabrinutosti zbog kineskog ekonomskog usporavanja. Kompanija je, međutim, upozorila da će njen profit biti pod pritiskom jer nastavlja  sa velikim troškovima za svoja nova preduzeća i poslove.

U Kini sada ima toliko kompanija koje jure svež novac da ponekad postaje teško opravdati vrednovanje po tradicionalnim aršinima. Neki startupi računaju potencijalne prihode sa tržišta koja se još nisu razvila, kažu bankari.

Nedostatak investicionih opcija na još uvek ograničenim finansijskim tržištima u Kini verovatno dovodi taj neuloženi novac do startup firmi – pare koje bi, u nekoj otvorenijoj ekonomiji, možda imale i neka druga odredišta.

Džek Ma, CEO Alibabe

Džek Ma, CEO Alibabe

Nedavne akcije Pekinga za pooštravanje kontrole nad udarnim kompanijama poput Alibabe i Tencenta pokazuju da se poslovne perspektive tehnoloških kompanija mogu brzo promeniti, u zavisnosti od toga kako se njihova tehnologija usaglašava sa širim vladinim ambicijama, bilo da je to ambicija izrastanja u svetskog lidera u najmodernijim tehnologijama, recimo veštačkoj inteligenciji, ili da prednjače u izgradnji mreže digitalnog kućnog nadzora. Tencentova aplikacija za društvene poruke, WeChat se, primera radi, koristi za kontrolisanje onog što se govori u javnom prostoru, ili za opšti nadzor stanovništva.

Analitičari procenjuju da je Tencent izgubio 1,5 milijardi dolara usled smanjene prodaje u drugom tromesečju, nakon što su državni regulatori odložili odobravanje nekih njihovih video igrica. Pre toga, vlasti su prisilile Alibabinu filijalu Ant Financial da preusmeri potencijalno unosni kreditni posao u korist sistema podržanog od strane vlade.

Nakon brze ekspanzije širom Kine, nekoliko preduzeća za iznajmljivaje tj deljenje bicikala sada se suočava sa problemima protoka gotovine

Nakon brze ekspanzije širom Kine, nekoliko preduzeća za iznajmljivaje tj deljenje bicikala sada se suočava sa problemima protoka gotovine

Bajtdens (Bytedance Ltd.), jednorog vredan 30 milijardi dolara pod većinskim pokroviteljstvom Sequoia Capital-a se nedavnonašao na nišanu regulatora. Vlasti su naložile gašenje njegove aplikacije za viceve Neihan Duanzi zbog toga što „ima previše vulgarnosti; tu je i privremeno uklanjanje najpoznatijeg Bajtdensovog agregatora za vesti, Jinri Toutiao-a, koji svakodnevno ima 120 miliona korisnika; agregator je uklonjen iz prodavnice aplikacija, jer se regulatorima nije dopao sadržaj.

Bez obzira na to, Bajtdens je upravo u pregovorima za prikupljanje dodatne tri milijarde dolara od investitora poput japanske SoftBank i američke privatne akcionarske kompanije KKR, koje „pucaju“ na podizanje vrednosti na čak 75 milijardi dolara, kažu ljudi koji su upoznati sa ovim pitanjem. Ovo bi ih rangiralo čak iznad Ubera ali i njegove kineske verzije, Didi Chuxing Technology Co, kao jedne od najvrednijih tehnoloških firmi u svetu.

 

Fred Dvoržak, Liza Lin, Wall Street Journal

Procvat kineskog dot-com biznisa: do potpune pobede ili poraza (1/2)

Dobrodošli u zemlju ‘jednoroga’ i super-jeftinih obroka. U kineskoj biznis areni, nagrade za one uspešne su ogromne. A rizici su sve veći. Kako će se u budućnosti stvari odigravati – to već zavisi od toga koga pitate.Ovo smo već viđali: razuzdano trošenje, stratosferske procene. Dvadeset godina kasnije, izgleda kao da ponovo nastupa još jedan procvat dot-com ekonomije, samo što su ovog puta igrači daleko veći i nisu iz Amerike već – iz Kine.

Startup firma sa sedištem u Pekingu omogućuje potrošačima da naruče kafu putem pametnih telefona – tako su kročili na „Unicorn“ teritoriju – to znači da je vrednost ove „početničke“ tj startup firme dostigla milijardu dolara – i to nakon samo sedam meseci od lansiranja. Vrednost prihoda druge firme, koja je zapravo “Uber za kamione” je u 2017. narasla za čitavih 300 puta; poređenja radi, Uber Technologies Inc. prihodno vredi „samo“ oko 10 puta više od novca uloženog u nju.

Međutim, tamo gde neki investitori vide dinamiku i finansijsko izobilje, drugi vide tržište koje je sve više ugroženije usled „sudara sila“ tegobne unutrašnje regulative i tenzija poteklih iz globalne trgovine. Najveći rizik? To je naredni, drugi globalni dot-com procvat, čiji račun tek treba da stigne na naplatu: ovo je kineska verzija dotkom finansijskog ciklusa koji je protraćio milijarde dolara iz američkog tehnološkog sektora tokom 2000-tih godina, uz istovremeno „hlađenje“ i usporavanje ulaganja u tehnološke startape, koji su usledili u godinama nakon pucanja američkog dot-com finansijskog balona.

Već postoje znakovi takvog preterivanja i u Kini, jer su se pretprošle sedmice kineske kompanije – čije je tržište u javnim preduzećima – obogatile globalnom rasprodajom akcija tehnoloških firmi listiranih na berzama, a sve to je propraćeno nervozom usled eskalacije trgovinskog sukoba na potezu Peking-Vašington. Bilo je upadljivo i to što je „Shanghai Composite“ pretprošle sedmice pao za 7.6%, dok je tržište akcijama tech-firmi u kineskoj prestonici visokih tehnologija, Šenženu, izgubilo 10.1% svoje doskorašnje vrednosti.

Takođe, Vašington je nedavno optužio Peking za tehnološku špijunažu, izražavajući „zabrinutost zbog kršenja ljudskih prava“. Potencijalne sankcije Sjedinjenih Država, uperene protiv kineskih tehnoloških kompanija, mogle bi dovesti do nestanka glavnog tržišta za njihove proizvode.

Najveća unicorn-firma u Kini: Ant Financial

Najveća unicorn-firma u Kini: Ant Financial

Uklještenost između pritisaka svoje vlade i postojećih tenzija sa Amerikom u inostranstvu – uz pad cena akcija – dovela je do toga da se kineski internet-giganti, koji podržavaju dobar deo tehnološkog rasta u zemlji, “sada odjednom nalaze između dve podjednako nepoželjne alternative”, kaže Pol Trijolo (Paul Triolo), tehnološki analitičar u think-tanku Eurasia Group. “Ovi problemi će se vremenom samo još više pogoršavati.”

Za sada, vreme procvata se u startup areni nastavlja. Ne samo da je 109 kineskih jednoroga vredno više od 127 milijardi američkih dolara, od ukupno 557 milijardi dolara – u poređenju sa američkih 478 milijardi dolara – već je činjenica da su kineske strt-up kompanije takođe znatno brže prerastale u unicorn-firme od njihovih američkih kolega, pokazuju berzanski podaci iz Dow Jones VentureSource.

Inače, sve je više kineskih start-up jednoroga, u odnosu na veličinu zemlje i broj stanovnika.

Valuacija privatnih kompanija vrednih milijardu i više dolara:

Hvatanje kopče

Takođe, indikovano da su rizična ulaganja u Kini prisutnija nego u Sjedinjenim Državama, zahvaljujući ubrzanom povećanju priliva novca od američkih investitora.

† Da bi utvrdio odakle potiču investicije, WSJ je pogledao sedište kompanije ili kompanija koje su vodile svaki rundu IPO. Onda kada se ne pronađe nijedan vodeći investitor, WSJ vodeću ulogu dodeljuje zemlji čiji su investitori sačinjavali većinu onih koje su učestvovale u rundi prikupljanja sredstava.

