Category Archives: Start-up Space

SAD i Kina moraju da nastave sa razgovorima

Svetska ekonomija ne može sebi da priušti rizik od globalno razornog trgovinskog rata, piše urednik poslovnog portala Asia Nikkei.

Sjedinjene Države su 23. avgusta lansirale svoj drugi talas kaznenih tarifa protiv Kine, navodeći kao razlog kršenje intelektualne svojine, dok je Peking odmah odgovorio na sličan način. Obe zemlje su nametnule onoj drugoj dodatnih 25% poreza vrednih 16 milijardi dolara na robe koju svaka od strana isporučuje onoj drugoj.

Svaka dalja eskalacija trgovinskog rata između dve najveće ekonomije na svetu mora se izbeći. Iako vašingtonski bilateralni razgovori od 22. i 23. avgusta na radnom nivou nisu uspeli da proizvedu opipljive rezultate, oni bi trebalo da budu jasan putokaz kako treba istrajavati u nastojanjima za smanjivanjem trgovinskih tenzija putem dijaloga.

Drugi krug tarifnih mera – odnosno sankcija – koji je usledio nakon što su obe vlade u julu uvele po dodatnih 25% carine – na 34 milijarde dolara uvoza – te na taj način povećavajući godišnju vrednost proizvoda podložnih dodatnim tarifama na čitavih 50 milijardi dolara. A sa administracijom američkog predsednika Donalda Trampa, koja je razmišljala čak i o dodatnih 200 milijardi dolara „kaznenih carina“ na drugu kinesku robu, američki trgovinski rat sa Kinom preti da se pretvori u močvarno tle na koje se ne sme kročiti.

Štaviše, Vašington ubrzava i pojačava svoje kritike na račun monetarne politike Pekinga, tvrdeći da kineske monetarne vlasti spuštaju vrednost juana. Sada postoji mogućnost da aktuelni trgovinski rat izazove i valutni rat. S obzirom na to da je međusobna „trgovinska osveta“ prerasla u borbu ove dve nacije za globalnu vojnu i ekonomsku dominaciju, nijedna strana ne želi da napravi preko potrebne koncesije, a to otežava prekid lanca „loše beskonačnosti“ sastavljene od kaznenih akcija i uzvratnih odmazdi.

Izgleda da je američko-kineski trgovinski rat doveo do usporavanja ekonomske aktivnosti Kine. U Sjedinjenim Američkim Državama, poslovno okruženje se pogoršava što, kako kažu neki posmatrači, smanjuje direktne investicije iz inostranstva.

Sa američkim kamatnim stopama i padom priliva kapitala iz brzorastućih zemalja, perspektive globalne ekonomije krajnje su neizvesne. Nastavak trgovinske „zavade“ značajno doprinosi daljim rizicima i nestabilnosti.

Stoga je svim akterima stalo da se trgovinski pregovori između američkih i kineskih delegacija u Vašingtonu nastave – ovog puta pod vođstvom Dejvida Malpasa, podsekretara za međunarodne poslove u američkom trezoru, kao i Vanga Šouvena, kineskog zamenika ministra trgovine. Treba se nadati da će vlade dve najmoćnije države sveta držati jedna drugoj otvorena vrata za dijalog, kao i da sada aktivno traže konstruktivne načine za rešavanje trgovinskih neravnoteža.

Da bi to olakšao, Vašington bi trebalo da prestane da nameće unilateralne tj jednostrane sankcije koje krše međunarodna pravila i da se, umesto toga, pridruže Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Japanu i evropskim i drugim zemljama, istovremeno pozivajući Kinu da se pozabavi navodnom krađom prava intelektualne svojine. Kina bi, s druge strane, morala da porazmisli o tome kako bi bilo moguće zaštititi prava nad inostranom  intelektualnom svojinom, kao i kako da unapredi i poveća svoj uvoz – umesto što se samo fokusira na suzbijanje američkih akcija.

Na zajedničkom samitu koji su SAD i Kina održale u aprilu 2017. godine, Tramp i njegov kineski kolega, predsednik Si Đinping pristali su da na ministarskom nivou održe razgovore o ekonomiji, diplomatiji i bezbednosti. Ovi susreti, međutim, nisu uspeli da daju rezultate koje su obe strane priželjkivale. Sada je trenutak za ponovno uspostavljanje sličnog okvira za diskusije na visokom nivou.

Trampova administracija je već ograničila uvoz čelika i aluminijuma iz glavnih zemalja proizvođača – ograničenja su, kako je rečeno, „zasnovana na (problemu) nacionalne sigurnosti, uz planiranje strožih tarifa na uvezene automobile i delove automobila, takođe „iz razloga nacionalne sigurnosti“. Sjedinjene Države i njeni trgovinski partneri bi po tom pitanju trebalo da prestanu sa neispunjavanjem uslova za preduzimanje kaznenih mera ili odmazde, i da, umesto toga, iskreno nastoje da pronalaze rešenja putem dijaloga.

Editor Picks (Asia Nikkei)

Kineski železnički put: lakša trgovina za sve zemlje Azije

Železnički službenik nadzire teretni voz od Evrope ka Kini u sklopu CSECR programa (China Sino-Euro Cargo Railway, Evro-kineski program teretne železnice). Foto: Zou Hong / China Daily

Železnički službenik nadzire teretni voz od Evrope ka Kini u sklopu CSECR programa (China Sino-Euro Cargo Railway, Evro-kineski program teretne železnice). Foto: Zou Hong / China Daily

Roba iz Urumkija u kineskoj autonomnoj oblasti Šinđjang-Ujgur uskoro će uživati u povlašćenim tj. znatno manjim troškovima logistike, kao i kraćem vremenu putovanja do Azerbejdžana, Gruzije, Irana i Turske, što je rezultat novih teretnih ruta koje će se ove godine otvoriti u kontinentalnoj Aziji.

Putevi, deo CSECR-a tj „Sino Euro Cargo Railway“ programa koji povezuju Kinu sa regionom Kavkaza i Bliskog istoka sada su u fazi testiranja, izjavio je He Đun, zamenik generalnog direktora „Evro-kineske kombinovane logistike“ (CECL, China-Euro Combine Logistics Co Ltd) čije je sedište u Šinđjangu. He je zadužen za upravljanje CSECR rutom.

“Nove železničke rute će dodatno ojačati trgovinu između Kine i privrede okolnih zemalja (kontinentalne Azije) uključene u Inicijativu za pojas i put”, rekao je He.

On je dodao da kompanija CECL traži klijente spremne da se priključe testiranju ovih novih ruta. “Većina klijenata za kojima trenutno tragamo nalaze se u sektoru kućne galanterije među kojima, po našem uvidu, postoji velika potreba u zemljama na području Kavkaza i Bliskog istoka”, dodao je He.

On je dodao da su novi putevi i pruge predloženi u trenutku kada postojeće logističke mreže više nisu bile u stanju da ispune rastuće potrebe kineske prekogranične trgovine sa ovim područjima.

Do sada je program CSECR železnica imala 19 linija povezanih sa Evropom iz Šinđjanga, kineskog unutrašnjeg tranzitnog čvorišta koji se sada nalazi na međunarodnom kargo tržištu; ovo čvorište trenutno je povezano sa 17 zemalja, uključujući pet zemalja Centralne Azije i Kazahstan, ali i evropske zemlje kao što su Nemačka i Španija.

Od ovog jula do kraja avgusta realizovano je 1.739 putovanja putem železničke teretne službe, koja je lansirana 2014. godine.

U prošloj 2017. godini, ukupne isporuke porasle su za 261 odsto u odnosu na pretprošlu godinu. Prema rečima Liju Kija, vladinog zvaničnika iz Ekonomske i informacione komisije Šinđjanga, zaduženog za regulisanje dnevnih operacija vozova, ove godine se očekuje 1.400 teretnih polazaka iz železničkog kargo-centra Šinđjang.

“Železnica Sino Euro Cargo prerasta u vitalnu arteriju koja doprinosi jačanju trgovinskih veza između Kine i privreda uključenih u Inicijativu „Pojas i i Put“, rekao je on.

