Category Archives: Start-up Space

Kineski tehnološki giganti i e-poslovanje: manje ljubavi a više podela

Deng Šuang, 34-godišnja majka želi da dečije cipele koje je pronašla na portalu Taobao prosledi maminoj prijateljici preko društvene mreže WeChat. Umesto da na WeChat ovu informaciju podeli direktno sa Taobaoa, kineskog giganta za e-trgovinu, Deng mora da prođe kroz prilično nezgodan proces: ona prvo mora da na Taobaou iskopira auto-generisani (već pripremljen) link za ovaj artikl a tek potom ga nalepi („pejstuje“) u WeChat, pre nego što ovu poruku prosledi.

Ova naizgled mala barijera pri razmeni između dve kineske gigantske aplikacije nipošto nije beznačajna prepreka, naročito kada milioni korisnika svakodnevno prolaze kroz ovu istu rutinu. Pa ipak, ovo je nešto više od pukog „tehničkog propusta“  koji se lako može ispraviti naknadnim ažuriranjima:  a to je samo jedan od zidova koji veb-giganti iz Kine grade kako bi čuvali sopstvene sisteme elektronskog i mobilnog poslovanja.

Većina ljudi veruje da je kineski internet jedan sređen i monolitan svet za sebe, premda je samo mali broj onih koji shvataju da u kineskom sajber-svemiru postoji više odvojenih, međusobno labavo povezanih ekosistema. Konkurencija u kineskom svetu interneta više se ne svodi  na individualne tehnološke kompanije, već sve više prerasta u utakmicu među samim eko-sistemima.

Super-aplikacije i ekosistemi

“Američke i evropske internet-kompanije obično se fokusiraju na samo jedan sektor, u kojem potom pokušavaju da budu najbolje. Kineske kompanije, međutim, započinju fokusiranjem i rešavanjem jednog problema ali, vremenom, počinju da rešavaju i sve ostale probleme “, rekao je Vilijem Bao Bin (William Bao Bean) za portal TechNode. Bao Bin je generalni direktor kompanije Chinaccelerator.

Kineske tehnološke kompanije, naročito one koje su se prve pojavile (tzv. BAT kompanije: Baidu, Alibaba i Tencent), započele su sa poslovne „vertikale“, ali sa vizijom da postanu veoma velike, „po horizontali“. Ovaj pristup se postepeno razvio u model “super aplikacije+ekosistem”, gde kineske tehnološke-kompanije pokušavaju da kreiraju proširene onlajn platforme koristeći dominantan status svojih super-aplikacija.

Super-aplikacije, obično u oblasti u kojoj su giganti prvi put započeli svoje uspešne biznise, služe kao „sidrišta“ za dalji razvoj, pre svega korisničkih usluga. Tencent, roditelj kineske nekadašnje QQ aplikacije za razmenu poruka, nastavlja svoju dominaciju u društvenim mrežama aplikacijom WeCha. Alibaba ima svoj „zabran“, i to u elektronskoj trgovini – uz Taobao i Baidu, u svojim aplikacijama za pretraživanje.

Ekosistem koji okružuje jednu tehnološku kompaniju formira se u trenutku dok njeni poslovi rastu; kad god se razvija nova oblast koja prerasta u trend, rađa se i eko-sistem koji tu oblast poslovanja prati (dakle, nove vrste aplikacija su proizvod razvoja, a uz njih dolazi i ekosistem, kojeg zajedno kreiraju korisnici i proizvođači). Naravno, ekspanzije i dalje počinju od povezanih poslova. Alibaba je, na primer, osnovala Alipay kako bi rešila problem plaćanja na tržištu na kojem su korisnici aplikacija Taobao i Cainiao, sa ciljem rešavanja logističkih problema.

Budući da su svi tehnološki giganti u svojim začecima imali svoja područja unutar kojih su delovali, oni su se, samim tim, međusobno manje ili više razlikovali. Ipak, jednom kada bi dovoljno porasli, domeni njihovog poslovanja bi neizbežno započeli da se međusobno preklapaju i to posebno na novim, brzorastućim tržištima da bismo danas, konačno, prisustvovali sveobuhvatnoj bespoštednoj trci tipa svih-protiv-svakog, u svim oblastima.

Kada je usluga deljenja vožnje tipa Uber prvobitno promovisana 2013. godine, Alibaba i Tencent su uložili u Kuaidi i Didi, dve najbrže rastuće kompanije u toj oblasti, uz razvijanje ride-sharing aplikacija proširenih na usluge deljenja bicikala, kombi-prevoza, kamiona ali i dostave hrane. Baidu je ušao na bojno polje investirajući u Uber. Najkompetitivniji rivali su se postepeno preusmeravali sa tržišta kao što je deljenje vožnje, dok je u to vreme glavni cilj njihovog poslovanja bio, zapravo, pridobijanje korisnika da se „ukrcaju“ na njihove platforme za elektronsko i mobilno plaćanje. Oni su pomerali svoje osnovne poslove ka društvenim mrežama, internet i mobilnim plaćanjima, igricama i mobilnoj elektronskoj trgovini. I dok tehnološki centri pretvaraju kinesku hajtek konkurenciju u rivale koji vode međusobnu bitku, oni takođe grade odgovarajuće ekosisteme kojim zadobijaju korisnike.

Kina, „iza Velikog zida“, ima svoje ekvivalente globalnih internet usluga i servisa, koji su blokirani u zemlji. Slično tome, kineske tehnološke kompanije pod svoje okrilje okupljaju kompletne setove vlasničkih aplikacija kako bi pokrili svaki aspekt svakodnevnog života korisnika sa ciljem ispunjavanja njihovih zahteva bez potrebe da napuštaju ekosisteme: elektronska trgovina, sadržaji, plaćanja, društveno umrežavanje, igranje, obrazovanje.

Građenje carstva

Širenje ekosistema se postiže investicijom, akvizicijom ili unutar kompanije. Kineski tehnološki tajkuni su u svojim ranim danima zadobijali ne tako dobru reputaciju zbog svog kopiranja ideja koje su prvobitno pripadale majušnim startup firmama: po preuzimanju njihovih koncepata, IT džinovi bi ih potom srušili snagom svojih ogromnih resursa, iskustvom i brojem korisnika. Tencent je meta brojnih kritika jer njegova moć baca senku na kineske preduzetnike, koji se suočavaju sa dilemom: “A šta ako me Tencent prekopira?”.

S obzirom na brzi rast kineskog internet-preduzetništva i aktivnosti na Mreži, gde trendovi dolaze i prolaze gotovo preko noći, sve ovo je za jednu kompaniju izvanredno težak zadatak, naime, da uspe da dopre u “srce oluje” svakog velikog globalnog uspona – to je čak izvanredno teško čak i za „BAT trijadu“ (Baidu, Alibaba, Tencent). Povrh toga, „duboki zaron“ sa domaćim projektom može kompaniju učiniti podložnijom nestabilnostima tržišnih trendova. Stoga je sticanje ili ulaganje u predstojeće vertikale ili uspešne start-up firme sa pripremljenim timom i proizvodom postalo omiljeniji izbor, uz dodatnu prednost odudaranja od imidža poslovnih predatora koji samo kopiraju tuđe stvari da bi potom proždrali one čije su znanje posisali.

Alibaba i Tencent su dva najzanimljivija trgovca u poslednjih nekoliko godina, zapravo još aktivnija od većine anđela-investitora, venčer kapitalista i privatnog kapitala. Podaci iz ITJuzi-ja pokazuju da je 2017. Tencent na listi potencijalnih investitora pokrio 125 venčer-ponuda, dok je Alibaba na četvrtom mestu prihvatio 77 investitorska ugovora. U poređenju sa Alibabom i Tencentom, Baidu posluje prilično konzervativno.

Efekat ovih velikih preuzimanja je podelio kineske tehnološke firme u različite tabore. Prema podacima pekinške platforme Toutiao koja se bavi obradom internet i mobilnih podataka, BAT je ili osnovao ili uložio u više od polovine kineskih jednoroga, dok je preko 90% kompanija sa tržišnim kapitalom od pet i više milijardi dolara u značajnoj meri povezano s ovim trojcem IT giganata.

Kompanije, i pored svega, mogu posedovati sopstvene investicione stilove. Alibaba teži da preuzme veliki ili kontrolni deo akcija i da se potom duboko uključi u poslovanje preuzetih kompanija. Tencent se usprotivio, ulažući samo malo. Ovo objašnjava zašto Tencent ima više sklopljenih ugovora. Ovaj pristup, međutim, takođe donosi nevolje internet-gigantima koji se u Kini bave društvenim mrežama i platformskim umrežavajućim igrama . WeChat je početkom ove godine okačio post koji je na vebu odmah postao viralan, a u kojem ova firma kritikuje Tencent jer je “izgubio svoje snove”, usled navodnog „gubljenja vremena u traženju aplikacija u koje vredi ulagati“, umesto da radi na sopstvenim proizvodima.

Prednosti za start-up firme

Snaga jedne globalno popularne super-aplikacije kao i važnost učestvovanja u ekosistemu najbolje se ogledaju u slučaju neverovatnog rasta popularnosti platforme Pinduoduo koja je hibrid platforme za e-trgovinu i društvene mreže (po principu kupovine kroz ekosistem tipa „zajedno je lakše“). Pinduoduo je, za manje od tri godine otkako je osnovan, došao do prekretnice zaradivši 100 milijardi renminbija (12.75 milijardi evra), profit za koji je Taobaou bilo potrebno pet a Đingdongu (JD.com) deset godina. Viralni razvoj platforme Pinduoduo je duboko ukorenjen u ekosistemu WeChat, koji nudi čitav niz resursa za podsticaj i angažovanje korisnika, data-usluge u oblaku, kao i efikasna rešenja koja kupci imaju na raspolaganju za obavljanje onlajn i mobilnih plaćanja.

“Ako nam usluge koje nam obezbedi Tencent postanu ograničene, pod restrikcijom i ograničenjima, ograničene ili manje efikasne, ili nam postaju skuplje ili nedostupne iz bilo kog razloga, uključujući i dostupnost mini-programa u okviru Weixin-a, poslovi mogu biti materijalno i štetno pogođeni (Vejksin je kineski izraz za WeChat: 微信; pinyin  Wēixìn; u bukvalnom prevodu: “mikro-poruka”; kineska višenamenska aplikacija koja funkcioniše na različitim platformama. Pored toga što pruža slične mogućnosti kao WhatsApp i Viber, ona je ujedno i društvena merža i aplikacija za plaćanje putem telefona. Nalazi se u upotrebi od 2011. godine. Razvijena je od stranje Tencenta i broji preko milijardu mesečnih aktivnih korisnika).

