Category Archives: Media

Budućnost fotografije u eri Instagrama

Ima li fotografija budućnost u eri Instagrama?

Fotografije za ovu priču potiču od Instagram feedova simonewhitemusic, solitudeofravens, photosobscura, spacesarchives, billyparrott i activistnyc (Instagram / The Guardian)

U našoj epohi društvenih medija koji su pod uticajem slike, neki fotografi strahuju za budućnost ove umetnosti, dok su je drugi oduševljeno prigrlili. Kako tehnologija sve više oblikuje način na koji gledamo i „delimo“ svet i kako se, zauzvrat, menja sama fotografija?

Pisac ovih redaka, Gardijanov i Observerov novinar Šon Ohejgen (Sean O’Hagan) specijalizovan za fotografiju je 2012. napisao esej o promenljivoj prirodi fotografije u eri bezmerne prezasićenosti vizuelnim sadržajima. Tada, pre sedam godina, samo su korisnici Fejsbuka prenosili 300 miliona svojih fotografija dnevno, dok je broj slika objavljenih na Flikeru i Instagramu premašio brojku od jedanaest milijardi. Ohejgen je tom prilikom citirao američkog umetnika i pisca Krisa Vajlija (Chris Wiley), čiji je članak „Dubina u fokusu“ (Depth on Focus) iz 2011. godine objavljen u magazinu Frieze. Vajli je tada predstavio svojevrsnu „uznemirenost“ prisutnu među mnogim današnjim foto-praktikantima, „zbog sveta koji je u potpunosti posredovan fotografskom slikom i njenim digitalnim utvarama (doppelganger)“.

Zaključak Vajlija bio je pesimističan: „Kao rezultat toga, radikalno je dovedena u pitanje mogućnost pravljenja jedne originalne fotografije, čija se originalnost ili uticaji sa strane mogu dovesti u pitanje. Ironično je u ovoj situaciji to što je baš ovaj trenutak – onaj trenutak u kojem postoji najveća fotografska radost i uživanje ikada, uz pružanje potpune slobode za ispoljavanje kreativnosti – taj isti trenutak koji je ujedno nagnao fotografiju do tačke pregrevanja i pucanja.”

Od tada pa do danas su brojke postale još neverovatnije: na Fejsbuk se postavi 350 miliona fotografija dnevno; Na Instagramu se svakodnevno deli 95 miliona fotografija i video zapisa. Kombinovano tj. zajedno uzeti, broj slika podeljenih na obe platforme sada prelazi 290 milijardi, dok platformu Snapchat svakodnevno koristi 188 miliona aktivnih korisnika.

Ostavljajući na trenutak zabrinutost zbog značenja fotografije u eri društvenih medija, iz ovih činjenica se može tvrditi da je to medij naše epohe, i da ne samo što definiše našu globalno uvezanu kulturu digitalne slike, već je i njen pokretač. A do pre samo deceniju niko nije mogao da predvidi ovaj „seizmički pomak“, zapravo istinski „zemjotres“ koji se dogodio sa fotografskim prizorom i njegovom upotrebom. Strepnje mnogih fotografa su još te 2012. bile usmerene ka pojmu autentičnosti: da li će digitalna tehnologija potkopati umeće pravljenja analogne fotografije i, što još više zabrinjava, kako će se proveravati njena istinitost? Da li bi nevidljiva ruka Fotošopa učinila da ne samo proces već i istinitost fotografije postanu zastareli?

Mrtva priroda: fotografije muzičarke Simon Vajt, onakve kakve su preuzete sa njenog Instagram feeda, @simonewhitemusic. Foto: simonewhitemusic / Instagram

Pojavom kamere na svim pametnim telefonima, sve su te brige počele da deluju „starovremski“. Ovo je stvorilo novu kulturu slika, u kojoj su fotografije počele da poprimaju jedno novo značenje u našem digitalno posredovanom svetu, posebno deljenje fotografija na platformama poput Instagrama, gde se one „mere lajkovima“, komentarima i ponovnim postavljanjima, a sve to – praćeno algoritmima. Fotografija odražava, beleži i reklamira naše živote na mreži. Da li se, pak, sama fotografija iscrpljuje svojom sveprisutnošću, gubeći svoj smisao u ovom vremenu gotovo nezamislive poplave vizuelnih sadržaja?

Neki bi površni, letimični dokazi sugerisali drugačije. Tokom poslednje decenije ili tako nešto, sve je veće interesovanje za ono što bi se moglo nazvati tradicionalnom, “klasičnom” fotografskom kulturom. Iako britanske umetničke institucije sramotno kaskaju u priznavanju važnosti postojanja institucije kustosa fotografije – Tejt je, recimo, imenovao svog prvog kustosa fotografije 2009. godine, gotovo 70 godina nakon što je to učinio Muzej moderne umetnosti u Njujorku – galerije su sada konačno postale medijum, sredina, prostor u kojima je fotografija konačno zaslužila da bude pokazana kao umetnička forma. Upravo je otvoreno novo krilo londonskog muzeja Victoria & Albert, namenjeno isključivo fotografskim postavkama, a sledećeg će proleća švedska organizacija „Fotografiska“ otvoriti prostor od 8.300 kvadratnih metara u Vajtčepelu i još jedan galerijski prostor izuzetno velike površine u Njujorku, oba posvećena savremenoj fotografiji.

U poslednjih nekoliko godina, festivali fotografije i sajmovi su širom sveta doživeli procvat, upućujući izazov onom značaju koji imaju veliki etablirani događaji kao što su Paris Photo ili godišnji Rencontres d´Arles. Primera radi, samo su u septembru u Holandiji održane sjajne fotografske manifestacije Unseen Amsterdam i BredaPhoto, Images Vevey u Švajcarskoj, Organ Vida u Hrvatskoj, festival fotografije u Gernziju i Brajtonsko bijenale. Samo prošlog meseca, bilo je više festivala fotografije nego što ih je nekada bilo tokom čitave godine.

Takođe je uočljivo da je tokom proteklih nekoliko decenija knjiga o fotografiji dospela do možda najživopisnijeg „arbitra“ u oblasti fotografske kulture. Mali, nezavisni izdavači foto-edicija se nezadrživo šire; svakodnevno izlaze brojna nezavisna izdanja posvećena fotografiji kao i samizdat-magazini koji privlače mladu i informisanu publiku. Sajam fotografskih izdanja Offprint svake godine privlači brojnu, uglavnom mlađu publiku na svoja tržišta knjigama u Parizu i Londonu. Idući u susret nezaustavljivom protoku digitalnih slika na Mreži, tradicionalna kultura fotografije žilavo izdržava i širi se, kako ponudom svojih foto-knjiga tako i „foto-arhivom“ (monografijama i foto-albumima) – materijalnim stvarima koje se mogu uzeti u ruku, pregledati, sakupljati, razmenjivati – a koje poprimaju sve veći značaj i zastupljenost među mlađim generacijama.

Fotografije sa Instagram naloga Bilija Perota. Foto: billiparrott / Instagram

Šta, pak, kada je o samoj fotografiji reč? Suočeni sa neviđenim protokom digitalnih slika na dnevnoj bazi, moramo se zapitati da li je tradicionalni status fotografije kao načina dokumentovanja sveta nepovratno izmenjen. Kuda je usmeren sam dokument u eri post-istine? Ili, šta sa portretom kao žanrom u eri kada je selfie sveo tradicionalnu ideju o autoportretu na ležeran narcistički refleks (282 miliona selfija objavljeno je na Instagramu 2016. godine). I, napokon, kakvu ulogu danas igra, recimo, reportažna fotografija – u doba kada je pametni telefon učinio da svi mi “obični građani” potencijalno možemo (makar na trenutak) prerasti u (foto) novinare?

Poslednje pitanje ima naročitog odjeka, ako uz to uzmete u obzir sledeći incident i njegovu neposrednu posledicu: 20. juna 2009. godine, provladin snajperista je u blizini mesta protesta protiv represije iranske vlade ispalio hitac na 26-godišnju Nedu Aghu-Soltan. Iranska država proglasila je protest nezakonitim, zabranivši stranim medijima da ga prate. Međutim, slika Agha-Soltaninog lica oblivenog krvlju u trenutku dok je, gledajući u njih, umirala, prizora hvatanog mobilnim telefonima onih koji su se nalazili oko nje – bio je prizor koji je za nekoliko minuta postao viralan. Nekoliko sati je američki predsednik pregledao snimke njene smrti koji su anonimno objavljeni na Jutjubu. U svetu u kojem smo svi u stanju da uđemo u ulogu fotografa i svedoka dešavanja – ulogu koja je po svojoj prirodi nekada bila namenjena isključivo fotoreporterima – ne možemo a da se ne upitamo: kako se žanr tradicionalne reportaže uopšte može nadmetati sa barem šest milijardi onih (to jest – nas) koji u trenutku mogu kliknuti nebrojeno puta, snimajući slike, pokretne i nepokretne, i tako napraviti svoju „foto-reportažu“?