On je objasnio kako vozovi CSECR železnice koriste standardne kontejnere za otpremu, što može smanjiti vreme isporuke za oko 20 odsto, u poređenju sa situacijom u prošlosti, kada su se koristili redovni teretni vozovi koji su morali da čekaju da se u voz pre odlaska u potpunosti unese i roba drugih klijenata. Ovo je usporavalo transport usled glavnog tereta kojeg je kočio onaj „sporedni“.

“Smanjeno vreme isporuke može dovesti do smanjenja troškova”, rekao je Sijao Guodong, predsedavajući kompanije Ba Yi Steel Co Ltd, grupe za proizvodnju i preradu čelika iz Urumkija, koja radi pod okriljem majke-firme Baosteel Co Ltd.

Sijao je rekao da je u prošlosti bilo potrebno oko 30 dana da bi se njihov čelik otpremio u Moskvu, ali je sada vreme isporuke skraćeno na samo 10 dana, dok su troškovi smanjeni za pet odsto – i to upravo zbog skraćenog roka potrebnog za transport.

Sijao je takođe napomenuo da ova kompanija privlači više potencijalnih tržišta, naročito onih koja su aktivno uključena u „Inicijativu za Pojas i put“, jer te zemlje imaju politiku preferencijala kojima se podstiče međusobna trgovina na ovim železničkim rutama, dok raste broj novih voznih i saobraćajnih puteva koji povezuju Kinu sa tim zemljama – i ujedno garantujući i značajno jeftiniju logistiku.

Liu Yukun, Mao Weihua, Urumki (China Daily, 29. 08. 2018)

Kineske kompanije u Kanadi: šanse i političke prepreke

Čak i pošto je velika većina Kanađana zabrinuta zbog kineskih kompanija koje posluju u Kanadi, mnogi potrošači ove zemlje na severu američkog kontinenta ih sa zadovoljstvom prihvata, donosi portal Canadian Business.

Stoga, proširenje na novu zemlju kao što je Kanada nije nimalo jednostavan zadatak za bilo koju kinesku kompaniju.

Prvo, tu su negativni stavovi javnosti, sa kojima se danas susreću kineske kompanije – naročito na Zapadu. Istraživanje sa Instituta Angus Reid od prošlog septembra pokazalo je da 85 odsto Kanađana izražava rezervisanost u vezi sa kineskim poslovnim investicijama u njihovoj zemlji. Petina ispitanika govori da je ulaganje u Kanadu jednako dobro ali i loše, dok 35 odsto njih mišljenja je da je prisustvo Kineza u Kanadi “više loše nego dobro”.

Ispitanici ovog istraživanja rekli su da ih zabrinjavaju pitanja kao što su ljudska prava u Kini, potencijalna korupcija i nacionalna bezbednost.

Pol Ivans (Paul Evans), profesor na Institutu za azijska istraživanja pri Liu institutu za globalna pitanja na Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji primećuje da postoji i dodatna stvar koja komplikuje čitavu situaciju – kako na nivou potrošača tako i na nivou vlade – da se Kina sve više posmatra kao “strateški konkurent” nacijama sa zapada.

To je beleg kojim je američki predsednik Donald Trump prošle godine obeležio Kinu. Njegova procena bila je da je zemlja, na svakom nivou – od ekonomije do vojske – u direktnoj konkurenciji i rivalitetu sa SAD u trci za globalno vođstvo.

Ovako podgrevana retorika poklapa se sa talasom inovativnih kineskih kompanija koje se šire na nova tržišta, uključujući Kanadu. Iako su neke od njih u Kanadi postigle poslovni uspeh, jasno je da trenutna klima komplikuje bilo koji njihov ulazak na zapadna tržišta.

Jedan uspešan primer kineskog preduzetništva u Kanadi je firma VIPKid. Uz vrednost koja se procenjuje na ti milijarde dolara, VIPKid je najvredniji obrazovni start-up na svetu. Kompanija regrutuje nastavnike iz čitavog sveta za onlajn predavanja engleskog studentima u Kini. Ova startup firma je na kanadsko tržište ušla u januaru 2015. i od tada se proširila.

U protekle tri godine, ovaj startap regrutovao je hiljade nastavnika iz cele Kanade. Video-snimci nastavnika koji koriste rekvizite i kostime u svojim predavanjima nasmejanoj kineskoj deci koja uče engleski jezik se lako mogu naći na Jutjubu, kao i video-snimci nastavnika koji dele svoja pozitivna iskustva u radu sa ovom mlado i izuzetno upešnom startup kompanijom.

Sofija Šu (Sophia Xu), globalni šef marketinga za VIPKid, kaže da prilikom ulaska na kanadsko tržište “Nismo primetili bilo kakvu negativnu percepciju”.

Kompanije kao što je VIPKid mogu pomoći u ublažavanju imidža Kine kao „prevelike i prejake“ pri svom kontaktu sa Kanađanima. Šu naglašava da je veliki broj nastavnika iz VIPKid-a otputovao u Kinu da bi upoznao svoje učenike – nešto što ova kompanija iskusno obezbeđuje svojim nastavnicima u svom štabu u Pekingu.

“Mnogi nastavnici (engleskog) po dolasku u Kinu i žele da nauče kineski jezik”, kaže Šu.

Kanadsko-kineski odnosi dosad nisu ekslirali do konfrontacije na način kao što je to bilo između Vašingtona i Pekinga. Nakon izbora premijera Džastin Trudea 2015. godine, došlo je do napora da se „dopre“ do Kine i osnaže ekonomske međusobne ekonomske relacije, uključujući i izradu ugovora o slobodnoj trgovini između ove dve zemlje.

Ali, ti napori su zaustavljeni. Ivans kaže da se, u uslovima porasta antagonizama između Sjedinjenih Država i Kine, kanadska vlada još uvek nije izjasnila (niti sebi razjasnila) gde se tačno nalazi.

“Mi smo u eri tehno-nacionalizma, gde (neke) zemlje sada izrastaju u velike igrače u industrijskoj politici u oblastima koje su se, sve donedavno, smatrale za strogo komercijalne tržišne transakcije”, kaže Ivans.

Ipak, usred globalne političke nesigurnosti, kineski brendovi i dalje ulaze u Kanadu na koju vide kao obećavajuće, rastuće tržište.

Početkom ove godine, Kadilak Fervju (Cadillac Fairview) koji rukovodi brojnim centrima u Kanadi najavio je da je u partnerstvu sa OTT Pay Inc, dovodeći u Kanadu dva od najvećih kineskih mobilnih platnih sistema u neke od svojih centara: WeChat Pay i Alipay. Kineski mobilni platni sistemi su najrazvijeniji na svetu. Većina domaćih trgovaca ih prihvata, a takvi sistemi su integrisani sa svim stvarima: od automata za prodaju automobila, preko javnog prevoza, do aplikacija za društvene medije.

Do sada nije bilo ispoljavanja otpora njihovom lansiranju u Kanadi.

“Svaki kineski proizvod će morati da se suoči sa početnom preprekom ispoljavanja određene doze negativnosti, ali ne mislim da je negativnost toliko fundamentalna – ona će nestati ako budu usvojene dobre usluge i kvalite”, kaže Ivans.

Međutim, kineske kompanije nailaze i na glasove protesta dok pokušavaju da kupe glavnu imovinu Kanade. Na primer, dogovori kao što je sporna kupovina kanadske naftne i gasne kompanije Nexen Inc. u 2013. godini od strane državnog CNOOC Ltd., dobila je široko rasprostranjeno medijsku pokrivenost i političku otpornost. U skorije vreme, odbijanje predloženih 1.5 milijardi dolara za kupovinu Aecon Group Inc. od strane kompanije CCCC International Holding Ltd. dovelo je u pitanje ponovno otkrivanje pitanja kineskih kupovina potencijalno osetljivih sredstava.

“Kanađani su sa Kinom napravili su neke velike a ponekad i nespretne poteze na način na koji su pokušali da se presele u Kanadu ili u neke druge zemlje”, kaže Ivans. “[Kako je to, recimo] kupiti celu kompaniju ili insistirati na kontrolisanju akcija u kompaniji.”