Eventualni neuspeh Tencenta u održavanju odnosa sa svojim „čedom“, Vejksinom, može materijalno i negativno uticati ne samo na kinesko platformsko već i na svako drugo poslovanje i njegove rezultate”, priznala je ta kompanija u jednom svom javnom osvrtu na kineske internet i mobilne platforme.

Gubitak nekog veoma velikog sponzora može biti štetan. Akcije Kvidana (Quidan), kineskog mikro-kreditora, pale su na najnižu cenu otkad je ova kompanija izašla na berzu, a sve to usled zabrinutosti da Ant Financial neće obnoviti svoje strateško partnerstvo s ovim zajmodavcem keš-kredita, jednom kada se njihov zajednički posao bude okončao (avgust 2019. godine).

Viši zidovi, veće prepreke

Kako se konkurencija zaoštrava, tako i kineski tehnološki behemoti povećavaju zid svog ekosistema blokiranjem usluga za pridošlice sa strane ili pružanjem većeg broja povoljnosti kako bi učvrstila vernost korisnika. WeChat je u maju počeo sa pooštravanjem ograničenja u deljenju eksternih audio-vizuelnih veza u svom Moment feed-u, što je praktično zabranilo veze sa svih popularnih sajtova kao što su Douyin, Kuaishou, Ximalaia, sa izuzetkom onih koji su podržali ili razvili Tencent. Iako je zabrana uklonjena tri dana kasnije, osnovni princip za odobravanje pristupa svom najvrednijem izvoru prometa je prilično jasan: samo onima koji su Tencentovi saveznici.

Alibaba je u avgustu najavio svoj sveobuhvatni 88VIP plan članstva. Korisnici Alibabe sa Taoqi Value sistemom bodovanja kojim se beleži, izračunava i kategoriše istorija kupovine svakog pojedinačnog kupca, uz nagrađivanje onih koji skupe više od 1,000 poena, kada mogu ostvariti godišnje članstvo u RMB 88 za kupovinu u Tmall Supermarketu, Tmall Globalu, Youku-u, Ele.me, Xiami Music-u i Taopiaopiao-u. Korisnici koji skupe manje od 1.000 poena moraju da plate svoje članstvo u „RMB 888“. Više od 1.000% razlike, dakle, više je nego desetostruka razlika između imalaca ove članarine i onih koji je ne poseduju: ovo implicira da je ključno dati klijentima do znanja da im je najbolje da se uključe u ekosistem kao članovi, vezujući veliki deo svojih kupovnih navika za ono što nude Alibaba i Taoqi: najbitnije je da se u ekosistem, takođe,uključe vrhunski kupci ali i oni servisi i popularni pružaoci usluga koji te kupce privlače.

“Misija Alibabe je da onemogući da mi, kineski preduzetnici, uspostavljamo biznis kojim bismo započeli neku novu onlajn imperiju. Verujemo da samo stvaranjem otvorenog, saradničkog i prosperitetnog ekosistema, koji omogućava svojim učesnicima da u potpunosti učestvuju, možemo stvarno pomoći našem malom biznisu i kupcima. Kao oni koji upravljaju ovim ekosistemom, ulažemo svoju pažnju, trud, vreme i energiju na inicijative od kojih će biti većih dobrobiti od ekosistema i onih koji u njemu učestvuju”, rekao je 2014. predsednik Alibabe Džek Ma u otvorenom pismu uoči IPO kompanije i njenog izlaska na berzu.

Maova filozofija govori o tome kako svi tehnološki giganti upravljaju svojim poslovima. Ekosistemi Tencenta i Alibabe su i dalje najrazvijeniji, dok je Baidu odmah iza njih. Nastupajuće visokotehnološke kompanije kao što su Xiaomi, Didi Chuxing, ByteDance i Meituan kreiraju sopstvene ekosisteme u oblasti pametnog hardvera, mobilnosti, sadržaja i O2O (“Online To Offline” način poslovanja koji povezuje tradicionalni biznis sa onlajn marketingom). Pa ipak, još uvek se sprovodi „hvatanje priključka“ između novih i starih načina poslovanja i naplate. Didi i Meituan, iako već sami po sebi startup jednorozi, povezani su sa Alibabom i Tencentom kroz investicije.

Ovaj članak je preuzet sa tehnološkog portala TechNode. Za originalni članak, kliknite ovde.

Emma Lee, China Economic Review

Otvara se CIIE, predsednik Kine poziva na izgradnju otvorene svetske ekonomije

Šangaj, 5. novembar (Ksinhua) – Kineski predsednik Ši Đinping najavio je u ponedeljak prvu svetsku trgovinsku izložbu, nazvavši je “revolucionarnim” potezom u istoriji razvoja međunarodne trgovine.

Na prvom po redu Kineskom međunarodnom sajmu izvoza (CIIE, China International Import Expo) prisutno je ukupno 172 države, regiona i međunarodnih organizacija sa pet kontinenata koji će predstaviti razvojna postignuća i svoj međunarodni imidž.

Više od 3600 kompanija iz čitavog sveta našlo se u Šangaju kako bi razgovarali o putu zajedničkog svetskog razvoja; na CIIE-u je prisutno više od 400.000 kupaca iz Kine i inostranstva.

CIIE je “glavna osa kineske politike podsticanja novog kruga otvaranja na visokom nivou i glavna mera koju Kina preuzima u svojoj inicijativi otvaranja svog tržišta ka svetu”, rekao je Ši u svom uvodnom govoru na Svečanom otvaranju.

On je još jednom naglasio ulogu ekonomske globalizacije, rekavši da je to “nepovratan istorijski trend” koji daje snažan zamah svetskom ekonomskom razvoju.

“Sve zemlje bi trebalo da se na jasan način posvete trgovinskom otvaranju ali i zaštiti od protekcionizma i unilateralizma”, rekao je Ši, pozivajući na ulaganje zajedničkih napora u izgradnji otvorene svetske ekonomije.

U vremenu kada talasi protekcionizma i unilateralizma ugrožavaju svetski rast, očekuje se da će ovaj možda najveći svetski trgovinski sajam dobiti globalnu podršku za slobodnu trgovinu i uliti sigurnost u svetsku ekonomiju.

Sajam će biti ovaploćenje globalne ekonomije, uz širok spektar kvalitetnih izlagača: od nemačkih mašina i japanskih robota, preko američke medicinske opreme i australijskih vina, do brazilskih poljoprivrednih proizvoda i rukotvorina iz Južnog Sudana.

Pod sloganom “Nova era, zajednička budućnost”, ovaj ekspo je bio, zapravo, Šijeva  ideja o uspostavljanju međunarodne platforme za win-win ekonomsku saradnju u kojoj svi dobijaju; ovo je značajan projekat kojim se Kina otvara na jednom višem nivou.

Kina će stimulisati potencijale za povećanje svog uvoza uz nastavak šireg pristupa tržištima, podsticanje poslovnog okruženja svetske klase, istraživanje novih horizonata i perspektiva trgovinskog otvaranja i promocije međunarodne saradnje na multilateralnom i bilateralnom nivou, rekao je Ši.

“Ohrabreni smo da od predsednika Šija čujemo potvrdu o podršci Kine reafirmaciji globalne trgovine i planovima ove zemlje za dalje otvaranje ka svetu”, izjavio je Robert Aspel, predsednik američke agrobiznis kompanije Cargill koja izlaže na ovogodišnjem CIIE u Šangaju; on je naglasio da je već odlučio da učestvuje i na narednom izdanju ovog sajma.

“Ovo je odličan početak prvog CIIE-a”, rekao je Aspel, koji je inače predsednik azijsko-pacifičkog holdinga za trgovinu hartijama od vrednosti.

Otvaranje sajma dešava se u trenutku tranzicije, momentu u kojem Kina prelazi na kvalitetan razvoj i od „svetske radionice“ prerasta u igrača na svetskom tržištu, sa najvećom svetskom populacijom koja po svojim prihodima pripada srednjoj klasi; samim tim, i ovakva situacija zahteva kvalitetnije proizvode namenjene ovoj klasi potrošača.

Ši je u ponedeljak saopštio procenu da će robe i usluge koje će Kina uvoziti narednih 15 godina premašiti 30 biliona američkih dolara u robi i 10 biliona dolara za usluge. Kina je već devetu godinu zaredom drugi najveći svetski uvoznik robe.

Džozef Boahen Ajdu (Joseph Boahen Aidoo), izvršni direktor državnog odbora Gane za industriju kakaa, izrazio je nadu da će ovaj sajam otvoriti novo poglavlje u izvozu kakaa iz zapadne Afrike u svet.

“Verujemo da možemo proširiti tržišni horizont Kine, govorimo o zemlji od 1,3 milijardi ljudi, pa čak i ako možemo dobiti jedan procenat tog tržišta, to je ogroman pul klijenata, tako da je čitav svet s očima uprtim u Kinu”, rekao je Ajdu.

Ove godine se obeležava 40-togodišnjica od kineske reforme i otvaranja, decenije u kojima je svet imapo prilike da vidi niz konkretnih mera koje je ova zemlja preduzela kako bi šire otvorila svoja vrata.

“Kina neće zatvarati svoja vrata ka svetu i samo će u budućnosti postajati sve otvorenija “, rekao je Ši.

 

Wang Xiuqiong, Xu Xiaoqing, Li Zhihui (Xinhua)

Kina i nespremnost SAD za trku u veštačkoj inteligenciji

Kai-Fu Li, poznati venčer-ulagač i veteran Silicijumske doline kaže da bi trebalo početi da se pripremamo za izazove koje nam donosi veštačka inteligencija, kao i da američke kompanije nisu spremne za kineske proboje u veštačkoj inteligenciji.

Predsednik i glavni izvršni direktor kompanije Sinovation Ventures kaže da američka tehnološka industrija ne može sebi da priušti potcenjivanje AI kompanija koje potiču i finansiraju se u Kini. Li, poreklom Tajvanac je većinu svoje dosadašnje profesionalne karijere proveo u Kini iako je četvrt veka boravio u Sjedinjenim Država pre nego što je postao venčer-ulagač; radio je za Apple, Microsoft i Google s obe strane Pacifika. Li je razgovarao sa novinarom izdanja Bloomberg Businessweek i to nedugo pre zvaničnog objavljivanja njegove knjige „AI supersile: Kina, Silicijumska dolina i Novi svetski poredak“ (AI Superpowers: China, Silicon Valley, and the New World Order). Njegovi komentari u ovom obliku su sažeti i redigovani.

