Prikaz knjiga: 1. Paul Mason, PostCapitalism: A Guide to Our Future / PostKapitalizam: vodič u našu budućnost, Allen Lane 2016; 2. Nick Srnicek i Alex Williams, Inventing the Future: Postcapitalism and a World without Work / Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada, Verso 2016.

U knjigama PostKapitalizam: vodič u našu budućnost Paula Masona i Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada Nicka Srniceka i Alexa Williamsa zagovaraju se stvari za koje smo verovali da su nestale sa levičarskog repertoara krajem 60-ih godina prošlog veka: tehnološki optimizam, futurizam, programi i zahtevi, umesto prostog dokumentovanja propadanja i protesta. Kao oznaka za ponuđenu alternativu, u obe knjige se koristi neobično neutralna kovanica „postkapitalizam“, a ne socijalizam, komunizam ili anarhizam, koji su za naše autore na ovaj ili onaj način kompromitovani.

Srnicek i Williams odbacuju praktično sve što je evropska i američka levica mislila i činila posle 1968, osim što donekle uvažavaju značaj polne i rasne intersekcionalnosti. Za njih problem nije u „politikama identiteta“ – koje neki levičari vide kao glavni razlog zašto je šezdesetih sve otišlo dođavola – već u odustajanju od ideje da je društvo s one strane kapitalizma moguće i neophodno. „Od najava novih svetova dokolice, preko komunizma sovjetske ere i afro-futurističkog slavljenja sintetične i dijasporične prirode crne kulture, do post-rodnih snova radikalnog feminizma“, pišu oni, „popularna imaginacija levice je gradila vizije društva neuporedivo superiornije od svega o čemu danas sanjamo“. To je izvor velike frustracije, jer se „čini da je ostvarenje tih snova bliže nego ikada“ zahvaljujući širenju automatizacije, zajedničkoj (komunalnoj) proizvodnji i distribuciji softvera sa otvorenim kodom, copyleftu (za razliku od copyrighta) koji ukida vlasništvo nad intelektualnom imovinom i mogućnostima koje otvara 3D štampa.

Srnicek i Williams su skrenuli pažnju na sebe 2013. „Manifestom za politiku akceleracionizma“ u kojem afirmišu „samoovladavanje“, tehnologiju i oslobađajući potencijal kapitalizma kada se ovaj natera da prekorači sopstvene granice. To je suvoparan i često neubedljiv teorijski melanž pun apokaliptičnog uzbuđenja koje priziva doba Vajmarske republike („Posle Hitlera, mi!“). Izmišljanje budućnosti je trezvenije štivo. Dok je manifest bio sračunato uvredljiv, autori se ovoga puta trude da pridobiju i preobrate čitaoca.

Mason je do postkapitalizma stigao posle duge novinarske karijere u kojoj je pisao o novim tehnologijama i ekonomiji, kao i kratke ljubavne afere sa trockizmom. Svoj „vodič u budućnost“ započinje na granici između Moldavije i ruskog satelita Pridnjestrovlja, mesta gde je, kako tvrdi, ljudima draža stabilnost diktature nego haos neoliberalizma. Reka Dnjestar je „geografska granica između kapitalizma slobodnog tržišta i sistema Vladimira Putina, kako god ga nazvali“ (autor ne objašnjava zašto i taj sistem ne bi bio „kapitalizam slobodnog tržišta“). Prelaskom u Putinlend shvatamo da je „najbolje što je kapitalizam imao da ponudi već iza nas“: oko 2050. svet će se urušiti zbog klimatskih promena, starenja stanovništva, migracija i disfunkcionalne ekonomije.

Mason, Srnicek i Williams su skeptični i smatraju da kejnsijanski programi borbe protiv politika štednje kakve predlažu Corbyn, Sanders, Podemos ili prvobitna Siriza – koji treba da „zauzdaju finansijski sektor, eliminišu nametnute mere štednje, osiguraju investicije u zelenu energiju i bolje plaćen rad“, kako ih Mason sažima – nisu ni izbliza dovoljni da zaustave dolazeću propast. Odsustvo bilo kakve održive sistemske alternative verovatno je „logičan ishod, ako verujete da je jedina druga mogućnost ono što je levica 20. veka nazivala ’socijalizmom’“, što Mason definiše kao spoj „državne kontrole i ekonomskog nacionalizma“ utemeljen na „brutalnoj hijerarhiji“. Znatno mlađi Srnicek i Williams smatraju da je naš glavni zadatak da ispravimo greške koje su levi libertarijanci činili posle 1968. Mason, s druge strane, misli da oni nisu otišli dovoljno daleko.

On ne krije svoju veru u istorijsku nužnost i napredak, veru koju većina današnjih marksista brižljivo krije. Postkapitalizam je moguć i neophodan zato što „kapitalizam više nije u stanju da se prilagodi tehnološkim promenama“. Rečima koje evociraju Marxov predgovor za Prilog kritici političke ekonomije, Mason konstatuje da će „kapitalizam biti ukinut“ jer je potrošio svoje produktivne resurse i u sebi krije „nešto dinamičnije, nešto što već postoji unutar starog sistema, u početku skoro neprimetno“. Autori obe knjige su uzbuđeni zbog mogućnosti nastanka „novoga čoveka“, ali ga različito vide. Srnicek i Williams imaju „intervencionistički pristup čoveku“, prihvatanje „individualnog telesnog eksperimentisanja“ do nastanka novog čoveka u novom telu. Masonova proteza nam je bliža: zasluge za talas protesta u protekloj deceniji, od Occupy Wall Street (OWS) preko arapskog proleća do Majdana, on pripisuje internetu koji je stvorio „obrazovane i povezane ljude“ čiju avangardu čini „umrežena generacija“. Masonova analiza danas zvuči u najmanju ruku neodmereno optimistički, ali on i dalje nema nikakvih rezervi prema „umreženim revolucijama“ kojima je posvetio prethodnu knjigu, Zašto svuda počinje (2012). Srnicek i Williams su oprezniji i novu pokretačku silu istorije ne vide u postdiplomcima na Tviteru.

U obe knjige, glavna bitka se bije protiv politika štednje i neoliberalizma. Obe knjige se bave i mogućim posledicama širenja automatizacije kao što je stvaranje populacije „suvišnih ljudi“. „Pravi smisao projekta štednje“, piše Mason, jeste „smanjivanje plata i životnog standarda na zapadu, sve dok se oni u narednim decenijama ne izjednače sa rastućim platama i standardom srednje klase u Kini i Indiji“. Zato će „naredna generacija biti siromašnija od sadašnje; stari ekonomski model je razbijen i više ne može proizvesti rast“. Ni ona mesta koja su na neki način uspela da se izoluju – autoritarni Iran, Kina, Rusija, socijaldemokratska severna Evropa – neće biti pošteđena. „Do 2060. zemlje kao što je Švedska dostići će nivo nejednakosti ravan onome danas u SAD“.

Razmišljajući o tome kako smo stigli dotle, Srnicek i Williams – kao i mnogi autori u poslednje vreme, od Owena Jonesa preko Marka Fishera do Philipa Mirowskog – naglašavaju ulogu ekspertskih grupa (Društvo Mont Pelerin i slične organizacije) koje su imale spremna rešenja kada je kejnsijanizam počeo da posustaje polovinom 70-ih godina prošlog veka. „Folklorna politika“ klimatskih kampova, tematskih kampanja i lokalizama pokazala se kao neadekvatan odgovor na neoliberalno preuzimanje države, univerziteta i „zdravog razuma“. Mason je hrabriji i ambiciozniji. On tvrdi da postoje jasni strukturni razlozi zašto je kapitalizam u svom sadašnjem obliku kočnica tehnološkim promenama i poboljšanju ljudskog života i veruje da su promene u načinu rada i raspodele proizvele novu istorijsku silu sposobnu da ga prevaziđe.

Mason smatra da je ključni problem u tome što je „informaciona ekonomija možda neuskladiva sa tržišnom ekonomijom“. U solidnom pregledu različitih teorija adaptacije kapitalizma od početka 20. veka, Mason se posebno fokusira na „talase“ kapitalističke promene o kojima piše ruski revolucionarni socijalistički ekonomista Nikolaj Kondratijev, talase zahvaljujući kojima kapitalizam uspešno izbegava scenarije kolapsa i katastrofe koje su predviđali boljševici i menjševici. Talas promene može podrazumevati „uvođenje novih tehnologija, razvoj novih poslovnih modela, izlazak novih zemalja na globalno tržište ili rast količine i raspoloživosti novca“, kao u slučaju „trećeg talasa“ kapitalističke ekspanzije u vreme Belle Époque (1871-1914). Mason analizira pokušaje Rose Luxemburg, Lenjina, Rudolfa Hilferdinga i Eugena Varge da objasne procvat sistema za koji su mislili da je na izdisaju. Rosa Luxemburg veruje da će njegova konačna propast nastupiti kada čitava planeta bude uvučena u kapitalistički sistem. Ali ona „gubi iz vida činjenicu da se nova tržišta mogu otvarati ne samo u kolonijama, već i unutar nacionalnih ekonomija, u lokalnim sektorima, u kućama ljudi, pa i u njihovim glavama“.