Postoji takođe široka zabrinutost zbog krađe intelektualnog vlasništva od strane kineskih kompanija i zloupotreba potrošačkih podataka. Na primer, WeChat, najveća aplikacija za društvene medije u Kini, se potrudila postigne uspeh izvan zemlje (posebno izvan etničkih kineskih zajednica) zbog bojazni da bi Peking u bilo koje vreme mogao pristupiti informacijama i podacima potrošača.

Ivans kaže da su ove brige jasan pokazatelj da treba uspostaviti sporazum između Kanade i Kine o tome kako će takve kompanije koje posluju u Kanadi (i obratno) tretirati podatke.

“Informacije u Kini, svaki komad digitalne opreme, predstavlja za ovu zemlju pitanje suvereniteta, odnosno kineska država može da kontroliše ili barem prati… sve podatke u Kini”, kaže on. “Što se tiče naše sfere privatnosti u Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama, mi povlačimo razlike između onoga što je javno i što je privatno. Dakle, imate dva kompetentna shvatanja ko kontroliše informacije i koja su pravila oko kontrolisanja sopstvene ili kompanijske privatnosti. “

Korišćenje vladine politike za postizanje takvih sporazuma može pomoći u boljim poslovnim odnosima i na duge staze postići smanjenje negativnih stavova o kineskim investicijama, na obostranu korist.

“Kinezima stalno govorimo da jednostavno moraju da usvoje naše standarde”, kaže Ivans. “Kina se u tome neće promeniti. Ali, možda se možemo naći na nekoj sredini.”

Canadian Business

Kina i Novi Put svile

Put svile priziva nam scene karavana, pustinjskih stepa i avanturista kao što je Marko Polo, koji prolazi kroz drevne trgovačke puteve što povezuju Kinu sa Centralnom Azijom, Bliskim istokom, Afrikom i Evropom. Kineska moderna adaptacija, poznata kao Inicijativa za pojas i put (BRI), ima za cilj oživljavanje i proširenje tih puteva putem mreža nadograđenih ili novih železnica, izgradnje novih luka, gasovoda, elektroenergetskih mreža i autoputeva. Kineski predsednik Si Đinping zagovara svoj omiljeni projekat kao sredstvo za podsticanje razvoja, dobre volje i ekonomske integracije. Kritičari su oprezni usled te sve prisutnije „gužve“  nastale željom ove rastuće supersile da globalno proširi svoj uticaj.

Situacija

Si ga naziva “projektom veka”: decenijama prisutan motiv sa ciljem što bliskijeg prometa roba i usluga potpomognutog ogromnom infrastrukturnom potrošnjom; Morgan Stenli procenjuje da će do 2027. godine kineska ulaganja u ovaj projekat iznositi 1,3 biliona dolara. Pojas i put je u svojoj suštini kineska spoljnopolitička strategija koja je 2017. godine čak i zacrtana u Statut Kineske komunističke partije. Rastuća mreža trgovačkih puteva protezaće se u najmanje 76 zemalja, sa već ustanovljenim planovima koji uključuju novu, duboku morsku luku u Mjanmaru, dalekovode na Maldivima i branu u Pakistanu.

Zemlje koje su partneri Kini u ovom projektu odmerile su svoje koristi ali i bojazni – da će ih projekti ostaviti zaduženima i vezanima za jednu stranu zemlju. Šri Lanka je ublažila deo svog ogromnog duga prema Kini prenošenjem većinskog vlasništva nad novosagrađenom lukom pod okrilje kineske državne kompanije. Kineske ambicije su postale izborna pitanja i dileme u zemljama od Pakistana do Indonezije; novoizabrana malezijska vlada otišla je toliko daleko da je u 2018. godini „prikočila“ kineske projekte u vrednosti od 22 milijarde dolara zbog zabriutosti o uslovima zajma i korišćenju kineske radne snage, koja ograničava potencijalne koristi za lokalnu ekonomiju.

Pozadina

Iako su originalni trgovački putevi uspostavljeni pre više od 2000 godina, ime Svilenog puta – izvedeno iz skupocenog finog materijala visoko cenjenog od strane Rimske elite – skovano je zapravo tek u 19. veku od strane jednog nemačkog geografa. U svojim najblistavijim danima, iz Kine je na zapad transportovan papir, barut, porcelan i začini; konji, vuneni tepisi i ćebad, zlato, srebro i staklo krčili su put na povratku iz Evrope ka Kini. Si Đinping je prvi predložio oživljavanje Puta svile u 2013. godini, nazivajući ga tom prilikom “Jednim pojasom, jednim putem” pre nego što se uspostavio zvanični naziv “Inicijativa za pojas i put” – kombinacije kopnenog „pojasa“ i pomorskog “puta”.

Mereno u današnjim dolarima, već se sada može reći da BRI inicijativa košta Kineze više nego što je Amerikance koštao Maršalov plan pokrenut nakon Drugog svetskog rata. Za finansiranje ove ideje, kineski organi zaduženi za državne finansije kreditiraju 345 milijarde dolara, dok su komercijalne državne banke obećale 233 milijarde dolara, navodi Gavekal Economics. Tu je i 40 milijardi dolara iz kase kineskog Fonda za Put svile, 100 milijardi dolara od Azijske infrastrukturne banke koja je pod vođstvom Kine, a ne treba zanemariti ni 59 milijardi dolara iz kase Svetske banke. I dok predsednik Donald Tramp razmišlja o sažimanju obima učešća Sjedinjenih Država u međunarodnim trgovinskim sporazumima, Si Đinping želi da što pre podigne projekat Pojas i put do pozicije šampiona svetske slobodne trgovine. Inicijativa se 2018. godine proširila i na teritoriju Južne Amerike, na Karibe, pa čak i na Arktik.

Argument

Kina kaže da nema nameru da Pojas i put koristi kako bi izvršila nepotreban politički ili vojni uticaj, kao i da je ova inicijativa osmišljena samo za poboljšanje ekonomskog i kulturnog razumevanja među nacijama. Predsednik Si naziva svoj projekat “Putem za mir”, dok druge svetske sile poput Japana i Sjedinjenih Država ostaju skeptične u pogledu njenih ciljeva i još zabrinutiji za „ono neizgovoreno“ – posebno ono što se, kako oni misle, nagoveštava kroz određenu vojnu ekspanziju. Neki ukazuju na sve veću kinesku vojsku i spekulišu da li bi razvoj desetine luka mogao da predstoji uspostavljanju pomorskih baza, to jest tzv. teorije “niske bisera”. Si tvrdi da projekat neće uključivati bilo kakvo “zastarelo geopolitičko manevrisanje”.

Ekonomisti se slažu da obnovljeni Put svile put ima potencijal da podstakne globalni rast. Rizici uključuju korupciju (premijer Kirgistana podneo je ostavku zbog tvrdnje da mu je ponuđena određena svota za projekat izgradnje BRI kroz ovu zemlju), kao i stvaranje „belih slonova“ (ulaganja čiji troškovi održavanja nisu u skladu sa onim koliko su korisne ili vredne same investicije), poput međunarodnog aerodroma u Šri Lanki koji ima samo par letova dnevno. Određeni projekti – naročito skupi putevi – jednostavno ne mogu biti održivi ili pravilno planirani, čime se sprečavaju privatne investicije, toliko potrebne da bi se mnogi od ovih projekata realizovali. Kako se Kina suočava sa usporavanjem ekonomskog rasta kod kuće, uz napore za rešavanjem sopstvenih problema sa dugom, nedostatak izvora budućeg finansiranja mogao bi smanjiti obim Sijevih ambicija.

David Tweed, (Bloomberg, 23avg, 2018)

Gde je IBM pogrešio kod svog Votsona?

Šta ako veštačka inteligencija ne može da izleči rak? To je poruka velikog post-mortema u listu Wall Street Journal-u o Votsonu, IBM-ovom projektu koji je trebalo da IBM-ovu računarsku snagu i znanje pretoči u skalabilni program koji bi mogao da obezbedi najsavremenije personalizovane protokole za lečenje od karcinoma miliona pacijenata širom sveta.