Zašto bi Google i drugi američki AI lideri trebalo da budu zabrinuti zbog konkurencije koja im dolazi iz Kine?

Mnogi ljudi u Silicijumskoj dolini pretpostavljaju da ste, ukoliko kopirate, osuđeni da kao takvi budete prepoznati do kraja svog života. Da nikada nećete postati odličan inovator. Kina je dokazala koliko je ovaj stav pogrešan. Razmislite o vrlo pametnoj, vrednoj grupi ljudi sa snažnim vođstvom i poslovnim veštinama koji jednostavno dotad nisu bili te sreće da se zateknu na takvom mestu kao što je to Silicijumska dolina. Oponašati nekoga jedno vreme je, zapravo, kako se pokazalo, najbolji trening ikada.

Gledajte na to kao na piramidu. Za sve ove kopije koje ulaze u bazu piramide, većina njih neće uspeti a samim tim ni popeti se koju stepenicu naviše zato što nikad ne nauče da izgrade dobar proizvod. Ali, ako kopirate u prvoj fazi svog razvoja, onda toliko toga naučite iz tog iskustva pa ste u stanju da svoj sledeći poslovni poduhvat bude još bolji ili da vaš trenutni proizvod bude bolji; i mada je ovo rešenje vrlo uočljivo, Silicijumska dolina ga nikada nije smatrala izvodljivim.

Postoji li kompanija koja se izdvaja?

Vang Singov „Meituan Dianping“ je jedan od dobrih primera. Eto nekoga ko je oponašao Facebook, Twitter i Groupon. Međutim, sa Meituanom, Vang je shvatio kako da tehnologiju i svoje poslovne sposobnosti iskoristi ne bi li firmu pretvorio u inovativan, profitabilan poduhvat. Proizvodnjom veoma dobrog softvera zadobio je lojalnost trgovaca. Takođe je zaposeo i kontrolu nad korisničkim iskustvom i potrebama klijenata, pa da vam može dostaviti hranu u razumnom vremenskom periodu – za 20 ili 30 minuta – a hrana će biti vruća kada stigne. U ovoj tržišnoj niši možete uočiti 500, možda i 5.000 restorana, što je previše za internet-pretraživanje; njegov softver, pak, maksimizuje isporuke tako da njihova cena košta manje od jednog dolara po porudžbini.

Šta sprečava američku kvazi-paralelu kao što su Uber ili, recimo, Seamless koji rade istu stvar?

Svaka zemlja ima teškoća da nauči nove trikove. Američki način bio je lak u logistici, Amerikanci imaju i bolju upućenost i know-how u veštini entiranja i naplate usluga sa svojih softverskih platformi, dozvoljavajući aktivnosti na svim nivoima – kako vama tako i vašoj domaćoj konkurenciji. Neko kao što je Vang Sing je spreman da se lati zaista napornog posla oko angažovanja desetina hiljada ljudi koji isporučuju robu, rukovodeći obezbeđivanjem sigurne i efikasne usluge koja se obavlja tačno na vreme. Ovo je posao pun prepreka i izazova.

Možda je ovakav posao naročito izazovan u Kini. Očigledno je da vlada nije bila stidljiva niti se ustručavala u nastojanjima da olakša posao tehnološkim kompanijama. Koje su najvažnije stvari u tom smislu?

Najveća uloga koju vlada ima u Kini je ono što nazivam tehno-utilitarnom politikom, a to znači dozvoliti tehnološkim kompanijama da pokušaju sa još neproverenim tehnologijama: neka ih isprobavaju na neki ograničen način, i u ograničenom obimu, a zatim neka vide šta se dešava i – ukoliko to funkcioniše – neka pomeraju granice i krenu u „sivu oblast“, to jest u preuzimanje gotovo svih mogućih vrsta rizika. To je bio slučaj sa puštanjem Alibabe i Tencenta da uđu u globalni internet promet i e-naplatu. Njihovi servisi, Alipay i WeChat, silovito su uzneli čitavu kinesku privredu. Danas u Kini više nema mesta za kompanije koje rade kreditnim karticama, jer su Kinezi uznapredovali u svojim tehnologijama mobilne i internet trgovine i naplate. Taj duh odgovara brzini, hitrosti prevladavanja prepreka kojom se odlikuju kineski preduzetnici.

Druga stvar koju su kineske vlasti uradile bilo je preduzimanje nadasve korisnih ulaganja u infrastrukturu. U Kini je pokrivenost mrežama tipa 3G i 4G bolja nego u Sjedinjenim Državama. Naravno da je pokrivenost američkih gradova odlična. Ali, ukoliko zađete u seoska područja Amerike, njihova pokrivenost nije toliko dobra kao na kineskom selu.

Koje vrste domino-efekta poseduju one vrste finansijskih ulaganja koja obe zemlje izdvajaju sa ciljem osvajanja čelne pozicije na polju veštačke inteligencije?

Moj stav je da je Kina više-manje uhvatila kopču za trku u oblasti veštačke inteligencije. U Sjedinjenim Državama postoje određene prednosti, kao što su najbolji univerziteti i, barem istorijski, useljenici koji željno pritiču iz čitavog sveta. Kina ima neke druge prednosti, uključujući tu i veću količinu podataka, dok kineski naučnici imaju veću podršku države nego što je imaju američki naučnici u SAD; tu su sada i veoma dobri kineski preduzetnici, spremni da se uhvate u koštac sa svakim.

Šta je sa tolikom količinom podataka i nadgledanjem građana? Pomalo zvuči kao neka naučno-fantastična anti-utopija.

Pravi problem sa čovečanstvom nije u tome da li u nekom trenutku prednjači Amerika ili Kina. Prava stvar je to što će veštačka inteligencija stvoriti toliko bogatstva ali i toliko izazova – njenim uvođenjem biće ukinut ogroman broj radnih mesta, a tu su i pitanja privatnosti i bezbednosti – dakle, stvar je u tome da bi možda stvarno trebalo zajednički raditi na mogućim rešenjima. A ukoliko nemamo dobra rešenja, onda bilo koji od ovih problema može dovesti do katastrofa razmera većih nego od bilo koje druge kataklizme u ljudskoj istoriji.

Već sada moramo početi da se pripremamo.

 

Bloomberg

Zašto bi Kina trebalo da zahvali Trampu

Kina bi trebalo da je zahvalna američkom predsedniku i prestane da koristi njegovo nametanje trgovinskog rata kao izgovor za ono što se mora popraviti u u domaćoj ekonomiji i standardima.

Kineski lideri trebalo bi da razveju tamni oblak neizvesnosti u kom se pravcu Kina kreće. Pomešani signali u privatnom sektoru, i mešovita reakcija na njenu poruku o “samopouzdanju” ukazuju na potrebu za akcijom.

Stanovnici mnogih delova Kine su se u proteklih pola godine budili uz prizor za koji se dugo mislilo da je nestao: čisto, plavo nebo i čist vazduh.

Trebalo bi, ipak, reći i to da se i dalje povremeno dešava da ima smoga, poput onih dana u Pekingu prošle sedmice, mada su se takvi momenti pokazali kao izuzetak. Prilično iznenađujuća promena usledila je nakon što je predsednik Si Đinping jasno stavio do znanja da je borba protiv zagađenja vazduha bila jedan od njegovih prioriteta u ovom mandatu, dok su inspektori za životnu sredinu krenuli u poteru za izgrednicima.

Pokazuje se da, kada se kinesko rukovodstvo zaista potrudi oko nečega, a lokalni zvaničnici shvate da lideri više ne plaćaju samo prazne reči sa bina i konferencija, uslede i konkretne promene – ma kako teške one bile.

Sada je pravi trenutak da kineski lideri preduzmu delotvorne korake kako bi među svojim građanima razvejali tamni oblak neizvesnosti i strepnje oko smera kojim bi njihova zemlja trebalo da krene. Puno je pisano o neprijateljskom stavu američkog predsednika Trampa, uključujući njegov trgovinski rat protiv Kine koji negativno utiče na kinesku ekonomiju.

Kineski lideri su, takođe, više puta upozoravali da su složeni spoljni faktori doprineli usporavanju rasta ekonomije.

Međutim, ukoliko se o tome samo malo porazmisli, ovde se ne radi o Trampu i njegovoj nameri da kroz nametanje trgovinskog rata ili nečrg drugog suspregne ekonomski rast Kine.

Kao što je više puta i na mnogo načina rečeno, puno je razloga radi kojih bi Kinezi trebalo da budu iskreno zahvalni Trampu zbog svega onog što je učinio za njihovu zemlju. Da nije bilo tih njegovih poteza, ni kineska vlada ne bi suspregla svoj medijski rečnik, dotad vrcav od pohvala i pozitivnih primera, niti bi bila prisiljena da porazmisli o sopstvenim ograničenjima i zamkama. Niti bi se, što je za kineske potrošače još značajnije, Kina u ovolikoj meri otvorila za smanjenje ili čak uklanjanje uvoznih tarifa, uključujući robu široke potrošnje i lekove, a što je u proteklih godinu dana učinila u tri navrata.

Ovde se radi o samoj Kini i pravcu koji će u budućnosti zauzeti, kao i šta bi Kina trebalo da učini kako bi se suprotstavila nepovoljnim vetrovima s kojima se suočava.

Slušajući zvaničnu retoriku, to uopšte ne bi trebalo da bude problem. Na kraju krajeva, ove godine obeležava se 40 godina od početka kineske reforme i otvaranja, na čelu sa, kasnije glavnim liderom ove zemlje, Dengom Sjaopingom.

Tokom protekle dve godine, Si i drugi kineski lideri često su pokušavali da ponude uveravanja da Kina neće ići unazad i da će, umesto toga, odvažno preduzimati suštinske reforme uz široko otvaranje svojih vrata za strane investicije.

Si je prošle sedmice napravio dugo pripremanu turneju kroz provinciju Guangdong, gde su kineske ekonomske reforme i započele. Državni mediji su ga u četvrtak (25. oktobar) citirali, naime, kako je njegovo prisustvo u Šenzenu imalo za cilj da međunarodnoj zajednici pošalje poruku da se kineske reforme i njeno otvaranje ka svetu nikada neće zaustaviti.

Početkom ovog meseca, na dan kada je Kina najavila da je njena ekonomija zabeležila najmanju stopu rasta u zadnjih skoro 10 godina, u periodu od tri meseca do septembra, zamenik premijera Liu He, inače Sijev čovek od najvećeg poverenja, dao je neobičan intervju odabranim državnim medijima.