Sekvoja Kapital (Sequoia Capital), među najprestižnijim firmama u oblasti Silicijumske doline, prvi put može uložiti najveći deo svog najnovijeg globalnog fonda u Kinu, i to do 60% visine sredstava kojima fond raspolaže, kažu izvori upoznati sa fondom. Očekuje se da će taj fond iznositi osam milijardi dolara, najveći koji je Sequoia Capital ikada uspostavila.

Kineske startup firme po prvi put dobijaju više novca nego njihovi američki partneri – 71 milijarda dolara (u odnosu na 70 milijardi dolara u SAD) ove godine, što pokazuju podaci kompanije VentureSource. Tempo, uz investicioni obim koji je 18 puta veći nego što je bio pre pet godina, nije viđen još od dotkom mehura iz 2000. godine, pothranjujući percepciju da se Kina nalazi na putu da pretekne Silicijumsku dolinu u ulozi svetskog tehnološkog centra.

Pa ipak, raste „zabrinutost usled pretnji“ zbog moguće kineske dominacije u tehnologiji, pošto je Peking postao oprezan u pogledu učešća privatnih tehnoloških firmi, a mnogi od najvećih kineskih igrača brzo potroše sav svoj novac u „ratu cenama“ – gde se svako trudi da ih spušta sve dok ne doživi poslovni slom – rat u kojem se skupo plaćaju greške i rizici, uz slabašne i nejasne nagoveštaje da bi ovakve firme i u ovakvoj situaciji mogle postati profitabilne.

Aliyun, cloud computing unicorn: čedo e-commerce giganta Alibabe

Aliyun, cloud computing unicorn: čedo e-commerce giganta Alibabe

Troškovi koje kao preduzetnik imate ukoliko „pecate na mamac s popustima“, a radi zadobijanja tržišnog učešća, može se isplatiti samo na tržištu koje je veliko poput kineskog. Tu, međutim, čak i pobednike u trci mogu da zadese mamurluk i glavobolja: Potrošači koji dobijaju robu i artikle besplatno u vidu „gratis ponude“ imaju tendenciju da „odlepršaju“ čim se ove subvencije to jest „mamci“ okončaju.

Ovakvi procesi poslovanja u Kini bi mogli imati odjeka i na svetskoj biznis sceni jer je oko 45% investicija u kineske startupove ove godine došlo sa strane to jest izvan Kine – a neki investitori su već „izgoreli“.

Da bismo sagledali potencijalne teškoće, osvrnimo se na kineske kompanije za deljenje bicikala. Prošla godina je indikativna, kada ove firme nisu uspele da dovoljno brzo nadoknade svoje prebrzo širenje, jer tržište nije kupovalo njihovu rent-a-bike uslugu tempom potrebnim da bi se „zatvorio“ kreditni ciklus. Nakon što su u Pekingu, Šangaju i drugim kineskim gradovima postavili milione svojih bicikala, nekoliko ovih kompanija počelo je da razmatra osvajanje američkog i evropskog tržišta.

Sada se ispostavljaju problemi sa protokom gotovine. Vlasnici firme Mobike su je nedavno prodali za gotovo milijardu dolara manje nego što je ona vredela nakon poslednje finansijske runde, po tvrdnjama onih koji su upoznati s ovom tematikom. Firma Ofo je ustuknula u svojoj međunarodnoj ekspanziji, dok se kompanija Bluegogo krajem prošle godine urušila.

Još jedana nepredvidljivi i nedovoljno dokazani proces koji bi mogao uticati na pojavu finansijskog mehura tiče se oblasti poslovnih propisa u Pekingu. Napredak kineskih tehnoloških giganata je dugo bio u samoj suštini nacionalnog ponosa. I dok vodeći kineski lideri još uvek podstiču oblast inovacija, oni su sa druge strane pojačali kontrolu nad mnogim najvećim igračima u zemlji, uključujući Tencent Holdings Ltd. i Alibaba Group Holding Ltd. – odjednom zaustavljajući ili blokirajući proizvode koji im se ne dopadaju.

U junu je „Narodni dnevnik“,zvanično glasilo Komunističke partije Kine objavilo upozorenje investitorima da ne reaguju ishitreno pri ulaganju svog kapitala u tehnološke startapove, jer bi na taj način takva ulaganja mogli pretvoriti u “rizično kockanje”. Proizvođač Xiaomi Corp je morao da redukuje svoju ambicioznu listu planova i poslovnih želja, izašavši napokon na berzu ovog jula, kada je procenjen na 54 milijarde dolara – samo oko polovine onoga čemu su se u početku nadali.

I pored svega, intenzivan protok novca se nastavlja. U septembru je kineska investiciona firma Hillhouse Capital Group otkrila svoj novi fond od 10,6 milijardi dolara – najveći do sada uvećani kapital od strane jedne privatne kompanije u Aziji, prikupivši tom prilikom 9,3 milijarde dolara težak fond, koji je prošle godine osnovao KKR & Co. Fond je, kako se govorilo, bio “u velikoj meri prepisan”.

slika za potpis: Nakon brze ekspanzije širom Kine, nekoliko firmi za sharing-bike je naprosto nestalo. Bluegogo bicikli čekaju na popravku u Pekingu početkom ove godine.

Nekoliko dana uoči toga, gigant za isporuku hrane Meituan Dianping, koji je izgubio najmanje 8,5 milijardi dolara od 2015. godine do danas, objavio je u Hong Kongu svoju tržišnu dokapitalizaciju u vrednosti od oko 53 milijarde dolara.

Meituan Dianping

Meituan Dianping

Jedna od kompanija koja je doživela da njena vrednost bude procenjena kao unicorn, dakle na barem miljardu dolara, jeste i Manbang Group. Ova firma iznajmljuje kamione, a njene su aplikacije obezbedile kineskim kamiondžijama da neposredno sklapaju kargo-ugovore sa špediterima.

Kompanija se ove godine „približila“ investitorima, tražeći od njih oko 300 miliona dolara za dofinansiranje. Mnogi od njih su do pokazali veliko interesovanje: kako je to Manbang uopšte prikupio skoro dve milijarde dolara, ambiciozno šireći svoje planove na flotu električnih, samonavodećih kamiona – dok je njegova vrednost procenjena na oko 6 milijardi dolara.

Manbang ima više od šest miliona korisnika i oko 3.000 mladih ljudi angažovanih širom Kine kako bi pridobili što više novih klijenata.

Jedne sedmice, u nedelju, i to baš skoro, dvoje prodavaca pohodilo je prašnjavi kamionski parking na periferiji Pekinga, nudeći kamiondžijama korpe sa šamponom i zubnom pastom samo kako bi ih pridobili da preuzmu njihovu aplikaciju. Vozači kamiona kažu da svakog dana uočavaju ovakve i slične timove koji na sličan način vrbuju nove klijente.

“Momci, zbog vas sam gotovo premro na smrt”, rekao im je jedan kamiondžija.

Većina korisnika Manbanga, međutim, ne biva „potkupljena“ šamponima i sličnim mamcima. Manbang je pridobio oko 200.000 špeditera koji uplaćuju godišnju članarinu od 250 dolara. Manbang ima za cilj da se potuče svoje rekorde i naredne godine, rekla je jedna osoba koja je upućena u poslovanje ove firme. Ovo se, međutim, još uvek ne isplati kamiondžijama, dok se mnogi već žale zbog toga što aplikacije guraju „nadole“ (tj pojeftinjuju) cene isporuke.

Manbang se nedavno dao u potragu za dodatnih milijardu dolara, kako bi svoju IPO vrednost na berzi „zaokružio“ na 10 milijardi dolara. Investitori su ovog puta bili skeptični, kažu ljudi bliski ovim poslovnim krugovima. Manbang, uzgred, nije odgovorio na zahteve za komentar.

Hajekovski komunizam

Mislite da je naslov kontradikcija, oksimoron, paradoks? Niste u pravu: navikli smo da razmišljamo u čistim kategorijama, iako je život neuporedivo složeniji od toga. Stvarnost obiluje paradoksima, a Kina jeste zemlja hajekovskog komunizma.