Votson uopšte, a posebno njegova aplikacija iz onkologije, u zadnje vreme dobijaju kritike obojene s puno skeptičnih tonova; STAT je prošle godine objavio značajno istraživanje u kojem se navodi da Votson ni izbliza nije mogao da ostvari IBM-ova obećanja. Nakon što je taj članak izašao, IBM-ova „hajp“ mašina počela je da polako „spušta loptu“. Ali, dok su mnogi problemi sa Votsonom medicinske ili tehničke prirode, oni su, takođe, i duboko finansijski.

IBM se smanjuje: 2011. godine, kada je kompanija prvi put predstavila ideju da bi njihov Votson možda jednog dana mogao da izleči rak, njegovi prihodi su iznosili 107 milijardi dolara. Svake godine postaju manji, da bi se 2017. završili na 79 milijardi dolara. Ovo predstavlja ogromne probleme za bilo kog direktora, koji je obično zadužen za rast kompanije ili, ako to ne uspe, povećava cenu akcija.

Veoma je teško održavati rast akcija na tržištu u kompaniji u kojoj prihodi padaju, jer te kompanije imaju tendenciju da budu procenjivane kroz svoje višestruke prihode – ali i u svetlu činjenice da će se ta višestrukost izvora prihoda smanjiti. Ako bi vrednost IBM –a pala, recimo, sa prohodne brojke u 2011. godini na prihodnu brojku 2 u 2017. godini, onda bi se tržišna kapitalizacija smanjila za više od 50%.

Međutim, to se nije dogodilo, jer je IBM u određenoj meri neutralizovao negativne sile i stabilno držao cenu svojih akcije kroz dve glavne strategije. Na prvo mesto dolazi komunikacija: Ako možete ubediti tržišta da ćete postati veći, a ne manji, onda će vam višestranost prihodnih izvora rasti, baš kao i akcije vaše firme. IBM je sproveo ovu strategiju tako što je agresivno promovisao Votson mnogo pre nego što je bio spreman za pravi trenutak na tržištu. Da su tržišta smatrala da je IBM sposoban za lečenje raka, onda bi ovoj firmi ponudili višu cenu akcija, a u očekivanju velikog povećanja prihoda u bliskoj budućnosti.

Druga strategija za podupiranje cene svojih akcija u slučaju smanjenja prihoda je – osnovni finansijski inženjering, i to u obliku otkupa akcija. Ako otkupite veliki broj akcija na otvorenom tržištu, onda vaša cena po akciji može porasti čak i kada pada vaša tržišna kapitalizacija. Nedostatak te strategije je da što više novca trošite na kupovinu, to je manje novca koji imate za investiranje u rast svoje kompanije.

Kao što je objavio članak STAT:

“IBM treba da napusti svoja nastojanja da izleči rak”, rekao je Piter Greulić (Peter Greulich), bivši brend-menadžer IBM-a koji je napisao nekoliko knjiga o istoriji ove kompanije kao i o modernim izazovima sa kojima se suočava. “Njihov je marketinški motoru skrenuo, iskliznuvši bez ikakve kontrole nad izgradnjom i konstrukcijom proizvoda.”

Greulić je rekao da je IBM-u potrebno da uloži više novca u Votson, kao i da zaposli više ljudi da bi bio uspešan. Šezdesetih godina prošlog veka, rekao je on, IBM bi potrošio oko 11,5 puta svoje godišnje zarade na razvoj mejnfrejm računara koji se koriste u industriji, statistici, za poslovne aplikacije i novčane transakcije, kao i poslovnog sektora koji još uvek predstavlja veliki deo njihove današnje profitabilnosti.

Da bi se napravila ekvivalentna investicija u projektu Votson, trebalo bi potrošiti 137 milijardi dolara. “Jedina stvar na koju se potroši toliko novca je kupovina akcija”, rekao je Greulić.

Nije da IBM nije dosad već uložio tovare para u Votson; jeste. Međutim, dok je šest godina i milijarde dolara puno vremena i novca za pokretanje posla u Silicijumskoj dolini, to je prilično uobičajen trošak u svetu medicinskih ispitivanja – od kojih većina ne uspeva.

Štaviše, kada se radi o veštačkoj inteligenciji, IBM se takmiči sa rivalima kao što su Amazon i Alphabet, kompanije koje i dalje imaju brzi tempo rasta, pa se ne vidi potreba za otkupom svojih akcija, kao i da, na sličan način, ne vide potrebu da reklamiraju svoja A.I. dostignuća pre nego što zaista postanu spremni da postanu centar pažnje. Votson je sjajan za medijske štosove, majstorije i majstorluke u javnosti – nijedan članak o njemu nije potpun bez uvek preko potrebnog pominjanja vremena kada je pobedio u čuvenoj američkoj TV igri „Opasnost“ – ali se ispostavilo da je veštačka inteligencija veoma tvrd orah koji se ne može slomiti tek tako – Votson je jedna od onih mašina za kojima vrhunski kompjuterski stručnjaci gaje izuzetno visoku potražnju.

Ovakvi stručnjaci i naučnici ne prilaze kompaniji koja ima najbolju medijsku strategiju već idu u kompanije sa najboljim razvojnim programima veštačke inteligencije i najboljom naukom i znanjem. Pitajte bilo koga ko je stručnjak u A.I. sektoru o Votsonu, i ona(a) će vam  reći – bez imalo sumnje  svoj iskaz i stav – da ga ujedno i „treniraju“ u prostoru koji je neverovatno konkurentan.

Najveća nada za A.I. u onkologiji, dakle, nije u tome što je Votson na neki način daleko bolji od ostalih. Umesto toga, to je taj „Alphabet“ ili je tu, možda, neko drugi ko tiho i u miru gradi A.I. bez prethodnog prekomernog reklamiranja. Još uvek je moguće da je A.I. možda sposoban da uradi neverovatne stvari u oblasti onkologije.  Samo nemojte očekivati da će taj napredak poteći od Votsona.

Slate

Taksi i Uber: zavađeni na ulici, ujedinjeni u špekulacijama

“Kupujem važeće VTC licence u Madridu koji se mogu preneti na moje poslovanje. Bez automobila. Maksimalna cena 52.000 evra.”

“Prodajem taksi licencu, bez automobila, usled penzionisanja, region Madrida, taksimetar i oznaku za krov dajem kao besplatan dodatak. 140.000 evra. “

Ove dve „liste želja“ u vidu oglasa pronađene su na sajtu klasičnih oglasa Milanuncios.com i samo su mali uzorak hiljada kupaca i prodavaca u Španiji koji žele da trguju licencama za vožnju taksija ili privatnih vozila za iznajmljivanje (VTC) pod kojim posluju aplikacijske firme za vožnju Cabify i Uber.
Licence se preprodaju na neregularnom sekundarnom tržištu

Na ove dozvole se gleda kao na vrednost akcija kompanija koje su na berzi ili kao na berzansku robu. Ali, za razliku od naftnih, zlatnih i deonica kompanija kojima se trguje na organizovanom tržištu, dozvole za vožnju privatnog automobila ili taksija se prodaju na sekundarnom tržištu (ili na crnom tržištu, iako VTC i taksi udruženja ne vole taj termin), gde pravila postavljaju isključivo kupac i prodavac.

Iako su taksisti širom Španije prošle sedmice izašli na ulice kako bi na asfaltu zahtevali strožiju regulativu protiv vozača VTC-a, njihova delatnost nije toliko različita od njihovih konkurenata.

U oba slučaja se radi o iskorišćavanju ovog zatvorenog tržišta za licence – koje koštaju samo nekoliko evra u administrativnim taksama kada se originalno odobri – ali koje odmah dostignu prevelike cene na sekundarnom tržištu, gde im zakon dozvoljava da prelaze s jedne osobe na drugu.

Dozvoljene špekulacije

Taksi i VTC licence ne vrede ništa sami po sebi. Prvobitni podnosioci prijave nisu ništa platili lokalnim, regionalnim ili nacionalnim organima, osim male naknade za pokrivanje administrativnih troškova.

Njihova vrednost proizlazi iz činjenice da su špekulacije s njima dozvoljene. U stvari, čak su zaštićeni u gradovima poput Madrida i Barselone, koji godinama nisu izdali jednu jedinu dozvolu preko svoje tradicionalno zacrtane kvote, čime je tržište još više zatvoreno.