Nakratko se činilo da je takav novi talas počeo u periodu posle 1989, kada je kapitalizam „dobio inekciju adrenalina kroz priliv radne snage, otvaranje novih tržišta i širenje preduzetničkih sloboda“ zahvaljujući otvaranju Kine, Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Ipak je već krajem 90-ih godina prošlog veka bilo jasno da nešto nije u redu. Propast internet kompanija je pokazala da nova industrijska revolucija nije ni približno tako profitabilna kao što smo verovali da jeste. U novom „info-kapitalizmu“ cenu više nisu diktirali cena rada, degradacija materijalne baze, troškovi proizvodnje i tako dalje. Zahvaljujući novoj dostupnosti „besplatnih stvari“ cene su određivane arbitrarno. Koliko iTunes može naplatiti jedan mp3, ako znamo da se digitalne datoteke mogu beskonačno kopirati, a nova muzika je u roku od nekoliko sekundi od objavljivanja dostupna preko desetina polulegalnih kanala distribucije? Drugi problem je bio pokret slobodnog softvera: raspoloživost kolektivno razvijanog i besplatnog softvera kao što je Linux znači da su nam „potrebni novi oblici vlasništva i upravljanja vlasništvom“, čime je najavljen „novi modus proizvodnje s one strane kapitalizma“. Čak i „tvrdokorni kapitalisti“ poput Gugla zavise od besplatnog softvera: na primer, Android, koji Gugl koristi kao telefonski operativni sistem. Iz današnjeg info-kapitalizma, zaključuje Mason, ne može proisteći nikakav novi „talas“. (Srnicek i Williams se slažu s njim: „nove industrije“ – Fejsbuk, Tviter, Instagram i tako dalje – „zapošljavaju tek 0,5 odsto američke radne snage“, a „prosečna nova kompanija otvara 40 odsto manje radnih mesta nego pre 20 godina“.)

Masonov omiljeni primer postkapitalističke institucije je Vikipedija, uspešno neprofitno preduzeće koje se oslanja na entuzijazam i volonterski rad hiljada urednika, samoregulišuća mreža koja nikoga ne plaća i ne može se prodati ili kupiti. To je verovatno bolji primer nego Uber, otvoreno eksploatatorska mreža za taksi prevoz o kojoj Mason govori na drugom mestu, ali njegov prikaz Vikipedije jasno pokazuje da on nije proveo mnogo vremena uređujući enciklopedijske odrednice. Vikipedija se gotovo parazitski oslanja na istraživanja koja nije obavila mreža, već akademska zajednica – zato se fraza „potreban izvor“ tako često ubacuje u odrednice sumnjive vrednosti, pre nego što dođu na red za brisanje. (S druge strane, Vikipedija će vam progledati kroz prste ako izvor izgleda iole zvanično. Svako sumnjivo istraživanje može proći kao izvor podataka, kao što pokazuju neke od epskih uredničkih bitaka, na primer povodom sukoba Rusije i Ukrajine: staljinistički istoričari i ukrajinske službe bezbednosti redovno se navode kao pouzdani izvori.) Greh „izvornog istraživanja“ – još jedan neprimeren sklop reči, zloslutan skoro kao „potreban izvor“ – takođe nas podseća da je ne-post-kapitalistički rad akademske zajednice osnova ovog projekta. Vikipedija nije toliko nova forma znanja koliko novo pakovanje starih formi.

Knjiga PostKapitalizam, kao i Srnicekov i Williamsov „Manifest akceleracionizma“, utemeljen je na Marxovom „Fragmentu o mašinama“ u Osnovima kritike političke ekonomije, misaonom eksperimentu u kojem se „kapitalizam raspada jer nije u stanju da opstane u okruženju zajedničkog, deljenog znanja“. To nam se upravo sprema, veruje Mason, zahvaljujući peer-to-peer mrežama i sličnim tehnologijama koje najavljuju „ekonomiju u kojoj se mašine grade besplatno i traju večno. Mada mehaničarska radionica danas miriše i zvuči gotovo isto kao pre 30 godina, ona se od radionice u kojoj sam ja radio razlikuje isto koliko i pesma sa iTunesa od pesme na ploči od vinila“. Gotovo polovina poslova će uskoro biti automatizovana, tvrdi on, a ljudi koji će tako ostati bez posla „ne mogu se svi pretvoriti u postmodernu poslugu za 1% najbogatijih“. Zbog smanjivanja ponude poslova koji se plaćaju i nesposobnosti novih tehnologija da ponovo pokrenu sistem (zbog ugrađene preferencije za besplatno i kolektivno), kapital je primoran da nastavi da isisava ostatke socijalne države i frenetično traga za načinima da naplati, „monetizuje“ društvene mreže. „Da bi zahvatio sve nepredviđene posledice (eksternalije) u informatičkoj ekonomiji“, piše Mason. „kapital je prinuđen da širi vlasnička prava na nove oblasti; on mora posedovati nas same i naše plejliste, ne samo objavljene akademske radove, već i istraživanja na osnovu kojih smo ih pisali. Ipak, sama tehnologija pruža sredstva da se tome odupremo i čini takav aranžman dugoročno neodrživim“. Kao i Marx i Rosa Luxemburg, Mason veruje da je kraj kapitalizma moguć: njegovi prethodnici su samo pogrešili u tome što su ga najavili pre vremena.

***

Neoliberalizam računa na to da će „uzbuđenje i polet koji prate nove tehnologije biti prihvaćeni kao opravdanje za pretrpljene patnje na putu do slobodnih tržišta. Rudari su morali biti slomljeni da bismo dobili Fejsbuk, telekom kompanije su se morale privatizovati da bismo dobili 3G telefone“. Zapravo, „potkopavanje pregovaračke pozicije radništva… je suština čitavog projekta, sredstvo za sve ostale ciljeve“. Ali radnička klasa posle toga nije nestala, već je stvoren „proletarijat koji broji tri milijarde ljudi“. Mason je veoma skeptičan u pogledu sposobnosti novog proletarijata da razvije političku svest i primećuje da „na tlu neizvesnih poslova, ekstremnog siromaštva, migracija radne snage i očajnih uslova života nema izgleda da na globalnom jugu izraste bilo šta uporedivo sa zajedništvom i političkom svešću radničkog pokreta na zapadu na vrhuncu njegove moći“. On objašnjava da ni radnički pokret na zapadu nikada nije bio revolucionaran, ali propušta da primeti činjenicu da je kvazi-ruralno „tle“ Kine ili Južne Amerike bilo mnogo sklonije pobunama u poslednjih 70 godina nego organizovano radništvo Birmingema ili Pitsburga. Ali sve to više nije važno, jer „danas je pokretač promene, potencijalno, svaki čovek na planeti“, a „na mestu subjekta istorije“ proletarijat je „zamenila raznorodna globalna populacija čije su bojno polje svi aspekti društva – a ne samo rad“.

U ovom delu PostKapitalizma čitaoce će frustrirati kontrast izmeđi Masonovog veoma uzdržanog prikaza poznatih elemenata istorije radikalne levice i ushićenog prizivanja novog umreženog ljudskog bića. Mason sofisticirano razvija argument da je „u istoriji ljudskog društva proletarijat bio najbliži prosvećenom, kolektivnom istorijskom subjektu”, ali taj subjekt nikada nije verovao da je njegov zadatak da sruši kapitalizam, već samo da ga zauzda uz pomoć sindikata, zadruga i samoobrazovanja i tako osigura bezbednost i održivost života za koje su se radnici izborili unutar sistema. Nasuprot Marxovoj ideji o proletarijatu kao „odsustvu“ bez sopstvene kulture ili prtljaga, Mason ističe da je nova industrijska radna snaga stvorila osobenu i autonomnu kulturu još dok je Marx bio student. Dok je Lenjin smatrao da je „radnička aristokratija“ reakcionarna sila unutar radničke klase, Mason je uveren da su u stvarnom životu viokokvalifikovani radnici avangarda levice, na primer u Glazgovu i Berlinu 1919. ili u Brimingemu i Torinu 70-ih godina prošlog veka.