Izvesna teskoba koju je Vajli identifikovao susreće se, sliva u zajedničkom ishodu, i to ne samo po statusu već i po značenju koji fotografija ima u današnjem digitalnom svetu, „potopljenom“ nepojamnom količinom vizuelnih sadržaja. Kao što je već 2012. Ohejgen napomenuo, „Nikakva unapređenja tehnologije foto-aparata neće pretvoriti osrednjeg fotografa u odličnog, niti će se, u konceptualnom smislu, loša ideja usled tehnologije pretvoriti u dobru. Za to bi vam i dalje trebalo da posedujete redak skup „kanala kreativne nadarenosti“ koji imaju veze sa okom, viđenjem i pogledom, posebno sa takozvanim „dubokim pogledom“. “Pitanje je, međutim, da li je to još uvek tako, kao i da li ovaj argument o nadarenosti još uvek stoji. Možda se naša veza sa štampanom fotografijom – koja je toliko dugo bila standard izuzetnosti, kreativnih veština i umešnosti – menja u svetu u kojem toliko slika lebdi, pluta, „neukotvljena“ i istrgnuta iz konteksta.

Radi ilustracije ovoga, može nam poslužiti jedno od najupečatljivijih dela koje je Ohejgen video prošle godine. Bila je to instalacija indijskog fotografa Sohraba Hure, „Izgubljena glava i ptica“, prikazana na interesantno priređenoj projekciji u zamračenom, polu-zapuštenom prostoru u Pekamu (svima dobro poznatom po čuvenoj „pekamskoj vodi“). Bilo je to dramatično spajanje, stapanje stvarnog i, možda, izmišljenog, toka onih visceralnih, slika koje proizvode duboka unutrašnja osećanja proizvedenih posmatranjem života na marginama u Indiji, koje je tom prilikom i u tom ambijentu imalo gotovo halucinatorni intenzitet. Ovde su sve izlizane metafore o uličnoj fotografiji bile pretočene u vizuelni tok gotovo subliminalnih slika koje su navirale pred oči gledaoca – tradicionalnu, preoblikovanu i revitalizovanu fotografiju.

Nasuprot tome, još jedna zapažena serija koju je Ohejgen prvi put video prošle godine bila je Ex-Voto engleske fotografkinje Alys Tomlinson, kojom dominiraju crno-beli pejzaži i portreti savremenih hodočasnika, kao i prizori svetih mesta u Francuskoj, Poljskoj i Irskoj (Od tada je Tomlinsonova osvojila i Sonijevu nagradu za svetsku fotografiju za 2018. godinu). Koristeći film, njen rad se zasniva na strogim portretima Augusta Sandera i ljudske „drugosti“ koju je snimila Dajen Arbus (Diane Arbus). U svom mirnom, spartanskom stilu, ona je savršeno spojila formu i predmet, reafirmišući time dugu tradiciju umešnosti zanata i pažljivog promatranja.

Izvod iz raritetne kolekcije mahom japanskih fotografija. Instagram feed @solitudeofravens (Instagram / solitudeofravens)

Ipak, u savremenoj fotografiji je sve više reč o onome što se izražava jednim pozajmljenim terminom, kojeg vole i akademici i kustosi, a to je „ispitivanje medijuma“. To često znači premeštanje sa dokumentarističkog u drugi, konceptualno vođeni umetnički oblik – apstraktno slikarstvo, skulpturu, performans ili video instalaciju. U tom cilju, mlađi fotografi kao što su Daisuke Yokota ili Maya Rochat, obe uključene u nedavnu izložbu postavljenu u londonskoj galeriji Tate Modern, „Oblik svetlosti: 100 godina fotografije i apstraktne umetnosti“, čine rad koji je, na jednom određenom nivou, dinamičan odraz dileme savremenog fotografa u dobu preopterećenom slikom i vizuelnim „vodopadom“. Jokota je, na primer, svoje slike tretirala toplotom (plamen) i gvožđem u prahu, dok je neke druge podvrgavala stalnom ponovnom fotografisanju, ponovnom skeniranju i reprintu. Konačni rezultati su bliži apstrakciji, i čine da se ideja o fotografiji kao medijumu koji jednostavno snima svet oko nas učini „pozitivno oneobičajenim“.

Jedan letimičan pogled na niz procesa koji su osnova savremene fotografske prakse svedoči o tome da je medijum danas performans, skulptura, apstrakcija, dekonstrukcija i fotografija kao dnevnički zapis, baš kao i dokument (dokumentaristički pristup). Ništa od ovog navedenog ne predstavlja neku potpunu i dosad neviđenu novinu.

Takođe je vredno imati na umu da je – i pored toga što naša savremena kultura konzumacije slike i nije neki veliki presedan u pogledu obima i sebi svojstvenog „beskrajnog protoka prizora“ – postojao još jedan trenutak kada je tehnologija izazvala porast „svakodnevne“ ili „obične“ slike. Početkom 1960-ih je napredak analogne fotografske tehnologije doneo milionima američkih amatera i entuzijasta instant-fotose, gotovo trenutnu fotografiju: Polaroid kameru. Te 1960. godine je prodaja dostigla 100 miliona godišnje. Do 1964. godine je proizvedeno pet miliona polaroid-kamera. Širenje polaroid-snimaka obeležilo je prvi talas „demokratske fotografije“ koja se ovom tehnologijom ubrzano širila, iako taj talas nije izazvao, kao danas, kolektivnu anksioznost u transformativnoj, prelaznoj generaciji fotografa – kao što su Diana Arbus ili Garry Winogrand – koji su u tom trenutku tek dostigli punoletstvo.

Ono što je Polaroid postigao jeste da je obezbedio stvaranje fotografija nove generacije, podupirući estetiku instant-slike jednog Stivena Šora (Stephen Shore) i Viljema Eglstona (William Eggleston), pri čemu su naizgled svakodnevne i “obične“ fotografije zapravo bile formalno stroge i duboko promatrane. I Endi Vorhol je, inače veliki poklonik instant-fotografije, instinktivno shvatio kakva je demokratska moć Polaroida, o čemu svedoče njegovi foto-portreti. Za njega je medijum – polaroidi njegovih slavnih prijatelja ili njega samog – bila po sebi veoma velika, značajna poruka, a ne samo uzdizanje i veličanje čudesne banalnosti svakodnevne Amerike u svom površnom glamuru – već je tu i „pakovanje u vremensku kapsulu“ – zadržavanje momenta kada je fotografija nastala, zadržavanje koje traje za sva vremena. Možda bi, kao što smo nekada gledali na Polaroid, bilo vredno danas na sličan način posmatrati kameru smartfona – a tako gledati i na društvene mreže: kako će oni uticati na buduće generacije tvoraca fotografije?

Iako su određeni uticajni fotografi poput Eglstona i Šora oduvek insistirali na suštinski demokratskoj prirodi njihovog pristupa, kamera smartfona već je učinila fotografiju demokratskom na način koji niko nije mogao da predvidi. Kamerica pametnog telefona je kompaktne, ultra hi-tech, relativno jeftine naprave za pravljenje slika stavila u ruke mnogih, a ne tek šačice “privilegovanih”. Ono što su učinili s njom već je revolucionisalo ne samo način na koji koristimo fotografiju već i način na koji vidimo i “šerujemo” svet oko nas.

Šor je danas zagovornik i entuzijastični korisnik Instagrama, opisavši ga kao “novo sredstvo distribucije i komunikacije kojim se otvaraju dosad nepostojeće mogućnosti”. Njegove slike na Instagramu uvrštene su u retrospektivu koju je 2017. imao u Muzeju savremene umetnosti MoMA. Poput mnogih drugih fotografa i umetnika, tako i Šor voli ono što naziva „razigranom“ prirodom Instagrama: „Onu razigranost koja mi se dopala u obliku knjige o fotografiji, da bih mogao da isprobam neku ideju na jedan dan, i da je istražim “. Za njega je, kako je rekao za „Tejt“ 2015. godine, Instagram takođe i platforma koja „ustoličava slike oblikovane u dnevničkom stilu, to su kratki preleti okom, to su vizuelne kratke beleške, fotografske sarkastično-sentimentalno-komične dosetke. On prihvata složenost, ali je ne zahteva. “Instagram odgovara Šorovom pristupu, promatranju i dokumentovanju svakodnevne Amerike, dok “zajednica” koju on tamo pronalazi deluje u skladu sa njegovom vizijom: “Smatram veoma zadovoljavajućim to što su oni (koji stavljaju fotografije na Instagram) zajednica koja se svakodnevno promatra i procenjuje između sebe, zajednica u kojoj svako pojedinačno procenjuje radove ostalih – onih koji su razbacani širom sveta.”

Ovde se čini da su „dnevnička“ priroda i stil Instagrama presudni, omogućavajući fotografima da isprobaju neke nove ideje, dokumentujući svoj rad u hodu, ili jednostavno obaveštavajući druge o onome što žele ili nameravaju u pogledu objavljivanja knjiga, izložbi ili razgovora. Zanimljivo je, ipak, da je američki dokumentaristički fotograf mlađe generacije Alek Sot (Alec Soth) nešto manje oduševljen korišćenjem Instagrama kao platforme za svoj rad. „Kada je pokrenut Instagram, bio sam protiv toga da ga koristim“, kaže on. „Bio sam obožavalac portala Tumblr – smatrao sam ga fleksibilnijim i otvorenim, a manje sklonim potrebama za „lajkovanjem“, toliko prisutnim na Instagramu. Takođe mi se nisu dopali filteri, koji su u početku bili velika privlačna snaga ove platforme.“

Tek nakon što mu je jedan od njegovih pomoćnika sugerisao kako bi Instagram mogao biti koristan za promociju njegove izdavačke kuće koja neguje nezavisnu knjigu, Sot je odlučio da se pokrene ka Instagramu. „Od prvog momenta korišćenja Instagrama sam se zakačio za njega“, kaže on. Dodaje da je postao plen „potrebe za lajkovanjem“. “Na kraju sam”, kaže on, “poput ostalih, naprosto podlegao toku te cele stvari [i] u poslednje vreme gotovo potpuno gubeći interesovanje za ovu platformu.”