Pokušavajući da povrati poverenje u usporu domaću privredu i nesigurna berzanska tržišta, a usred eskalacije trgovinskih napetosti sa Sjedinjenim Državama, Liu je minorizovao uticaj trgovinskog rata obećavši da će vlada kanalisati više sredstava ka berzama, ujedno apelujući na investitore da ostanu smireni i ne gube poverenje u bolje sutra. On, međutim, nije uspeo da precizira konkretne mere.

Za kinesku vladu je tipično da razgovara o tržištima kad god su neaktivna ili u stagnaciji, ali izgleda da je ovaj trik delotvoran samo na kratke staze. Narednog dana, deonice su doživele snažan uspon, ali su nakon toga nastavile da slabe. Zapravo, zvanična retorika o reformi i otvaranju zvuči isuviše poznato, ali akcije lidera su ukazvale na nešto drugo. Razumljivo je da ljudi u Kini i izvan nje bivaju pomalo zatečeni ovim pomešanim i naoko konfuznim signalima vlade.

S jedne strane, recimo, kineski lideri su napravili snažnu odbranu svoje privatne ekonomije, koja u ovoj zemlji doprinosi sa oko 80 odsto novih radnih mesta.

Sa druge strane, međutim, vlasti su vrlo jasno i glasno rekle da Kina treba da se oseća “pravedno i sigurno”u podsticanju jačih i većih preduzeća koja su u državnom vlasništvu.

Ovo je dovelo do zabrinutosti da bi ta državna preduzeća – koja imaju bolji pristup kreditiranju i zvaničnoj podršci – istisnula privatne firme ili ih čak i preuzele.

Nekoliko tajkuna se u protekle dve godine našlo pod istragom i u pritvoru zbog optužbi za korupciju, a njihovi visokokvalitetni privatni konglomerati bivali su razbijeni i često prodavani državnim entitetima.

Iako vlada vodi veliku medijsku kampanju o smanjivanju poreza i naknadama za pomoć privatnim firmama, stvarni benefiti se u privatnm sektoru sporo sprovode jer su vlasti još uvek neodlučne u smanjivanju poreza na dodatu vrednost i doprinosa za socijalno osiguranje, koji su u velikoj meri „pojeli“ tj umanjili profitne marže tih privatnih firmi.

Iako vlada obećava da će smanjiti birokratiju i olakšati privatnim firmama dobijanje saglasnosti i poslovnih dozvola, ona je prisilila te iste privatne firme, zajedno sa rizičnim ulaganjima venčer kapitalista iz inostranstva, da se podešavaju shodno zahtevima komunističke partije; tu su i naimenovanja partijskih sekretara u sklopu napora da se osnaži partijska kontrola nad preduzećima, kako onim velikim tako i malim.

Što se tiče trgovinskog rata kojeg je Tramp nametnuo Kini, iako vlada obećava da će raditi prave stvari uprkos tome što ovi potezi neće biti popularni – ona sebe predstavlja kao šampiona svetske trgovine, a takođe je otpočela da kroz medije plasira “samopouzdanje”, uz priču o izgradnji sopstvenih naprednih tehnologija, sa ciljem umanjenja svoje zavisnosti od Sjedinjenih Država.

Ta podešavanje i prilagođavanje mogu izgledati prikladni jer su Sjedinjene Države nagovestile da će pokušati da ograniče kineski tehnološki napredak, ali je pokušaj naglašavanja samopouzdanje mnoge podsetilo na brojne prepreke koje su ovu zemlju zatvorile za spoljni svet, dok je to samopouzdanje, tada, bilo samo opcija.

Kineski lideri već dugo naglašavaju da bi vlada, s obzirom na složene spoljne pritiske, trebalo da odbije da igra kako drugi sviraju i umesto toga se usredsredi na svoj pravičan i dobar rad.

Kao što se kaže: pustimo priče – pređimo na dela.

 

(Vang Sjangvej je bivši glavni i odgovorni urednik South China Morning Posta. Sada se nalazi u Pekingu kao savetnik pri redakciji ovog lista)

 

Wang Xiangwei, SCMP

Američka industrija: krah posleratnog modela i novi početak

Napori koji su preduzeti da bi se Sjedinjene Američke Države naoružale a potom i uzele svog učešća u borbama tokom Drugog svetskog rata skoro da ne podležu nikakvoj kritici onih koji vode američku politiku. Možda je zato, za mnoge od nas, iznenađujuće što politika i ekonomska pregnuća potekla pre 70 godina još uvek utiču na našu (pre svega američku) industriju danas, i da su, na mnogo načina, u srcu trenutnih slabosti koje plaše američku vazduhoplovnu industriju.

Nakon Prvog svetskog rata, američka vojska je želela da brzo demobiliše svoje snage, kao što se to činilo nakon svakog rata u prošlosti. Do 1920. godine, mnogi Amerikanci su očigledno tražili povratak u mirnija vremena i tradicionalnije vrednosti. Političari su, takođe, bili umorni, iznoseći svoje mišljenje na nivou Predstavničkog doma (United States House of Representatives). Rezultat: dve decenije malih, nedovoljnih ulaganja u vojsku i njenu tehnologiju. Tokom ovog perioda, vojska Sjedinjenih Država se u celini oslanjala na napredak u komercijalnoj industriji, usvajajući njene napretke u avijaciji i elektronici kako bi ispunila zacrtane zahteve u pogledu razvoja malog razvojnog fonda finansiranog od strane vojske.

Uoči uzimanja učešća SAD-a u Drugom svetskom ratu, sa ratom koji se već rasplamsao u Evropi, američka vojska započela je rekultivaciju i snabdevanje svojih saveznika u Evropi kako bi ostvarila pobedu nad, u tom trenutku, tehnološki superiornim nemačkim vojnim i vazduhoplovnim snagama. Prioritet vojnog finansiranja početkom 40-ih godina prošlog veka bio je izgradnja dovoljne količine naoružanja kako bi se izašlo u susret vojnom izazovu nacističke Nemačke. Kako je rat napredovao, pojavio se novi način vojnog razmišljanja, čiji je cilj bio razvijanje tehnologija koje bi valjano odgovorile na nemačke ratne tehnologije i njenu efikasnost na bojnom polju. Iako su rat na tlu Evrope dobili brojni tenkovi, vojnici, avioni i logistika, razvoj atomske bombe, radara, mlaznog motora, balističkih raketa i supersoničnih aviona predstavljaju nasleđe u razvoju tehnologija iz Drugog svetskog rata – razvoju koji će oblikovati sledećih 65 godina budžetskih troškova američke namenjenih razvoju vojnih tehnologija.

Teško je danas zamisliti ondašnje saglasje svih industrijskih grana Amerike, zajedno upregnutih u proizvodnju naoružanja kako bi zadovoljili potrebe svoje armije na poprištu Drugog svetskog rata. Auto-fabrike su prekinule proizvodnju putničkih automobila kako bi oslobodile kapacitete za proizvodnju tenkova, aviona i oružja u ime federalne vlade. Svaki industrijski kapacitet koji je američka vlada koristila za proizvodnju ratnih materijala bio je upregnut u zajednički cilj. Sve namere i ciljevi američkih vlasti odnosili su se na komandovanje američkom industrijom kako bi izvojevala rat protiv fašizma u Evropi i Aziji. S obzirom na Veliku depresiju koja je prethodila ovoj ratnoj eri, niko se nije požalio na to što su imali posla i primanja kojima su mogli da prehrane svoje porodice dok je američki narod bila u ratu. Državni dug je porastao, kao deo bruto domaćeg proizvoda, na istorijske nivoe kako bi finansirao ovu proizvodnju koja je uvećana do nivoa uporedivih sa onima koje imamo danas.

Po završetku rata, industrijski kapaciteti su se vratili na koloseke civilne proizvodnje. Međutim, riznica naučnih znanja – koja je otkupila nacističku Nemačku kod saveznika – u kombinaciji sa usponom geopolitičkih pretnji iz Sovjetskog Saveza, podstakli su razvoj vojne tehnologije. Ovo je uticalo da (barem) deo industrijskog preobražaja bude stalno prisutan. Kompanije kao što su Hughes i General Electric održale su veliku posleratnu razvojno-istraživačku bazu za razvoj novih oružanih sistema kako bi uvek bili korak ispred Sovjeta. U tom smislu, industrijska politika američke vojske iz Drugog svetskog rata se nikada nije zaista okončala, već se razvila na način koji je odgovarao Hladnom ratu. NASA je, shodno situaciji na terenu, i nastala kako bi osporila dominaciju Sovjeta u svemirskim istraživanjima.

Ovakav dotad nezabeležen nivo budžetskog finansiranja američke armije nastavio je i dalje istim tempom, neprekidno, tokom još tri decenije. Njegov konačni krešendo bio je Reganov vojni program iz osamdesetih godina prošlog veka, kada je razvijena raketna odbrana a Amerika ponovo naoružana na način koji je uveliko podsećao na onaj u osvit Drugog svetskog rata.

Konačnom propašću Sovjetskog Saveza je 1991. godine, zapravo, okončana i svrha postojanja američkog industrijskog modela prisutnog još od Drugog svetskog rata, koji je u Reganovoj eri bio „restartovan“ tj. ponovo pokrenut. Sadam Husein i njegova iračka armija postali su, u konačnom ishodu, i nesretni „domaćini“ koji su „ugostili“ upravo ovu generaciju američkog oružja čiji je cilj bio uništavanje sovjetske vojne sile i tehnologije,  stavljajući time tačku na ovaj istorijski period.

Tokom dve decenije po raspadu Sovjetskog Saveza, državna sredstva su se trudila da pronađu opravdanje bez jasne ili prisutne opasnosti od neprijatelja kao što su Sovjeti. Neprijatelja su, konačno, našli 11. septembra 2001. godine, kada je pokrenuta i nova runda budžetske potrošnje. Sjedinjene Američke Države su, međutim, već u ovom istorijskom trenutku istovremeno imale ogroman javni dug, a dva istovremena rata na Bliskom istoku trebalo je namiriti dodatnim hiljadama milijardi dolara duga koji američki narod teško da bi mogao da priušti. Nastavljeno je sa sprovođenjem finansiranja iračkog i afganistanskog rata, a nova sredstva za finansiranje tehnologija davala su se nesmanjenim obimom sve do kraja 2008. godine, kada je eksplodirala kriza privatnog duga. Ova kriza je bila jezivi odraz situacije nastale zaduživanjem američkih vlasti, čime je vladajuća elita gurnula Amerikance u ekonomsku krizu neviđenu još od Velike depresije. Mnogi koji su radili u istraživačko-razvojnom sektoru osetili su da će se nešto bitno promeniti u trenutku kada kriza bude probila sve društvene i finansijske brane, iako je malo njih uspelo da valjano proceni širinu i dubinu promena koje je kriza iz 2008. godine donela sa sobom.