Mason briljira kada opisuje efekte finansijalizacije na Laj, njegov rodni grad na severozapadu Engleske, ili istoriju militantnog radništva u 20. veku. Manje je ubedljiv kada pređe na „umrežene pokrete“ iz poslednjih godina. On misli da organizovani fabrički proletarijat u SAD, Evropi i Japanu nije uspeo da probije put do postkapitalizma – ili socijalizma, kako se to nekad zvalo – ali OWS, Majdan, Tahrir, pa čak i protesti protiv Radničke partije u Brazilu su „dokazi da je na scenu stupio novi istorijski subjekt. To nije samo radnička klasa pod novom maskom – to je umreženo čovečanstvo“. Kapitalizam je stvorio „novu silu koja će ga sahraniti“. Tu silu čine umreženi pojedinci koji su kampovali na gradskim trgovima, blokirali mesta na kojima se vadi nafta iz škriljca (protiv frakovanja), organizovali pank koncerte na krovovima ruskih katedrala, prkosno podizali limenke piva u lice islamizmu na travi Gezi parka i tako dalje. Mason tu zaista prelazi u kič, ali veći problem je njegov propust da analizira političku sadržinu omladinskih pokreta.

On ne razume da ni u jednom od tih pokreta nema mnogo onih koji u „kapitalizmu“ vide najvećeg neprijatelja, a svakako ih je manje nego među štrajkačima iz 30-ih ili 70-ih godina prošlog veka. To je šarena gomila ljudi koji potiču iz različitih društvenih klasa i zagovaraju različite stavove sa svih strana političkog spektra, a ono što ih navodno ujedinjuje jeste korišćenje Tvitera i nepoverenje u „stare elite“ i hijerarhije. Pošto ne nose nikakv prtljag, nije vredno truda istraživati zašto su, na primer, protesti u Brazilu tako brzo prešli granicu otvorenog rasizma, zašto su neki od demonstranata na Tahriru odabrali da podrže novog generala umesto demokratski izabranog islamiste, zašto na obe strane u sukobu u Ukrajini važan deo čine elementi radikalne desnice i zašto mladi koji su donedavno okupirali London i Njujork sad odjednom vode klasične političke kampanje za osedele socijaldemokratske i levičarske kandidate starog kova. Zaslepljen svojom tehno-utopijom Mason zanemaruje sva ta pitanja.

On stalno iznova ponavlja da je sukob između postkapitalizma i njegovih navodnih neoliberalnih neprijatelja „prožet sukobljavanjem mreže i hijerarhije“. I to je možda tačka u kojoj se najviše udaljava od Srniceka i Williamsa. U prvom delu Izmišljanja budućnosti izlaže se kritika lokalne, samoorganizovane, nehijerarhijske politike. Srnicek i Williams to nazivaju „folklornom politikom“, iako se spolja čini da su takve inicijative uvezane s internetom i društvenim mrežama bar koliko i futurizam koji oni zastupaju, možda i više. Akteri folklorne politike, poput Masonovih mladih umreženih pojedinaca, postavljaju „svakodnevnicu iznad strukture… osećanje iznad mišljenja“. Primer su OWS, 15M u Španiji, zapatisti i većina oblika političke borbe koji se zasnivaju na direktnoj akciji: sve je u neposrednosti. U folklornoj politici „taktika i proces su važniji od strateških ciljeva“, pa modus komunikacije – bilo kroz direktna sučeljavanja u protestnim kampovima ili preko društvenih mreža – postaje fetiš, dok se politički sadržaj potiskuje u drugi plan. Što se tiče Srniceka i Williamsa, ideja da sami treba da budemo promena koju želimo da vidimo u svetu garantuje da nikakve promene neće biti.

Zašto folklorna politika naizgled cveta u umreženom svetu savremenih protesta? Zato što proizvodi osećaj topline, tvrde oni, utisak da zaista „preduzimamo nešto“, utisak koji se pojačava kad neku od bitaka dobijemo: „Ali na male pobede – koje su bez sumnje korisne, jer bude nadu – pada senka velikih poraza. Glavni izazov s kojim se levica danas suočava jeste izlaženje na kraj sa razočarenjima i neuspesima poslednjeg ciklusa borbi“. To uključuje „noviju istoriju revolucija – od revolucije u Iranu do arapskog proleća“ (prilično širok zahvat, mora se primetiti), koje su se redovno „završavale nekom kombinacijom teokratskog autoritarizma, vojne diktature i građanskog rata“. Oni više prostora poklanjaju pokretima koji su pokušali da se polugama državne moći približe uobičajenim putem, pobedom na izborima. Njihov primer toga je pokušaj stvaranja „dvojne vlasti“ države i lokalnih zajednica u Venecueli – što danas možda izgleda kao promašaj, ali je bar bio pokušaj izgradnje nečega istinski „protivhegemonijskog“ i „strukturnog“.

Kako Srnicek i Williams vide stvari, misija istorijskog radničkog pokreta je bila da definiše ciljeve i postavi zahteve – da traži penzije, socijalno osiguranje, kraće radno vreme – i bori se za njih na radnom mestu i van njega. Ono što njih dvojica zapravo predlažu, ako se kritika folklorne politike ostavi po strani (jer su je događaji već prevazišli, budući da se posle finansijskog sloma levica poslednje generacije više ne organizuje u afinitetske grupe već u političke partije), jeste da treba ustanoviti novi skup zahteva i uporno insistirati na njima, onako kako je to činila stara levica. Dva od tih zahetva – puna automatizacija i univerzalni osnovni dohodak – sasvim su konkretni; treći zahtev, budućnost, očekivano je manje jasno definisan. Srnicek i Williams nas podsećaju da smo nekada verovali da će ljudi u 21. veku raditi tri dana u nedelji, a prosečno puno radno vreme u SAD danas se približilo brojci od 47 sati nedeljno, bez vremena provedenog na putu do posla. To je apsurdno, kažu oni, ako se ima u vidu koliko rada je već automatizovano, da ne govorimo o onome što nas čeka u budućnosti. Njihov zamišljeni ne-radnički pokret zahteva potpunu automatizaciju. Ipak, iako se veliki deo ljudskog rada može automatizovati bez većih problema, ostaje još dosta toga što je teško zamisliti kao automatizovano, na primer usluge nege bolesnika – što je pitanje koje Srnicek i Williams zaobilaze.

***

Kako ćemo izdržavati stanovništvo sveta kada potpuna automatizacija jednom bude ostvarena? Tu na scenu stupa univerzalni osnovni dohodak. Mason podržava tu ideju i predlaže da se „isplate finansiraju iz poreza na tržišnu ekonomiju“. Tako će primaoci osnovnog dohotka moći da preusmere svoje vreme u postkapitalistički segment ekonomije. Gugl će biti nemilosrdno oporezovan da bi bivši radnici u kol-centrima i prodavnicama „sve za funtu“ mogli da se posvete radu na Vikipediji. I ovde Mason ide korak dalje od Srniceka i Williamsa u artikulisanju alternativa i predlaganju sredstava za njihovo ostvarivanje. Tamo gde Srnicek i Williams pokazuju izvesne simpatije za neke aspekte sovjetskog socijalizma (naročito za svemirski program i „intervencionistički“ pristup prirodi, ljudskoj i onoj drugoj), Mason pokazuje samo prezir za „strojevi korak“ Sovjetskog Saveza i njegovih satelita. „Izlaz“ iz kapitalizma koji je ponudio sovjetski sistem, tvrdi on, vodio je u „nešto još gore od kapitalizma“. (To nije sasvim fer: neko će primetiti da je pravo pitanje da li je to gore od ruskog kapitalizma na kraju 20. veka ili u poslednjih 25 godina, a to je pitanje na koje je već teže odgovoriti.)

Mason se ne slaže sa stavom „sajber-staljinista“ da je snaga računara udahnula novi život fantaziji o sasvim planiranoj ekonomiji: „Čak ni sa najbržim super-kompjuterima i najvećim farmama podataka, planiranje nije primarni put izlaska iz kapitalizma“. U takvom sistemu, tvrdi on, ne bi bilo mesta za „elektronsku trgovinu, mrežne strukture, stvari koje se besplatno dele preko peer-to-peer mreža – to jest, za oblike nekapitalističkog života koji već postoje. Mason do kraja ostaje sasvim posebna vrsta marksiste. Protivi se planovima za kompjuterizaciju socijalističke ekonomije iz istih razloga iz kojih su Marx i Engels napadali „utopijske socijaliste“ svog vremena“: zato što njihovi planovi zanemaruju „stvarni i već postojeći pokret koji ukida sadašnje stanje stvari“ – to jest, organizovanu radničku klasu. U Masonovoj viziji, pokret je umrežena omladina koja ukida kapitalizam kliktajima miša, klik po klik.