Rekao bih da se nigde na svetu bogatstvo i materijalni uspeh ne slave tako otvoreno kao u današnjoj Kini. Možda je povod 40-ogodišnjica otvaranja zemlje koja se obeležava ove godine, ali verujem da je glavni razlog za slavlje sam spektakl najuspešnijeg ekonomskog razvoja ostvarenog u istoriji. Bogati preduzetnici se slave u novinama, na televiziji, na konferencijama. Njihovo bogatstvo i priče o usponu iz najdubljeg siromaštva nude se kao primer koji bi svi trebalo da slede. Ayn Rand bi se ovde osećala kao kod kuće. Kao i Hayek: neverovatna količina energije i inovacija rezultat je promena koje su transformisale život 1,4 milijarde ljudi, dva puta više od sabranog broja stanovnika „stare“ EU-15 i SAD. Ljudi su otkrili ekonomske informacije koje su ranije bile nedostupne ili nepoznate, uspostavili nov odnos kapitala i rada u šumpeterovskom maniru i stvorili nezamislivo bogatstvo (svakako nezamislivo za ljude koji pamte Kinu iz 1978).

Na velikom banketu u Pekingu smo slušali životne priče petorice kineskih kapitalista koji su 80-ih godina prošlog veka krenuli od nule (zero! nada!) i postali dolarski milijarderi. Jedan je proveo više godina na selu za vreme Kulturne revolucije, drugi je 7 godina robijao zbog „špekulisanja“, a treći nije krio da je zanat kapitalizma učio varajući ljude u Istočnoj Aziji („posle sam shvatio da ako želim da postanem zaista bogat ne smem varati; varanje je za gubitnike“). Hayek bi bio opčinjen njihovim pričama. I nema te vesti koja bi mu više prijala od one u današnjem Fajnenšal tajmsu o raspuštanju Društva marksista na Univerzitetu u Pekingu zbog pružanja podrške štrajku radnika u Specijalnoj ekonomskoj zoni u Šenženu.

Ali Hayek je u jednoj stvari pogrešio. Taj neverovatni lični (i društveni) uspon ostvaren je pod vladavinom jedne partije, Komunističke partije Kine. Slavljenje bogatstva nije strano marksistima. Razvoj, širenje obrazovnog sistema, rodna jednakost, urbanizacija i ekonomski rast koji će biti brži od rasta u kapitalizmu – to je bilo opravdanje i izvor legitimnosti komunističkih revolucija u manje razvijenim delovima sveta. Tako je govorio Lenjin; to je potvrdio i Trocki zalažući se za masovnu industrijalizaciju, a Staljin je njihove planove sproveo u delo: „Zaostajemo 50 ili 100 godina za razvijenim zemljama. Tu razliku moramo nadoknaditi za 10 godina. Ako u tome ne uspemo, bićemo uništeni“.

Sećam se kako sam kao nadobudni gimnazijalac u Jugoslaviji prelistavao novine tražeći pokazatelje industrijskog rasta. Pošto je Jugoslavija tada bila među zemljama sa najvišim stopama rasta, bio sam duboko razočaran kada bi mesečna stopa pala ispod 10 odsto (na godišnjem nivou). Verovao sam da je rast od 10 odsto uobičajen u komunističkim ekonomijama: zašto bi neko poželeo komunizam ako tako neće dobiti brži rast nego u kapitalizmu?

Slavljenje rasta – novih puteva, novih super brzih vozova, novih stambenih naselja, novih dobro osvetljenih avenija i urednih škola – to je za komuniste prirodna stvar. Ništa manje nego za hajekovske preduzetnike. (Kao ilustraciju predlažem Nerudine divno napisane memoare Confeso Que He Vivido gde on opisuje svoje ogromno zadovoljstvo pred prizorom brana koje je izgradio Sovjetski Savez). Razlika je u tome što Hayekovi preduzetnici slave lični uspeh, koji usput pomaže ostatku društva da krene napred, dok je komunizam podrazumevao podruštvljenje ličnog uspeha.

Ali to se nije dogodilo. Kolektivistički projekat izgradnje je funkcionisao deceniju ili dve da bi rast opao, a razvoj stao. Zavladao je cinizam. Tek Kina i Deng Sjaoping su „natrapali“ (besmrtnim rečima Adama Fergusona) na kombinaciju u kojoj vladavina komunističke partije opstaje, dok se individualnim kapitalistima istovremeno pruža puna sloboda delovanja, pa i sama ekonomija društva. Oni će raditi, bogatiti se, usput bogateći i druge, ali poluge političke moći za to vreme moraju ostati čvrsto u rukama komunističke partije. Kapitalisti su sagradili lokomotivu i obezbedili gorivo, ali za upravljačkom tablom i dalje stoji partija.

Da li bi situacija u Kini bila bolja da je i politička moć u rukama kapitalista? To je složeno pitanje. Možda bi je iskoristili da naprave novu verziju vlade iz Nankinga iz 30-ih godina 20. veka, potkupljivu, slabu i nekompetentnu. U tom slučaju ne bi morali naporno da rade. Bilo bi dovoljno da održavaju stečene ekonomske privilegije. Jedan od najvećih problema američkog kapitalizma danas je to što bogati u sve većoj meri kontrolišu politički proces i tako preusmeravaju ekonomske podsticaje sa proizvodnje i konkurencije na stvaranje i održavanje monopola. U Kini bi situacija verovatno bila mnogo gora. Upravo zahvaljujući tome što je politička sfera uglavnom izolovana od ekonomske sfere, kapitalisti su se bezbedno mogli posvetiti proizvodnji na dovoljnoj udaljenosti od politike (što većoj to bolje, jer je partija izložena rastućoj korupciji).

Kako je Kina otkrila i prigrlila ovu kombinaciju? Postoji više razloga uključujući hiljadugodišnju tradiciju imperijalne birokratije, kao i novi istorijski savez između Komunističke partije i Sun Jat-senovog Kuomintanga (savez kakav nije postajao nigde u ostatku komunističkog sveta). Ali pravo pitanje koje se ovde nameće glasi: da li se to moglo dogoditi i na drugim mestima? Možda. Lenjinova Nova ekonomska politika nije se mnogo razlikovala od kineskih politika iz 80-ih godina. Ali Lenjin je NEP video kao privremeni ustupak kapitalizmu – jer je verovao da je socijalizam progresivniji, pa otuda „naučno“ mora generisati veći rast. Možda su tek neuspesi Velikog skoka napred i Kulturne revolucije uzdrmali kinesko rukovodstvo i uverili Denga i ostale da je privatna inicijativa „progresivnija“ od društvenog planiranja i državnih preduzeća. Lenjin to nije mogao uvideti. Još je bilo prerano.

Pitao sam se šta bi Staljin rekao da vidi današnju Kinu. Verovatno bi mu bilo drago što njegovo ime i dalje čini deo zvaničnog panteona. (U velikoj knjižari u centru Pekinga na prvim policama kod ulaza nalaze se prevodi marksističkih klasika: Marx, Engels, Lenjin… i Staljin. Mali broj ljudi obraća pažnju na njih. Iza su knjige o upravljanju bogatstvom, finansijskoj ekonomiji, investiranju na berze i tako dalje koje su mnogo popularnije.) Staljin bi bio zadivljen kineskim rastom, ogromnim moćima državne uprave i zemlje (u koju više ne mora da šalje savetnike da podstiču tehnološki razvoj), kao i sposobnošću partije da kontroliše stanovništvo na veoma sofisticiran i nenametljiv način.

Staljinu bi se dopao ekonomski uspeh i vojna moć koja ide uz to, ali verovatno bi se zapanjio pred privatnim bogatstvom. Teško je zamisliti da bi on i Jack Ma mogli da opstanu u istoj zemlji. Hayekova reakcija bi bila suprotna: oduševio bi se zato što su njegove tvrdnje o spontanom uređivanju tržišta dobile tako uverljivu potvrdu, ali ne bi razumeo da je to bilo moguće samo zahvaljujući vlasti komunističke partije.

Mada priču o najvećem ekonomskom uspehu svih vremena – koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim – još niko nije sasvim razumeo.