Ekonomskom krizom, koja je pet godina pustošila Sjedinjene Države, konačno je prekinut industrijski model posleratne saradnje između države i komercijalnog sektora. Američka vlada počinje tada da doživljava budžetske deficite bez presedana u svojoj istoriji, i sebi ne može da priušti da nastavi da troši neshvatljive količine novca – kojeg nema – na razvoj novih tehnologija. Strašni izraz “sekvestracija” – druga reč za konfiskaciju – kao i budžetska štednja koju ona podrazumeva predstavljale su dominantnu ekonomsku silu prisutnu najmanje deset godina.

Prirodne društveno-ekonomske sile primoravaju NASA-u i kompleks odbrambenih tehnologija da se vrate na model koji su imali pre Drugog svetskog rata, u kojem su istraživanja i razvoj, koji je finansiran od strane vlade, bio retkost. Kao i pre Drugog svetskog rata, američka će vlada biti primorana da se osloni na pronalazače i tehnologiju razvijenu u privatnom sektoru, usvajajući je za državne i vojne potrebe.

Ne izričući osude na račun američke politike u prošlosti, Drugi svetski rat i dužina trajanja Hladnog rata koji je potom usledio izvrnuli su naglavačke prirodni ekonomski poredak i industrijski model SAD-a, pretvarajući čitave grane industrije u oruđe za proizvodnju oružja, kao i oruđe u rukama same vlade Sjedinjenih Država. Iako je takav model bilo potreban za pobedu u nekom ratu, povratna transformacija ili demobilizacija ovih „ratnih snaga u mirnodopsko vreme“ nikada nije postignuta. Tokom hladnog rata, američka posleratna globalna ekonomska dominacija bila je zatečena ovom činjenicom: da smo uništili većinu industrijskih kapaciteta u svetu, kao i da smo mogli da dominiramo industrijskim ekonomskim sferama i u narednih 50 godina.

Hladni rat je bio neka vrsta jemstva za dalje sprovođenje ove vrste ekonomske dominacije, omogućujući da industrijski model iz Drugog svetskog rata i dalje ostane netaknut. Ekonomski kolaps iz septembra 2008. godine bio je neizbežan, upravo u momentu kada se prekomerna potrošnja Sjedinjenih Država  uvezala sa svetskom reindustrijalizacijom. Stalni gubitak poreskih prihoda sa tržišta nekretninama koje kolabiralo vršilo je pritisak na obim potrošnje, dok je servisiranje dugova višestruko pojačalo ovaj pritisak. Vlada Sjedinjenih Država nije imala drugog načina i izbora osim da smanji troškove.

Šta, dakle, treba očekivati u narednih 10 godina?

Nacionalni muzej američkih vazduhoplovnih snaga

Nacionalni muzej američkih vazduhoplovnih snaga

Pisac ovih redaka, Jim Cantrell, koji je predsednik i CEO “Svemirskog strateškog razvoja” (Strategic Space Development) je optimista koji veruje u duh i moć kapitalizma, kao i njegovu sposobnost da efikasno „uposli“ kapital, inovirajući i proizvodeći vrednost. Američka vazduhoplovna industrija će se preobrazitii i prilagoditi ovoj novoj stvarnosti, dok će vlada Sjedinjenih Država iznaći nove načine za efikasniju preraspodelu i angažovanje kapitala privatnog sektora.

Osvrnimo se na jedan izvrstan primer: Elonov SpacEx (Space Exploration Technologies Corp). Od svog osnivanja 2001. godine do danas, SpacEx je potrošio manje od milijardu dolara kapitala kojima je pokrenuto pet uspešnih projekata: Falkon 9, pet Falkona 1 i četiri kapsule sa ljudskom posadom tipa Dragon, a pritom su sagrađena i tri lansera. Deo ovog kapitala potekao je od američke vlade (oko 600 miliona dolara) iako ga je sprovodio privatni sektor; njegovo razvijanje je, bez svake sumnje, bilo čist školski primer operisanja rizičnim kapitalom.

Bez ulaska u sve argumente o bezbednosti posade i standardima, teško je tvrditi da ovakav model nije predstavljao efikasnije angažovanje kapitala nego što je to bio slučaj u programu Constellation kojeg je razvijala NASA. Visina troškova tog projekta je višestruko nadmašila Spacex: NASA je „slupala“ preko 12 milijardi dolara na razvijanje sistema za lansiranje i posadu, postigavši samo da lansira jednu suborbitalnu raketu.

Iskustvo sa SpacEx-om je na mnogo načina model kako treba gledati na svemirski razvoj u narednoj deceniji. “Novi prostor” (New space), kako ga neki zovu, predstavljaće nade, genijalnost i kapital investitora da se usude da rade u oblasti koje je doskora smatrana područjem delovanja isključivo američke vlade. Kompanije kao što su Moon Express, Skybox Imaging i Iridium Communications – sve su ovo sjajni primeri šta se može učiniti.

„Budućnost je svetla i vodiće je oni koji žele da preuzmu rizik u ovoj „igri“, kao što to, recimo, sada čine tzv. „New space“ kompanije. U međuvremenu, oni koji rade u državnom R&D sektoru preuzimaju inicijativu, dok posleratni industrijski model odlazi na smetlište istorije.

 

Jim Cantrell, Space News

Utaja poreza porodice Tramp: simptom postojanja jednog većeg problema

Američki predsednik, koji neumorno govori da je njegova zemlja „zakinuta“ i „oštećena“ postojećim međunarodnim trgovinskim dogovorima, pre svega onim dilovima koji se tiču američko-kineske trgovine ima, najblaže rečeno, prilično čudan stav kada se radi o namirivanju sopstvenih obaveza koje ima prema zemlji na čijem je čelu.

Američki nedeljnik Tajms tvrdi da Tramp ne samo što je u utaji poreza dobio podršku od strane svoje porodice, već je primio i ogromno bogatstvo – dok su neki od tih porodičnih planova su bili “totalna prevara”.

Revnosni finansijski i istraživački novinari koji su pre nekoliko decenija pokrivali Donalda Trampa odbacili su njegovu tvrdnju da je postao milijarder „zahvaljujući svojim urođenim sposobnostima“, nazivajući ovaj njegov stav „sebičnim medijskim splačinama koje imaju u vidu jedino sopstvenu dobrobit i interese, a zanemarujući sve ostale“. Poznato je da je pokojni Trampov otac, Fred Tramp, bio jedan od najvećih vlasnika nekretnina u Njujorku i da je pomagao u finansiranju nekih od ranih ugovora o nekretninama svog drugog sina, kasnije ga povremeno izvlačeći iz dugova. Tu je i jedna dosad mnogo puta ispričana priča: početkom devetnaestog veka kada se Tramp Castle, jedan od Trampovih kasina u Atlantik sitiju, mučio pri otplati kamata na svoj dug, stariji Tramp poslao je svog advokata da kupi kockarske žetone u vrednosti od gotovo 3,5 miliona dolara, čime je kasino produžio prikriveni kredit.

Međutim, nijedna od ovih preliminarnih informacija ne može uticati na monumentalnu istragu o finansijama porodice Tramp koju je Times objavio u utorak 2. oktobra. Na više od trinaest hiljada reči, ovaj Tajmsov članak otkriva da Tramp od svoje porodice ne samo što je dobijao konstantnu podršku već i – ogromno bogatstvo kojem je “danas ekvivalent od najmanje 413 miliona dolara poteklih od carstva njegovog oca, počev još od najmanjih nogu, a nastavljajući sve do danas. “

Tramp je tvrdio da mu je otac, koji je umro 1999. godine, pomogao samo jednom, prolongirajući kredit od milion dolara. U Tajmsovom članku stoji i da je Tramp senior produžio kredit i kreditne linije svog sina u vrednosti od “najmanje 60,7 miliona dolara ili 140 miliona dolara u današnjim dolarima.” Tramp je postepeno primio i „ostatak“ od 413 miliona dolara u vidu plata, profita, poklona i zaostavštine. “Još kao trogodišnjak, gospodinTramp počeo je da od svog oca prima po 200.000 dolara godišnje u današnjim dolarima”, kaže ova priča. “Do svoje osme godine, on je već bio milioner… Ubrzo nakon što je Tramp završio fakultet, počeo je da od svog oca prima po milion dolara godišnje“. Novac se tokom godina uvećavao, na više od pet miliona dolara godišnje u 40-im i 50-im godinama. “Tramp je kada su on i njegova braća i sestre 2004. prodali preostala porodična preduzeća, dobio 177,3 miliona dolara.

Ova otkrića trebalo bi da počivaju na ostacima onoga što je preostalo od mita o Donaldu Trampu kao oličenju likova iz romana američkog pisca Horasija Aldžera (Horatio Alger), čija su omiljena tema bila deca potekla u siromaštvu koja su, sopstvenim znojem i trudom, postala imućna. Tajmsov članak se, međutim, nije tu zaustavio. U njemu se tvrdi da je “puno ovog (nasledstvom stečenog) novca otišlo u ruke baš gospodina Donalda Trampa jer je svojim roditeljima pomagao da izbegnu poreze”, a posebno porez na imovinu. “On i njegova braća i sestre postavili su lažnu korporaciju, kako bi se prikrili milioni dolara u poklonima svojih roditelja…“, stoji u ovom Tajmsovom članku.

Činenice ukazuju na to da je Tramp pomogao svom ocu da, mimo pravila i na neregularan način, umanji porez u vrednosti od preko milion dolara. On je, takođe, pomogao pri formulisanju strategije kojom bi se umanjila vrednost nekretnina merena stotinama miliona dolara u poreskim olakšicama, što je uveliko smanjilo poreske obaveze ove porodice, naročito u trenutku kada je ta imovina preneta na njega i njegovu braću i sestre. “Mnoge bogate porodice nadugačko i naširoko „razbacuju“ svoj kapital na brojne pripadnike familije, čak i one podosta daleke rođake, ne bi li na taj način smanjile poreska opterećenja na svoje nekretnine i imovinu. U Tajmsovom članku se, međutim, tvrdi da su neke od ovih „poreskih šema“ kojima se služila porodica Tramp bile “primeri čiste i potpune prevare”.