Sot priznaje da Instagram može biti kreativno sredstvo – „mesto za eksperimentisanje sa publikom“ – ali se i pribojava da „veći deo toga nije ništa više od sredstva za (sopstveno) brendiranje“. I on, takođe, izražava sumnju u uticaj Instagrama na naše razumevanje ili uvažavanje fotografije. „Mislim da me (na Instagramu) nikada nešto nije pokrenulo iznutra onako kako me pokreću grandiozna umetnička dela, film ili roman. Umesto toga, ova platforma mi pruža ‘zapaljive komadiće’, zapravo neku vrstu ’peleta’ za potpirivanje instant-zadovoljstva. Pretpostavljam da je upravo to ono što ne volim u svemu tome – jer, zavisnost od takvog vizuelnog ’peleta’ retko zadovoljava (potrebu za istinskom umetnošću).”

Reper Jahseh Dwayne Ricardo Onfroy: njegov prvi i poslednji Instagram post, koji spada među 20 najomiljenijih na ovoj platformi u 2019.

Instagram je u neku ruku i iz nekog ugla ipak plodno tle za otkrivanje novih pristupa i stvari u fotografiji.  Šon Ohejgen navodi da među omiljene feedove spadaju oni koje ima Simona Vajt (@simonewhitemusic) koja stvara očaravajuće mrtve prirode pri prirodnom svetlu; tu je i Instagram kolekcija „obične“ fotografije Bilija Perota @billyparrott), izvanredna japanska kolekcija knjiga o fotografiji @solitudeofravens, kao i @spacearchives, feed o umetničkim delima postavljenim u javni prostor.

Sindi Šerman (Cindy Sherman) spada u umetnice koje su stekle zavidan globalni renome. Ona je, što možda iznenađuje, postala poklonica Instagrama, briljantno ga koristeći kao svojevrsni produžetak i nadopunu svoje fotografske prakse.

Džoan Didion (Joan Didion) je jednom izjavila da „Sebi pričamo priče kako bismo živeli.“ Instagram je, takođe, način pričanja priča ili stvaranja narativa o sebi. Savremena fotografija je odskora postala veza za vizuelno pripovedanje – često stilizovane, metaforične ili polu-fiktivne prirode.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kao umetničko delo po sebi, stvorivši izmišljenu personu „it girl“, zvezdicu društvenih mreža iz Los Anđelesa, tri meseca živeći i pozirajući u svojim selfijima na mestima kao što su trend-restorani, radnje sa dizajnerskom odećom, međunarodni aerodromi ili luksuzna hotelska predvorja. Nakon što je identifikovala tri arhetipa privilegovane ženstvenosti na društvenim mrežama – „slatku devojku“ (cute girl), „šećerlemu“ (sugar babe) i „boginju života“ (life goddess) – fotografisala se u donjem vešu, ili na časovima plesa na šipki, ili ručajući sa malenim, slatkim „dizajnerskim“ psićem u krilu.

Projekat Ulmanove je neminovno pokrenuo talas ljutnje i ogorčenja na Mreži kada je otkriveno da je ona – umetnica. Njen rad nije bio samo kritika arhetipova glamura i uspeha na društvenim medijima već i istraživanje kako se lako „sledbenici“ mogu ujedno opčiniti nekom osobom i biti izmanipulisani istom. U srcu svega je, takođe, bila svojevrsna složena dinamika, naime: kako fotografija može lagati, samo da bi razotkrila dublju istinu.

Naredne godine (2015), život je neminovno oponašao umetnost, kada su mediji izveštavali da je Instagram zvezda Essena O’Neill, australijska tinejdžerka sa pola miliona pratilaca, izbrisala svoj nalog na ovoj platformi. Ona je ukazala na svoje postavljene selfije, koji su joj pomogli da zaradi od prodaje svojih marketinških proizvoda svojim sledbenicima, a na društvenim medijima je govorila o sveobuhvatnoj prirodi života koji je živela – i to u stvarnosti. Njeni selfiji – tako inscenirani da je bilo očigledno da se radi o performansu – ipak su očarali njene sledbenike do tačke u kojoj se čak i najgluplji plasman proizvoda činio neuočljivim, ili naprosto prihvatljivim. I nju su, poput Ulmanove u Los Anđelesu, pobili, kaznili i unizili oni koje je naizgled izdala. Moć fotografije kao sredstva za maštanje i/ ili masovnu zabludu nije nova – na njoj je, uostalom, ponikla čitava reklamna industrija – ali je sada, izgleda, toliko moćna i toliko preovlađujuća koliko i uznemirujuća.

Argentinska umetnica Amalija Ulman je 2014. kreirala Instagram feed kojim se tri meseca predstavljala kao „it girl“. Foto: amaliaulman / Instagram

U londonskom izložbenom prostoru „Photographers’ Gallery“ se u novembru otvara izložba pod nazivom „Sve što znam je ono što je na Internetu“ (All I Know Is What’s on the Internet). Na njoj će biti predstavljeni „savremeni umetnici koji žele da preslikavaju, mapiraju, vizuelizuju i preispituju kulturnu dinamiku fotografije 21. veka“ u doba društvenih medija. Upravljeni ka tom zadatku, umetnici i njihove fotografije će ispitivati ne samo ulogu i posredovanje samog fotografa u ovom novom kontekstu, već i „kulturnu vrednost fotografije… u vreme kada se granice istine i fikcije, mašine i čoveka sve više dovode u pitanje“.

Ovde novinar Šon Ohejgen ubacuje u priču rad intrigantnog fotografa koji je na Instagramu poznat pod imenom Constant Dullaart (što je možda i igra reči, constant-dull-art), čiji je projekat iz 2014. pod nazivom „Visoka retencija, spora isporuka“ (High Retention, Slow Delivery), ciljao na ono što je nazvao “savremenom ekonomijom pažnje” na Instagramu, Fejsbuku i Tviteru, a čiji “mehanizmi deljenja” – lajkovi, retvitovi, sledbenici, prijatelji – podstiču „sistem priznavanja koji  popularnosti daje prednost nad kvalitetom, a društvene veštine pretpostavlja istinskom talentu“.

Dulartov rad fokusira se na što naziva „kapitalizacijom zajednice“, dakle, efektom „utrživosti“ određene zajednice na društvenim medijima. U svemu tome, isplivava Vajlijeva zabrinutost oko stvaranja nove fotografije u budućnosti, naime, one fotografije „koja može staviti na kocku tvrdnje o originalnosti dela, ili pak mogućeg uticaja na delo“ što su reči koje odzvanjaju i podstiču na razmišljanje. Ali, to takođe pokreće i jedno prateće pitanje. Ovo se pitanje ne tiče toliko onoga što društveni mediji čine sa fotografijom, već je pre reč o upitanosti kako to na nas utiče savremena kultura društvenih medija? „Gde smo tu mi?“, kraće rečeno, gde je u “hiperinflaciji vizuelnog” neki sopstveni, lični pečat, u svetu kojeg tako suvereno vodi i njim dominira digitalna tehnologija, ona pod kontrolom globalnih korporacija i nevidljivih algoritama.

Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje je da nas digitalna tehnologija, jednostavno, priprema za sledeći „seizmički pomak“ to jest potres u tehnologiji: veštačku inteligenciju. Iako to možda niste primetili, AI je već sveprisutan, i to nigde više i intenzivnije nego upravo u tehnologiji fotografije. Kao što je nedavno objavio magazin Wired, najnoviji Eplovi telefoni „dolaze sa novom tehnologijom čipa [koja]… omogućava njihovim novim mobilnim uređajima da neizmerno lakše, ugodnije i efikasnije prave-kombinuju vizuelne efekte, uz veran doživljaj proširene stvarnosti (augmented reality, AR)“. Upravo je ova potonja faza (AR) u svim svojim naučno-fantastičnim tehnološkim terminima, ta koja najavljuje budućnost i pravac  razvoja tehnologije pametnih kamera.

“Sasvim obično jaje”, postavljeno na Instagram u januaru 2019 (53.8 miliona lajkova)

U februaru ove godine, istraživači iz DeepMind odeljenja pri Alphabet Inc (od 2015. matična kompanija Gugla i pridruženih filijala) stvorili su sličice različitih svakodnevnih prizora: slike pasa, leptirova, hamburgera ili okeana. Sve su to bili prizori stvoreni pomoću veštačke inteligencije, proizvedeni ni iz čega i od nule, koristeći se algoritmom zvanim BiGAN. Sve ove “slikice” izgledaju uznemirujuće autentično, “kao prave fotografije”. Pre nego što i pomislimo da je možda lažna, ljudskom će oku biti nemoguće da uoči razliku između slike stvorene pomoću veštačke inteligencije i stvarne fotografije.

Budućnost je već tu, a savremena fotografija predstavlja medij, sredinu koja je oblikuje – i mi – na načine koji čine da se, u poređenju s onim što nailazi, sve ove aktuelne strepnje oko smisla fotografije danas čine gotovo irelevantnim.

A onda, na jedan drugi način, fotografija budućnosti je – nasuprot kulisama sačinjenim od lažnih vesti, alternativnih činjenica i veštačke inteligencije – relevantnija nego ikada.