Taksisti su nedavno zauzeli glavne magistralne ceste u Madridu, Barseloni i Valensiji, kako bi zahtevali izvršenje pravno odobrene kvote jedne VTC licence na svakih 30 taksi dozvola. Zvanični stav sektora taksista je da bi trebalo idati dovoljan broj VTC licenci kako bi se dostigla ova kvota, ali niko nije predložio povećanje broja taksi-dozvola kako bi se nadoknadila aktuelna neravnoteža. U stvari, taksi udruženja su bila veoma glasna o zahtevima za dobijanje garancija da gradovi neće izdati nikakve nove dozvole za taksi, jer bi to automatski obezvredilo njihovo zvanje.

Kao rezultat ove politike, broj taksi-dozvola ostao je isti već više od 20 godina – 70.000 izdatih licenci širom Španije (69.972 prema najnovijim podacima Nacionalnog instituta za statistiku) – iako je stanovništvo Španije poraslo za sedam miliona ljudi.

Isto se dogodilo sa VTC licencama. Nakon što su puštene prve dozvole (njih 9.366 koje su sada operativne i još 7.000 kojima se trguje putem sudskih naloga), udruženje industrijskih kompanija VTC Unauto, koje predstavlja 80 preduzeća, uključujući Cabify, Moove i Uber, više ne želi da u opticaj bude ponuđeno više dozvola od sadašnje kvote.

Trošak za dobijanje jedne VTC ili taksi licence na nereguliranom sekundarnom tržištu zavisi od mnoštva faktora: od grada, ili ako se dolazi s automobilom kao i kakav je auto, zavisi od dana i uslova plaćanja, od toga da li je to deo posla sa drugim partnerima i još od mnogo toga. A ima vrlo malo zvaničnih podataka kojima se barata. U 2015. godini, prosečna cena licence za taksi na sekundarnom tržištu iznosila je 220.000 evra u San Sebastijanu, €215.000  u Santanderu, €205.957  u Palma de Majorki, 190.000 evra u Segoviji i €142.254 u Madridu.

Trenutno, cena taksi-licence u Madridu može da se kreće između 135.000 i 160.000 evra. Na vrhuncu ekonomskog buma, između 2005. i 2007. godine, ove licence su se prodavale za čak 180.000 evra, ali kriza i konkurencija koja vlada među kompanijama za prevoz spuštaju cene.

Dobra investicija

Prema Nacionalnoj komisiji za fer konkurenciju (CNMC), trgovina ovim licencama je profitabilnija od ulaganja na berzu. Prosečna vrednost licence za taksi u Barseloni se povećala na 134,115 evra u 2016. – šest puta više (503%) nego što je vredela pre 30 godina, dok je španski blue chip indeks prvoklasnih kompanija Ibex 35 ostvario samo 233% u istom periodu.

Izveštaj CNMC-a daobro ilustruje jedan primer: samo jedna taksi dozvola izdata u vanrednim okolnostima u Gradskoj kući u Kordobi u 2012. godini koštala je 457 evra u taksama, ali isti dokument, kada je „izašao“ na tržište, dostigao vrednost od okruglo 102.102 evro.

Sertifikati VTC-a u Madridu, s druge strane, koštaju između 50.000 i 65.000 evra, ali se, za razliku od taksija, ne mogu prodati u prve dve godine od izdavanja iste. Predstavnici VTC-a takođe kažu da njihovi vozači plaćaju do devet puta više poreza jer plaćaju na osnovu njihovog stvarnog godišnjeg profita, dok većina taksija plaća „paušalac“ kroz sistem fiksnog procenjenog prihoda, koji ne odražava njihove stvarne mesečne prihode.

“Većina taksista ne plaća čak ni 1,000 evra godišnjeg poreza, dok vlasnik VTC-a plaća skoro 9.000 evra za isti rad i kilometražu”, kaže predsednik VTC kompanije Unauto Eduardo Martin.

El Pais (English edition)

Konvencionalne mere: pogrešan pristup produktivnosti

Da li svetu ponestaje ideja? Deluje da za ovaj pesimistički pogled ima dovoljno opravdanja kada se ima u vidu višegodinji tvrdoglavo spori rast produktivnosti u mnogim zemljama.

Današnje nove tehnologije nisu ni nalik toliko ekonomski značajne kao što su to bile inovacije početkom 20. veka, kada je Robert Gordon ukazao u svojoj uticajnoj knjizi u kojoj je igranje video igara uporedio sa sanitarijama u zatvorenom prostoru. U svom nedavnom radu, grupa ekonomista sa Univerziteta Stenford i MIT – dva svetski najinteresantnija izvora za ideje nove generacije – izračunali su da je sada potrebno više od 20 puta veći broj istraživača u proizvodnji da bi se održao isti onaj ekonomski rast koji je radio 20 puta manji broj istraživača 1930-ih.

Studije pojedinih fenomena podržavaju hipotezu usporavanja napretka: Murov zakon se izdvaja, ali i pada u vodu jer više ne funkcioniše; novi farmaceutski proizvodi zahtevaju daleko više investicija nego ranije; izgleda da je poljoprivredna produktivnost zaustavljena i da nema vidljivog napretka.

Nasuprot ovim dokazima, postavlja se pitanje: da li bi na obećavajuće polje razvoja veštačke inteligencije, sintetičku biologiju, primenu grafena, jeftine čiste energije i druge nove tehnologije trebalo obratiti pažnju kao na puki „hajp“ tj kao na svojevrsno preuveličavanje? Neke od ovih inovacija, napokon, sigurno doprinose produktivnosti i ekonomskom rastu.

Ovo pitanje je od velike važnosti. Kao što je već i Alfred Maršal (Alfred Marshall), jedan od osnivača moderne ekonomije istakao još 1890. godina da ljudi ne mogu da proizvedu novu materiju već samo nove ideje: “napori i žrtvovanja mnogih ljudi dovode do promena oblika ili raspored stvari kako bi se one bolje prilagodile zadovoljavanju željenih potreba”.

Jedno od objašnjenja za kombinaciju ovako sumorne produktivnosti i uzbudljivih inovacija treba potražiti u – kašnjenju: potrebno je dosta vremena da se nove tehnologije pretoče u široku upotrebu, kroz komercijalne svrhe. Što je neka inovacija fundamentalnija, to će biti duže njeno zaostajanje u opštoj primeni i sveprisutnosti. Ovo je bilo tačno za izum i široku primenu struje, za računare u danima njihovog povoja, a izgleda da će važiti za nove tehnologije kao što je AI. Drugi potencijalni faktori uključuju demografske promene, mamurluk izazvan odjecima finansijske krize iz 2008. i pogrešno raspoređivanje ulagačkog kapitala.

Drugo objašnjenje, koje favorizuju neki ekonomisti – a i znatan deo zajednice eksperata u oblasti novih tehnologija – je u tome da se industrijski autput tj učinak, pa stoga i produktivnost, pogrešno mere. Nalazi istraživanja sa Stenfora i MIT-a definišu jednu “ideju” kao jedinicu nacionalnog autputa (merenog na sadašnji tradicionalan način), podeljenog sa ukupnim brojem istraživačkih sati. U razvijenim ekonomijama broj ljudi koji se bave istraživanjem i razvojem postepeno raste tokom decenija. Dakle, pitanje – da li je ideje teže naći? – odista nameće pitanje zašto je rast proizvodnje (učinak) usporen. Odgovor se, delom, nalazi u načinu definisanja ekonomskog rezultata, kao bruto domaćeg proizvoda.

Problemi sa definicijom već su dobro poznati. Jedno je sigurno – ova definicija isključuje neplaćeni posao u kući. Otuda stabilan prelazak žena u plaćeni rad tokom druge polovine 20. veka, na krilima rasta brojki koje prikazuju produktivnost. Za nekog drugog, reklo bi se da su investicije koje su uključene u BDP izostavile nematerijalne investicije, uključujući i ideje. Statističke agencije tek počinju da ih inkorporiraju, tako da svi ti istraživači generišu neotkriveni rezultat tj učinak.

Još jedan nedostatak, manje primetan, ide još dublje. BDP je mera konačnog učinka nakon što svi posredni  učinci bili odstranjeni, što se čini sasvim logično (iz kalkulacije uklonjeno sve što nije novostvorena vrednost u toku jedne godine).