 

Branko Milanović, Global inequality, 24.09.2018.

Peščanik.net, 03.10.2018.

Vladimir Gligorov: Trgovina na udaru

Ovde nema prostora za detaljniju analizu mogućih posledica tragovačkog rata. U jednom prethodnom napisu sam objasnio strategiju trgovačke politike trenutne američke administracije. Za Novi magazin piše ekonomista Vladimir Gligorov.

Ukratko, polazi se od ocene da je sistem zaštite, u koji ne spadaju samo carine, već i takozvane necarinske barijere, ali i nekomercijalne prepreke, uključujući i privrednu politiku u meri u kojoj utiče na spoljnu trgovinu, da je taj sistem nepovoljan za Ameriku, što se ogleda u njenom trajnom deficitu u razmeni posebno sa Kinom i zemljama članicama evro zone, posebno sa Nemačkom. Prigovor je upućen i drugim azijskim zemljama, poput Japana i Južne Koreje, a i susedima, Kanadi i Meksiku, ali to ovde ostavljam po strani. Argumentacija je ista, uastalom kao i sredstva trgovačke politike koja se koriste.

Cilj jeste da se promene sporazumi, bilaterlani ili multilateralni, kako bi razmena bila uravnoteženija. Pod tim se podrazumeva sistem u kojem su ili uklonjene sve prepreke spoljnoj trgovini ili je nivo zaštite usklađen tako što bi bio više protekcionistički u SAD, a manje u Kini i Evropskoj uniji. Sredstvo da se do tog cilja dođe jeste pretnja prekidom postojećih trgovačkih ugovora, njihovim stavljanjem van snage, i uvođenje viših carinskih stopa, za pojedinu osetljivu robu i usluge. Ceni se da eventualni trgovački ili carinski rat ne bi bio lišen troškova za američku privredu, ali bi bio mnogo skuplji za Kinu, pre svega, a i za Evropsku uniju. Na čemu se zasniva ovakvo očekivanje?

Slika 1: Izvoz, robe i usluge, %BDP

Na Slici 1 vidi se udeo izvoza robe i usluga u bruto domaćem proizvodu Kine, evro zone, i Amerike (podaci su Svetske banke). Jasno je da su SAD mnogo zatvorenija privreda od ove druge dve. Kinaeska privreda, međutim, nije mnogo otvorenija, jer zapravo sve manje zavisi od izvoza. Znčajno otvorenija je privreda evro zone. Zapravo za privredu te veličine, udeo izvoza u ukupnoj proizvodnji je izuzetno veliki. Jasno je da bi značajnije smanjenje izvoza usled carinskog ili trgovačkog rata posebno jako pogodilo evropske zemlje članice novčane unije.

Na Slici 2 vide spoljnotrgovinski bilansi. Amerika ima deficit od blizu 3 posto ukupne proizvodnje, gde je robni deficit veći, ali je zato bilans usluga pozitivan. Imajući u vidu da se spoljna trgovina bar u nekoj meri zasniva na specijalizaciji, nije neočekivano da je SAD konkurentnija u uslugama nego u robnoj razmeni.

Zemlje evro zone imaju značajan suficit u razmeni sa svetom, negde oko 4 posto ukupne proizvodnje u poslednjih nekoliko godina. Pre 2012, taj je suficit bio značajno manji, oko 2 posto. Kina, opet, ima u poslednjih nekoliko godina suficit koji je negde oko 2 postonjenog bruto domaćeg proizvoda. Ovo su sve bilansi sa ostatkom sveta, ne tek između ove tri trgovačke sile.

Slika 2: Spoljnotrgovinski bilans, robe i usluge, %BDP

Slika 3 daje stanja na tekućim računima bilansa plaćanja ovih triju trgovačkih parnera. Opet, to je bilans tekućih transakcija sa ostatkom sveta, a ne tek unutar ovog trija. Deficiti i suficiti na tekućem računu su uglavnom sličnih veličina kao i spoljnotrgovinski, što znači da bilansi dohodaka ne igraju neku veliku ulogu ili su uravnoteženi.

Slika 3: Tekući račun, %BDP

Iz uvida u bilanse se može zaključiti da su tpoljnotrgovinske i neravnoteže u tekućim transakcijama relativno mali i kreću se ka uravnoteženju, bar kada je reč o Kini i SAD. Evrozona ima veće suficite jer izvozi značajno više, u odnosu na svoj BDP, ali pre svega zbog toga što ima značajno sporiji privredni rast od 2008. do danas. Tako da je očekivano da izvozi više, dok zemlje sa bržim rastom, SAD i Kina u ovom slučaju, uvoze više i imaju deficite odnosno suficit koji se smanjuje.

Dakle, najveću štetu eventualnog trgovinskog rata bi pretrpela evro zona, ali bi ukupni troškovi bili nepotrebno veliki da bi uravnotežila već gotovo uravnotežene svetska trgovina.

Novi magazin

Tramp i trgovinske tarife: velike laži zasnovane na malim istinama

Predsednik SAD tvrdi kako želi da podrži „plave kragne“, odnosno proizvodne radnike – ali ta ideja uskoro je zabasala u more iskaza bez valjane potpore u realnosti.

Američki predsednik Donald Tramp verovatno je dosad najbolje upućena prva glava Amerike kada je reč o “veštinama” uz pomoć kojih se postiže da neki lični poslovni grehovi prerastu u pobedu, dok svi drugi, kao gubitnici, veličanstveno padaju.

Njegov lični poslovni plan je oduvek uključivao gomilanje ogromnih deficita i dugova, pre nego što je pronašao način da ih istovari na leđa drugih – uglavnom na svoje zaposlene i poverioce.

Američki predsednik je polovinom marta uveo tarife na uvoz čelika i aluminijuma. Zapažanje, da je to učinio zato što je zabrinut zbog američkog trgovinskog deficita, potopivši se u moru izjava koja ne prikazuju istinito stanje stvari, uz manjak kredibiliteta za davanje takvih izjava – izjava jednog biznismena, a danas predsednikana biznismena tako, uzgred, intenzivno opuštenog zbog svog bankovnog računa koji je zabrazdio „u crveno“.

Činjenica je da se Donald Tramp samo pretvara kako brine o trgovinskom deficitu. A istorija ekonomije je na njegovoj strani. Od sredine sedamdesetih, Sjedinjene Države prerastaju u prvu supersilu u istoriji koja je uspela da masovno podstakne svoju globalnu hegemoniju nad… sopstvenim, rastućim trgovinskim deficitima A kako je, usotalom, Amerika plaćala i danas plaća ovakve svoje sve veće deficite? Pa, tako što održava kapacitet Volstrita i određenih visoko-tehnoloških industrija da deluju kao magnet koji ovoj zemlji donosi znatan deo inostranih zakupa i profita.

Tramp tvrdi da je Amerika žrtva nepravične trgovine i da su njegove tarife neophodne za podršku industrijskim radnicima. Njegovi kritičari sa liberalnog krila očajavaju, ukazujući na gubitak težine „mrtvog tereta“ i pretnju trgovinskim ratom, koji ove tarife predskazuju. Još jednom, na obe strane američke politike dominira javna rasprava o velikim lažima zasnovanim na malim istinama. (Dead weight, u finansijama: Stepen u kojem je neposredni uticaj povećanja ili smanjenja poreza (ili subvencija) smanjen njegovim posrednim efektom. Na primer, korigovanjem poreza kojim će vlada povećati svoje prihode; ovo, međutim, takođe može dovesti i do osipanja kompanija i biznisa, što bi, opet, kao povratni udarac, moglo imati negativan uticaj po državne finansije).

Mala istina je to što se – ah, pa da – neki poslovi u nekoliko američkih livnica koje budu opstale – mogu sačuvati samo na neko (kratko) vreme; tačno je da će za američke potrošače postojati neki gubici, koji će sada, po uvođenju tarifa, više plaćati za automobile i druge proizvode od metala; tačno je i da je porasla verovatnoća za rasplamsavanje trgovinskog rata. Pa ipak, velika je laž je da su to problemi zbog kojih bi trebalo izgubiti dobar san.