 

Gardijan

Linkovi na srodnu temu: Get the picture: the Instagram accounts that post the same photo every day

Kina, jedno lice i zapadna naličja

SAD i Kina kreću u “razdvajanje” usled civilizacijskog sukoba, rečeno je na singapurskom forumu organizovanom od strane azijskog ogranka magazina Forbes.

“Private” (1960). Fan Ho je u Panteon svetske fotografije ušao svojim nezaboravnim scenama iz svakodnevice Hong Konga 50-ih i 60-ih godina prošlog stoleća (link)

Ekonomisti i poslovni lideri upozoravaju da je „prva faza sporazuma“ o američko-kineskoj trgovini tek kratkotrajno primirje, i da, zapravo, prikriva dublju tranziciju globalne ekonomije.

Procesi razdvajanja su se već odvijali u tehnologiji i proizvodnji, kažu stručnjaci a to razmimoilaženje ostavlja svetski biznis s jednom teškom dilemom.

Dve najveće svetske ekonomije čini se da su „razdvojene“, izjavili su stručnjaci na regionalnom samitu u Singapuru u utorak 15. oktobra, dok su sa govornice opisivali tmurnu sliku budućnosti – i to usred razgovora na visokom nivou između SAD i Kine o postizanju carinskog sporazuma.

Ovaj proces ne samo što će zaustaviti trgovinu i investicije, upozorio je Ho Kwon Ping, izvršni predsedavajući lanca hotela i letovališta „Banyan Tree Holdings“, već će se proširiti i na područja kao što je intelektualno vlasništvo.

Donald Tramp je izjavio da su Peking i Vašington postigli “značajan dogovor u fazi jedan pregovora”, tokom dvodnevnih razgovora njegovih trgovinskih pregovarača i kineskog potpredsednika vlade Lijua Hea (levo). Foto: Bloomberg

“Čini se da su Amerikanci odlučni da se razdvoje od Kine. Kina je uočila da se to događa i shvatila da se i ona isto tako može odvojiti, jer je njena ekonomija dovoljno velika”, rekao je Ho tokom panel-diskusije na godišnjoj Forbsovoj konferenciji generalnih direktora u hotelu Shangri-La.

U petak (11. okt) je američki predsednik Donald Trump rekao da su Peking i Vašington postigli “značajnu fazu jedan dila” tokom dvodnevnih razgovora u glavnom gradu SAD između potpredsednika vlade Lijua Hea, američkog trgovinskog predstavnika Roberta Lajthajzera i američkog ministra finansija Stivena Mnučina. Tramp je rekao da će biti potrebne sedmice da se detalji sporazuma iznesu na papir, ali da su se Sjedinjene Države složile da obustave povećanje carina za pet procentnih poena na kineski uvoz (zakazanog za utorak 15. oktobra), kao i da će Kina ubuduće kupovati veću količinu američkih poljoprivrednih proizvoda.

Juva Hendrik-Vong (Yuwa Hedrick-Wong), glavni ekonomski komentator za azijski ogranak Forbsa smatra ovaj dil tek „primirjem“, ali „samo kratkim zatišjem u ovom dugom i napornom procesu“.

On je rekao i da “Trgovinski rat između SAD-a i Kine naprosto manifestacija mnogo dublje tranzicije u globalnoj ekonomiji, i verujem da Kina priprema svoju ekonomiju da se vremenom odvoji od američke.”

Ho Kwon Ping, izvršni direktor Banyan Tree Holdings kaže da će se američko-kineska ekonomska „odvojenost“ proširiti i na područja poput intelektualne svojine (SCMP)

Kineski državni mediji su u utorak (15. okt) počeli da govore o ovim dvodnevnim razgovorima, kao i da je postignut napredak. Globalna tržišta su u sličnom tonu reagovala na ovu vest, i to nakon 18 meseci oštrog carinskog spora između te dve zemlje.

Ali Hedrick-Wong, koji je i stipendista Nacionalnog univerziteta za javne politike pri singapurskoj školi Lee Kuan Yew, rekao je da je globalna ekonomija danas sahranjena u „utvrđenoj neizvesnosti“, onoj koja bi mogla da ograniči ulaganja ali i poveća volatilnost tržišta.

Ho je u međuvremenu rekao da je razdvajanje već bilo izvršeno u oblastima visokih tehnologija i proizvodnje, kao i da je ovaj trend postavio tešku dilemu pred nosioce svetskog biznisa.

“Ovaj proces učiniće da celokupna svetska ekonomija preraste u ekonomski neefikasniju, kao i da će nam takvo stanje predstavljati izazov… jer su i američka i kineska ekonomija prilično važne za poslovne ljude u svetskim okvirima”, rekao je on.

Ho je govorio o tome kako se činilo da dolazi do „sukoba civilizacija“ između Zapada i Kine, pri čemu su dve političke stranke u Sjedinjenim Državama ujedinjene u svom negativnom stavu prema Pekingu.

Sukob je bio očigledan po pitanju različitih pristupa poslovanju u dve države, rekao je on.

Foto: The Insight Bureau

Na pitanje da li oseća da će Kina nastaviti da proizvodi više poslovnih lidera kao što je to bio Džek Ma – bivši izvršni predsednik tehnološkog konglomerata Alibaba Group koji je prošlog meseca odstupio – Ho je bio kritičan prema fokusu zapada na start-up preduzeća, dodavši da je to „vrlo američki pogled“ koji romantizuje tehnološke preduzetnike (Alibaba je vlasnik SCMP-a).

“Ako danas pogledate stvarnost američke ekonomije, uočićete da je ne pokreću samo vaša startap preduzeća… Veliki deo posla obavljaju vaše dosadne kompanije sa liste Fortune 100”, rekao je (“If you look at the reality of the American economy today, it is not only driven by your start-ups… Much of the business is done by your boring Fortune 100 companies”)

Ho je dodao da su američke firme ideju o investiranju države u privatna preuzeća obično smatrale „potpuno neprihvatljivim konceptom“, ali i da u Aziji to nije bio slučaj. On je kao primer naveo Singapur, gde su mnogobrojni veliki igrači zapravo kompanije povezane sa singapurskom vladom.

“Nemojte se svoditi na svoj uski pogled na svet niti ga namećite ostatku sveta, da biste potom rekli da, ukoliko ne igramo vašu igru, na vaš način, onda, na neki način, moramo biti omalovaženi”, rekao je Ho.

Hongkonški biznismen Allan Zeman, koji je 1980-ih osnovao Lan Kwai Fong (poznatu i kao LKF), čitavu gradsku četvrt za zabavu i noćni život, dotakao se globalnog razmimoilaženja stavova po pitanju Hong Konga, u kojem su trenutno antivladini protesti.

Hongkonški biznismen Alan Zeman rekao je da mladima tog grada nedostaje jasniji identitet (Foto: Winson Wong)

“Strani mediji terciraju ovoj deci koja traže opšte izborno pravo i govore da žele izborni zakon tipa ‘jedan čovek, jedan glas’… Oni se sada žale Amerikancima i Britancima, govoreći da im Kina limitira slobode”, rekao je Zeman. „A to nije tako. Živeo sam u Hongu Kongu 48 godina, i nisam iskusio bilo kakvo potiskivanje sloboda od strane Kine.”

Protesti traju već 19 uzastopnih nedelja, a demonstranti su blokirali puteve, ulazili u vladine zgrade i preduzeća povezana sa ostatkom Kine.

U nedelju je u Kvun Tongu (Hong Kong) policajcu prerezan vrat skalpelom za kutije.

Kineska parada upriličena za Dan državnosti  mogla se pogrešno protumačiti kao „armijsko pokazivanje mišića“, uz rizik da inicira povratnu reakciju.

Zeman je rekao da policijske snage nisu obučavane za bavljenje takvim nemirima i da je njeno pojavljivanje na ulicama odmah okvalifikovano kao “brutalna sila”.

“[Video snimci] ne prikazuju početak, naime, onaj trenutak kada je policija navodno isprovocirala demonstrante”, rekao je Zeman.

On je rekao da su problemi u gradu delimično posledica obrazovnog sistema, u kojem mladi „nikada ne uče bilo šta o kineskoj istoriji“. (link: Why mainland students in US don’t sympathise with Hong Kong protesters)

Ilustracija: Brian Wang

„Ne postoji identitet. Ne znaju da li su Kinezi, Britanci ili Hongkongeri. Svi su, zapravo, zbunjeni“, napomenuo je Zeman.

On je, ipak, dodao i da je nasilje i vandalizam izazvala mala grupa radikala.

“Potencijalno bi trebalo da dovedemo Narodnu policiju, koja je naoružana, a što Kina uopšte ne želi… ali moramo nekako i da vratimo zakon i red u Hong Kong, jer policija danas ne može da izađe na kraj (s ovom situacijom).“

Nakon što se stvari budu vratile u normalu, hongkonška vlada bi morala da porazmisli o pet zahteva demonstranata, rekao je Zeman, koji uključuju puštanje uhapšenih i uspostavljanje nezavisne komisije koja će se baviti ponašanjem policije.

Ali, ovaj biznismen koji je po rođenju Nemac odrastao u Kanadi, verovao je u princip „jedna zemlja, dva sistema“ po kojem Peking upravlja Hong Kongom, jer je Kina toliko puno ulagala u taj koncept.

„Kina ima nešto što možemo nazvati suočavanjem, i to je veoma važno za nju, Hong Kong i svet. Mislim da će se Hong Kong promeniti… Za pet godina, recimo, gde će sve ovo završiti? … Na kraju se mora vratiti univerzalno biračko pravo.“

“Takođe ne možemo imati ovaj populizam, pri čemu bogati postaju bogatiji, a siromašni siromašniji”, rekao je Zeman. “Između ove dve krajnosti moramo imati ravnotežu.”