U jednom slučaju, Trampovi su tvrdili da je grupa objekata u njihovom posedu imala vrednost od 90,4 miliona dolara u momentu kada su ih prebacivali na finansijsku kooperativu (co-op, u Americi: finansijska institucija u kojoj imovinom upravljaju članovi kooperative), ali da je na jednoj od poreskih prijava Freda Trampa ta imovina vredela gotovo sedam puta manje, to jest samo 13,2 miliona dolara – i to na poreskoj prijavi koju je uz Freda potpisao i Donald. Još jednom prilikom se desilo nešto veoma slično, naime, Tramp i njegova braća i sestre procenili su svoju zgradu u Kvinsu (koju su prethodno takođe prebacili u finansijsku kooperativu) na 17,1 miliona dolara, da bi potom u poreskoj prijavi naveli da je njena vrednost gotovo šest puta manja, odnosno, po poreskoj prijavi, samo 2,9 miliona dolara.

Kao odgovor na Tajmsova pitanja postavljena u ovom članku, Trampov advokat Čarls Harder dao je za medije izjavu u kojoj se kaže da su “Tajmsovi navodi o prevari i poreskoj utaji stoprocentna laž i teška kleveta. Nije bilo nikakve prevare ili utaje poreza od strane bilo koga (iz porodice Tramp).” Ali, umesto da osporava detalje o različitim šemama koje je Tajms opisao u svojoj priči, Harder je pokušao da svog klijenta distancira od njih. “Predsednik Tramp praktično nije imao nikakvog učešća u ovim stvarima”, izjavio je Harder. “Poslove su vodili drugi članovi porodice Tramp od kojih niko nije stručnjak za poreze, pa su se stoga u potpunosti oslanjali na… licencirane profesionalce kako bi osigurali puno poštovanje i zakona.”

Možda nije iznenađujuće to što Harder nije osporio pojedinosti navedene u priči objavljenoj u Tajmsu. Uz pročešljavanje bezbrojnih javnih podnesaka i sudskih dokumenata, novinari Tajmsa prikupili su i “desetine hiljada stranica poverljivih podataka – bankovnih izjava, finansijskih revizija, izvoda iz računovodstvenih knjiga, izveštaja o isplati gotovine, faktura i poništenih čekova”, navodi se u članku. “Ono što je najznačajnije je to da dokumenti uključuju više od 200 poreskih prijava Freda Trampa, njegovih kompanija i različitih partnera i trastova poslovno vezanih za familiju Tramp.”

U budućnosti će se neizbežno špekulisati o tome kako je Tajms dobio ova dokumenta i papire, kao i da li im je pomogao neko ko je povezan sa Trampovima. Priča se odnosi na izjave Freda Trampa, uzete u porodičnom sporu oko Fredovog testamenta, spora koji je na kraju rešen. Takođe se pominje i “Džon Volter (John Valter), omiljeni Fredov nećak… koji je umro u januaru”, a koji je” bio nezvanični čuvar ličnih i poslovnih finansijskih papira Freda Trampa, koje je čuvao u svom podrumu pretrpanom kutijama starih Trampovih finansijskih zapisa, beležaka i evidencije”.

Bez obzira na to gde je, odakle i od koga Tajms dobio informacije za ovu svoju ekskluzivu, članak sadrži nove informacije o predsedniku, od kojih većina potvrđuje ono što već znamo ili smo već podozrevali. On je sramotni prevarant (flim-flam) koji se praktično ne obazire na istinu ili „čudnu i staromodnu“ ideju da bogati ljudi poput njega imaju građansku dužnost, naime – da plaćaju svoje poreze. I madaTramp još uvek nije obelodanio svoje poreske prijave, prethodno izloženi dokazi pokazali su da 1978, 1979, 1992 i 1994. godine nije platio nikakve poreze na dohodak.

Tajmsova priča iz 2016. godine osvetljava i momenat kada je početkom 90-tih Donald Tramp imao ogroman poreski gubitak – više od devetsto miliona dolara – što je u velikoj meri smanjio „peglanjem“ svojih poreskih obaveza u narednim godinama. “Uz svoju oštroumnost i umeće poslovanja, uspeo sam da iskoristim i poreske zakone ove zemlje kako bih se izdigao iz rasula u kojem se nalazio (moj) posao s nekretninama”, rekao je Tramp tokom predizborne kampanje 2016. godine. “Malo je onih koji su mogli da učine ono što sam ja tada učinio.”

Šta bi, u ovom konkretnom slučaju, valjalo činiti? U Tajmsovom članku istaknuto je kako je “malo verovatno da će gospodin Tramp biti osetljiv i ranjiv na potencijalno krivično gonjenje jer je svojim roditeljima pomagao da izbegavaju plaćanje poreza, a i zato što su se ova dela događala previše davno, pa je ovaj slučaj već u samom startu zastareo.” Nadalje, utaja poreza pokrenula je sumnje u vrednost zgrada i objekata Freda Trampa u vreme prenosa vlasništva s njega na svoju decu, što je njegove naslednike navelo da plaćaju više nego skromne poreze. Ali, čak i u tom slučaju, koji je na ivici legalnog, članovi ove porodice platili su “stotine miliona dolara manje nego što bi platili na osnovu tržišne vrednosti imperije”, navodi se u članku.

Ovo iskustvo ukazuje na neprekinuti niz skandala koji se nižu daleko iza familije Tramp. “Ključni fakat iz članka Njujork tajmsa… jeste to da bogati i moćni poštuju drugačiji skup pravila nego svi ostali “, izjavio je Alan Esig, izvršni direktor Instituta za oporezivanje i ekonomsku politiku, nepartijsku istraživačku grupu. “Ne samo što poreski sistem omogućava bogatima da iskoriste prednosti zakonskih praznina, već im omogućava da zamagle liniju između legalne „eskivaže“ i ilegalne poreske utaje, i to sa malo posledica po njih… Moramo reformisati poreski sistem kako bismo zatvorili rupe koje bogati iskorišćavaju kako bi izbegli poreze… time bismo značajno povećali sredstva koju idu Američkoj poreskoj službi (IRS), čime bismo osigurali da se zakoni koje imamo odlučno i efikasno sprovode.”

Ali, naravno da Trampova administracija i Republikanska stranka intenzivno ignorišu ovaj Esigov savet. Republikanski zakon o reformi poreza koji je prošao kroz Senat krajem prošle godine nije praktično nimalo sprečio bogate u njihovom izbegavanju poreza na imovinu i druge takse. U reakciji na smanjenje budžeta koje je uspostavio Kongres pod kontrolom Republikanaca, američka poreska služba smanjila je svoje osoblje za primenu poreskih regulativa i to za oko trećinu, smanjivši na taj način i broj slučajeva na kojima radi – i to za oko četvrtinu. “Usled smanjenja budžeta, dolazi do osipanja i iscrpljivanja osoblja kao i njihovog pomaka u fokusu, što je dovelo do urušavanja posvećenosti koju poreski službenici treba da imaju u prevenciji poreskih prevara”, izjavio je Čak Pajn za američki neprofitni medij “ProPublica”, koji je donedavno bio poreski konsultant i viši službenik za istragu krivičnih dela u I.R.S.-u “Verujem da ima na hiljade onih koji, iako imaju poreske obaveze u SAD, ne poštuju poreske zakone ove zemlje…”

…Jer, svi oni vode se primerom sa samog vrha zemlje – primerom Donalda Trampa.

 

John Cassidy, New Yorker 3okt 2018

Održan novi panel iz serije „Velike žene malog biznisa“

Drugi po redu panel o ženskom preduzetništvu u Srbiji, na kojem su preduzetnice govorile o izvorima i načinima finansiranja poslovanja, tome šta su njihove tajne uspeha, ali i koje su prepreke i izazove prevazišle, održan je danas u Privrednoj komori Srbije (PKS).

Panel je organizovan u cilju podrške i promocije ženskog preduzetništva u Srbiji, a u okviru projekta „Velike žene malog biznisa“.

Tema današnjeg panela bila je finansiranje poslovanja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika u Srbiji, uz poređenje kako to funkcioniše u svetu.

Rukovodilac odeljenja marketinga i komunikacija i rukovodilac Programa EY preduzetnik godine kompanije EY Srbija, Mila Dimitrijević rekla je novinarima da je istraživanje “EY preduzetnički barometar” pokazalo da svega 25 odsto žena vodi kompanije u sektoru malih i srednjih preduzeća.

“To ukazuje na razne probleme, a jedna je baš i ova o kojoj je današnji panel – finansiranje malih i srednjih preduzeća i preduzetničkih poduhvata. Ono što nedostaje su dodatni alternativni izvori, što nije slučaj samo kod nas već svuda u svetu”, ocenila je Dimitrijević.

Prema njenim rečima, statistika pokazuje da žene u većem procentu ulaze u poslovanje, ali da to ne postaju veliki “biznisi”, na čemu je neophodno raditi kako bi se upravo takvo poslovaje unapredilo.

“Ova tribina je pokrenuta sa trostranom podrškom – Privredne Komore Srbije, medijske kuće BIZLife i organizacije Life in Harmony baš da bi se stavila u fokus potreba za većom podrškom ženama koje bi se potencijalno ‘otisnule’ u sektor preduzetništva ili da se unapredi poslovanje njihovih kompanija”, objasnila je Dimitrijević.

Kako je dodala, preduzetnice u okviru tih panela dobijaju podstrek da budu istrajne ali i ohrabrenje da uđu u preduzetničke vode, a zatim i institucionalnu podršku PKS.

“Suština je da ohrabrimo žene i da čuju primere dobre prakse kako bi same mogle dalje da delaju”, istakla je ona.

Organizatori projekta su magazin BIZLIFE i agencija Life in Harmony. Projekat je podržala Privredna komora Srbije, a pokrovitelj projekta je EY Srbija.

Izvor: BIZLife

Kina kao lider industrije 4.0

Bez obzira na aktuelni trgovinski rat protiv SAD, Kina je u prvom redu i „za volanom“ u vožnji ka četvrtoj industrijskoj revoluciji: od veštačke inteligencije, preko blokčejna, do nove generacije vozila koja pokreću nova, čistija goriva.

Edvard Tse kaže da se Kina – nakon osetljive faze „hvatanja kopče“ sa svojim, domaćim tehnološkim probojima i pronalascima – brzo pretvara u narastajući centar inovacija u naprednim tehnologijama te da, na kraju krajeva, ovaj razvojni trend neće biti sprečen ni trgovinskim ratom sa Sjedinjenim Državama.