Ipak, iznenada, pred sam kraj PostKapitalizma, planiranje ponovo dospeva u prvi plan. Mason tu prvi put pominje klimatske promene. On odbacuje ideju da „tržište“ može rešiti problem sistemom trgovine pravima na emisiju gasova i sličnim aranžmanima, a onda se, kao da je uskočio u neku drugu knjigu, zalaže za „državnu kontrolu i planiranje“ kao put prelaska u ekonomiju sa nultom emisijom štetnih gasova u kojoj će „niskoplatežne, nedovoljno kvalifikovane i nekvalitetne korporacije“ koje cvetaju u režimu neoliberalizma biti „nemilosrdno“ likvidirane, kao radnički pokret 80-ih godina prošlog veka. Odjednom se pokazuje da su njegove nehijerarhijske mreže irelevantne za najveći problem koji nas čeka u sledećih 100 godina. Srnicek i Williams, s druge strane, usputno primećuju da su klimatske promene jedan od velikih strukturnih problema koje „folklorna politika“ ne može rešiti: posle potpune automatizacije, tvrde oni, relaksiranije stanovništvo će manje trošiti, pa će se i pritisak na resurse smanjti. Možda je stvarno tako, ali bilo bi lepo da nam Mason ili Srnicek i Williams otkriju malo više detalja o našim budućim robotima-slugama: gde će ih praviti i od čega, gde će se vaditi potrebne sirovine – i tako to.

Optimizam ove dve knjige, vera da je velike probleme još moguće rešiti, deluje zarazno. Ipak, na kraju, postkapitalizam je, kao i postmodernizam, samo oznaka za odsustvo, a ne pozitivan program. Kao i antikapitalizam s početka 21. veka, on nam govori samo šta nije: u ovom slučaju, on nije stara levica, folklorna politika, socijaldemokratija ili staljinizam, sa njihovim čvrstim hijerarhijama i bez svih onih besplatnih stvari koje su tako kul. Postkapitalizam, kao i prekapitalizam, može biti feudalno društvo ili robovlasnički sistem ili noćna mora razrušenih gradova i radioaktivnih nomada iz naučne fantastike. Ili možda samo etatizam bez slobodnog tržišta, koji toliko užasava Masona. Socijalizam, koliko god da je značenje tog termina zamagljeno neodmerenim korišćenjem, i dalje podrazumeva nešto socijalno, komunizam nešto komunalno, anarhizam nešto anarhično. U svakom slučaju, nešto za šta smo spremni da se borimo, ako u to verujemo. Narativ o postkapitalizmu nas samo obaveštava da proizvodne snage čine mogućim neke promene i predlaže da ih zahtevamo, ili tvrdi da to već nesvesno činimo.

Owen Hatherlay, London Review of Books, 30.06.2016.

Peščanik.net, 06.07.2016.

Nemački poreski prihodi nastavljaju da cvetaju, smanjujući zavisnost zemlje od novih obveznica, donosi Handelsblatt.

Među kolegama iz svoje socijaldemokratske partije na levoj strani centra, novi nemački ministar finansija u Nemačke Olaf Šolc (Olaf Scholz) ponekad je poznat i po nazivu “Olaf Schauble”, po svom konzervativnom prethodniku Volfgangu Šojbleu.

Šala koja je u potki ove priče glasi: ima li zaista neke razlike među njima? Od preuzimanja dužnosti u martu ove godine, Šolc se vrlo fokusirano zaglavio u restriktivnoj fiskalnoj politici koju je nasledio od Šojblea. To, pre svega, neće značiti da će novi dugovi biti pridodati sadašnjem saveznom budžetu. Šojble je bio ponosan svojom “crnom nulom” – balansiranim saveznim budžetom kojeg je od 2016. redovno ostvarivao. A Šolc se po tome uopšte ne razlikuje od svog prethodnika.

Ove godine će, međutim biti drugačije, barem samo malo. Vlada će potrošiti manje novca nego što je planirano, kako bi se stari dug prevazišao prodajom novih obveznica investitorima. U predstojećem trećem kvartalu 2018. godine, država će potrošiti šest milijardi evra ($6mlrd) manje za kupovinu obveznica nego što je prvobitno planirano. U prošlom kvartalu se na nove obveznice već utrošilo dve milijarde evra manje od onoga od zacrtanog. Oslanjajući se na ove uštede moglo bi značiti nastavak dobrog zdravlja nemačke privrede, u kojoj je poreski prihod porastao za 6,8 odsto u periodu od maja do maja.

Stari dugovi su postali novi

Nemačka će, ukupno, ove godine pozajmiti između 181 milijardi i 185 milijardi evra, podeljenih između 36 milijardi evra kratkoročnih instrumenata novčanog tržišta, 139 milijardi evra u obveznice sa fiksnom kamatom sa rokovima od dve do 30 godina i još jednu pozajmicu šest milijardi do 10 milijardi evra u obveznicama sa indeksom inflacije.

Svakog decembra Nemačka državna agencija koja svakog decembra odgovara za nacionalni dug određuje koliko će novca federalna vlada morati da pozajmi kako bi refinansirala stari dug. Zatim utvrđuje datume za aukcije duga i objavljuje obim novog duga koji će se izdati. Obveznice indeksirane inflacijom su jedine kategorije u kojima određeni iznos nije unapred određen.

Ne postoji poseban obrazac za smanjenje novog duga: ukupno sedam emisija obveznica biće ukinuto za iznos koji se kreće između 500 miliona i milijardu evra. Ipak, nove emisije su takođe značajne i ukupno iznose oko četiri milijarde evra. Povrh već postojećim 30-godišnjim emisijama obveznica pridodaće se još oko milijardu evra, uz tri milijarde evra ponovno izdatih putem postojećih kratkoročnih obveznica.

Analitičari nisu očekivali ove i ovolike uštede, a cena nemačkih državnih obveznica malo se povećala usled pozitivnih vesti. Nasuprot tome, prinos na desetogodišnje obveznice – najpopularnije pitanje Nemačke – pao je na 0,35 odsto, dostižući najniži nivo od kraja maja.

Uz potražnju za nemačkim obveznicama koje će se smanjiti kada Evropska centralna banka (ECB) okonča svoj program kupovine obveznica, analitičari pozitivno gledaju na pooštravanje ponude. ECB će u oktobru prepoloviti svoje kupovine, da bi ih u decembru i potpuno ukinula.

Andrea Cünnen radi u Handelsblatovoj  frankfurtskoj redakciji za finansije i ekonomiju, a specijalnost su joj tržišta obveznica.

Handelsblatt

Kineska reforma i politika otvaranja promenili su ovu državu i sudbinu socijalizma, dozvoljavajući joj da se oprosti od siromaštva i svojih slabosti, kao i da povrati istorijsku slavu i poverenje sveta u nju kao zaista velike zemlje, objavio je CNTV News App u petak 22. juna a istog dana preneo i China Daily na svojoj američkoj verziji portala.

Godišnji rast BDP-a u Kini je između 1978. i 2016. u proseku iznosio 9,7 odsto, rastući brže nego bilo koja druga zemlja u istom vremenskom periodu, dok su Sjedinjene Države u tom periodu ostvarile godišnju stopu rasta od 2,7%, zatim Kanada sa rastom od 2,5%, Britanija sa 2,3% rasta i Japan sa rastom od 2,2 odsto.

Čak je i unutar BRICS bloka ekonomski učinak Kine bio izuzetan jer je BDP u Kini u 2017. iznosio 12 biliona dolara – gotovo dvostruko više od ukupnog BDP obima Brazila (sa svojih dva biliona dolara), Rusije (sa $1,5 biliona ), Indije ($2,6 biliona) i Južne Afrike ($350 milijardi dolara).

Kineski obim privrede sada se nalazi na drugom mestu u svetu, u poređenju sa osmim koje je zauzimala 1970.

BDP Kine je 1980. bio samo 10,7 odsto BDP-a Sjedinjenih Država, 35,9% Nemačke, 50,5% Britanije i 43,3% Francuske. Međutim, 2017. godine, BDP Kine bio je 3,3 puta veći od nemačkog, 4,6 puta veći od britanskog i 3,7 veći od francuskog.