 

Dewey Sim, SCMP

 

Evropa, 30 godina od pada Berlinskog zida

Tri decenije od pada komunizma u Evropi, kakvo je današnje raspoloženje onih koji žive u Nemačkoj kao i naroda koji su nekada pripadali istočnom bloku? Par podataka dosta jasno oslikava stavove građana Evropske unije i još nekih zemalja.

weltderwunder.de

Tajmsov Centar za javno mnjenje i štampu (Times Mirror Center for People & Press), organizacija iz koje je kasnije nastao Istraživački centar Pju (Pew Research Center) je 1991. u Evropi sproveo jedno značajno istraživanje, i to ubrzo po raspadu Sovjetskog Saveza. Dvadeset godina nakon pada komunizma u Istočnoj Evropi, anketari su se 2009. vratili u isti skup zemalja, ne bi li još jednom oslušnuli “puls” javnog mnjenja, kako se i koliko on promenio. A to su učinili i ove godine: objavljeno je novo istraživanje koje pokazuje kakvi su stavovi građana Evropske unije od devetog novembra 1989. do danas: tri decenije nakon pada Berlinskog zida (o tome kakva je Politička budućnost Istočne i Zapadne Nemačke je na ovom mestu bilo reči pre oko godinu i po dana, kao i o za sada volšebno nepremostivim razlikama između nemačkih “istočnjaka” i “zapadnjaka”, o kojima je Handelsblatt tada doneo zanimljiv napis).

Evo samo nekoliko (deset) rezultata proizašlih iz ove nove ankete koja je sprovedena u periodu od 13. maja do 12. avgusta 2019, rađene među 18.979 odraslih u 14 zemalja članica Evropske unije – plus Rusiji, Ukrajini i Sjedinjenim Državama (ove tri zemlje uzete su kao neke reperne tačke za dodatna poređenja).

01 Opšte uzev, građani iz zemalja bivšeg sovjetskog bloka odobravaju prelazak na višestranački izborni sistem i slobodnu tržišnu ekonomiju. Većina građana Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske, Litvanije i područja bivše Istočne Nemačke ocenjuju da je ujedinjenje dve Nemačke, sve u svemu, pozitivan pomak.

Međutim, ispitanici poreklom iz Rusije nisu s prevelikim odobravanjem ocenili ovu „demokratsko-kapitalističku“ transformaciju. U stvari, 63% Rusa je jednoglasno u stavu da je „nesreća što Sovjetski Savez više ne postoji“.

02 U centralnoj i istočnoj Evropi došlo je do dramatičnog porasta udela onih koji kažu da su promene u poslednjih 30 ili više godina dovele do poboljšanja životnog standarda. To je slučaj u svim zemljama bivšeg sovjetskog bloka anketiranim kako 1991. tako i danas. Na primer, 1991. godine je samo 9% Litvanaca izjavilo da su promene koje su se dogodile do tada pozitivno uticale na životni standard u njihovoj zemlji. Ove godine, sedam od deset u Litvanaca izjavljuje da su promene pozitivno uticale na životni standard.

Gotovo u svim aspektima testiranja života u 2019. godini – od obrazovanja do osećaja nacionalnog ponosa – ljudi u tom delu sveta danas gaje uverenje da su promene dobro uticale na njihovu zemlju. Međutim, u poređenju sa drugim aspektima obuhvaćenih anketom, sve je manje ljudi u ovim zemljama koji smatraju da su se ove promene pozitivno odrazile na tradicionalne porodične vrednosti, zdravstveno stanje i zaštitu reda i mira.

03 Pored toga, Evropljani su generalno daleko zadovoljniji svojim životima nego 1991. godine. Pozitivniji stav javnog mnjenja prema promenama koje su se dogodile od pada Berlinskog zida do danas je posebno uočljiv u zemljama Centralne i Istočne Evrope. Na primer, 1991. godine je samo 12% građana Poljske ocenilo zadovoljstvo životom sedmicom ili više na skali od 10 poena. U jednom novom istraživanju, 56% Poljaka ocenjuje svoj život pozitivnom ocenom (od sedmice pa naviše). Takođe je od 1991. dramatično poraslo zadovoljstvo Istočnih Nemaca životom u Nemačkoj – mada su među anketiranima daleko brojniji oni koji žive u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, nego među onima koji žive na teritoriji nekadašnje Zapadne Nemačke.

04 Evropljani danas izražavaju snažnu podršku uživanju prava koje im je obezbedila demokratija, uključujući pošteno pravosuđe, rodnu ravnopravnost i slobodu govora. Većina u svih 14 anketiranih država EU zastupa stav da su ove tri osobine liberalne demokratije za njihovu zemlju „veoma važne“. Međutim, intenzitet podrške je niži kada se radi o drugim aspektima demokratije, kao što su verske slobode i civilno (građansko) društvo. Podrška demokratskim pravima uglavnom je veća u Zapadnoj nego u Istočnoj Nemačkoj ili Centralnoj Evropi. Rusi i Ukrajinci podržavaju pošteno pravosuđe i rodnu ravnopravnost, premda u manjoj meri podržavaju slobodan rad opozicionih stranaka.

05 Mnogi Evropljani su nezadovoljni načinom na koji funkcioniše demokratija, ali tu postoje prilične razlike među samim zemljama članicama EU. Oni koji žive u Švedskoj se najpozitivnije izjašnjavaju o stanju demokratije u svojoj zemlji (zadovoljno ih je 72%). Takođe je zadovoljna i većina ispitanika u Holandiji, Poljskoj, Nemačkoj, Litvaniji i Češkoj.

Sa druge strane, otprilike dve trećine ili više ispitanika iz Grčke, Bugarske, Britanije, Italije i Španije nije zadovoljno stanjem demokratije u svojoj zemlji. Rusi i Ukrajinci su takođe „ne tako zadovoljni“ načinom na koji funkcioniše demokratija u njihovim zemljama.

Većina ispitanika širom Evrope izražava skepsu da je od naroda demokratski izabrane zvaničnike uopšte briga šta „obični ljudi poput njih“ misle, ali takođe kažu i da glasanje pruža priliku da se (na izborima) izjasne o radu vlade.

06 I dok stav javnosti prema pojedinim EU liderima varira, Evropljani najviše veruju dosadašnjoj nemačkoj kancelarki, Angeli Merkel. U 14 zemalja EU, medijana od 57% je iskazala kako ima poverenje u sposobnost Merkelove da učini ispravne stvari u vezi sa vođenjem svetske politike. Stavovi o francuskom predsedniku Emanuelu Makronu su više pomešani, dok od anketiranih sa evropskog kontinenta ruski predsednik Vladimir Putin i mađarski premijer Viktor Orban dobijaju uglavnom kritike koje nisu pozitivne.

07 Mladi širom Evrope razlikuju se od svojih starijih po mnogim ključnim pitanjima, uključujući i pitanje da li će budućim naraštajima biti finansijski bolje nego što je njihovim roditeljima, da li su zadovoljni ukupnim smerom svoje zemlje i da li cene to što su u mogućnosti da koriste Internet bez državne cenzure.

Na primer, u gotovo svim anketiranim zemljama se pokazalo da je osobama uzrasta od 18 do 34 godine sloboda interneta veoma važna, za razliku od ispitanika starosti 60 i više godina.

08 Isto tako, veća je verovatnoća da će se Zapadni Evropljani pre izjasniti za društvo koje prihvata homoseksualce, nego što će to izjaviti anketirani iz Centralne i Istočne Evrope. Od svih zemalja obuhvaćenih anketom, prihvatanje homoseksualnosti je najviše u Švedskoj (94%), a najmanje u Rusiji i Ukrajini (14%).

Slično tome, oni anketirani koji pripadaju zemljama zapadne Evrope imaju tendenciju da se pozitivnije izražava prema muslimanima i Romima, nego što to imaju anketirani u Srednjoj i Istočnoj Evropi.

09 Ubedljiva većina ispitanika izjavilo je da je rodna ravnopravnost veoma važna. U svim anketiranim zemljama, oko devet od deset punoletnih ispitanika kaže da je veoma važno ili uglavnom važno da žene imaju ista prava kao i muškarci. Međutim, i ovde prednjače žene: u većini anketiranih zemalja, žene će pre nego muškarci smatrati kako je rodna ravnopravnost veoma važna.

U međuvremenu, većina Evropljana je za egalitarni brak – onaj u kojem rade i muž i žena – što anketirani smatraju „zadovoljavajućim načinom života“. Većina Evropljana ne gaji stav da muškarci imaju više prava na posao od žena u „teškim ekonomskim vremenima“, mada značajan deo javnosti izražava to mišljenje u brojnim zemljama Centralne i Istočne Evrope.

10 Samo je šest od 59 političkih stranaka uključenih u istraživanje dobilo povoljne ocene od strane polovine ili više stanovništva u njihovoj zemlji. Tri od tih stranaka nalaze se u Holandiji, gde je zadovoljstvo demokratijom posebno veliko. U celoj anketi je najbolje ocenjena stranka Alijanse 90 /Nemačkih Zelenih (63% pozitivnih ocena). Najniže ocenjena stranka bila je Zlatna zora (XA), krajnje desničarska stranka u Grčkoj (pozitivan stav imalo je tek sedam odsto ispitanika).