Prošlog meseca je u Tjanđinu, na Svetskom ekonomskom forumu poznatijem kao “Letnji Davos“, glavna tema bila četvrta industrijska revolucija. Tom se prilikom okupilo više od 2.000 najviših predstavnika iz oblasti politike, biznisa, umetnosti, kao i uglednih ličnosti sa velikim uticajem u kineskom društvu.

Kinu, jednu od vodećih zemalja u ovoj predstojećoj revoluciji, karakterišu najnovije nove tehnologije koje “zamagljuju redove između fizičkih, digitalnih i bioloških sfera”, rekao je predsedavajući foruma Klaus Švab (Klaus Schwab). Primera radi, inicijativa „Made in China 2025“ postavila je viziju Kine koja preuzima globalno vođstvo u naprednim industrijskim i hi-tech industrijama.

Kina se oslobodila svoje “copycat” stigme, kako bi se na današnjoj biznis-sceni pojavila u ulozi globalnog inovacionog čvorišta. Kineska novinska agencija Sinhua je navela da su prošle godine internet i sektor tehnologije – od autonomne vožnje, preko elektronske trgovine i robotike, do veštačke inteligencije – porasli na 18 odsto, što je značajno prevazišlo ukupnu kinesku ekonomiju, koja je doživela rat od 6,9 odsto.

U svom nedavno objavljenom komentaru za Njujork tajms, novinar Tomas Fridman citirao je Meri Miker (Mary Meeker), analitičarku internet i IT tehnologija, koja je rekla da je “Kina, do pre samo pet godina, imala samo dve najveće svetske tehnološke kompanije čijim se akcijama na svetskim berzama javno trgovalo, dok ih Sjedinjene Države uopšte nisu imale. Danas, Kina ih ima devet, koje se svrstavaju u 20 najboljih, dok ih SAD ima jedanaest. Pre dvadeset godina, Kina ih uopšte nije imala. “

U svom nedavnom komentaru, ekonomski novinar Džon Moldin (John Mauldin) je istakao da Kina gradi najveću inovacijsku ekonomiju na svetu, kao i da je područje Velikog zaliva (Greater Bay), koje obuhvata Hong Kong, Makao i devet gradova u Guangdongu „nešto poput Silikonske doline na steroidima” i to zbog svoje veličine, podrške države inovacijama i globalne konkurentnosti.

Kinezi u potpunosti prihvataju nove kao i tehnologije u povoju, pre svega one koje su vezane za veštačku inteligenciju, internet stvari i blokčejn kao i 5G, kako bi omogućili dalje cikluse inovacija. Upravljačke strukture na centralnom i lokalnim nivoima, kao i privatni sektor, značajno ulažu u revolucionarne oblasti. Ovi tehnološki prodori će omogućiti veći nivo automatizacije, povezanosti i razmene informacija (ali i obaveštajnih podataka), kao i veći broj poslovnih modela koji menjaju pravila igre.

Prema podacima Međunarodne federacije za robotiku (International Federation of Robotics) Kina je 2016. godine snažno pokrenula automatizovanu proizvodnju, dodavši ukupno 87.000 industrijskih robota, tek za nijansu manje nego što ih imaju Evropa i Sjedinjene Države zajedn. Švab karakteriše ovakvu inicijativu Kine u naprednoj proizvodnji kao “čudo na strani ponude, sa dugoročnim povećanjem efikasnosti i produktivnosti”  (“a supply-side miracle, with long-term gains in efficiency and productivity”).

Prema skorašnjim istraživanjima sa Univerziteta Cinghua, sve trećine svetskih investicija u veštačkoj inteligenciji otpadaju na Kinu, koja je samo u protekloj godini omogućila privredni rast od 67% u ovoj industriji.

Izveštaj ABI Research-a kaže da su kineske start-up firme iz AI sektora preuzele vođstvo od svojih američkih kolega, tako što su prikupili blizu pet „svežih“ milijardi dolara rizičnog kapitala za svoje finansiranje u 2017. godini. Prema podacima CB Insights, Kinezi su, isto tako, podneli najveći broj domaćih patenata vezanih za AI, pritom nadmašivši za sedam puta svoje takmace iz Silicijumske doline. Šangajske vlasti su prošlog novembra najavile novi razvojni plan, u kome se navodi mapa puta kako da ova oblast postane glavni nacionalni centar za razvoj veštačke inteligencije.

U Kini su se pojavili novi sistemi i mreže vrednosti. Prema podacima Ministarstva industrije i informacionih tehnologija, u Kini je registrovano oko 450 kompanija koje koriste blokčejn tehnologiju. Regulatorni stav se od skepticizma preokrenuo u prihvatanje, da bi država sada pokazala ohrabrujući stav prema ovom inovacijskom trendu.

Kineska vlada je ove godine finansirala inicijative vredne više milijardi dolara za razvoj mreža zasnovanih na blokčejnu, a gradska vlada u Hangžuu je aprila ove godine uložila ukupno 1,6 milijardi američkih dolara u Globalni blokčejn inovacioni fond (Global Blockchain Innovation Fund).

U automobilskom sektoru, zahuktavaju se inovacije u vozila pokretana novim izvorima energije, pored autonomne vožnje i “mobilnosti kao servisa”, koja ima za cilj promenu načina kretanja i transporta stanovnika u gradovima. Tradicionalni proizvođači automobila, kako strani tako i domaći, pokušavaju da se ponovo pozicioniraju kao budući proizvođači nove generacije “zelenih“ vozila, takmičeći se ili, pak, sarađujući sa desetinama novih, nedržavnih igrača kao što je, recimo, Nio, koji je nedavno listiran na Njujorškoj berzi.

Kina će biti „na prednjem sedištu i za volanom“, svedočeći iz prve ruke o prekretnici koju nazivamo Četvrtom industrijskom revolucijom – doživljavajući to iskustvo možda i pre većine ostalih (ali ne i svih drugih zemalja). Inovacija će nastaviti da bude globalna i preovlađujuća tema, a budućnost blagostanja bilo koje zemlje zavisiće od volje države tj donosilaca odluka, kao i od sposobnosti igrača da prihvate ovaj trend.

Mnoge inostrane kompanije i njihovi lobisti dugo su imali pritužbi zbog nedostatka pristupa kineskom tržištu, tražeći “reciprocitet pristupa”. I mada još uvek postoje oni koji su „zaglavljeni“ u ovakvim pitanjima, u međuvremenu su u velikoj meri ignorisali glavnu promenu: nalet kineskih inovacija. S obzirom da su im promakle glavne stvari koje su se desile u veoma kratkom periodu, takvi su tek slučajni posmatrači.

Uprkos trgovinskom ratu sa Sjedinjenim Državama, Kina upravo izrasta kao veća i sposobnija inovativna ekonomija. Putevi biznisa i inovacija će u Kini u budućnosti neizbežno uključivati mnoštvo uspona i padova: neki eksperimenti možda neće funkcionisati kako je planirano, dok će neki resursi  verovatno biti protraćeni.

Nedostatak ključnih tehnologija, kao što su najsavremeniji mikročipovi, otkrili su skorašnje slabosti Kine ali je to, takođe, Kinezima dalo i podsticaj da ovaj nedostatak brzo nadoknade. U blisko budućnosti, mnoge start-up firme će propasti ali će jedan (mali) procenat uspeti. Svako ko potceni volju i sposobnost Kine da ostvari ove ciljeve trebalo bi da oseća nelagodnost.

Sasvim je izvesno da će inovacije proizvesti društvene izazove poput dislokacije radnih mesta (izmeštanja radnika van svojih dosadašnjih domicilnih mesta i gradova, kao i nestajanje velikog broja zanimanja), uz uvek nove i neprestane konfiguracije procesa obrazovanja; tu je i povećani disparitet u stečenom bogatstvu, dakle, sve veće društveno i ekonomsko raslojavanje. Inovacije i tehnološke promene će, međutim, dovesti i do narednog opšteg napretka čovečanstva, uz obezbeđivanje dosad neviđenih i sve širih mogućnosti za kompanije i pojedince koji mogu predvideti poslovne šanse i pronaći načine da ih iskoriste. Oni koji to ne budu mogli, ili neće, rizikuju da budu marginalizovani ili čak da prođu još gore.

Vreme je da se zapitamo: na kojoj bismo strani istorije radije želeli da budemo: na strani dobitnika ili gubitnika?

Edvard Ce je osnivač i direktor firme Gao Feng Advisory Company, globalne konsultantske kompanije za strategiju i menadžment. On je, takođe, autor knjige „Kineski remetioci“ (Chinese Disruptors)

 

South China Morning Post (SCMP)

Startup lavovi Stokholma: najinteresantniji projekti

Inicijalna javna ponuda švedske firme Spotify dala je veliki podsticaj već renomiranoj start-up sceni Stokholma, koji je oduvek bio stecište startapera najviše svetske klase.

U ovom momentu, evropska startup scena je uveliko sinonim za – Stokholm. Iako je u protekloj deceniji švedska prestonica izgradila reputaciju pravog konkurenta startaperima iz Silicijumske doline, aprilski IPO švedskog startapa Spotify od 26,5 milijardi dolara mnogi su osetili kao prekretnicu. “Veliki uspeh Spotifaja je u Švedskoj pokrenuo talas samouverenosti i ponosa”, kaže Natalija Bžežinski (Natalia Brzezinski), generalna direktorka u „Brilliant Minds“, firme koja u švedskoj prestonici organizuje redovna godišnja okupljanja „Simpozijum Stoholm“ (Symposium Stockholm). Prethodni izlazak švedskih startup firmi na berzu, pre svega  Mojang-a, King.com-a i Skajpa podarili su ovom gradu bogato iskustvo preduzetnika i investitora: iZettle je nedavno preuzet od strane PayPal-a, a očekuje se da startap Klarna ove godine izađe na berzu, uz IPO koji se takođe procenjuje na više milijardi dolara.

“Čak je i švedska vlada, uz one starije generacije Šveđana , tek sada po prvi put otvoreno prigrlili činjenicu koliko je njihova zemlja snažna u inovatorskom smislu, kao i kakve su ukupne kulturne vrednosti Švedske”, kaže Bžežinski. “Ovo među mlađim Šveđanima obezbeđuje ogroman ponos i hrabrost da probaju nove stvari, da – čak i ako propadnu – pokušavaju ponovo, što je od ključne važnosti za jak tehnološki ekosistem”.