Ako se baci pogled na 375 milijardi dolara – što je kineski trgovinski suficit sa Sjedinjenim Državama – može se uočiti neugodna činjenica, naime, da više od polovine ovog kineskog suficita potiče upravo od profita – američkih korporacija (spomenimo samo Apple kao jedan od mnogih) – koji je trenutno možda najslavnija američka robna marka čiji se proizvodi napravljeni u Kini prebacuju „na tezgu“ svojim kupcima u Americi – dok kanališu svoj profit kroz mrežu poreskih rajeva. Takođe, većina preostalog kineskog viška potiče od vlastitih ograničenja Vašingtona o prodaji hi-tech opreme kineskim kompanijama koje su spremne da učine sve kako bi je se domogli. I dok je “nacionalna bezbednost” tek jedan izgovor, pravi razlog, u većini slučajeva, leži u težnji da se kineski inženjeri i tehnolozi spreče u kopiranju dotičnih patenata.

Tramp je tako očigledan. Međutim, ovde je u pitanju jedna igra koja traje već poduže: američki tehnološki giganti, farmaceutski giganti i, naravno, Volstrit, žele daTrampove tarife na čelik i aluminijum budu „prvi udarac“ u dugoj kampanji za rušenje „Kineskih zidova“, u okviru kojih se kineske kompanije pojavljuju kao pravi konkurenti u industrijama u kojima se ostvaruju stvarni profiti: veštačka inteligencija, prava bazirana na intelektualnoj svojini i finansijske usluge.

Antagonizacija i zauzimanje neprijateljskog stava prema najboljem poveriocu koji garantuje za američke dugove – a to je Kina – prerasta, međutim, u opasan potez. Naročito ako se to uradi u ime najbogatijih američkih korporacija i to u momentu kada su masovna smanjenja poreza u njihovu korist zahtevala proizvodnju daleko većeg federalnog duga. Ali, opet, s druge strane treba li uopšte da budemo iznenađeni ako predsednik, koji se toliko uzdigao na krilima svojih grehova, bude srušen upravo sopstvenom ohološću?

Juna ove godine, ekonomista Janis Varufakis objasnio je kako Trampov trgovinski rat ima za cilj podizanje Volstrita i radi daljeg ostanka Amerike u globalnoj finansijskoj “igri”. Čitav video ovog govora možete pogledati ovde:

Gardijan

Kineska trgovinska deklaracija: osvrt stručnjaka

Američki pristup u trgovini s Kinom odražava pokušaj Sjedinjenih Država da globalne ekonomske poluge drže pod svojom kontrolom, kako je jedan ekspert prekjuče (ponedeljak 25. septembar) reagovao na pekinšku objavu o budućim trgovinskim odnosima sa Amerikom.

“Američka strategija prema Kini je zapravo revidirani oblik „kontrole štete“ kroz ekonomski rat, koji je sada izraženiji nego što je to bio u prošlosti”, rekao je Kliford Kirakof (Clifford A. Kiracofe), pedagog i bivši viši stručni saradnik američkog Komiteta za odnose s inostranstvom u Senatu.

Ovaj dokument, sastavljen od 36 hiljada znakova kineskog pisma, predstavlja ekspertsku obradu teme koliko je u oblasti trgovinskih i ekonomskih odnosa korisna i dobitna međusobna podrška Kine i Sjedinjenih Država; u njemu je, takođe, razjašnjenje o predstojećim trgovinskim i ekonomskim odnosima između Kine i Amerike; iscrpno je predstavljena praksa dosadašnjeg trgovinskog protekcionizma i “siledžijstvo“ (bullyism) američke administracije; ovaj dokument govori i o šteti koju od nepriličnih administrativnih praksi američke administracije trpi čitava globalna ekonomija; u dokumentu se, takođe, baca svetlo i na trgovinski položaj ove dve zemlje u prošlosti, a još više u budućnosti.

“Američke investicije u proizvodni sektor u Kini su u opadanju, a sve zahvaljujući troškovima rada i drugim faktorima. Izgleda da Trampov trgovinski rat ima veze sa idejom da Volstrit prodre u kineski finansijski sektor”, rekao je Kirakof, koji je ovu kinesku „Belu knjigu“ nazvao pravovremenom i važnom. “Tako smo, očigledno, u prilici da pratimo ovu novu američku strategiju ekonomskog ratovanja, koja pokušava da promoviše hegemoniju finansijskog kapitalizma.

“Još jedna karakteristika ove američke strategije ekonomskog ratovanja, kako se čini, jeste i namera da se ograniče kineske tehnološke inovacije i razvoj”, rekao je Kirakof.

“Izgleda da Vašington odbija ideju o mirnoj koegzistenciji različitih ekonomskih sistema. Njegova ideja o globalizmu je jednostrana i računa na ekonomiju nultog zbira, po kojoj pobedniku pripada sve (tzv zero-sum model). Međutim, umesto toga, globalizam ne bi trebalo da je trampovska ekonomija nultog zbira, već igra u kojoj će svaki učesnik ponešto dobiti”, rekao je Kirakof.

Frenk Vu, počasni profesor pravnog koledža Hejstings pri univerzitetu u Kaliforniji i predsednik C-100 rekao je da je “trgovina (korisna za sve strane) bila na dobrobit ljudskog društva tokom čitave istorije”.

“Trgovinski ratovi su skoro uvek bili loši, bez obzira kojoj strani pripadate. U američkoj istoriji na ovakve ratove podseća Smut-Holijev Zakon iz 1930. (Smoot-Hawley), koji je ubrzao Veliku depresiju. Gledano iz današnje perspektive, skoro svi se slažu da su te tarife pogoršale stvari “, rekao je on.

Roger Vong (Roger Wang), predsedavajući C-100, izjavio je da trenutno „trgovinsko sučeljavanje“ zahteva strpljenje, otvoren pristup i komunikaciju, jer, “tada ćemo videti postepene promene”. Njegova grupa je nevladina organizacija koja ima za cilj izgradnju mostova za američko-kinesko razumevanje i prijateljstvo.

Evo šta o tome misli Kevin Liju, direktor Advokatske kancelarije DHH sa sedištem u Vašingtonu, čija je firma uključena u pitanja bilateralne trgovine.

“Objavljivanje bele knjige otkrilo je javnosti istinsku svrhu SAD u prošlogodišnjem trgovinskom ratu”, rekao je Liju. “Trgovinske sankcije Sjedinjenih Država ozbiljno su narušile ekonomske interese Kine i Sjedinjenih Država.

“Bilo kakva odstupanja u okviru Svetske trgovinske organizacije (WTO) trebalo je da budu rešena kroz konsultacije i pregovore”, rekao je on. “Jednostrane američke sankcije učinile su nas svesnijim činjenice da se, uz prigovor na sankcije koje nam se nameću, moramo napraviti plan za strateški transfer domaćih izvoznih industrija”.

Nova tarifa od 10 odsto na 200 milijardi dolara kineske robe stupila je na snagu u ponedeljak 27. septembra.

Kina je uzvratila tarifama od pet do 10 odsto na 60 milijardi američkih dolara i to na artikle kao što su meso, hemikalije, odeća i auto-delovi. U ovom članku tj dokumentu se navodi i da se te dve zemlje nalaze u različitim fazama razvoja, kao i da imaju različite ekonomske sisteme, pa je stoga određeni nivo trgovinskog „trenja“ sasvim prirodan.

Međutim, od dolaska Trampove administracije na vlast 2017. godine, nova administracija američke vlade zagovarala je isključivo strategiju tipa “America First”, odustajući od bazičnih normi uzajamnog poštovanja i ravnopravno vrednovanih reči i stavova kojima se i inače rukovode međunarodni odnosi, navodi se u dokumentu.

“Umesto toga, on je nespretno propovedao jednostranost, protekcionizam i ekonomsku hegemoniju, praveći lažne optužbe protiv mnogih zemalja i regiona, naročito Kine, zastrašujući i druge zemlje kroz ekonomske mere kao što su nametanje tarifa, uz pokušaj da se Kinezima nametnu sopstveni interesi putem ekstremnog pritiska”, navodi se u tekstu.