Grafovi: Pew

Kompletni podaci  istraživanja (pdf)

Pew Research

Sonijev konkurs za najbolju fotografiju (Sony World Photography Awards)

Nije nepoznato da Sonijev konkurs za najbolju fotografiju (Sony World Photography Awards, SWPA) važi za „malo svetsko prvenstvo“ u ovoj formi vizuelnog izražavanja. Što se tiče kompanije Sony, iako sam konkurs nije “dugovečan” (osnovan pre 12 godina), slovi za možda najzabavniji i najpopularniji, takoreći “pučki”.

„Boje“ (The Colors), Zarni Myo Vin, Mjanmar, otvoreni program, putna fotografija). „Tri žene oslikavaju tradicionalne mjanmarske kišobrane-suncobrane. Ova slika je nastala ciljano, naime, kako bi istakla crvenu, zelenu, plavu i žutu. Kišobrani su neizostavni deo mjanmarske tradicije, a zadatak ovih radnica je da ih svakodnevno oslikavaju. „Kad sam ugledao ove divne kišobrane, inspirisale su me boje i dezeni. Ovu scenu sam snimao u četiri navrata, i bilo je potrebno četiri meseca kako bi se postigao željeni efekat. Ovde u radionici se nalaze i posebno obojeni kišobrani, koji se razlikuju od normalnih kišobrana jer po obodu nisu uokvireni crnom linijom. Na kraju sam dobio idealan kadar – kišobrane, radnice odevene u osnovne boje.” Stranci najviše vole kišobrane od voskiranog pamučnog platna, i pretpostavljaju ih onim tradicionalnim od svile, koji se mahom koriste prilikom lokalnih ceremonija. Svileni kišobrani nisu “šolja čaja” zapadnih turista, jer ih percipiraju kao previše jarke i živopisne.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~∗~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nakon rekordnog broja prijavljenih u 2018. godini, Sonijev Svetski foto-konkurs je na putu da organizuje još jedno uspešno takmičenje. Ovaj otvoreni foto-konkurs je vodeći u svetu. Postoji 12 godina i podeljen je u četiri kategorije: 1. Profesionalna fotografija, 2. Otvoreni program, 3. Omladinska fotografija, i 4. Studentska fotografija. Kako bi primereno obeležila najavu ovogodišnjeg stručnog žirija, Svetska fotografska organizacija je objavila „prve vesnike“ – one koji su se prvi prijavili za nadmetanje u otvorenom programskom delu; organizator nagrađuje najbolje pojedince i njihove fotografije.

Učesnici su imali prilike da podnesu radove u 10 različitih kategorija, koje obuhvataju široku tematsku paletu. Od nadahnjujućih fotografija sa putovanja, do upečatljivih portreta: nemoguće je ne osetiti talenat ovogodišnjih fotografa. Zapažen je, recimo, rad Christi Lee Rogers, poznate po svojim dinamičnim podvodnim fotografijama koje podsećaju na barokna platna.

Ovom prilikom bira se i fotograf(kinja) godine, nezavisno od kategorije u kojoj je konkurisao. Njoj (njemu) će pripasti nagrada od 5000 dolara i Sony digitalna oprema za obradu slike. Pobednici pojedinačnih kategorija takođe će dobiti foto-opremu ovog proizvođača.

Fotograf i producent Mike Trow, koji predsedava žirijem za ocenu profesionalne fotografije, imao je i par reči za kandidate. „Moj savet učesnicima je da pažljivo odaberu kategoriju, kao i da veruju u svoju priču. Pokažite kako vi izvorno vidite svet i izbegavajte klišee. Tehnike i stilovi fotografije zadobijaju na sve većoj avanturi i dinamici, pa je neophodna i tehnička izvrsnost. Da biste impresionirali ovaj žiri sastavljen od prestižnih poznavalaca fotografije, organizator će vam pružiti najbolje uslove, uz mogućnost da svoj rad uredite tako da on bude koherentan, dinamičan i lep.”

Već prvi nagoveštaji kvaliteta ovogodišnjih fotografija pokazuju kako će žestoka biti ovogodišnja konkurencija.

“Culture” (Hasan Torabi, Iran, otvoreni program, u kategoriji portreta). “Svrha ove fotografije je prikazati iranske žene i iransku kulturu ili tradiciju.”

∗

„Bašta u Brukgrinu“ (Tonino Vikari, SAD, otvoreni program, pejzaž). “Sve što mogu reći je da je magija pejzažnog vrta savršen primer kako čovek i priroda mogu živeti zajedno u harmoniji i miru.”

∗

„Bazen“ (Patrik Selečkei, Mađarska, otvoreni program, arhitektura). “Snimak bazena iz vazduha u Mađarskoj, Budimpešta.”

∗

“Kralj ledenog zamka” (Silvija Mišel, Švajcarska, otvoreni program, putna fotografija). „Volim da sa svojim psom idem u nove avanture. Spavanje u iglou bila je jedna od njih. Kad smo prvi put ušli u iglo, moj pas Rasta je odmah skočio na kože prostrte po patosu i pozirao mi kao da se tu nalazio oduvek. Osećao se vrlo ugodno u eskimskoj kućici.  Tek što smo ušli, a već je skočio na ovčje kože i legao. Delovao mi je tako nekako – kao naslov ove fotografije. U tom trenutku sam škljocnula i slika je snimljena. Putovanje je toliko zabavnije ako je sa dobrim prijateljem. Slika je snimljena 1. januara 2018. u Igludorf Zermattu. “

∗

„Jutarnje svetlo“ (Aleksandar Rešnija), Rusija, otvoreni program, putovanje). „Jutarnja sunčeva svetlost kroz lukove džamije i verskog kompleksa Tadž Mahal u Agri, Indija, mart 2018. Teško je pronaći osobu koja nije čula za Tadž Mahal – najpoznatija i jedna od najposećenijih atrakcija u Indiji. Čak i ako stignete pre zore, iznenadićete se koliko ljudi želi da bude među prvima koji će uhvatiti klasično prepoznatljiv prizor mauzoleja. Međutim, na ogromnoj teritoriji kompleksa možete pronaći ostrvca koja odišu tišinom i spokojem. Ova slika je snimljena u džamiji u zapadnom delu parka. Svideo mi se kontrast između impozantne arhitekture i trenutka u kojem se obavljaju svakodnevni poslovi. Predivno jutarnje svetlo udahnulo je dušu ovoj sceni.”

∗

„Harmonija“ (Kristi Li Rodžers, Sjedinjene Države, otvoreni program, fotografija pokreta). „Snimljena pod vodom na Havajima, ova slika je deo moje Kolekcije Muza. Ono što me je pokrenulo bila je perspektiva dobijena van vode, sa pogledom u nju, uz korišćenje bazena kao „platna“, i uz upotrebu sasvim prirodnih efekata poput prelamanja svetlosti i „uvijene“ stvarnosti, kao i parametara koji se uoptrebljavaju prilikom pravljenja noćne fotografije… sve to kako bih zaista mogla da kontrolišem “svoju svetlost” na fotografiji koju pravim. Slika predstavlja prijatno i mirno mesto (za koje pretpostavljam da postoji), gde se možete slobodno prepustiti i iskusiti lepotu koja vas okružuje… Što i svima drugima želimo.”

∗

„Igra na ledu“ (Marco Marcone, Italija, otvoreni program, kultura). „Jamal (Sibir). Aprila 2018. Neneti su i pre toga morali da se suočavaju sa pretnjom od izumiranja, podnoseći teške izazove kolonijalnih upada, građanskog rata, revolucije i prisilne kolektivizacije. Danas im je pastirski način života ponovo ozbiljno ugrožen. Nenetske zajednice su pod Staljinom podeljene u brigadirske grupe, a potom primorane da žive kolektivno na imanjima i selima koja se nazivaju kolhozi. Svaka brigada bila je dužna da plaća jelenjim mesom, što je bio vid poreza. Deca su bivala odvajana od porodica i slata u internatske škole, gde im je bilo zabranjeno da govore svoj jezik. Raspadom komunizma, mladi punoletni Neneti su počeli da napuštaju svoja sela zarad odlaska u gradove, što je trend prisutan i danas. Kada se već obru u urbanim sredinama, po pravilu osećaju kako je gotovo nemoguće prilagoditi se životu izvan cikličnih ritmova tundre; uz to, među onima Nenetima koji su prešli u gradove je visok procenat onih koji pate od alkoholizma, nezaposlenosti i problema s mentalnim zdravljem.”

∗

„Okovan morskim ledom“ (Marco Gaiotti, Italija, otvoreni program, pejzaž). “Sante u zamrznutom morskom ledu Svalbarda.”

∗

“Zevanje” (Sohail Inzaman, Indija, otvoreni program, fotografije prirode i divljine). „Fotografija je nastala tokom leta, tog dana temperatura je bila oko 40 stepeni Celzijusa. Kretali smo se prema zoni 2 u Nacionalnom parku Đalana u potrazi za hijenama, i tada smo je videli blizu svog brloga. Zatekli smo se baš blizu, mirno smo sedeli i gledali se. Znamo da se pojavljuju i noću a i danju, danju su u svom skloništu, skrivajući se do zalaska sunca. Imao sam sreće što smo susreli odraslog mužjaka, i to u neposrednoj blizini automobila. Želeo sam snimak sa zemlje, a da bih ga dobio morao sam da se nagnem do tog automobila uz podršku svog suvozača. Bilo je to i uz dozu izvesnog rizika, ali bio sam srećan kad sam je uhvatio dok zeva, što je prizor učinilo opčinjavajućim. A bio je tako sjajan osećaj videti ovakvu životinju u svom prirodnom staništu, tako blizu nama.”