U istočnoj Aziji 1980. godine, kineski BDP bio je samo 28,1 odsto japanskog, ali je 2010. godine BDP Kine prevazišao Japan, dok je 2017. godine kineski BDP premašio japanski za 2,47 puta.

Promene u Kini su ujedno izmenile i ekonomsku strukturu ostatka sveta; ekonomija zemalja Evropske unije je 1980. iznosila 34,1% svetske ekonomije, dok su Sjedinjene Države tada zaprimale 25,7% svetskog BDP-a, istočna Azija bila je zastupljena sa 15,8 odsto. Međutim, 2017. godine, istočna Azija je iznosila 27,3% svetske ekonomije, dok su Sjedinjene Države zaprimale 24,3%, a EU 21,7 odsto.

Kina je dala veliki doprinos jednom uravnoteženijem trgovinskom sistemu, jer je ulazak Kine u STO omogućio zemljama u razvoju brojnije prednosti u pregovorima.

Brzi privredni rast Kine od početka reformi i njeno otvaranje su takođe dobar primer i sjajna „pokazna vežba“ za zemlje u razvoju.

Razvoj kineske ekonomije je, takođe, izvukao iz siromaštva 700 miliona njenih građana, što je još jedan veliki doprinos svetu.

Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, BDP po glavi stanovnika u Kini je u 2016. godini dostigao 8166 dolara, čime je izbila na 70. mesto u svetu, približivši se Rusiji s njenih 8.900 dolara i Brazilu u kojem je BDP po stanovniku 8.700 dolara, ali je iznad Južne Afrike čiji prosečni BDP po građaninu ove zemlje iznosi 5.316 dolara. Kina prednjači i u odnosu na Indiju, u kojoj BDP po glavi Indijca iznosi 1.749 dolara.

Međutim, te iste 2016. godine je BDP po glavi stanovnika Sjedinjenih Država iznosio 57.000 dolara, što je iznosilo skoro sedam puta više od Kine u tom periodu.

Kineski BDP po glavi stanovnika je 2017. zauzimao 61. mesto u svetu, pomerivši se za 65 pozicija u poređenju sa 1980. godinom, kada je čak i vijetnamski BDP per capita bio daleko veći od BDP po glavi stanovnika Kine.

Tokom istog vremenskog perioda, Južna Koreja se pomerila naviše za 36 mesta, a potom slede Singapur (za 27 mesta), Indija (takođe 27) i Brazil (uspon za 22 pozicije).

BDP per capita je u Kini 1980. iznosio 309,3 dolara, blizu Indije (koja je tada imala $276,4 per capita). Međutim, 2017. godine, BDP po glavi stanovnika u Kini od 1.982,7 dolara bio je 4,35 puta veći indijskog.

China Daily

Šta bi se dogodilo ako bi se predsednički avion Kim Džong Una srušio s njim nakon samita u Singapuru?

Dobro pitanje, u stvari tako dobro pitanje da se pitam da li će on sam, uoči odlaska u Singapur, misliti o nečemu drugo: da se možda neće vratiti u jednom komadu, piše Brajan Koneli za portal Quora.

Zapamtite, da nisu samo DJT (Donald Džon Tramp) i Džon Bolton koji ga ne vole, jer -tu je i „mali faktor“ povremene uznemirenosti Kineza ovim starim problemom.

Bilo bi vrlo lako da njegov avion doživi neku nesreću, a sa 4 zemlje (uključujući Severnu i Južnu Koreju), pa upiranje prstom u mogućeg krivca i inspiratora uopšte ne bi pomoglo: niko, zapravo, ne bi znao pravog počinioca – osim ukoliko ako bi napad na letelicu bio aljkavo izveden.

Ako na severu ne postoji automatski protokol za delovanje nakon smrti vođe, tzv. ‘dead mans lever’, dugme kojim se kroz kontra-udar pokreće trenutni nuklearni Armagedon, očekivao bih uobičajene borbe među naslednicima, koje bi nastale odmah nakon smrti diktatora.

Zamenik lidera bi mogao biti bilo koji od članova Radničke partije Korejskog političkog biroa (pogledajte ispod) – uobičajeno možete očekivati malo međusobne bratoubilačke mržnje pre nego što se konalno bude uspostavilo novo rukovodstvo – likvidacija koje su umnogome obeležile i dolazak samog Kim Džong Una na vlast, dok je sprovodio „smenu kadrova“; ove „smene“ rezultirale su smrću ne samo pojedinih viših zvaničnika već i – njegovog ujaka. U njega je pucao streljački tim, dok je svog polubrata proošle godine počastio tretmanom lica nervnim bojnim otrovom, dok je ovaj boravio na malezijskom aerodromu.

Ovaj džoker bi naravno bio severnokorejska “Devojka sa plakata” na nedavnim Olimpijskim igrama – Kim Jo Džong, mlađa sestra Kim Džong Una; ovo, naravno, samo ukoliko na Severu i dalje bude apetita za nastavkom dinastije – ona bi, u tom slučaju bila, osoba na koju treba računati. I, upravo iz tog razloga, ona bi bila i među prvima koja bi stradala od svojih rivala – ukoliko se stvari budu odvijale na način uobičajen za ovu zemlju.

Da li bi Kim Jo Džong uopšte preživela prelaznu fazu krvavog preuzimanja najbolje pozicije u zemlji, u ovoj severnokorejskoj „Igri prestola“?

I, pre svega da li bi nakon iznenadne smrti svog oca imala potrebnu podršku za još jednu demonstraciju svireposti kako bi ostala na vrhu političke hijerarhije Severne Koreje – to bi bi bilo zanimljivo videti.

U suštini, ako bi Kim bio likvidiran, odmah potražite sklonište od trenutnog nuklearnog odgovora Severne Koreje – unapred planiranog kontra-udara u ovakvim situacijama; ili, pak, duboko udahnite s olakšanjem – ukoliko se taj promptni napad ne dogodi.

A onda posmatrajte “vatromet na domaćem terenu”: kada horde Kraljevstva Pustoši, na ovaj ili onaj način, budu uzdizale svog novog vođu. Ma ko to bio.

Brian Connelly, Quora

Ilustracija: Andrea Ucini za Guardian (preuzeto sa sajta Peščanik.net)

Iz principa odbijam da govorim loše o drugoj ženi čak i ako me teško uvredi. Osećam to kao obavezu zato što sam svesna ženske situacije: ona je i moja, posmatram je kod drugih i znam da svaka žena svakoga dana ulaže ogroman, iscrpljujući napor. Siromašne ili imućne, neuke ili obrazovane, lepe ili ružne, slavne ili nepoznate, udate ili neudate, zaposlene ili nezaposlene, sa decom ili bez njih, buntovne ili pokorne – sve smo duboko obeležene načinom bivanja u svetu koji je, čak i kada ga nazivamo svojim, u korenu otrovan hiljadama godina muške dominacije.

Žene žive u stalnim protivrečnostima i iscrpljujućem rintanju. Čitav svet je kodiran u znaku muških potreba – čak i naše donje rublje, seksualne prakse, materinstvo. Moramo da budemo žene u skladu sa ulogama i modelima koji usrećuju muškarce, ali moramo i da im se suprotstavljamo, da se sa njima nadmećemo na javnim mestima, dok ih istovremeno pravimo većima i boljima nego što jesu i pazimo da ih ne uvredimo.

Jedna mlada draga žena mi je rekla: imala sam problem sa muškarcima dok se nisam naučila pravoj meri. Naučila je da ne bude suviše lepa, suviše pametna, suviše obzirna, suviše nezavisna, suviše velikodušna, suviše agresivna, suviše fina. Žensko „suviše“ izaziva nasilne muške reakcije, a i neprijateljstvo drugih žena koje se svakodnevno bore među sobom za mrvice sa muškog stola. Dok muško „suviše“ izaziva opšte divljenje i donosi položaje moći.

Tako da ne samo što je ženska moć ugušena radi reda i mira u svetu i u kući – nego je i same gušimo. Čak i danas, posle sto godina feminizma, ne možemo sasvim da budemo ono što jesmo, ne pripadamo samima sebi. Naše mane, naše surovosti, naši zločini, naše vrline, naše zadovoljstvo i sam naš jezik poslušno su upisani u muške hijerarhije i kažnjavani ili hvaljeni u zavisnosti od kodova koji nam zapravo ne pripadaju i zato nas iscrpljuju. U takvom stanju lako je postati mrska drugima i sebi. Da bismo pokazale šta smo i dok radimo na svojoj nezavisnosti – mi nemilosrdno motrimo na same sebe.