China Daily

Rostek-Bueti: Trampova „ekonomska zabluda“

Predsednik SAD Donald Tramp u trgovinskom sporu sa Kinom preti batinom zvanom povećanje carine. Ako se njome zbilja i razmaše, udarcima će pogoditi ne samo Kinu, već i SAD, a i druge. Za Dojče vele svoj stav iznosi Andreas Rostek-Bueti.

Nisu potrebne velike analize da bi se najnovija eskalacija Donalda Trampa i njegovih carinskih napada na Kinu okarakterisali kao „ekonomska zabluda“. Dovoljno je da se samo pročita obaveštenje Bele kuće o najnovijem povećanju kamata na uvezenu kinesku robu. „Nadam se da ćemo ovu situaciju na kraju rešiti ja i predsednik Kine Si“, citira se u tom obaveštenju predsednik Tramp, uz dodatak da on gaji veliko poštovanje i naklonost prema Siju.

U tim delirijumskim rečenicama se gotovo klinički čisto vidi jezgro problema. Situacija može biti kompleksna, može biti da će problemi dovesti do krize, tu je i međunarodni sistem pravila koji je nastajao decenijama, u kojem učestvuju sve moguće međunarodne institucije, kako bi ovakvi problemi i krize bili rešeni. No, sve to je bullshit. Stvari sada treba da reši muško prijateljstvo, pa makar svet propao.

Šteta će se osetiti

„Ekonomska zabluda“ je izraz koji potiče od potpredsednika Trgovinske komore EU u Kini Matsa Harborna. Sve i kada bi Tramp uveo carine od 25 odsto na svu kinesku robu, to bi smanjilo rast kineske privrede za samo 0,3 do 0,5 odsto. Proteklih godina je kineska privreda beležila rast od šest do sedam procenata godišnje. Pad koji bi prouzrokovale kaznene carine bio bi osetan, ali ne bi predstavljao stvarnu opasnost.

Kina poseduje državne obveznice Sjedinjenih Država u vrednosti većoj od hiljadu milijardi dolara. Dug SAD Kini je nešto veći – pominje se brojka od 1,2 biliona dolara. Naravno da Peking taj dug ne želi da upotrebi kao oružje, jer bi vrednost dolara a i obveznica mogla da dosta brzo padne. No, taj dug je neka vrsta dodatnog osiguranja.

Jer, Peking na sve veće carine Vašingtona ne može da odgovori istom merom, jer vrednost kineske uvozne robe u SAD iznosi 505 milijardi dolara, dok vrednost robe iz SAD koju uvozi Kina iznosi 130 milijardi.

Ne treba misliti samo na privredu

No, o čemu se ovde zapravo radi? Šta je ovde bitno za Evropu? Iza kineskih investitora se krije ruka države, a iz izveštaja trgovinske komore EU u Pekingu je jasno da se preduzeća iz EU žale da se u Kini stalno daje prednost državnim firmama, da je tamo slaba zaštita duhovne svojine i da je prodiranje na kinesko tržište izuzetno teško.

Kineska država je partijska diktatura. Tu i tamo nije naodmet setiti se toga. To je kompleksan sistem pun protivrečnosti, i sigurno je da nije „čista demokratija“. Evropa mora da utiče na sprovođenje potrebnih reformi u Kini, a to je dug i naporan put. On mora biti popločan međunarodno važećim pravnim normama, sve uz pomoć Svetske trgovinske organizacije. U to spada i oprezno i tiho jačanje onih snaga u zemlji kojima je važnija unutrašnja demokratija od privrednih sloboda. Nema potreba da se na to troše reči. To treba jednostavno činiti.

Ali to se ne radi u kaubojskom maniru. Zato će spor oko carina još više suziti prostor kineskim reformistima. To će biti prava šteta koju će Kina pretrpeti. A nju će osetiti i Evropa.

Taj spor će prouzrokovati dovoljno ekonomske kolateralne štete. Jer, ona neće pogoditi samo zemlje u razvoju. Ako između Trampa i kineskog vođstva dođe do trgovinskog rata, to će dovesti do povećanja vrednosti dolara, što je najavio nemački institut IFO. Evropljani i Nemci će osetiti posledice, ali će moći da ih amortizuju. No, siromašne zemlje, ili zemlje poput Argentine ili Turske, moraće da razrade scenarije spasa od propasti.

 

DW

Robert Rajh: dugovi Amerikanaca kao žarište nove ekonomske krize

U ponedeljak 15. septembra 2008. godine, investiciona banka “Lehman Brothers” podnela je zahtev za zaštitu od bankrota shodno sada već čuvenom američkom finansijskom propisu poznatom kao Poglavlje 11.

Ovog septembra navršava se deset godina od bankrota gigantske investicione banke Liman Braders, a samim tim i početka svetske finansijske krize. Ono što je tu najviše zabrinjavajuće je da bi se scenariji iz 1929, odnosno iz 2008. godine, lako mogali ponoviti upravo danas – sada, piše Robert Rajh, profesor ekonomije na Univerzitetu Berkli u svojoj kolumni za nedeljnik Njuzvik.

“Svi ekonomski indikatori ukazuju na to da se u zadnjih deset godina, od početka ekonomske krize do danas, životni standard većine američkih građana nije popravio. On je, zapravo, postao još lošiji. Iako se veliki broj Amerikanaca može pohvaliti svojim stabilnim radnim mestima, plata je kod većine stagnirala ili se umanjila. Mnogo je onih koji sve teže podmiruju troškove stanovanja koji su u proteklih 10 godina samo rasli, zdravstvenog osiguranja i nege kao i obrazovanja – sve su ovo razlozi zbog kojih se Amerikanci neprestano zadužuju, dok je vrednost njihove imovine manja nego što je bila pre deset godina.

Prema jednom skorašnjem istraživanju, gotovo 40 odsto američkih porodica je u prošloj 2017. godini sebi jedva moglo da obezbedi najmanje jednu od osnovnih životnih potreba – zdravstvenu negu, hranu, komunalne usluge ili krov nad glavom. Upravo zbog toga je mnogo onih koji strahuju da Sjedinjenim Državama preti ponavljanje „paklenih“ scenarija iz 1929-te, odnosno 2008. godine.

Stručnjaci u ovom trenutku upozoravaju na to da američka ekonomija zavisi od aktivnosti potrošača koji je pokreću i „vrte mašinu“, dok je dug domaćinstava u prvom tromesečju ove godine iznosio rekordnih 13,2 hiljade milijardi (biliona) dolara. Gotovo 80 odsto Amerikanaca živi od plate do plate. Skorašnje istraživanje FED-a (američkih Federalnih rezervi, tj američke Centralne banke) pokazalo je da 40% Amerikanaca ne bi moglo da plati neki iznenadni tj neplanirani trošak od 400 dolara.

“Nakon Velike depresije i međuratne ekonomske krize iz 1929. godine, američka vlada je otpočela s uvođenjem novih metoda povećanja plata – u njoj je bilo“mesta“ da „uđu“ i troškovi poput socijalnog osiguranja, osiguranja u slučaju nezaposlenosti, isplate prekovremenih sati, minimalnog dohotka, propisima i zakonom regulisane obavezne pregovore između sindikata i radnika i, na kraju, program zapošljavanja za sve američke građane  koji se zvao – Drugi svetski rat. Po izbijanju krize 2008. godine, američka je vlada posegla za drukčijim merama – pozajmila je od banaka dovoljnu količinu novca da bi zaustavila dalji pad ekonomije.

Pa ipak, osim izglasavanja Zakona o opšte dostupnom zdravstvenom osiguranju i zaštiti pacijenata, ništa se konkretno nije učinilo kako bi se rešio problem plata koje i dalje stagniraju.