Pa ipak, zašto onda preduzeća menjaju strukturu proizvodnje? Prednosti specijalizacije – niže cene i bolji kvalitet – pokretali su ogromnu reorganizaciju proizvodnih lanaca širom sveta tokom prethodne generacije, omogućenih prodorom informacionih i komunikacionih tehnologija. Kompanije sada prepuštaju mnoge aktivnosti koje su ranije obavljale „kod kuće“ – od platnog spiska i čišćenja do snabdevanju sofisticiranim komponentama i računarskih usluga. Drugi oblik ove vrste outsourcinga se može uočiti u aktualnoj tranziciji na cloud computing.

Primenom outsourcing aktivnosti kompanije misle da će poboljšati svoju profitabilnost – zašto se brinuti naknadno i bez potrebe kad neko treći može da obavlja mnoštvo poslova? Međutim, kako se ovo odnosi na usporavanje rasta produktivnosti? To je zato što BDP isključuje sve međusobno isprepletane veze u lancu, dok je dodata vrednost je izbačena. Statistika o BDP-u ne baca svetlost na svetske poremećaje u proizvodnji od 1980-tih godina, jer ovi „neugodni sitni podaci“ bukvalno nisu uzimani u obzir.

Definicija ekonomskog učinka je stvar konvencije. Širi pojam je bruto proizvodnja tj bruto učinak, koji se dodaje kroz posredne veze. Maršal bi to shvatio; on je tvrdio da svaka faza proizvodnje uključuje vredne ideje, kao i da nije bilo nijedne faze koja je bila više ili manje korisna od drugih.

Nasuprot pesimizmu, ne stoji nikakav izvanredni optimizam. Mnogo je toga pogrešnog u ekonomiji, a kamo li činjenica da tako brojna domaćinstva nisu doživela bilo kakav rast svojih prihoda toliko dugo vremena. Ali bi merenje produktivnosti uzimanjem u obzir nematerijalnih dobara u ovoj alternativnoj definiciji ekonomskog učinka izgledala nešto bolje od onog što trenutne statistike pokazuju.

Financial Times

Ekonomija nultog zbira

Potencijal za automatizaciju u globalnoj ekonomiji je ogroman. Adidasova „brza fabrika“ u Bavarskoj zapošljavaće 160 radnika, koji će svake godine proizvoditi 550.000 pari patika, čime je produktivnost u odnosu na fabrike starog tipa povećana 5 puta. Britanski maloprodajni konzorcijum procenjuje da će u narednih 10 godina broj poslova u maloprodaji opasti sa 3 na 2,1 miliona, ali da će se samo mali broj ovih izgubljenih radnih mesta nadoknaditi novim poslovima u onlajn prodaji. Mnoge kompanije za pružanje finansijskih usluga planiraju veliko smanjenje broja radnika na poslovima obrade informacija.

Uprkos tome, rezultati merenja rasta produktivnosti u razvijenim ekonomijama pokazuju usporeni rast. Jedno od mogućih objašnjenja, o kojem je nedavno pisao Andrew Haldane, glavni ekonomista engleske centralne banke, jeste to što neke kompanije ubrzano uvode novine, dok druge to čine znatno sporije, zbog čega dolazi do disperzije, rasipanja produktivnosti čak i unutar istog sektora. Ali to nije dovoljno objašnjenje za usporavanje rasta produktivnosti: za to bi bio potreban rast stepena disperzije.

Ipak, moguće je da je fokusiranje na uticaj tehnologije na postojeće poslove i radna mesta pogrešno. Možda se rešenje zagonetke produktivnosti krije u aktivnostima na koje radnici prelaze kada ostanu bez starih poslova. David Graeber iz Londonske škole ekonomije tvrdi da čak 30 odsto rada koji se danas obavlja otpada na „nepotrebne poslove“ koji ne stvaraju nikakve zaista vredne robe i usluge, već su proizvod nadmetanja za dohodak i status.

Graeber svet posmatra iz perspektive antropologa, a ne ekonomiste, što je u ovom slučaju korisno. Ipak, fraza „nepotrebni poslovi“ i njegova usmerenost na demotivisane radnike koji obavljaju besmislene poslove možda skreću pažnju sa jednog suštinski važnog trenda: radnici mogu smatrati stimulativnim i vrednim mnoge poslove koji ne doprinose uvećanju ukupnog blagostanja.

Pretpostavimo, na primer, da ste posvećeni ostvarivanju ciljeva određene humanitarne organizacije, da imate talenta za pronalaženje donatora i da ste značajno uvećali količinu raspoloživih donacija za vašu odabranu organizaciju. Verovatno ćete se na tom poslu osećati dobro i motivisano, iako u konačnom zbiru niste učinili ništa osim što ste novac za koji su se nadmetale neke druge organizacije, za koje rade neki drugi, jednako posvećeni ljudi, preusmerili na račune svoje organizacije.

Zato ključno ekonomsko pitanje nije da li su određeni poslovi zaista „nepotrebni“, već koliko se u sve većoj meri takvim poslovima obavlja samo jedna distributivna funkcija nultog zbira, u kojoj ulaganje veština, truda i tehnologija ne može doprineti uvećanju ljudskog blagostanja zbog istog takvog ulaganja na drugoj strani u ovoj konkurentskoj utakmici.

U tu grupu spadaju mnogi poslovi: hakeri i stručnjaci za bezbednost koje kompanije zapošljavaju da odbijaju hakerske napade; advokati (u građanskom i poslovnom pravu); veliki deo finansijskih poslova i upravljanja imovinom; poreznici i računovođe; reklamiranje i marketing da bi se izgradio brend X na račun brenda Y; rivalske kampanje i trustovi mozgova; čak i nastavnici koji traže način da osiguraju bolje relativne rezultate svojih učenika kao zalog uspešne buduće karijere.

Izračunavanje udela ekonomske aktivnosti nultog zbira je po definiciji komplikovano. Mnogi poslovi uključuju i kreativne i distributivne aktivnosti. Aktivnosti nultog zbira ima u svim sektorima; proizvođači mogu angažovati poreske eksperte da obaveze svedu na minimum ili vrhunske rukovodioce koji će se fokusirati na finansijski inženjering.

Ali raspoloživi podaci pokazuju da su aktivnosti nultog zbira značajno porasle. U članku nedavno objavljenom u časopisu Harward Business Review, Gary Hamel i Michele Zanin naglašavaju da oko 17,6 odsto svih poslova u SAD – na koje otpada 30 odsto isplaćenih zarada – pripadaju „menadžerskim i administrativnim funkcijama“ za koje je verovatno da uključuju veliki udeo aktivnosti nultog zbira. U međuvremenu je zapošljavanje u firmama koje pružaju finansijske i „poslovne usluge“ u poslednjih 20 godina poraslo sa 15 na 18 odsto ukupnog broja poslova u SAD, kao i sa 20 na 24 odsto izmerenog učinka.

Hamel i Zimel tvrde da bi izmerena produktivnost značajno porasla ako bismo se oslobodili suvišnih menadžerskih poslova. Ali širenje aktivnosti nultog zbira možda ima dublje korene nego što oni misle. Možda tehnološki napredak koji nas čini sve bogatijim u pogledu količine mnogih osnovnih roba i usluga – bilo da su to kola ili kućni aparati, obroci u restoranu ili pozivi mobilnim telefonom – neizbežno vodi usmeravanju sve većeg dela ljudske aktivnosti na nadmetanje nultog zbira za raspoloživi dohodak i imovinu.

Sa rastom naše sposobnosti da proizvodimo sve kvalitetnija dobra angažovanjem sve manjeg broja ljudi vrednost sve više prelazi u subjektivne brendove, a racionalne firme izdvajaju sve više za analizu tržišta, finansijski inženjering i poresko planiranje. Na kraju bi sav ljudski rad mogao biti usmeren na aktivnosti nultog zbira.