Zato osećam bliskost prema svim ženama i prepoznajem sebe i u najboljima i u najgorima od njih. Da li je moguće, pitaju me ljudi, da baš nikada nisi upoznala nijednu pravu kučku? Poznajem neke, naravno: književnost ih je puna kao i svakodnevni život. Ali kad se sve sabere i oduzme – ja sam na njihovoj strani.

The Guardian, 17.03.2018.

Peščanik.net, 19.03.2018.

Svaki svoj dolar uložen u dobrotvorne svrhe Mark Zakerberg je izvukao iz državne kase i – koristeći demokratske mehanizme. Ovaj tekst nije rezultat trenutnog medijskog “cunamija” koji se podigao povodom Zakerbergove uloge u davanju i odavanju podataka korisnika Fejsbuka u korist privatne firme Kembridž Analitika, i tiče se još jednog “sloja” Cukovih aktivnosti: ulaganja u dobrotvorne svrhe, kao metoda za pranje novca i izbegavanje poreza. Priču napisao Džejson Farbmen za onlajn izdanje magazina Jacobin.

Mediji kao mašina-za-odnose-sa-javnošću bili su u decembru 2015. u punom zamahu pričom o javnom obraćanju Marka Zakerberga i njegove supruge Prisile Čen, koji su se u javnom pismu svojoj tek rođenoj kćeri obavezali da će svojih 45 milijardi dolara uložiti u osnivanje fondacije „Inicijativa Čen-Zakerberg“.

Mejnstrim mediji pokrenuli su ovim povodom lavinu hvalospeva na njegov račun. “Zakerbergova inicijativa Philanthropy Pledge postavlja nove standarde za dobrotvorna davanja”, objavio je poslovni portal Bloomberg Business, koji je izvestio kako Zakerberg i Čen “podižu lestvicu“ u filantropskim davanjima jer imaju nameru da veliki deo svog bogatstva daju u dobrotvorne ciljeve dok su još uvek u ranim tridesetim godinama”. Volstrit džornal je još više „nafilovao“: “Mark Zakerberg i Prisila Čen daju 99% akcija Fejsbuka u dobrotvorne svrhe”.

Ali kada je BuzzFeed otkrio da „Čen-Zakerbergova Inicijativa“ nije neprofitna već profitna korporacija tipa LLC („Limited Liability Corporation“), tj kompanija sa ograničenom odgovornošću, koja zapravo nema obavezu da se angažuje u dobrotvornim aktivnostima, opšti ton nekih komentara postao je negativniji. Da li je donacija za LLC preduzeće u državi Delaver (koja važi za „poreski raj“ na teritoriji SAD) bila ništa drugo do način da se utekne poreskim nametima Kalifornije?

Istina je da i neprofitne i profitne dobrotvorne organizacije mogu služiti i služe kao poreski rajevi za bezobrazno bogate. Za same neprofitne organizacije postoji veoma malo restrikcija u državama poput Delavera, i od njih se samo zahteva da se pet odsto imovine koju NVO deponuje kod njih svake godine potroši na svoje dobrotvorne ciljeve, uključujući u tih pet odsto troškove i lobiranje.

Ipak, u poslednjih nekoliko godina imali smo prilike da vidimo koliki je profit nastao iz poslovanja kompanije Google.org, dobrotvornog ali uglavnom profitnog ogranka Gugla, stvorenog 2006. godine sa vrednošću kompanijskih  akcija od 900 miliona dolara. Oslobođen čak i od ograničenih smernica kojima se neprofitne organizacije po pravilu upravljaju, neki od projekata u koje je Google.org ubacivao novac su takođe smišljeni kako i proizveli divovske profie za Google.

Na primer, pomenuta misija inicijative One Laptop Per Child – smišljenje kako bi se proizveo računar koji bi koštao 100 dolara – i kojeg bi dobilo “bilo koje i svako” od najsiromašnije dece na svijetu takođe obuhvata unosne podatke ovim putem dobijenih od miliona korisnika novih računara na gotovo potpuno neiskorišćenim tržištima.

Slično Google.org, Inicijativa Čen-Zakerberg odbrala je oblik „milosrđa“ koji bi im omogućio da ulažu u profitom vođene inicijative, uključujući i one koje bi mogle doneti novi profit Fejsbuku. Čan i Zakerbergovo obećanje da će svi na Zemlji imati pristup Internetu, nalik inicijativi („Jedan laptop po detetu“ (One Laptop Per Child) takođe pruža prave usluge velikom broju ljudi, time istovremeno stvarajući milione novih potencijalnih korisnika Fejsbuka (iako možda preteruju sa tvrdnjom “Ako naša generacija poveže siromašne, možemo izvući stotine miliona ljudi iz bede”).

Istovremeno, Čen Zakerberg može iskoristiti njihov status dobrotvorke kako bi uštedela ogromne sume novca. Kako je Forbes uočio:

Ova velikodušnost je izvanredno poreski efikasna. Doniranje precenjenih akcija je mnogo bolji poreski potez nego doniranje novca od njihove prodaje. Uostalom, donirajući akcije, dobitak koji bi on ostvario prodajući ih nikada ne bi bio oporezovan… s obzirom da je Chan-Zakerberg dobrotvorna organizacija koja podleže porezu, ako proda akcije on neće platiti nikakav porez, bez obzira na veličinu dobitka. A pošto će gospodin Zakerberg dobiti povraćaj poreza na osnovu tržišne vrednosti onoga što donira, on može taj poreski kredit da iskoristi da sakrije milijarde prihoda iz drugih izvora.

Naravno, značajne donacije u dobrotvorne svrhe često zadobijaju izuzetnu novinarsku pokrivenost koja, sa svoje, takođe ima veliku vrednost. Transformacija reputacije Bila Gejtsa – Zakerbergovog junaka iz detinjstva – nakon što je osnovana fondacija Bil i Melinda Gates, poučna je iz mnogo aspekata.

Tokom 1990-ih godina, Microsoftova hiperagresivna poslovna praksa rezultirala je presudom od 2000. godine da je ova kompanija držala monopol na tržištu. Usledilo je nekoliko milijardi dolara novčanih kazni od nebrojenih američkih i evropskih regulatornih tela, dok je u popularnoj štampi Bil Gejts bio naširoko oslikavan kao siledžija.

Preokret u imidžu koji je bračni par Gejts sebi mogao da finansijski priušti lako bi mogao biti dosad najefikasnija – i najskuplja – PR kampanja istoriji. Danas je Bil Gejts – nakon višegodišnjeg uspešnog rada spin doktora u javnosti – u medijima tretiran kao važan mislilac u borbi protiv bolesti Trećeg sveta, dok Bil ne propušta nijednu debatu vezanu za reformu obrazovanja. Na njega se gleda kao na „humanitarca“ koji ima puno toga da kaže o tome kako da svet postane bolje mesto (što je u suprotnosti sa njegovim stvarnim angažmanom i obavezama koje ograničavaju radijus Gejtsovog delovanja).

Od najranijiih dana Majkrosofta, Gejts je žestoko podržavao zakon o patentima i njegovo sprovođenje, čime se lekovi stavljaju van dometa većine, naročito onih iz zemalja tzv „Globalnog juga“ (nama poznatiji kao “Treći svet” tj. Afrika, Latinska Amerika i zemlje u razvoju u Aziji, ili “manje razvijene zemlje” odnosno “manje razvijene regije”). Takođe je utrošio milione u mnoštvo obrazovnih inicijativa koje su izrazito „anti-nastavničkog“ koncepta, i to u tolikoj meri da je Američka federacija nastavnika tada najavila da neće više uzimati novac od Fondacije Gejts.

Zakerberg je već pokušao da veliku dobrotvornu donaciju iskoristi kako bi poboljšao svoj kao i ugled Fejsbuka, koji je u više navrata bio uhvaćen u prikupljanju privatnih informacija sa namerom da ih unovči. Njegova donacija od 100 miliona dolara školi u Njuarku bila je natempirana samo nekoliko nedelja nakon objavljivanja biografskog filma o Zakerbergu, „The Social Network“, i neposredno pred izlazak dokumentarca o njegovoj donaciji školi, „Waiting for Superman“. Vreme će pokazati koliko je taj poslednji pokušaj upravljanja javnom reputacijom i slikom u javnosti stvarno doprineo poboljšanju Zakerbergove javne pozicije.

Svi mi imamo ideje o tome kako bi svet trebalo da bude drugačiji, a oni sa velikim bogatstvom imaju neizmernu moć i da realizuju te vizije. Ponekad, vizija se tiče jasnog cilja, kao što je borba protiv malarije ili obezbeđivanje skloništa za beskućnike. U nekim drugim prilikama, ta je filantropija bila malo ličnije orijentisana, kao kada su Melinda i Bil Gejts ubacili svoej Windows računare u srednje škole, samim tim odstranivši Eplove „Mekintoše“ i usmeravajući-obučavajući generacije mladih da koriste Windows mašine, a ne one koje proizvodi konkurentski Epl.

Što je još važnije, koncentracija tolike moći i širina uticaja u rukama milijardera filantropa predstavlja realni problem za demokratiju. Svaki dolar koji milijarder ostvaruje kroz “oslobođenje od poreza” je dolar odvojen od usta ostalih poreskih obveznika koji kroz porez pune američku javnu kasu. Sa desetinama milijardi Zakerbergovih poreskih dolara moglo bi se toliko toga dobrog učiniti kada bi se, recimo, za tu sumu povećao ovogodišnji budžet za javno školstvo (težak 69 milijardi).

Iako američka vlada svakako nije bastion demokratije, postoje, ako ništa drugo, barem formalni mehanizmi koji postavljaju poresko, javno finansiranje u domen demokratskog odlučivanja. Postoje predlozi za koncipiranje javnog budžeta, saslušanja i glasanja, a tu su i izbori putem kojih možemo pokušati da političare uspostavimo kao lica odgovorna za svoje postupke. Najverovatnije da ćemo imati tek neku nejasnu, maglovitu ideju šta se dešava sa novcem kojim upravlja dobrotvorna „Inicijativa Čen-Zakerberg“; njihov LLC status će im omogućiti da izbegnu javno objavljivanje mnogih poreskih papira, koji će proći kroz „proces dobrotvornih donacija“.

Ove vrste dobrotvornog preduzetništva daju ljudima s krupnim kapitalom odrešene ruke za osvajanje još veće kontrole unutar sistema – a to su ljudi koji već imaju prekomerni uticaj u društvu – postavljajući ih na pozicije gde se donose odluke koje sve više oblikuju javni život. Ljudi poput Zakerberga i Gejtsa – koji nisu izabrani na izborima, i koji ne osećaju potrebu da opravdavaju svoje radnje ili odluke, ne odgovarajući za rezultate ili posledice svojih radnji – suočavaju se sa tek veoma malo ili nimalo reperkusija svojih društvenih eksperimenata.

Zakerbergova obrazovna inicijativa podvlači ovu izvanrednu i štetnu ulogu. Uprkos svom prilično ograničenom ličnom iskustvu u javnoj školi – pohađao je elitnu akademiju Phillips Exeter, a potom Harvard – Zakerberg je počeo da daje ozbiljne sume novca za reformu javnog obrazovanja. Potpisao je donaciju koja je iznosila 100 miliona dolara, što bi javne škole Njuarka transformisalo u čarter-škole. Saradnja sa bivšim gradonačelnikom Njuarka, demokratom Korijem Bukerom (Corey Booker) i republikanskim guvernerom Krisom Kristijem (Chris Christie), imao je za cilj potpunu transformaciju škola u tom gradu tokom pet godina, kako bi oblasne obrazovne institucije, zapravo, postale model za prestrukturisanje ostalih javnih škola u svim američkim okruzima.

Kako bi što pre sproveli reforme koje idu na ruku njihovim ličnim interesima, bogati su bili prinuđeni da zaobiiđu proces javnog angažovanja. Bez ograničenja, koja bi u normalnim okolnostima usledila od strane vlade i njenog monitoringa – planovi Zakerbergove neprofitne fondacije nisu objavljeni sve dok ključne odluke nisu donete. Stanari Njuarka su o ovome prvo doznali jednog popodneva sa televizije: kada su u emisiji kod Opre Vinfri gostovala sva trojica aktera „filantropskog programa obrazovne transformacije“: Buker, Kristi i Zakerberg.

Nakon što je fondacija osnovana, mesta u njenom odboru dodeljivana su onima koji bi donirali više od pet miliona dolara. “Lokalni filantrop je ponudio milion dolara”, izjavila je Dajen Revič (Diane Ravitch), “ali on je bio odbijen jer je svota bila premala”.

Eksperiment sa javno-privatnim školstvom u Njuarku (tzv „Charter Sschool“ model) ispostavio se kao gromoglasan neuspeh čiji je efekat na terenu bio tek nešto malo veći od novca u džepovima hrpe konsultanata. Rezultati testova nisu znatno poboljšani, nastavnici su se suprotstavljali varijabilnim platama „po zasluzi“, a žena angažovana da upravlja okrugom odbila je da prisustvuje savetodavnim sastancima Školskog odbora, jer su i dalje bili previše neprijateljski. Debakl još uvek prati Zakerberga. Izveštaji s kraja 2015. i početka 2016.  o njegovoj donaciji od 45 milijardi dolara u akcijama Fejsbuka (tada 99% svih akcija koje je posedovao), nisu izostavili da spomenu i njegov prethodni, veoma neuspeli filantropski poduhvat u Njuarku.

Zakerberg je nastavio da ulaže u škole Njuarka, tvrdeći da je izvukao pouke iz prethodnog lošeg iskustva i da želi da uvede poboljšanja. Cuk je, napokon, samo jedan relativno novi igrač u pokretu za reformu obrazovanja.

Fondacija Gejts potrošila je stotine miliona dolara u pokušaju da restrukturira američki sistem javnog školstva, a 200 miliona dolara ide na Zajedničko jezgro (Common Core) – inicijativu za nastavni plan i program protiv kojeg se digao ogroman broj roditelja i nastavno osoblje širom Amerike. Fondacija Eli Broad je takođe utrošila čitavo bogatstvo u pokušaju da realizuje plan vredan gotovo 500 miliona dolara, po kojem bi pola studenata iz Los Anđelesa trebalo da pređe u 260 novih, čarter škola. Fondacija Volton (Walton Foundation) potrošila je preko milijardu dolara za podršku čarter školama i školskim vaučerima (Školski kurikulum: svi sadržaji, procesi i aktivnosti usmereni na ostvarivanje ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja sa ciljem promocije intelektualnog, ličnog, društvenog i telesnog razvoja učenika. Školski vaučeri u Americi podrazumevaju državnu novčanu pomoć ili poreski kredit za roditelje jednak ukupnim troškovima ili delu izdataka za obrazovanje deteta u osnovnoj ili srednjoj školi po njihovom izboru).

Rat za osvajanje sistema javnog obrazovanja koji vode ultra bogati Amerikanci – koristeći novac iz poreskih rajeva kojim bi se – nasuprot ulaganju u „novo školstvo“ – možda moglo poboljšati upravo to javno obrazovanje – otkriva duboko neprijateljstvo koje bogati gaje prema demokratiji i demokratskim mehanizmima.

Što se Amerike tiče, trebalo bi zahtevati bolje: umesto što čekamo da vidimo kako će Zakerbergova dobrota uticati na naše živote, njegovo bogatstvo bi trebalo staviti pod demokratsku kontrolu, tako da se o načinima korišćenja ovog novca može kolektivno odlučivati, u cilju opšte dobrobiti i napretka društva.

Ilustracija: Polly Becker

WeWork je globalna kompanija koja se bavi iznajmljivanjem kancelarijskog prostora, ali u opisu svojih poslova izbegava reč „kancelarija“. Kompanija je nedavno nabavila novi prostor u Njujorku i organizovala njegovo razgledanje za potencijalne klijente. Predstavnik kompanije je sa oduševljenjem opisivao pogled koji se pruža iz jedne od zajedničkih prostorija, ugaone kancelarija koja je nekada pripadala generalnom direktoru. Skrenuo je pažnju posetilaca na kamin i rekao da će prostorija u kojoj se nalazio samo jedan radni sto od mahagonija uskoro biti opremljena kožnim kaučima. Tako će svako dobiti priliku da se udobno smesti, posmatra krovove Menhetna i razmišlja o postignutim životnim uspesima. S tim što će za tu privilegiju radnici morati da plaćaju sami, umesto da budu plaćeni, kao što je to bio slučaj sa prethodnim stanarom. Spoljne oznake uspeha su postale tražena roba.

WeWork je jedna od najvećih i najpoznatijih kompanija koje „rad“ redefinišu kao nešto što podrazumeva inventivnost i društvenost u kreativnom okruženju, uz besplatnu kafu i pivo, 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji. To je posao na koji niko ne dolazi samo zato što mora. Osnovana pre 8 godina, kompanija WeWork nudi više od 300 lokacija u 62 grada. Uspehu kompanije doprineo je uspon novog načina organizacije rada koji neki slave kao fleksibilan i preduzetnički, dok ga drugi osuđuju kao nesiguran i prekaran. Različita tumačenja su moguća zahvaljujući višeznačnosti reči „rad“ – od „rada“ kao svakodnevnog kulučenja do rada kao „životnog postignuća“, opusa, umetničkog dela, onoga što životu daje smisao.

U knjizi Rad: poslednjih 1000 godina Andrea Komlosy se hvata ukoštac sa tim jezičkim kameleonom i rekonstruiše promene u značenjima i tumačenjima. U dodatku na kraju knjige autorka poredi više od 40 reči vezanih za rad iz 8 jezika i pokazuje koliko je širok spektar ljudskih aktivnosti, od stvaralačkog rada do robovanja, koje spadaju u tu kategoriju. Mnogi jezici razlikuju naporno i nepoželjno „kulučenje“ od cenjenijih oblika rada koji zahtevaju intelekt i umetničku veštinu.

Andrea Komlosy, profesorka društvene i ekonomske istorije na Univerzitetu u Beču, pokušala je da u svojoj analizi ponudi zaokruženu sliku predstava o radu u različitim društvima i periodima, od srednjeg veka do danas. U fokusu je centralna Evropa, uz izlete do Rusije, Balkana i južne Italije, i to u različitim periodima kolonijalne vlasti Svetog rimskog carstva, Prusije, Habsburške monarhije i Trećeg rajha. Autorka ispituje 6 istorijskih perioda i razlike u shvatanja rada oko 1250, 1500, 1700, 1800, 1900. godine i danas. Ponuđeno je nekoliko primera o tome kako se rad menjao sa širenjem gradova i zajednica koje su prihvatale novopridošlice. Tražnja za luksuznim robama u palatama širom Azije podstakla je zanatstvo i trgovinu na putu svile, dok je dolaskom Roma iz Indije nastala distinkcija između „nečasnog“ i „časnog“ rada.

Takve distinkcije pokazuju da rad nije samo višeznačan, već uključuje i hijerarhije koje nam omogućuju da uvidimo u kakvom odnosu stoji rad mongolskog pastira prema radu bečkog pekara ili softverskog inženjera u Silicijumskoj dolini. Autorka identifikuje niz dihotomija, među kojima je osnovna ona između dobrovoljnog i prinudnog rada. Kao što istorijski pregled jasno pokazuje, porobljavanje drugih za obavljanje teškog ili nepoželjnog rada, uključujući seks, bilo je uobičajeno u različitim epohama, obično uz ratove i osvajanja. Ali čak i rad koji je „dobrovoljan“ može uključivati element prinude, na primer ako religijski ili običajni zakoni zabranjuju određene vrste rada određenim ljudima, što ih primorava da se okrenu nečasnim poslovima, kao što je pozajmljivanje novca.

Andrea Komlosy, autorka knjige “Rad: poslednjih 1000 godina”

U moderno doba rad je često regulisan ugovorima i zakonima, što je neke poslove učinilo sigurnijima, dok su drugi ostali nesigurni. Zaštita prava radnika obično je rezultat teških borbi radničkih sindikata i zavisi od toga da li u određenoj industriji postoji tradicija političkog aktivizma. Rad na zemlji i u domaćinstvu obično nije obuhvaćen merama zaštite koje važe za radnike u industriji i kompanijama. Jednostavna definicija rada – poslovi koji se obavljaju za nadnicu, pod zakonom propisanim uslovima i po redovnom rasporedu – zapravo je retka i relativno nova formulacija.

Kada se kategorija rada proširi na ono što autorka opisuje kao „sivu zonu“, definicija je još neodređenija. To je zona koja uključuju „snalaženje“, rad uličnih svirača ili prosjaka, različite oblike preživljavanja na periferiji kapitalizma koji se stigmatizuje kao lenstvovanje i suprotnost radu; ili „rad u senci“, koncept pozajmljen od filozofa Ivana Illicha, koji obuhvata mnoštvo aktivnosti koje omogućuju svakodnevni život, ali ne donose platu i ne obavljaju se iz zadovoljstva, kao što je odlazak u nabavku, plaćanje poreza ili registracija kola. Tu možemo uključiti rad kojim milijarde korisnika održavaju u životu platforme društvenih mreža. Obično svoje objave na Tviteru, Fejsbuku i Instagramu ili nebrojene blogove i komentare ne doživljavamo kao rad, a ipak naše uloženo vreme i trud donose milijarde dolara vlasnicima tih platformi. Bez miliona dobrovoljno doniranih reči korisnika Tviter bi bio samo plava kartonska ptičica.

Još jedna konstanta je odbijanje da se rad koji omogućuje ljudski opstanak – reprodukcija i staranje o novim generacijama – uklopi u ekonomsko shvatanje „rada“. Različita značenja engleske reči „labor“ – težak rad, ali i porođajni bol – ukazuje na dugotrajnu povezanost reprodukcije i rada, a opet, kapitalizam se oslanja na ideološko istiskivanje kućnih poslova – koje najčešće obavljaju žene – iz područja rada. U većini industrijalizovanih zemalja izvan SAD različiti oblici socijalnog staranja – od zdravstvene zaštite do plaćenog odsustva – pripisuju novčanu vrednost „neprocenjivom“ radu za porodicu, ali to je obično ograničeno na prve mesece života deteta. Da bi se vratili u korpus „radne snage“, roditelji koji su iskoristili odsustvo – obično je to majka – moraju da plaćaju nekoga ko će negovati dete u narednim godinama. Negovatelji onda moraju da ostave sopstvenu decu članovima porodice ili nekome drugom. Jezik izlaženja i ulaženja na tržište rada potvrđuje da negovanje nije rad, pri čemu je istovremeno neuporedivo vrednije i daleko manje vrednovano nego rad za nadnicu.

Šta nam proučavanje prošlosti može reći o budućnosti? Autorkina analiza je korisno podsećanje da je shvatanje rada koje prihvatamo suženo i istorijski osobeno. Hijerarhija koju smo uspostavili na industrijalizovanom zapadu, gde trajno i zakonski ugovoreno zaposlenje sa punim radnim vremenom stoji na vrhu piramide društveno poželjnog, duboko je problematična, ne samo zbog miliona ljudi koji rade izvan takvog sistema već i zbog obezvređivanja aktivnosti koje ne predstavljaju rad u užem smislu, iako obogaćuju ljudski život i daju mu smisao. Pokazujući da je „rad“ moguć i bez nadnice, šefa i radnog mesta van kuće, autorka nam pomaže da šire sagledamo stvari koje smatramo vrednim i zapitamo se da li zaista želimo da nastavimo da odvajamo rad od života. Ako rad više nije nešto što se obavlja na određenom mestu u određeno vreme – a globalne promene u svetu rada ukazuju na to – onda zajedno treba da pokušamo da zamislimo šta bi mogla biti alternativa i kako se možemo organizovati.

Takvo preispitivanje ne treba da bude ekskluzivan domen startap kompanija koje entuzijastično slave novu verziju radnog mesta koje uključuje zadovoljstvo i igru, ili tehnoloških kompanija čiji su zaposleni virtuelno uvek na radnom mestu. Zajedništvo i kreativnost, uostalom, nisu samo marketinške parole, već svojstva koja nas određuju kao ljudska bića. Univerzalni osnovni dohodak je jedna od mogućnosti za prevazilaženje primata rada i produktivnosti, ali postoje i druge, manje eksperimentalne opcije. Možda bi za uspostavljanje nove ravnoteže između rada i ne-rada bilo dovoljno da kao društvo više uložimo u dobra stara javna dobra: u obrazovanje koje ne podrazumeva decenije dužničkog ropstva, u plaćena odsustva za roditelje i negovatelje, u dobro finansirane javne biblioteke i mesta otvorena svima, u duševni mir koji pruža pristupačna zdravstvena zaštita. To su stare ideje i možda danas ne izgledaju dovoljno seksi, ali svakako nam otvaraju više prostora da živimo dostojan život, da gradimo veze bez vizitkarti, da pratimo svoju radoznalost i posvetimo se idejama, projektima i ljudima koje cenimo. A onda će i naš rad sigurno biti bolji.

Joanna Scutts, In These Times, 15.03.2018.

Peščanik.net, 21.03.2018.