∗

„Voz kamila“ (Pang Xiao Zhong, Kina, otvoreni program, fotografija pejzaža). “Pustinjske kamile, u zalazak sunca, fotografisane u Sinđjangu.”

∗

„Mihal Navratil u Bilbau“ (Pedro Luis Ahuriaguera Saiz, Španija, otvoreni program, kategorija slike pokreta. „Češki skakač Mihal Navratil pravi jedan od svojih skokova pokraj Gugenhajmovog muzeja u Bilbau, u sklopu svetskog takmičenja RedBull Cliffdiving 2018. Ova slika prikazuje niz kadrova kompletnog skoka sa platforme. To je slika koja nam nešto govori iz više aspekata. S jedne strane, možemo ceniti prijateljstvo koje postoji između skakača u tako zahtevnom takmičenju s oštrom konkurencijom, a sa druge strane, takođe, možemo uočiti interesovanje sportista za hvatanje i deljenje ovakvih jedinstvenih trenutaka; možda su ovakvi i slični prizori uobičajeni u krugu njihovih prijatelja, na društvenim mrežama i profilima koji imaju milione pratilaca; u svakom slučaju, to je bez sumnje naznaka koliko su životi svih nas uronjeni u digitalno društvo 3.0. Sa druge strane, gledati ovakve skakačke figure, tako savršene i skladne, i to u jedinstvenom okruženju muzeja Gugenhajm Bilbao – teško da ikoga ostavlja ravnodušnim. Ideja o tako spektakularnom „ispucavanju“ kadra mi se vrzmala po glavi, a kada je dan takmičenja konačno došao – nakon što sam obavio nekoliko testova, i kada sam podesio brzinu snimanja i ostale parametre – došao je i taj „trenutak savršenstva“: skok Navratila je odradio sve ostalo.”

∗

„Kaluđerice na putu“ (Poli Rusin, Britanija, otvoreni program, ulična fotografija). „Odlučio sam da fotografišem časne sestre dok sam bio u Rimu, a poslednjeg dana sam naišao na ove dve kaluđerice; izgledale su tako kul s naočarima za sunce, i to u momentu dok razdragano prave selfije. Pozicionirao sam se ispred njih i napravio nekoliko snimaka, uz lagano premeštanje kako bih osigurao da mobilni telefon bude jasno odvojen od zgrada u pozadini. Bio sam uveren da su nesvesne mog prisustva, iako sam bio udaljen samo par metara od njih, ali kako sam pogrešio. Čini se da im to nije smetalo, pa smo uzajamno razmenjivali osmehe i mahanja, koračajući razdvojenim stazama. Obožavam ovaj snimak jer pokazuje da su monahinje tako slične nama, ‘običnim’ ljudima, kada smo na odmoru.”

∗

„Ples u podnožju planine Julong“ (autor Xin Cheng, Kina, otvoreni program, pejzaž). „Četiri dana sam čekao dobar trenutak u podnožju planine Julong. Bilo je prilično lepo kada su lokalci zaplesali na “crvenoj bini”, nasuprot planini u pozadini, na kojoj se videla ledena kapa.”

∗

„Nasuprot suncu“ (autor Gaetano Dario Gargiulo, Australija, otvoreni program, fotografija prirode i divljine). „Plivanje kroz konope odbačenih mreža je prilično česta pojava u vodama Novog južnog Velsa u Australiji. Mreže su omiljeno mesto za kolonije šarolikih vrsta morskih konjica, i zato mi ronioci ove napuštene ribarske nazivamo „hotelima za morske konjice“. Zaronim u zoru ili sumrak, da bih u blizini tih mreža mogao da, pri najboljem dnevnom osvetljenju, uhvatim morske konjice. Ova slika je snimljena u podnožju mreže (na dubini od tri metra) neposredno pred zalazak sunca. Morski konjic je lebdeo tačno nasuprot suncu, pravo ispred mog objektiva. Tada sam okinuo, jedno 2-3 puta, pre nego što je nalet vode učinio da se nađem preblizu mreži: ove životinjice su primetile moje kretanje pa su se udaljile. Žuta boja ovih morskih konjića nije takva retkost, iako je najrasprostranjenija bela. Obično žive na belim sunđerima. “

∗

„Kružna ploča ili vašarska zabava“ (Nikolas Džons, Britanija, otvoreni program, ulična fotografija). “Pogled odozgo bi na prvi pogled mogao biti pogrešno percipiran kao kružna ploča, ali ovo je ranojutarnji prizor zabave na vestonskoj plaži Super Mare.”

∗

„Tamo gore“ (Kristofer Komezo, Filipini, otvoreni program, portretiranje). „Ovo je snimljeno tokom mog putovanja u Indiju na njihovom festivalu Holi. Video sam ovog indijskog dečaka kako se skriva u sušilici za veš: iskoristio sam priliku da napravim ovu fenomenalnu crno-belu fotografiju.”

∗

„Banket za Purim haver“ (Sebastien Leban, Francuska, otvoreni program, ulična fotografija). „Ova fotografija prikazuje proslavu u jevrejskoj verskoj školi tokom Purim havera, u jednom ultra religioznom jerusalimskom kvartu Mea Širim. Fotografija je nastala drugog marta 2018. Purim obećava spas Jevrejskog naroda iz Hamana, koji je planirao da ubije sve Jevreje. Ovo se događalo u drevnom Perzijskom carstvu Ahemenid. Priča je zapisana u biblijskoj knjizi Ester (Megillat Ester). Na ovaj poseban dan koji se širom Izraela slavio kao ogroman festival (uz nošenje kostima i ulične zabave); tada vernici moraju da ispune nekoliko zadataka, poput dobročinstva za siromašne, organizujući prigodan banket i – dužni su da se napiju do mere  kada više nisu u stanju da razlikuju ispravno od pogrešnog. Mea Shearim je izuzetno izolovani deo grada, kojem nije nimalo lako pristupiti i fotografisati. To je kvart gde vernici žive odvojeno od ostatka izraelskog društva, u jednom veoma snažnom zajedničkom bitisanju. Ultra ortodoksnih jevreja danas u Izraelu ima skoro milion. Većina njih je zaista siromašno jer ne rade i provode čitav dan proučavajući Bibliju. Stopa plodnosti je ogromna: 6,9 dece po ženi, pa je rodno razdvajanje (tj. odvojenost polova) veoma prisutno. Ova verska zajednica je, zahvaljujući svom sve većem broju i desničarskoj vladi, stekla veliku političku moć tokom prethodnih godina, unoseći sve religiozniju perspektivu u izraelsku demokratiju.” (Purim je praznik koji pada u poslednjem mesecu jevrejskog kalendara, 14. dana meseca Adara. Purimske proslave su poznate po velikoj količini radosti, veselja, druženja i maskiranja, što purimskim zabavama daje posebnu čar, a uz to podseća i na jedan od aspekata simbolike praznika.

Reč Purim dolazi od reči pur, što u prevodu znači „kocka“, ili „žreb“. Naziv praznika upućuje na istorijsku podlogu koja stoji iza njega: naime, praznik Purim održava sećanje na čudesno oslobođenje jevrejskog naroda od planiranog progona persijske vlasti u 5. veku pre nove ere).

∗

„Letnje jutro“ (Metju Katel, Britanija, otvoreni program, fotografija prirode i divljine). „Jelen uhvaćen u cik zore jednog maglovitog letnjeg jutra u parku Bushy u blizini Londona u Britaniji. U poslednje tri godine pratim jelene koji borave u londonskim parkovima, a leto mi je najdraže doba godine za fotografisanje. Jeleni bacaju rogove početkom svake godine, a zatim im se vraćaju tokom letnjih meseci.

Dok rogovi izrastaju, prekriveni su slojem zaštitnog „baršuna“ koji izgleda zadivljujuće pod svetlom ranog jutra. Tokom letnjih meseci, to znači da napuštate kuću u četiri ujutru, kako biste sebi obezbedili dovoljno vremena da nađete jelena pre nego što sunce izađe previsoko. Tog jutra se nad parkom nadvio predivan sloj magle, obogaćujući prizor nečim eteričnim. Nakon što sam pronašao krdo, pratio sam ovog jelena neko vreme, dajući mu vremena da se navikne na moje prisustvo. Zadovoljio se ispašom na još zelenoj travi. S obzirom na spokojstvo kojim je odisala ta scena, odlučio sam da ovaj kadar odaberem za svoju kompoziciju, a ne da „uskočim“ u portretski kadar. Dok se sunce sve više izdizalo nad krošnjama, okrenuo je glavu ka svetlosti i ja sam okinuo. “

Ukoliko želite da učestvujete na narednom 2020 Sony World Photography Awards, osećajte se slobodnim da pošaljete svoj rad.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~∗~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

Profesionalci: nagrade za radove nastale profesionalnim bavljenjem fotografijom

Otvoreni deo:  nagrađivanje izuzetnih slika pojedinaca

Mladi: nagrađivanje najboljih fotografija talentovanih pojedinaca (12-19)

Studentska fotografija – Obezbeđivanje foto-platforme za studente širom sveta uz međusobno umrežavanje/razmenu vizuelnog sadržaja

∗

World Photography Organisation

 

Dečja književnost Istoka i Zapada

“Od svih stvari na svetu, knjige sam voleo najviše.” Tesla

Oktobar je u Srbiji mesec knjige, a na beogradskom Sajmu susret “lepog i korisnog” prođe na obostrano zadovoljstvo – kako čitalaca tako i prodavaca. U tom smislu, a u susret ovom događaju, evo i pokoja reč o prodaji knjiga “na Istoku i Zapadu”: u Sjedinjenim Državama i Kini. Uzgred, možda nije loše napomenuti kako se na ove dve strane sveta najbolje prodaju knjige koje spadaju u – dečju literaturu.