NA-KD

Jarno Vanhatapio je dobar poznavalac e-trgovine: njegov prethodni poduhvat, Nelly.com spada među najveće švedske onlajn maloprodajne. Sada je od Jarnoa usledio i „NA-KD“ (“Naked”) koji je osnovan 2015. godine; ovo je ženski modni brend idealno „skockan“za Instagram: nema fizičkih prodavnica već radi samo u virtuelnoj stvarnosti, savladavši „mudrosti“ marketinških influensera – već je dostigao 1,6 miliona sledbenika, brojku koja i sve brže raste. U januaru 2018. godine ovaj startap je prikupio 45 miliona dolara kako bi se ove godine proširio na devet novih teritorija. na-kd.com

Hedvig

Hedvig želi da osiguranja domaćinstava učini jednostavnijim, i to kroz automatizaciju. Osnovan 2016. od strane Lukasa Karlsena i Fredrika Forsa, ovaj startap omogućava svojim korisnicima da se prijave na osiguranje koristeći chatbot; čitav proces koristi mašinsko učenje, kako bi pomogao u bržem procesuiranju potraživanja a uz niže stope prevare. Poput startapa Lemonade iz Tel Aviva, i Hedvig će će višak novca od sklopljenih polisa uložiti u dobre i korisne svrhe. hedvig.com

Sana Labs

Kao tinejdžer, Joel Hellermark naučio je da programira zahvaljujući onlajn kursevima Univerziteta Stenford. Joel je imao 21 godinu kada je osnovao  Sana Labs: obrazovanje u kojem veštačka inteligencija pomaže da se gradivo prilagodi svakom učeniku. “Nijedna osoba ne uči niti nauči na isti način”, kaže on. “Sana evaluira odgovore studenata, vreme za koje daju odgovore i kontekstualne informacije, kako bi se precizno shvatilo šta je to što oni znaju, kako najbolje uče, ali i kako zaboravljaju.” Hellermark kaže da njegov API (Application programming interface – Aplikacioni programski interfejs) koristi više velikih obrazovnih kompanija. Njegov krajnji cilj? “Masovna personalizacija obrazovanja.” Sanalabs.com

Amuse

Amuse je naziv “prve svetske muzičke kuće za vašu mobilnu muziku”. Spotify, Warner Music i Universal Music su je osnovali 2015 godine (iako se 2017. will.i.am pridružio kao “koosnivač”). Ova aplikacija omogućava samostalnim izdavačima da sami izdaju svoje snimke na Spotifaju, u Apple Music Store, na YouTube kao i drugde putem besplatne aplikacije; pratite njihove podatke o korišćenju i – ubirajte novac od tantijema tj. prodaje svojih snimaka. Amuse, potom, upotrebljava te podatke i vašu muziku kako bi vas – ukoliko vaša muzika postane popularna i zadobije veliki broj slušalaca – „prosledio“ do potpisivanja potpunog i pravog muzičkog  ugovora. amuse.io

Karma

Ostaci hrane su jedna od sjajnih ideja koje bi se mogle poslovno razraditi. U tom smislu, švedski startap Karma daje priliku restoranima da prodaju svoje jestive ostatke hrane onima koji sebi mogu priuštiti da kupuju uglavnom po nižim cenama; njihov biznis, potom, može koristiti Karmine podatke o prikupljanju obroka kako bi prilagodili svoje narudžbine i, u skladu s tim, smanjili ukupan otpad u formi spremljenih obroka. Ponovni ušavši „u igru“ 2017. godine, Karma je proteklih 12 meseci bila veoma zauzeta: upravo sada radi sa više od 1.000 firmi, a u februaru 2019. lansira i svoju filijalu u Londonu, u partnerstvu sa restoranima Aquavit, Hummus Bros i Detox Kitchen. karma.life

Anyfin

Anyfin može refinansirati vaš kredit uz – samo jednu fotografiju. Ovaj startup su 2016. godine pokrenuli Filip Polhem, Mikael Hiussain i Sven Perkmann, veterani švedskih uspešnih priča Klarna i iZettle: ovaj virtuelni-aplikativni-finansijski startup traži da mu pošaljete fotografiju izveštaja o otplati vašeg kredita ili fotos računa po kreditnoj kartici, zatim koristi svoj AI modul kako bi ustanovio rizičnost vaših kredita i zaduženja (aplikacija sugeriše da je istorija otplate rata, a ne vaš kreditni rejting, bolji pokazatelj) i, ukoliko je taj rizik prihvatljiv, ponudi alternativu sa nižim kamatama. Accel je februara 2018.  uložio u Anyfin 4,8 miliona evra, kako bi ova firma nastavila širenje, iako je za sada dostupan samo u Švedskoj za sada. anyfin.com

Tink

Ovaj stokholmski startap od 2012. omogućava svojim korisnicima da upravljaju ličnim finansijskim detaljima sa više bankovnih računa i to sve kroz jednu izuzetno korisnu aplikaciju za pametne telefone. Ali, osnivači Daniel Kjellén i Fredrik Hedberg imali su veće planove. Ovog aprila Tink je pokrenuo svoj Aplikacioni programski interfejs koji pruža pristup podacima iz više od 300 evropskih banaka i institucija – anticipirajući uspostavljanje propisa iz evropske Direktive o revidiranom platnom prometu EU (PSD2) “Open Banking”. Danijelov i Fredrikov plan: postati osnova za sledeći talas fintech platformi. tink.se

Sniph

Lisa Kjellkvist i Tara Derakshan menjaju način na koji razmišljate o parfemu. Ako vam se desi da jednom odaberete miris i „zaglavite“ s njim do u nedogled, tu na scenu stupa aplikacija Sniph koja želi da o mirisima razmišljate kao o još jednoj stvari u vašoj garderobi – tako da oni budu pomešani i upareni sa stvarima koje nosite. Pretplatom na ovu aplikaciju, dobijate jednu bočicu od 8ml novog mirisa svakog meseca, uz mogućnost kupovine velikih bočica po sniženim cenama za one parfeme koji vam se svide. Nakon što je septembra 2017. lansirana u Britaniji. sniph.co.uk

Racefox

Racefox je AI trener i to za jedan u Švedskoj veoma omiljeni sport: ski-trčanje (kros-kantri). Aplikacija koristi senzore vašeg telefona kao i senzorski pojas za merenje položaja, hodanja, brzine rada srca i drugih bio-indikatora, a zatim i svoju veštačku inteligenciju za prilagođavanje režima treninga vašem zdravstvenom stanju i fizičkoj kondiciji, dajući analizu najverovatnijih rizika od povreda i još mnogo toga. Racefox je nedavno pokrenuo trening koji je trenutno fokusiran na švedske kros-kantri rute, mada osnivači planiraju poslovnu ekspanziju i na još neke sportove, uz izlazak preko granica Švedske. racefox.se

DPOrganizer

Uredba Evropske unije o zaštiti podataka – razlog što su nam ovog proleća gotovo uznemiravajuće pristizali e-mailovi s obaveštenjem da se odsad radi po novim principima bezbednosti ličnih podataka – pružila je priliku ovom „regtech startupu“ da pomogne kompanijama u ispunjavanju novih obaveza iz oblasti evropske zaštite ličnih i poslovnih podataka. DPOrganizer, osnovan 2015. godine, predstavlja onlajn „kontrolnu tablu“ koja omogućava kompanijama da vizuelizuju, upravljaju i izveštavaju o ličnim podacima koje obrađuju, uz istovremeno obezbeđivanje usklađenosti sa zakonima i propisima. Sve je bliži krajnji rok da poslovni subjekti na teritoriji EU uvedu zaštitu shodno propisima GDPR-a  (The EU General Data Protection Regulation – Opšte odredbe Evropske unije o zaštiti podataka). To znači da, kako se ovaj datum približava, posao koji DPOrganizer obavlja doživljava veoma brz i nagli rast. Ova aplikacija sada služi klijentima u 16 ​​zemalja, a prošlog novembra im je Industrifonden, švedski državni fond za razvoj tehnoloških i bio-nauka, uložio je u nju tri miliona evra kako bi krenula u osvajanje međunarodnog tržišta. dporganizer.com

 

Oliver Franklin-Wallis, wired.co.uk

Amerikanci gube bitku u trgovinskom ratu

Disbalans u trgovini između Amerike i Kine je dosegao rekordne cifre, a prema podacima za septembar ove godine, suficit Pekinga iznosi 34,13 milijardi dolara, što je za tri milijarde više nego u avgustu.

Sa druge strane, deficit trgovinskog balansa SAD sa Kinom je za devet meseci ove godine iznosio 225,79 milijarde dolara, dok je za isti period prošle godine iznosio 196.

Američki stručnjaci ovu situaciju objašnjavaju time što američke kompanije povećavaju svoje zalihe i užurbano kupuju kineske proizvode jer se plaše da bi Vašington mogao još više da zaoštri odnose sa Pekingom i da uvede dodatne dažbine na uvoz kineske robe.

Međutim, nije to jedini faktor koji je uticao na povećanje disbalansa. Peking uspeo da pronađe način kako da mimoiđe namete Vašingtona, pa su kineski proizvođači počeli da izvoze preko Malezije i Singapura, i to po starim cenama. Iz tog razloga Kinezi su formirali čitav niz kompanija-posrednika u južnoazijskim lukama sa centrom na malezijskom ostrvu Penang.

Primera radi, pošto je Tramp uveo carinu na kineski čelik, odjednom se u Americi pojavila singapurska alternativa tom proizvodu, i to po starim kineskim cenama. Kako su utvrdili američki carinici, reč je o falsifikaciji kodova i o proizvodima bez oznake “napravljeno u Kini”.

Upravo takva shema umanjuje šanse Amerike da ostvari pobedu u ovom trgovinskom ratu između Vašingtona i Pekinga. Sa druge strane, Kinezi užurbano rade na tome da zamene uvoz iz Amerike na proizvode iz drugih zemalja.

Tome u prilog ide i najavljena nova mera kojom će se umanjiti uvozne dažbine za sve zemlje koje učestvuju u takozvanom “režimu favorizovane trgovine“, a to su pre svega Rusija, Nemačka, Australija, Brazil, Malezija, Južna Koreja i Japan.

To se, naravno, nimalo ne dopada američkim kompanijama, stoga su i pokrenuli kampanju pod nazivom “Tarife udaraju u srce zemlje”, koja za cilj ima da obelodani šta sve sa sobom nosi ovaj trgovinski rat i koliko će to po džepu osetiti upravo američki potrošači.

Aleksandar Mijailović, bizlife.rs
22:13 Vašington/Peking, 16/10/2018

(Izvor: Sputnik.rs)