Bez obzira na to da li će roboti dostići ljudsku inteligenciju ili ne, korisno je razmisliti o tome kako bi ekonomija izgledala ako bismo gotovo sav rad potreban da se proizvedu robe i usluge u službi ljudskog blagostanja automatizovali. Imamo dve mogućnosti: jedna je dramatičan rast količine slobodnog vremena; druga je uvećavanje količine rada posvećenog konkurenciji nultog zbira. Imajući u vidu ono što znamo o ljudskoj prirodi, verovatno je da će druga mogućnost dobiti važnu ulogu.

Kao što tvrdim u svom nedavnom predavanju, takvu ekonomiju bi obeležila izrazita nejednakost, sa malim brojem IT eksperata, modnih dizajnera, brend menadžera, advokata i finansijskih stručnjaka koji bi zarađivali ogromne količine novca. Paradoksalno, u takvoj situaciji bi najfizičkija od svih stvari – lokacijski poželjna zemlja – predstavljala najvredniju imovinu, a pravila o nasleđivanju bi bila ključna za određivanje relativnog bogatstva.

Kao što kaže John Maynard Keynes, rešili bismo „ekonomski problem“ dovoljne proizvodnje roba i usluga, ali bismo se suočili sa težim i suštinski filozofskim pitanjem pronalaženja smisla u svetu u kome rad više nije potreban, kao i načina da se urođena ljudska sklonost nadmetanju za status stavi pod kontrolu. Pokušaji da se takvi izazovi reše ubrzanim tehnološkim razvojem i bržim rastom produktivnosti ne vode nikuda.

 

Adair Turner, Project Syndicate, 15.08.2018.

Peščanik.net, 17.08.2018.

Od Virdžina do Tesle: zašto najveće kompanije izbegavaju berze

Mnogo je razloga zbog kojih preduzetnici postaju frustrirani zahtevima tržišta, akcionara i „berzanske menažerije“. Gardijan donosi ovaj nadasve interesantni “psihološko-poslovni” osvrt na vlasnike kompanija i akcionare u upravnim odborima.

Ako Ilon Mask (Elon Musk) uspe da ostvari svoj plan, u tom slučaju će se pridružiti dugačkom nizu preduzetnika koje je izlazak na berzu samo učinio frustriranima usled zahtevnosti vođenja javno listiranog preduzeća.

Vlasnik kompanije Virdžin, Ričard Brenson, uz  Hjua Hefnera iz Plejboja i Majkla Dela, vlasnika kompanije za proizvodnju računara, svi oni drž lično pod kontrolom svoje kompanije, uvereni  da će njima bolje upravljati nego oni koji bi u svojstvu ulagača upali kod njih „u kuću“,  okupani sjajem berze i tržišta.

Drugi dobro poznati brendovi koje vode osnivači, nakon svojevremene čarolije kao javnog preduzeća, uključuju Iceland, Caffè Nero i Matalan – ali, kompanija Tesla je potpuno drugačijeg obima poslovanja, što od Ilona Maska iziskuje da prikuplja desetine milijardi dolara koje drugi žele da ulože u Elonov jedinstveni poslovni poduhvat.

Glavni razlozi za vođenje preduzeća na privatnom nivou a ne kroz odbor ulagača i berzanske mešetare uključuju nekoliko faktora.

Izbegavanje sjaja publiciteta

Javno preduzeće je upravo to – u vlasništvu eksternih investitora – uglavnom preko penzijskih i drugih investicionih fondova koji kupuju akcije. Uprava stoga mora biti javno odgovorna i podložna kontroli od strane investitora i novinara, tj  medija, štampe i „sedme sile“. Većina izvršnih direktora prihvata tu medijsku pažnju kao nešto normalno ili barem nužno, ali neki osnivači kompanija ne žele da budu u centru pažnje. Nakon što je 1986. Virdžin „poleteo“, Ričard Brenson – ekstrovertan kada je reč o marketingu svojih proizvoda – nikada se nije zagrejao za ideju i zahteve da objašnjava i opravdava svoje finansijske odluke ajkulama iz londonskog Sitija; dve godine kasnije on je ponovo preuzeo Virgin, stavljajući ga opet pod svoju kontrolu.

Berze: profiti kratkog daha

Londonski Siti i njujorški Volstrit suočavaju se sa redovnim kritikama zbog zahteva da im stalno raste profit, i stoga ne razmišljaju dovoljno o ​​dugoročnom zdravlju kompanije. Ukoliko se ciljevi javno listirane kompanije omaše, reakcija na berzi – kroz cene akcija – može biti brza i kažnjavajućeg efekta po firmu. Objašnjavajući svoje razmišljanje zaposlenima u Tesli, Ilon Mask je rekao: “Kao javno listirana kompanija, mi smo podložni divljim, nepredvidljivim i ćudljivim promenama u ceni naših akcija (na berzi), što može biti glavni poremećaj i zapreka za sve koji rade u Tesli, od kojih su svi zaposleni ujedno i – akcionari. Izloženost berzi i odboru akcionara bi takođe značilo da su naši ciklusi kvartalnih zarada pod ogromnim pritiskom – akcionari bi neprestano i neumorno insistirali da za Teslu donose odluke koje mogu biti korisne tek za neki određeni kvartal, ali ne neophodno i na dugi rok.”

Maskov pogled na vlasništvo u njegovoj firmi odražava stav mnogobrojnih preduzetnika koji su svoje firme u početku izveli na berzu, da bi potom „malko bolje“ porazmislili o tome da li je to baš najpametnija opcija za poslovanje. Pošto je preokrenuo svoju odluku, rešen da svoju kompaniju Virdžin „preotme“ od berze i akcionara tokom osamdesetih godina, Ričard Brenson je potom veoma često kritikovao institucionalne investitore zbog njihovog konstantnog zahteva za brzim povraćajem uloženog – umesto dugoročnog ulaganja koje bi donosilo i dugoročne stabilne prinose.

Malkolm Voker (Malcolm Walker), osnivač poslovne grupe „Iceland Foods Ltd“ (kraće: Iceland, Island) rekao je da bi upozorenje o profitu ostvarenom 2001. godine bilo tretirano kao „uočljiva i prepoznatljiva tačka na poslovnom radaru“, to jest da je kompanija bila u privatnom vlasništvu, ali da se, kao javno listirano preduzeće smatralo za pravu katastrofu. Voker je uspeo da kompaniju „Island“ vrati pod svoje okrilje. “Sada – kad smo opet privatna kompanija – više je_eno ne razmišljamo o čemu razmišljaju investitori iz Sitija”, izjavio je Voker 2010. godine. “Tu se ne radi o dilemi ’Kako će to uticati na profit?’, već je glavno pitanje: “Da li će to biti u redu za posao?” Za_ebite profit. Jer, profiti se neprestano sele.”

Suočavanje sa analitičarima i investitorima

Nakon što se akcijama kompanije javno trguje, menadžment mora da objavi rezultate kvartalno (do četiri puta godišnje), kako bi ih analitičari u investicionim bankama i rukovodioci fondova koji drže deonice nadgledali.

Mnogi glavni direktori preziru analitičare, ali su dovoljno zdravi i zdravorazumski nastrojeni da sakriju svoju iritaciju. Elon Musk, s druge strane, postaje sve bolji i bolji kako se roje pitanja analitičara o Teslinim finansijama. U maju se žalio na “dosadno tupava pitanja” i istovremeno uzeo da razmatra pitanje jednog jutjubera umesto da odgovori na detaljan upit od strane tzv. zvaničnih analitičara. “Ova pitanja su toliko suvoparna da me ubijaju”, opisivao je tada situaciju. Na svom narednom pozivu analitičara od 2. avgusta, Musk se izvinio svima onima prema kojima je bio grub.

Više slobode u imenovanju direktora upravnih odbora

Privatno preduzeće može imati koga god poželi u svom upravnom odboru, ali javno listirana preduzeća na berzi zahtevaju direktore koji su više ili manje nezavisni i mogu zastupati interese šire grupe investitora.

Javne kompanije su pod sve većim pritiskom da povećaju raznolikost odbora i da direktori izazivaju menadžment po pitanju svrsishodnosti strategija, plata i drugih stvari bitnih za funkcionisanje svake dobro poslujuće kompanije.

