Predsednik SAD tvrdi kako želi da podrži „plave kragne“, odnosno proizvodne radnike – ali ta ideja uskoro je zabasala u more iskaza bez valjane potpore u realnosti.
Američki predsednik Donald Tramp verovatno je dosad najbolje upućena prva glava Amerike kada je reč o “veštinama” uz pomoć kojih se postiže da neki lični poslovni grehovi prerastu u pobedu, dok svi drugi, kao gubitnici, veličanstveno padaju.
Njegov lični poslovni plan je oduvek uključivao gomilanje ogromnih deficita i dugova, pre nego što je pronašao način da ih istovari na leđa drugih – uglavnom na svoje zaposlene i poverioce.
Američki predsednik je polovinom marta uveo tarife na uvoz čelika i aluminijuma. Zapažanje, da je to učinio zato što je zabrinut zbog američkog trgovinskog deficita, potopivši se u moru izjava koja ne prikazuju istinito stanje stvari, uz manjak kredibiliteta za davanje takvih izjava – izjava jednog biznismena, a danas predsednikana biznismena tako, uzgred, intenzivno opuštenog zbog svog bankovnog računa koji je zabrazdio „u crveno“.
Činjenica je da se Donald Tramp samo pretvara kako brine o trgovinskom deficitu. A istorija ekonomije je na njegovoj strani. Od sredine sedamdesetih, Sjedinjene Države prerastaju u prvu supersilu u istoriji koja je uspela da masovno podstakne svoju globalnu hegemoniju nad… sopstvenim, rastućim trgovinskim deficitima A kako je, usotalom, Amerika plaćala i danas plaća ovakve svoje sve veće deficite? Pa, tako što održava kapacitet Volstrita i određenih visoko-tehnoloških industrija da deluju kao magnet koji ovoj zemlji donosi znatan deo inostranih zakupa i profita.
Tramp tvrdi da je Amerika žrtva nepravične trgovine i da su njegove tarife neophodne za podršku industrijskim radnicima. Njegovi kritičari sa liberalnog krila očajavaju, ukazujući na gubitak težine „mrtvog tereta“ i pretnju trgovinskim ratom, koji ove tarife predskazuju. Još jednom, na obe strane američke politike dominira javna rasprava o velikim lažima zasnovanim na malim istinama. (Dead weight, u finansijama: Stepen u kojem je neposredni uticaj povećanja ili smanjenja poreza (ili subvencija) smanjen njegovim posrednim efektom. Na primer, korigovanjem poreza kojim će vlada povećati svoje prihode; ovo, međutim, takođe može dovesti i do osipanja kompanija i biznisa, što bi, opet, kao povratni udarac, moglo imati negativan uticaj po državne finansije).
Mala istina je to što se – ah, pa da – neki poslovi u nekoliko američkih livnica koje budu opstale – mogu sačuvati samo na neko (kratko) vreme; tačno je da će za američke potrošače postojati neki gubici, koji će sada, po uvođenju tarifa, više plaćati za automobile i druge proizvode od metala; tačno je i da je porasla verovatnoća za rasplamsavanje trgovinskog rata. Pa ipak, velika je laž je da su to problemi zbog kojih bi trebalo izgubiti dobar san.
Ako se baci pogled na 375 milijardi dolara – što je kineski trgovinski suficit sa Sjedinjenim Državama – može se uočiti neugodna činjenica, naime, da više od polovine ovog kineskog suficita potiče upravo od profita – američkih korporacija (spomenimo samo Apple kao jedan od mnogih) – koji je trenutno možda najslavnija američka robna marka čiji se proizvodi napravljeni u Kini prebacuju „na tezgu“ svojim kupcima u Americi – dok kanališu svoj profit kroz mrežu poreskih rajeva. Takođe, većina preostalog kineskog viška potiče od vlastitih ograničenja Vašingtona o prodaji hi-tech opreme kineskim kompanijama koje su spremne da učine sve kako bi je se domogli. I dok je “nacionalna bezbednost” tek jedan izgovor, pravi razlog, u većini slučajeva, leži u težnji da se kineski inženjeri i tehnolozi spreče u kopiranju dotičnih patenata.
Tramp je tako očigledan. Međutim, ovde je u pitanju jedna igra koja traje već poduže: američki tehnološki giganti, farmaceutski giganti i, naravno, Volstrit, žele daTrampove tarife na čelik i aluminijum budu „prvi udarac“ u dugoj kampanji za rušenje „Kineskih zidova“, u okviru kojih se kineske kompanije pojavljuju kao pravi konkurenti u industrijama u kojima se ostvaruju stvarni profiti: veštačka inteligencija, prava bazirana na intelektualnoj svojini i finansijske usluge.
Antagonizacija i zauzimanje neprijateljskog stava prema najboljem poveriocu koji garantuje za američke dugove – a to je Kina – prerasta, međutim, u opasan potez. Naročito ako se to uradi u ime najbogatijih američkih korporacija i to u momentu kada su masovna smanjenja poreza u njihovu korist zahtevala proizvodnju daleko većeg federalnog duga. Ali, opet, s druge strane treba li uopšte da budemo iznenađeni ako predsednik, koji se toliko uzdigao na krilima svojih grehova, bude srušen upravo sopstvenom ohološću?
Juna ove godine, ekonomista Janis Varufakis objasnio je kako Trampov trgovinski rat ima za cilj podizanje Volstrita i radi daljeg ostanka Amerike u globalnoj finansijskoj “igri”. Čitav video ovog govora možete pogledati ovde: