Treba li nam Zakerbergova milostinja?

Svaki svoj dolar uložen u dobrotvorne svrhe Mark Zakerberg je izvukao iz državne kase i – koristeći demokratske mehanizme. Ovaj tekst nije rezultat trenutnog medijskog “cunamija” koji se podigao povodom Zakerbergove uloge u davanju i odavanju podataka korisnika Fejsbuka u korist privatne firme Kembridž Analitika, i tiče se još jednog “sloja” Cukovih aktivnosti: ulaganja u dobrotvorne svrhe, kao metoda za pranje novca i izbegavanje poreza. Priču napisao Džejson Farbmen za onlajn izdanje magazina Jacobin.

Mediji kao mašina-za-odnose-sa-javnošću bili su u decembru 2015. u punom zamahu pričom o javnom obraćanju Marka Zakerberga i njegove supruge Prisile Čen, koji su se u javnom pismu svojoj tek rođenoj kćeri obavezali da će svojih 45 milijardi dolara uložiti u osnivanje fondacije „Inicijativa Čen-Zakerberg“.

Mejnstrim mediji pokrenuli su ovim povodom lavinu hvalospeva na njegov račun. “Zakerbergova inicijativa Philanthropy Pledge postavlja nove standarde za dobrotvorna davanja”, objavio je poslovni portal Bloomberg Business, koji je izvestio kako Zakerberg i Čen “podižu lestvicu“ u filantropskim davanjima jer imaju nameru da veliki deo svog bogatstva daju u dobrotvorne ciljeve dok su još uvek u ranim tridesetim godinama”. Volstrit džornal je još više „nafilovao“: “Mark Zakerberg i Prisila Čen daju 99% akcija Fejsbuka u dobrotvorne svrhe”.

Ali kada je BuzzFeed otkrio da „Čen-Zakerbergova Inicijativa“ nije neprofitna već profitna korporacija tipa LLC („Limited Liability Corporation“), tj kompanija sa ograničenom odgovornošću, koja zapravo nema obavezu da se angažuje u dobrotvornim aktivnostima, opšti ton nekih komentara postao je negativniji. Da li je donacija za LLC preduzeće u državi Delaver (koja važi za „poreski raj“ na teritoriji SAD) bila ništa drugo do način da se utekne poreskim nametima Kalifornije?

Istina je da i neprofitne i profitne dobrotvorne organizacije mogu služiti i služe kao poreski rajevi za bezobrazno bogate. Za same neprofitne organizacije postoji veoma malo restrikcija u državama poput Delavera, i od njih se samo zahteva da se pet odsto imovine koju NVO deponuje kod njih svake godine potroši na svoje dobrotvorne ciljeve, uključujući u tih pet odsto troškove i lobiranje.

Ipak, u poslednjih nekoliko godina imali smo prilike da vidimo koliki je profit nastao iz poslovanja kompanije Google.org, dobrotvornog ali uglavnom profitnog ogranka Gugla, stvorenog 2006. godine sa vrednošću kompanijskih  akcija od 900 miliona dolara. Oslobođen čak i od ograničenih smernica kojima se neprofitne organizacije po pravilu upravljaju, neki od projekata u koje je Google.org ubacivao novac su takođe smišljeni kako i proizveli divovske profie za Google.

Na primer, pomenuta misija inicijative One Laptop Per Child – smišljenje kako bi se proizveo računar koji bi koštao 100 dolara – i kojeg bi dobilo “bilo koje i svako” od najsiromašnije dece na svijetu takođe obuhvata unosne podatke ovim putem dobijenih od miliona korisnika novih računara na gotovo potpuno neiskorišćenim tržištima.

Slično Google.org, Inicijativa Čen-Zakerberg odbrala je oblik „milosrđa“ koji bi im omogućio da ulažu u profitom vođene inicijative, uključujući i one koje bi mogle doneti novi profit Fejsbuku. Čan i Zakerbergovo obećanje da će svi na Zemlji imati pristup Internetu, nalik inicijativi („Jedan laptop po detetu“ (One Laptop Per Child) takođe pruža prave usluge velikom broju ljudi, time istovremeno stvarajući milione novih potencijalnih korisnika Fejsbuka (iako možda preteruju sa tvrdnjom “Ako naša generacija poveže siromašne, možemo izvući stotine miliona ljudi iz bede”).

Istovremeno, Čen Zakerberg može iskoristiti njihov status dobrotvorke kako bi uštedela ogromne sume novca. Kako je Forbes uočio:

Ova velikodušnost je izvanredno poreski efikasna. Doniranje precenjenih akcija je mnogo bolji poreski potez nego doniranje novca od njihove prodaje. Uostalom, donirajući akcije, dobitak koji bi on ostvario prodajući ih nikada ne bi bio oporezovan… s obzirom da je Chan-Zakerberg dobrotvorna organizacija koja podleže porezu, ako proda akcije on neće platiti nikakav porez, bez obzira na veličinu dobitka. A pošto će gospodin Zakerberg dobiti povraćaj poreza na osnovu tržišne vrednosti onoga što donira, on može taj poreski kredit da iskoristi da sakrije milijarde prihoda iz drugih izvora.

Naravno, značajne donacije u dobrotvorne svrhe često zadobijaju izuzetnu novinarsku pokrivenost koja, sa svoje, takođe ima veliku vrednost. Transformacija reputacije Bila Gejtsa – Zakerbergovog junaka iz detinjstva – nakon što je osnovana fondacija Bil i Melinda Gates, poučna je iz mnogo aspekata.

Tokom 1990-ih godina, Microsoftova hiperagresivna poslovna praksa rezultirala je presudom od 2000. godine da je ova kompanija držala monopol na tržištu. Usledilo je nekoliko milijardi dolara novčanih kazni od nebrojenih američkih i evropskih regulatornih tela, dok je u popularnoj štampi Bil Gejts bio naširoko oslikavan kao siledžija.

Preokret u imidžu koji je bračni par Gejts sebi mogao da finansijski priušti lako bi mogao biti dosad najefikasnija – i najskuplja – PR kampanja istoriji. Danas je Bil Gejts – nakon višegodišnjeg uspešnog rada spin doktora u javnosti – u medijima tretiran kao važan mislilac u borbi protiv bolesti Trećeg sveta, dok Bil ne propušta nijednu debatu vezanu za reformu obrazovanja. Na njega se gleda kao na „humanitarca“ koji ima puno toga da kaže o tome kako da svet postane bolje mesto (što je u suprotnosti sa njegovim stvarnim angažmanom i obavezama koje ograničavaju radijus Gejtsovog delovanja).

Od najranijiih dana Majkrosofta, Gejts je žestoko podržavao zakon o patentima i njegovo sprovođenje, čime se lekovi stavljaju van dometa većine, naročito onih iz zemalja tzv „Globalnog juga“ (nama poznatiji kao “Treći svet” tj. Afrika, Latinska Amerika i zemlje u razvoju u Aziji, ili “manje razvijene zemlje” odnosno “manje razvijene regije”). Takođe je utrošio milione u mnoštvo obrazovnih inicijativa koje su izrazito „anti-nastavničkog“ koncepta, i to u tolikoj meri da je Američka federacija nastavnika tada najavila da neće više uzimati novac od Fondacije Gejts.

Zakerberg je već pokušao da veliku dobrotvornu donaciju iskoristi kako bi poboljšao svoj kao i ugled Fejsbuka, koji je u više navrata bio uhvaćen u prikupljanju privatnih informacija sa namerom da ih unovči. Njegova donacija od 100 miliona dolara školi u Njuarku bila je natempirana samo nekoliko nedelja nakon objavljivanja biografskog filma o Zakerbergu, „The Social Network“, i neposredno pred izlazak dokumentarca o njegovoj donaciji školi, „Waiting for Superman“. Vreme će pokazati koliko je taj poslednji pokušaj upravljanja javnom reputacijom i slikom u javnosti stvarno doprineo poboljšanju Zakerbergove javne pozicije.

Svi mi imamo ideje o tome kako bi svet trebalo da bude drugačiji, a oni sa velikim bogatstvom imaju neizmernu moć i da realizuju te vizije. Ponekad, vizija se tiče jasnog cilja, kao što je borba protiv malarije ili obezbeđivanje skloništa za beskućnike. U nekim drugim prilikama, ta je filantropija bila malo ličnije orijentisana, kao kada su Melinda i Bil Gejts ubacili svoej Windows računare u srednje škole, samim tim odstranivši Eplove „Mekintoše“ i usmeravajući-obučavajući generacije mladih da koriste Windows mašine, a ne one koje proizvodi konkurentski Epl.

Što je još važnije, koncentracija tolike moći i širina uticaja u rukama milijardera filantropa predstavlja realni problem za demokratiju. Svaki dolar koji milijarder ostvaruje kroz “oslobođenje od poreza” je dolar odvojen od usta ostalih poreskih obveznika koji kroz porez pune američku javnu kasu. Sa desetinama milijardi Zakerbergovih poreskih dolara moglo bi se toliko toga dobrog učiniti kada bi se, recimo, za tu sumu povećao ovogodišnji budžet za javno školstvo (težak 69 milijardi).

Iako američka vlada svakako nije bastion demokratije, postoje, ako ništa drugo, barem formalni mehanizmi koji postavljaju poresko, javno finansiranje u domen demokratskog odlučivanja. Postoje predlozi za koncipiranje javnog budžeta, saslušanja i glasanja, a tu su i izbori putem kojih možemo pokušati da političare uspostavimo kao lica odgovorna za svoje postupke. Najverovatnije da ćemo imati tek neku nejasnu, maglovitu ideju šta se dešava sa novcem kojim upravlja dobrotvorna „Inicijativa Čen-Zakerberg“; njihov LLC status će im omogućiti da izbegnu javno objavljivanje mnogih poreskih papira, koji će proći kroz „proces dobrotvornih donacija“.

Ove vrste dobrotvornog preduzetništva daju ljudima s krupnim kapitalom odrešene ruke za osvajanje još veće kontrole unutar sistema – a to su ljudi koji već imaju prekomerni uticaj u društvu – postavljajući ih na pozicije gde se donose odluke koje sve više oblikuju javni život. Ljudi poput Zakerberga i Gejtsa – koji nisu izabrani na izborima, i koji ne osećaju potrebu da opravdavaju svoje radnje ili odluke, ne odgovarajući za rezultate ili posledice svojih radnji – suočavaju se sa tek veoma malo ili nimalo reperkusija svojih društvenih eksperimenata.

Zakerbergova obrazovna inicijativa podvlači ovu izvanrednu i štetnu ulogu. Uprkos svom prilično ograničenom ličnom iskustvu u javnoj školi – pohađao je elitnu akademiju Phillips Exeter, a potom Harvard – Zakerberg je počeo da daje ozbiljne sume novca za reformu javnog obrazovanja. Potpisao je donaciju koja je iznosila 100 miliona dolara, što bi javne škole Njuarka transformisalo u čarter-škole. Saradnja sa bivšim gradonačelnikom Njuarka, demokratom Korijem Bukerom (Corey Booker) i republikanskim guvernerom Krisom Kristijem (Chris Christie), imao je za cilj potpunu transformaciju škola u tom gradu tokom pet godina, kako bi oblasne obrazovne institucije, zapravo, postale model za prestrukturisanje ostalih javnih škola u svim američkim okruzima.

Kako bi što pre sproveli reforme koje idu na ruku njihovim ličnim interesima, bogati su bili prinuđeni da zaobiiđu proces javnog angažovanja. Bez ograničenja, koja bi u normalnim okolnostima usledila od strane vlade i njenog monitoringa – planovi Zakerbergove neprofitne fondacije nisu objavljeni sve dok ključne odluke nisu donete. Stanari Njuarka su o ovome prvo doznali jednog popodneva sa televizije: kada su u emisiji kod Opre Vinfri gostovala sva trojica aktera „filantropskog programa obrazovne transformacije“: Buker, Kristi i Zakerberg.

Nakon što je fondacija osnovana, mesta u njenom odboru dodeljivana su onima koji bi donirali više od pet miliona dolara. “Lokalni filantrop je ponudio milion dolara”, izjavila je Dajen Revič (Diane Ravitch), “ali on je bio odbijen jer je svota bila premala”.

Eksperiment sa javno-privatnim školstvom u Njuarku (tzv „Charter Sschool“ model) ispostavio se kao gromoglasan neuspeh čiji je efekat na terenu bio tek nešto malo veći od novca u džepovima hrpe konsultanata. Rezultati testova nisu znatno poboljšani, nastavnici su se suprotstavljali varijabilnim platama „po zasluzi“, a žena angažovana da upravlja okrugom odbila je da prisustvuje savetodavnim sastancima Školskog odbora, jer su i dalje bili previše neprijateljski. Debakl još uvek prati Zakerberga. Izveštaji s kraja 2015. i početka 2016.  o njegovoj donaciji od 45 milijardi dolara u akcijama Fejsbuka (tada 99% svih akcija koje je posedovao), nisu izostavili da spomenu i njegov prethodni, veoma neuspeli filantropski poduhvat u Njuarku.

Zakerberg je nastavio da ulaže u škole Njuarka, tvrdeći da je izvukao pouke iz prethodnog lošeg iskustva i da želi da uvede poboljšanja. Cuk je, napokon, samo jedan relativno novi igrač u pokretu za reformu obrazovanja.

Fondacija Gejts potrošila je stotine miliona dolara u pokušaju da restrukturira američki sistem javnog školstva, a 200 miliona dolara ide na Zajedničko jezgro (Common Core) – inicijativu za nastavni plan i program protiv kojeg se digao ogroman broj roditelja i nastavno osoblje širom Amerike. Fondacija Eli Broad je takođe utrošila čitavo bogatstvo u pokušaju da realizuje plan vredan gotovo 500 miliona dolara, po kojem bi pola studenata iz Los Anđelesa trebalo da pređe u 260 novih, čarter škola. Fondacija Volton (Walton Foundation) potrošila je preko milijardu dolara za podršku čarter školama i školskim vaučerima (Školski kurikulum: svi sadržaji, procesi i aktivnosti usmereni na ostvarivanje ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja sa ciljem promocije intelektualnog, ličnog, društvenog i telesnog razvoja učenika. Školski vaučeri u Americi podrazumevaju državnu novčanu pomoć ili poreski kredit za roditelje jednak ukupnim troškovima ili delu izdataka za obrazovanje deteta u osnovnoj ili srednjoj školi po njihovom izboru).

Rat za osvajanje sistema javnog obrazovanja koji vode ultra bogati Amerikanci – koristeći novac iz poreskih rajeva kojim bi se – nasuprot ulaganju u „novo školstvo“ – možda moglo poboljšati upravo to javno obrazovanje – otkriva duboko neprijateljstvo koje bogati gaje prema demokratiji i demokratskim mehanizmima.

Što se Amerike tiče, trebalo bi zahtevati bolje: umesto što čekamo da vidimo kako će Zakerbergova dobrota uticati na naše živote, njegovo bogatstvo bi trebalo staviti pod demokratsku kontrolu, tako da se o načinima korišćenja ovog novca može kolektivno odlučivati, u cilju opšte dobrobiti i napretka društva.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.