U ponedeljak 15. septembra 2008. godine, investiciona banka “Lehman Brothers” podnela je zahtev za zaštitu od bankrota shodno sada već čuvenom američkom finansijskom propisu poznatom kao Poglavlje 11.
Ovog septembra navršava se deset godina od bankrota gigantske investicione banke Liman Braders, a samim tim i početka svetske finansijske krize. Ono što je tu najviše zabrinjavajuće je da bi se scenariji iz 1929, odnosno iz 2008. godine, lako mogali ponoviti upravo danas – sada, piše Robert Rajh, profesor ekonomije na Univerzitetu Berkli u svojoj kolumni za nedeljnik Njuzvik.
“Svi ekonomski indikatori ukazuju na to da se u zadnjih deset godina, od početka ekonomske krize do danas, životni standard većine američkih građana nije popravio. On je, zapravo, postao još lošiji. Iako se veliki broj Amerikanaca može pohvaliti svojim stabilnim radnim mestima, plata je kod većine stagnirala ili se umanjila. Mnogo je onih koji sve teže podmiruju troškove stanovanja koji su u proteklih 10 godina samo rasli, zdravstvenog osiguranja i nege kao i obrazovanja – sve su ovo razlozi zbog kojih se Amerikanci neprestano zadužuju, dok je vrednost njihove imovine manja nego što je bila pre deset godina.
Prema jednom skorašnjem istraživanju, gotovo 40 odsto američkih porodica je u prošloj 2017. godini sebi jedva moglo da obezbedi najmanje jednu od osnovnih životnih potreba – zdravstvenu negu, hranu, komunalne usluge ili krov nad glavom. Upravo zbog toga je mnogo onih koji strahuju da Sjedinjenim Državama preti ponavljanje „paklenih“ scenarija iz 1929-te, odnosno 2008. godine.
Stručnjaci u ovom trenutku upozoravaju na to da američka ekonomija zavisi od aktivnosti potrošača koji je pokreću i „vrte mašinu“, dok je dug domaćinstava u prvom tromesečju ove godine iznosio rekordnih 13,2 hiljade milijardi (biliona) dolara. Gotovo 80 odsto Amerikanaca živi od plate do plate. Skorašnje istraživanje FED-a (američkih Federalnih rezervi, tj američke Centralne banke) pokazalo je da 40% Amerikanaca ne bi moglo da plati neki iznenadni tj neplanirani trošak od 400 dolara.
“Nakon Velike depresije i međuratne ekonomske krize iz 1929. godine, američka vlada je otpočela s uvođenjem novih metoda povećanja plata – u njoj je bilo“mesta“ da „uđu“ i troškovi poput socijalnog osiguranja, osiguranja u slučaju nezaposlenosti, isplate prekovremenih sati, minimalnog dohotka, propisima i zakonom regulisane obavezne pregovore između sindikata i radnika i, na kraju, program zapošljavanja za sve američke građane koji se zvao – Drugi svetski rat. Po izbijanju krize 2008. godine, američka je vlada posegla za drukčijim merama – pozajmila je od banaka dovoljnu količinu novca da bi zaustavila dalji pad ekonomije.
Pa ipak, osim izglasavanja Zakona o opšte dostupnom zdravstvenom osiguranju i zaštiti pacijenata, ništa se konkretno nije učinilo kako bi se rešio problem plata koje i dalje stagniraju.
Američki predsednik, takođe, snosi deo odgovornosti za postojeću ekonomsku situaciju. Njegovo postepeno ukidanje Zakona o opšte dostupnoj zdravstvenoj zaštiti, smanjenje naknade za prekovremeni rad, sprečavanje sindikalnog organizovanja i okupljanja, rezovi u budžetu za socijalnu pomoći kao i umanjenje poreza kako bogatima tako i korporacijama samo dodatno otežavaju stanje u kojem se nalazi američka ekonomija.
Jednu deceniju od bankrota banke Liman Braders zaista je važno shvatiti da uzrok velike ekonomske recesije nije bila bankarska kriza. Za sve jedalekoo zaslužnija prezaduženost (američkih!) građana, pre svega prouzrokovana rastućim imovinskim i socijalnim nejednakostima, zaključuje Rajh na kraju svoje kolumne u Njuzviku.