Američki predsednik, takođe, snosi deo odgovornosti za postojeću ekonomsku situaciju. Njegovo postepeno ukidanje Zakona o opšte dostupnoj zdravstvenoj zaštiti, smanjenje naknade za prekovremeni rad, sprečavanje sindikalnog organizovanja i okupljanja, rezovi u budžetu za socijalnu pomoći kao i umanjenje poreza kako bogatima tako i korporacijama samo dodatno otežavaju stanje u kojem se nalazi američka ekonomija.

Jednu deceniju od bankrota banke Liman Braders zaista je važno shvatiti da uzrok velike ekonomske recesije nije bila bankarska kriza. Za sve jedalekoo zaslužnija prezaduženost (američkih!) građana, pre svega prouzrokovana rastućim imovinskim i socijalnim nejednakostima, zaključuje Rajh na kraju svoje kolumne u Njuzviku.

Newsweek

Šta sve možeš na Novom Zelandu na Sudnji dan (ako si prebogat)

Super bogataši iz  Silicijumske doline imaju plan za bekstvo ukoliko nastupi Sudnji dan.

Poslednjih meseci, dva bunkera težine 150 tona, pripremljena za opstanak ukoliko dođe do Konačnog rata putovali su kopnom i morem od skladišta u Teksasu do obala Novog Zelanda, gde su zakopani 11 metara ispod zemlje.

Sedam preduzetnika iz Silikonske doline kupilo je bunkere od kompanije Rising S Co. i ukopalo ih na Novom Zelandu u poslednje dve godine, izjavio je Geri Linč, generalni menadžer teksaškog proizvođača. Na prvi znak apokalipse – nuklearni rat, smrtonosni virus, pobune u stilu francuske revolucije, koji ciljaju na jedan procenat bogatih –  ovi stanovnici Kalifornije planiraju da uskoče u avione i odlete na krajnji jug naše planete gde će se zabunkerisati, kaže Linč.“Novi Zeland nije ni na jednoj listi neprijateljskih zemalja”, rekao je Linč u intervjuu iz svoje kancelarije u Marčisonu (Murchison) u Teksasu, jugoistočno od Dalasa. “Ovo ostrvo nije nuklearna meta. Novi Zeland nije meta ukoliko počne Konačni rat. To je mesto gde ljudi traže utočište.”

Ova udaljena ostrvska zemlja, koja je i krajnja naseljena tačka na jugu planete, nekih 2500 kilometara udaljena od Australije, ima 4.8 miliona ljudi i šest puta više ovaca. Ima reputaciju da je krase prirodne lepote, lako umrežavanje, opuštene bicikliste kojima se masovno ide na posao i cenama najma nekretnina upola nižih od onih u San Francisku. Ovo ga čini sve popularnijom destinacijom i to ne samo za one koji su opsednuti  traženjem „utopističkog utočišta“, već i za preduzetnike iz IT sektora koji traže inkubatore za razvoj svojih startup firmi.

“Ovo ostrvo je postalo jedno od mesta za ljude u Silicijumskoj dolini i to uglavnom jer uopšte nije nalik Silicijumskoj dolini”, kaže Regi Lutke (Reggie Luedtke), američki inženjer biomedicine koji se prošlog oktobra preselio na Novi Zeland kao dobitnik stipendije „Ser Edmund Hilari“, programa stvorenog za privlačenje visokotehnoloških inovatora.

Lutke (37) kaže da su ga ljudi u Kaliforniji pitali da li je njegova selidba povezana sa traženjem utočišta za slučaj sudnjeg dana jer je Novi Zeland  “prepoznat kao takva destinacija”.

Ovakva današnja „slava“ – proistekla usled dobro poznate „zabačenosti“ ostrva koje „pluta“ pokraj Južnog pola – doprinela je svojevrsnoj izolaciji Novog Zelanda, nekada ekonomski hendikepiranog; danas je ta geografska (a i geopolitička) izolacija upravo najveći potencijal ove zemlje. Novi Zeland dozvoljava useljenicima da obezbede svoje permanentno boravište kroz kupovinu „investitorskih viza“ dok bogati Amerikanci ulažu ogroman novac, veoma često kroz kupovinu raskošnih imanja.

Džulijan Robertson, vlasnik uticajnih hedž fondova i milijarder čiji se glas i odluke čuju, poseduje kuću koja gleda na jezero Vakatipu (Wakatipu) u Kvinstaunu, luksuznom turističkom odredištu na jugu ostrva. Predsednik kompanije Fidelity National Financial Inc, Bil Foli, ima kuću u regionu Vajrarapa (Wairarapa) severno od Velingtona, dok je režiser Titanika Džems Kameron kupio vilu kraj jezera Pounui.

Više od 10 Amerikanaca sa Zapadne obaleje u poslednje dve godine kupilo nekretnine u višemilionskim dolarskim iznosima u okolini Kvinstauna, izjavio je Mark Haris, direktor „Sotbijeve“ lokalne agencije za nekretnine.

U avgustu, delom kao odgovor na to što su Amerikanci navalili na veliki broj najboljih nekretnina, novozelandska vlada je zabranila strancima kupovinu kuća, a to ograničenje će stupiti na snagu narednih meseci.

Peter Til (Peter Thiel), milijarder i jedan od osnivača kompanije Pejpal, izazvao je pravu buru nezadovoljstva kada dobio državljanstvo pošto je proveo samo 12 dana na Novom Zelandu, što ga je suočilo sa osudama lokalnog stanovništva da je „novozelandski pasoš na prodaju“. Til (50), poseduje kuću od 13,8 miliona dolara na 477 jutra (193 hektara) u gradu Vanaka na obali jezera, s pogledom na planine čije vrhove krasi sneg – a kupio je jednu nekretninu i u Kvinstaunu, opremljenu „sigurnom sobom“.

“Ako ste osoba koja kaže “Imaću alternativni plan kada nas pogodi globalni Armagedon”, onda biste izabrali najdalju lokaciju i najsigurnije okruženje – a to je, po svim specifikacijama, ako guglate, ostrvo Novi Zeland”, rekao je nekadašnji premijer ove zemlje Džon Kej (John Key) u telefonskom intervjuu.

“Ostrvo je poznato kao geografski ‘poslednja autobuska stanica’ pre nego što odete na Antarktik”, rekao je on. “Puno je onih koji su mi rekli kako bi voleli da poseduju imovinu na Novom Zelandu ukoliko svet pođe ekspresnom linijom ka paklu”.

Kiviji – kako sebe nazivaju stanovnici Novog Zelanda – smatraju da je ovo ludo i zabavno, rekao je Kej, ali kako god ovo ima smisla za neke od najbogatijih ljudi na planeti.

“Živimo u svetu u kojem neki ljudi imaju izvanredne količine bogatstva i u nekom trenutku stižu do tačke u kojoj, kada imate toliko novca, odvojiti sasvim malo od njega za” Plan B “nije tako ludo kao što zvuči.”

Prema izjavama onih koji su bili prisutni (a žele da ostanu anonimni), zvanice su tokom tri nedavne večernje zabave u Silicijumskoj dolini razgovarale o odlasku na Novi Zeland u slučaju neprilika. Svedoci su tražili da ne budu identifikovani jer su događaji bili zatvoreni za javnost.

Tokom jedne od tih zabava, izvesni dobro poznati vlasnik venčer fondova rekao je svojim kolegama da ima izrađene planove za slučaj bekstva. U garaži svoje kuće u San Francisku, rekao je gostima, nalazi se vreća sa pištoljima koja visi o upravljaču motocikla. Motor će mu, kako veruje, omogućiti da se probije kroz saobraćaj na putu do svog privatnog aviona, a pištolji su za odbranu od zombija koji bi mogli da ugrozie njegovo bekstvo.

On namerava da odleti do poletne staze u Nevadi, gde ga u hangaru čeka avion čija je jedina svrha da njega i još četvoro suvlasnika u zajedničkom biznisu odbaci do bezbednog utočišta. Njihova destinacija: Novi Zeland – ili Aotearoa, što na jeziku Maora znači “Zemlja dugačkog belog oblaka”.

Magazin Njujorker je 2016. objavio da Sem Altman (33), predsednik startap inkubatora Y Combinator planira da zajedno sa Piterom Tilom (Peter Thiel) pobegne na Novi Zeland – danas kaže da se samo šalio.