Ovo može biti frustrirajuće po preduzetnike koji veruju da najbolje znaju šta je potrebno njihovoj kompaniji, i koji i dalje gaje iskonski osećaj da je kompanija još uvek njihovo čedo koje su sami izrodili (što je zapravo fakat). Kada je Matalanov osnivač, Džon Hargrejvz, preuzeo 2006. privatni maloprodajni lanac, jedan od njegovih neizvršnih direktora rekao je: “Džon je bio kao riba van vode dok je pokušao da vodi kompaniju na londonskom berzanskom indeksu FTSE, sve to sa korporativnim upravljanjem u kojem se Džon o malo čemu zaista pitao”.

Nužni hirurški zahvat

Kratkoročni investitori zainteresovani samo za trenutne profite mogu frustrirati preduzetnike koji su u punoj formi. Međutim, ukoliko je kompaniji potreban veliki remont, tu se nameće i više iskušenja koja se ispostavljaju pred njenog osnivača, naime – da okrene glavu od (neretko realističnih) kritičara.

Michael Dell je 2013. godine rukovodio otkupom Dell-a, koji je tada vredeo 25 milijardi dolara, rekavši da je firmi koju je osnovao 1984. godine potreban prostor za ulaganje u bolje proizvode, uz obnovu strategije u eri računarske tehnologije koja radi u klaud režimu čuvanja informacija (izmeštenom iz računara korisnika).

Pet godina kasnije, Dell je ponovo preuzeo kompaniju, držeći kontrolu oko polovine akcija, u poređenju sa 14% pre otkupa.

Nema mesta za slobodoumne i individualce

Jednodušnost koja je neophodna za izgradnju poslovanja „ni iz čega do zvezda“ često se brzo otežava pravnim ograničenjima i standardima upravljanja nametnutim u javno listiranoj kompaniji.

Musk je ekstremni primer individualca. Nijedan ortodoksni izvršni direktor ne bi tvitovao zlostavljanje nad roniocem koji je pomogao da se spase život dečaka zarobljenog u poplavljenoj pećini – nijedan klasični egzekutivac to ne bi učinio – izuzev Elona Muska koji je „Maverick“.

The Guardian

Užici kraj jezera u Sečuanu 

Povetarac nas pozdravlja dok se vozimo autobusom na turi duž obale jezera Guji (Guyi) u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta…

Bujno zelenilo drveća okružuje jezero, pružajući prirodni štit od letnjih vrućina koje počinju da tinjaju.

Paviljoni izrađeni u drvetu i pešačke staze omogućavaju bliski pogled na jezero oko kojeg ljudi skejtuju, bicikliraju ili jednostavno uživaju u razgledanju.

“Malo je veće od Zapadnog jezera u Hangdžuu”, kaže Huang Džong, direktor turističkog biroa Longčang. Jezero Guju, međutim, poseduje nešto mnogo više od vode, kaže on.

Jezero pokriva površinu od 5,4 kvadratna kilometra i sadrži 56 miliona kubnih metara vode.

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Prizor s jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Photo bi You Zixiou/ China Daily]

Njegova dubina je u proseku 15 metara, a najviša ide do 27 metara.

Guju jezero je nastalo je 70-tih godina prošlog veka kada je lokalna vlada odlučila da izvuče vodu iz reke Tuođjang, jedne od pritoka reke Jangce.

A onda se dogodilo da je Longčangu ponestalo vode, jer se nalazi na višem nivou od okolnih područja, a u njega nisu uticale bilo kakve velike reke ili jezera.

“Dakle, većinom smo zavisili od meteoroloških prilika (kako bismo preživeli)”, kaže Huang.

Kako je hram Guju smešten na najnižoj tački jezera, vodena masa koja se ulila u deo doline nazvana je po njemu, kaže Huang.

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Prizor sa jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto: bi You Zixiu/ China Daily]

Pravljenje jezera to jest punjenje vodom mesta na kojem je trebalo da nastane Guju otpočelo je 1976. godine i trebalo mu je čitave dve godine kako bi se napunilo.

Jezero doprinosi navodnjavanju zemljišta u Longčangu površine gotovo 70 kvadratnih kilometara (66.7 kvadratnih kilometara), kaže Huang, dodajući da je nešto kasnije lokalna vlada 2003. dozvolila uzgoj ribljeg fonda u jezeru.

“Gajenje ribe odvijalo se na približno jednoj petini područja jezera”, kaže Huang, dodajući da se to dešavalo više od jedne decenije pre nego što je zaustavljeno zbog problema sa nedostatkom vode jer se tokom 1980-tih broj stanovnika povećao sa 50.000 na 200.000.

Tokom 2009. godine otpočeli su radovi na poboljšanju životne sredine jezera, a više od dva kvadratna kilometra poljoprivrednog zemljišta oko jezera je od tada doživelo svoju prenamenu: preraslo je u zelenu zonu, u kojoj je posađeno drveće.

Kao rezultat ovih poboljšanja, jezero je sada počelo da privlači posetioce, a brojke kazuju da njih 400.000 godišnje poseti ovo jezero.

“Leti su u čamcima, dok u zimskim mesecima čuvaju ptice, osim što uživaju u lokalnoj hrani”, kaže Huang.

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

Krajolik jezera Guju u gradu Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan početkom avgusta. [Foto bi You Zixiu / China Daily]

U periodu od novembra do aprila, desetine hiljada ptica doleti u područje jezera, stvarajući sasvim jedinstveni prizor.

U tom području se može videti 90 vrsta ptica, uključujući bele i sive ždralove, kao i bele čaplje i kormorane.

Sada su lokalne vlasti uspostavile desetine lokacija na kojima javnost može da hrani ptice i barem delimično promatra njihovo kretanje i ponašanje.

Guju jezero je 2016 proglašeno nacionalnim bogatsvom kategorije 4A. Brzo rastući turizam pomogao je lokalnom agrobiznisu da se dramatično razvije u veoma kratkom roku.

Trenutno postoji preko 35 agro-obrtnih objekata koji rade i posluju sa oko 2.000 do 3.000 posetilaca dnevno, kaže Huang, dodajući da neki od tih objekata zarađuju čak 200.000-300.000 juana godišnje ($29.279 – 43.918).

Tang Veniji je bio prvi žitelj koji je 2000. godine u području Gujua otvorio restoran, na oko 500 metara od jezera.

“Biznis je bio dobar, pogotovo poslednjih godina”, kaže ovaj 43-godišnjak.

“Danas je sve više posetilaca koji dolaze da vide jezero a okolni meštani sve više unapređuju svoju ponudu i sve im više izlaze u susret.”

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Seuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Vožnja biciklom obalama jezera Guju jezera u Longčang, jugoistočno od provincije Sečuan, početkom ovog avgusta. [Photo bi You Zixiu/ China Daily]

Tang, koji može da usluži čak 400 ljudi istovremeno, zaposlio je 11 lokalnih stanovnika, od kojih svaki prima platu od 2.000-5.000 juana mesečno (od 255 do 640 evra).

Kao i Tang, i mnogi drugi lokalci su takođe angažovani u turističkom biznisu sa sa izdavanjem prostora kao i opreme za plovidbu, jedrenje i vodene sportove.

Za sada ima oko 40 turističkih plovila. Za one koji na jezeru Guju žele da provedu noć, na raspolaganju je ukupno 100 kreveta.

Lokalna samouprava u međuvremenu planira dalje razvijanje ovog područja; Obližnji Vodeni grad, čija je izgradnja u toku, za sada košta tri milijarde juana (381 milijarda evra). Nalazi se na samo nekoliko stotina metara južno od jezera i treba da bude uspostavljen u roku od pet godina.

“Planiramo da iskoristimo tri miliona kubnih metara vode iz jezera Guju (za Vodeni grad), kao i da jedan deo recikliramo”, kaže Huang.

Nezavisno od ovoga, Longčang radi sa vrhunskim kozmetičkim i zdravstvenim ustanovama, ohrabrujući ih da svoje prodajne objekte otvore upravo u Vodenom gradu.

Moguće je da se u ovoj oblasti izgradi i ozbiljan filmski objekat.

Što se tiče transporta, vozovi velikih brzina povezuju Longčang sa Čengduom i Čongkingom – do njih se dopire u roku od sat vremena. Dakle, na jezero Guju bi uskoro moglo da se sjati i daleko više posetilaca.

China Daily