“Svet je tako snažno međusobno povezan da bismo, ukoliko se bilo šta desi, svi mi nažalost bili u prilično lošem stanju”, rekao je Altman u telefonskom intervjuu. “Mislim da ne možete tek tako pobeći, to jest pokušati da se sakrijete u nekom zabitom ćošku naše planete.”

Pa ipak, Altman je u ovom intervjuu rekao i da biološki rat predstavlja najveću pretnju civilizaciji, kao i da „ljudi nisu dovoljno uplašeni time koliko bi trebalo da budu”.

Altman ima  vreću punu lakog naoružanja, antibiotika, baterija, vode, ćebadi, šatora i gas-maski.

Fantazije u sudnjem danu duboko su ukorenjene u američkoj kulturi.

Samo za trenutak porazmislite o školarcima koji su u doba Hladnog rata uvežbavali manevar „zaroni-i-pritaji-se“. Apokaliptični religiozni kultovi nikada se ne završavaju dobro, još  od Džim Džonsovog Narodnog hrama 1970-ih (Peoples Temple) do Nebeske kapije (Heaven’s Gate)  i Ogranka Davidovaca  (Branch Davidians ) tokom devedesetih godina prošlog veka. Brojni Amerikanci su pre samo šest godina poverovali u smak sveta usled navodnog proročanstva Maja.

Ono što je drugačije kad govorimo o današnjim „rešenjima za Apokalipsu“ koja se razmatraju na otmenim žurkama u Silicijumskoj dolini je to da oni koji gaje stalne strahove od pogroma poseduju i sredstva a i načine za razradu planova delovanja.

Robert Visino (Robert Vicino), osnivač projekta Vivos i graditelj brojnih podzemnih bunkera rekao je da se u elitnim krugovima Silicijumske doline razgovaralo o detaljnim planovima za beg na Novi Zeland  i tokom poslednjeg Svetskog ekonomskog foruma u Davosu u Švajcarskoj.  On kaže da oni predviđaju “revoluciju ili promenu koja će dovesti do toga da se većina stanovništva konfrontira sa najbogatijih jedan odsto”. Drugim rečima – sa njima.

Novi Zeland nije najbolje rešenje, rekao je on, jer bi cunami izazvan napadom asteroida u Pacifiku mogao da prekrije najvišu tačku ostrva.

Ali Visino je biznismen, a potražnja diktira njegove poslove i angažman u izgradnji bunkera na severnom delu Južnog ostrva. Ovaj bunker bi bio u stanju da primi oko 300 ljudi. Cena: 35.000 dolara po osobi.

To je jeftino u poređenju sa najskupljim bunkerom koji je Linčov „Rising S“ isporučio na Novi Zeland – a koji košta osam miliona dolara.

Dva bunkera veličine 92 kvadratna metra su početkom ove godine morala da budu podeljena na sekcije i utovarivana na 19 tegljača kako bi pošli na svoj put iz Teksasa, rekao je on.

Jedan je pristao u Piktonu, pošto je prošao rutu od Velingtona kroz Kukov moreuz, da bi bio prevezen do jednog pospanog gradića na zapadnoj obali. Drugi je pristao u luku Vaitemata iz Oklenda i smestio se u prašinu negde u Nortlendu, severnoj oblasti okruženoj divljim plažama.

Portparolka Novozelandske carinske službe odbila je da potvrdi da li su ovi bunkeri stigli u zemlju, navodeći kao razlog zaštitu privatnosti.

Potrebno je oko dve nedelje da se iskopa zemlja i zakopa bunker prosečne veličine, rekao je Linč. Sve je urađeno tajno, tako da lokalni stanovnici toga nisu svesni. Jednom kad je ukopan u zemlju, bunker je nevidljiv za prolaznike.

“Nema nikavog traga, čak ni vrata”, rekao je Linč.

Dakle, pogled na jednog američkog milijardera koji luta livadom na kojoj pasu ovce, konsultujući svoj GPS i prevrćući vrhom cipele po prašini, može značiti samo jednu stvar: to mora biti Novi Zeland.

Za sjajne strip-ilustracije koje su vizuelni ukras ove priče idite na Bloomberg

Kina i privatni sektor: prednjače trgovci proizvodima na malo

Napredni proizvođači i trgovci na malo su dominirali su među prvih 10 pozicija liste 500 najvećih privatnih preduzeća u Kini u 2018. godini, što je uočljiv znak snažnog zamaha privatnih preduzeća u ovoj zemlji kao i postizanja rasta na osnovu visokog kvaliteta proizvoda.

Kompanija Huawei je po treći put odnela krunu na ovoj listi: prema listi koju je 29. avgusta objavila Svekineska Federacija industrije i trgovine, ova kompanija je u 2017. godini ostvarila prihod od 603,62 milijarde juana (88,5 milijardi američkih dolara).

Trgovci na malo držali su četiri od 10 najboljih pozicija, a kompanija za e-trgovinu Suning preuzela je drugu poziciju. Rang-lista objavljena je tokom Samita Top 500 privatnih preduzeća u Kini, održanom u Šenjangu, glavnom gradu pokrajine Liaoning.

Prihodi u svakoj od devet najvećih privatnih preduzeća premašili su 300 milijardi juana u 2017. godini, pokazujući kako su kompanije porasle i veličinom a i uticajem.

“Kineski privatni biznis nastavio je da se snažno razvija u 2017. godini”, rekao je zamenik predsedavajućeg ACFIC-a Huang Rong, dodajući da je prisutan „stabilni optimizam“ u domaću industrijsku strukturu, koja daje sve veći doprinos kineskom društvu.

Rekordna brojka od 162 preduzeća iz sektora usluga ušla je na listu najboljih 500 u 2018. godini, u odnosu na 117 samo godinu dana ranije.

Evergrande grupa je jedini vlasnik nekretnina među prvih 10, u oštrom kontrastuodpre nekoliko godina, kada su vlasnici nekretnina bili najistaknutiji privatni igrači.

Predsednik Suninga Žang Đindong (Zhang Jindong) izjavio je da su privatna preduzeća najveći dobitnici od benefita kineske politike reforme i otvaranja, pošto lokalne samouprave naporno rade na stvaranju poslovnog okruženja fokusiranog na privatni sektor.

“Da bismo zadovoljili potražnju za nadogradnjom tj povećanjem potrošnje, mi ćemo povećati napore da revolucionišemo naše prodavnice i to s najsavremenijim tehnologijama”, rekao je Žang.

On je rekao da kompanija Suning planira da do 2020. godine ima oko 600 „pametnih“ maloprodajnih objekata u pokrajini Liaoning,poduhvat koji bi se podudarao s naporima lokalne vlade da restrukturira svoju ekonomiju.

Ova severoistočna pokrajina, poznata kao važna industrijska baza u Kini, naporno radi na pronalaženju nove dinamike rasta time što će uspostaviti povoljne politike u korist preduzetništva, i iskoristiti svoja znanja, umešnost u ekspertizu u proizvodnji ali i kulturi negovanja talenata.

Čen Kjufa (Chen Kiufa), sekretarka KP za Liaoning, rekla je da je poboljšanje poslovnog okruženja ove pokrajine pretvoreno u prioritet. Liaoning je postao sastavni deo nacionalne strategije za izgradnju novog, otvorenog ekonomskog sistema.

Početkom maja 2018. ova pokrajina izdala je smernice o podmlađivanju kroz sveobuhvatno otvaranje, obećavajući da će stranim investitorima i dalje olakšavati pristup kineskom tržištu.

Strane direktne investicije u industrijske igrače Liaoninga u prvoj polovini 2018. godine porasle su za 14,1 odsto na godišnjem nivou, na 3,21 milijarde dolara, dok je spoljnotrgovinska razmena ove pokrajine iznosila 52,25 milijardi dolara, što je za šest odsto više u odnosu na isti period prethodne godine.

Wu Yong, Ma Si, Zhong Nan (China Daily, 2018-08-30. 08. 2018)