Tokom poslednjih deset godina kinesko tržište knjiga je svake godine raslo za 19%. Izdavaštvo i prodaja su u 2018. godini zabeležili rast od 14,55%, posebno zahvaljujući dinamizmu koji postoji u biznisu pisanja i prodaje dečjih knjiga.

Kina je glavni kupac i ljubitelj inostrane literature. Međutim, neke su knjige veoma uspešne u zemlji u kojoj su stvorene, ali se možda ne „izvoze dobro“, drugim rečima, možda nisu dobro prilagođene drugim kulturama ili kontekstima. Ovo je jedan od glavnih razloga zbog kojih pažnju pisaca treba usmeriti na trendove čitanja u Kini, uz predstavljanje načina na koji bi trebalo prevesti svoju knjigu, kako bi potom bila uspešno lansirana u prodaju – u knjižare i na internet portale „Srednjeg kraljevstva“.

Koji čitalački trendovi preovlađuju u Kini?

S obzirom na veličinu ove zemlje, i sve ostalo dolazi u velikim razmerama: Kina ima 220 miliona mladih čitalaca koji imaju manje od 14 godina. Prodaja dečjih knjiga između 2016. i 2017 je porasla za više od 20% i sada predstavlja oko četvrtine svih prodatih knjiga.

U 2018. godini je još 30 miliona kineskih čitalaca, uglavnom onih rođenih devedesetih i 2000-ih, kupovalo u proseku po pet štampanih knjiga svake godine, više nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu.

Naravno, većina njih je mnogo više okrenuto digitalnim knjigama nego što su to stariji čitaoci. I zaista, podaci kažu da je 46% čitalaca digitalnih knjiga rođeno devedesetih godina. Prodaja knjiga se uglavnom vrši putem interneta (porast od 28,82% u 2017. godini), međutim, i prodaja knjiga u knjižarama se takođe povećala za 2,33%.

Žanrovi favorizovani u ovoj kategoriji ostaju uglavnom nepromenjeni: proza (kratke priče, romani), i najprodavaniji su u digitalnoj formi. Sa druge strane, dečja literatura pre svega naginje štampanom formatu.

Ren Djanšun, glavni urednik magazina China Publishers izveštava da je prošle godine u Kini objavljeno 22.834 novih dečijih knjiga, a da je 19.607 naslova ponovo objavljeno (reizdato). Prodaja je u 2017. dostigla promet od 17,55 milijardi juana (2,5 milijarde američkih dolara), što je porast od 3,9 milijardi juana (561 milion američkih dolara) u 2008. godini.

Kina je i dalje glavni kupac inostranih izdanja: 21,68% knjiga na kineskom tržištu jesu prevodi ili se kupuju kao “uvozna roba”, uglavnom iz Sjedinjenih Država i Britanije. Od svih kategorija knjiga, dečja literatura suvereno zauzima prvo mesto.

U Kini dečja literatura preovlađuje u nezavisnim knjižarama u odnosu na distribuciju kroz etablirane knjižarske lance (54,07% kod „indie“ prodavaca, nasuprot 30,38% u knjižarama sa mrežnom distribucijom). Dečje knjige su jedina vrsta literature koja ima ovako dobar prodajni trend.

Drugi aspekt koji je u igri u svim zemljama je to što unutar kineske porodice i dalje istrajava opšti stav da savremene tehnologije nisu uvek dobra stvar za današnje mlade ljude. Roditelji odbijaju da dozvole svojoj deci da ostaju predugo zaokupljena ekranima, monitorima i displejevima mobilnih telefona, pa stoga radije kupuju štampane knjige. Iz tog razloga, knjižarski biznis i izdavaštvo trenutno jednako dobro funkcionišu i u Kini (baš kao i u zapadnim zemljama).

Na Amazonovom vebsajtu na kineskom jeziku je trenutno šest inostranih naslova koji se nalaze na listi 10 najbolje prodavanih izdanja u Kini. Dakle, knjige za decu, i to one iz zapadnih zemalja, imaju značajnog udela u knjižarskom tržišnom kolaču, ali bi uvek trebalo imati u vidu i kakav je značaj prevodilačkog posla, odnosno, koliki je značaj promptnog izdavanja kineskih prevoda aktuelne dečje literature sa zapada.

Evo nekih važnih stavki koje treba uzeti u obzir pri organizaciji prevoda inostrane dečje literature namenjene kineskoj deci.

Inostrana knjiga biva primećena u Kini usled njenog prethodnog uspeha u zemlji porekla, pa joj nije potrebno mnogo reklamiranja. Ali, nemojte biti ni preambiciozni pri proceni potencijala ciljnih kupaca.

Pre nego što razmislite o prevođenju dečje knjige na kineski, ključno je da sami proniknete kako će vaš kineski kupac razumeti ono što treba da mu prevedete.

Važno je koristiti ispravne marketinške kanale i analizirati uobičajene marketinške metode zemlje izvoznice, kako bi se sigurno integrisale na kinesko tržište.

Možda bi bilo korisno posmatrati trendove knjiga konkurenata i analizirati čitaoce na tržištima na kojima vaša knjiga ima dobre rezultate. Takođe, praćenje komentara i pregleda na internetu može doprineti boljem razumevanju sklonosti čitalaca, njihovih očekivanja i ponašanja.

Prevod dečjih knjiga na kineski i limitiranje uvoza štampanih izdanja sa zapada

Iako je potražnja za zapadnim knjigama u Kini prilično obećavajuća u smislu profita, to tako neće ostati još zadugo. Nažalost, usled američko-kineskih trgovinskih trvenja, kineske vlasti prinuđene su da kontinuirano usporavaju prihvatanje strane literature i ograničavaju kvotu uvezenih dečjih knjiga.

Zapadne izdavačke kuće privučene su kineskim tržištem, naime, i zbog toga što je stanovništvo ove zemlje uglavnom pismeno. Velika je potražnja za literaturom iz inostranstva, ali samo najbolji prave one astronomske tiraže. Međutim, uskoro možda neće biti gotovo nikakve šanse da budu objavljivani u Kini – osim ukoliko knjiga ne bude superbestseler i u zemlji iz koje potiče.

Kako objaviti knjigu u Kini

Postoje dva rešenja za nekoga ko želi da „izveze“ svoju knjigu na inostrano tržište (Kinu): ili da radite kao samostalni izdavač, ili ćete to učiniti u saradnji s izdavačkom kućom kako biste uspeli da objavite knjigu u Kini. Druga opcija je češća i za autora najkomfornija.

Po drugom scenariju, izdavač zemlje porekla bira stranu izdavačku kuću (u ovoj situaciji, kinesku). Tada će domaća izdavačka (matična) kuća stvoriti ugovor o partnerstvu koji će uokviriti komercijalni odnos sa kućom zemlje odredišta (Kina). Autor i dve izdavačke kuće zajedno će rešiti ukoliko ima bio kakvih pitanja vezanih za autorska prava.

Za jedan bestseler je uobičajena pojava da nema nekog posebnog uspeha nakon što je preveden i objavljen na drugom mestu. Stoga je od suštinskog značaja da se delo pravilno prevede. Odabir prevodioca jeste onaj glavni korak jer će upravo on(a) garantovati kvalitet izražavanja izvornih ideja prisutnih u originalu, ali predstavljenih na način koji je najprecizniji i najprigodniji za kinesku čitalačku publiku. Iz tog razloga bi prolazak originala kroz profesionalno sertifikovanu prevodilačku firmu bilo idealno rešenje – iz preventivnih razloga – to jest da ne dođe do iskrivljavanja piščeve poruke.

Ključne tačke pri prevodu dečjih knjiga

Više od samo jednog profesionalnog prevodioca, prevodilačka agencija može pružiti grupnu ekspertizu, sastavljenu od više stručnjaka koji rade na istom projektu. Ova vrsta usluge pruža značajnu uštedu vremena i omogućava ljudima da imaju koristi od stručnosti i saveta nekoliko ljudi a ne samo jednog čoveka; na taj se način postiže veća objektivnost pri prevođenju dečjih knjiga, kao i pravilnog značenja izraženog u pojedinim (ključnim) odlomcima.

Sve u svemu, prevođenje knjiga je nešto više od prostog prelaska sa jednog jezika na drugi. Potrebno je vremena, istraživanja i truda da bi se u svemu poštovao autorov stil, kao i da se shvati tržište na koje ulazite, posebno kada je ono namenjeno mladoj publici.

Kejt Černavina iz Hi-Com Asia (autorka ovog teksta) preporučuje da kontaktirate HI-COM ukoliko želite da lansirate svoju knjigu u Kini i potražite pouzdanog partnera za prevođenje. Njen tim je uvek na raspolaganju za konsultacije, besplatnu ponudu i stručni savet.

The Children’s Book market in China: statistics and translation challenges

Inače, istraživanje tržišta pokazuje porast prodaje dečje literature, dok je celokupno tržište ostalo približno nepromenjenog obima i profita.

U nedavnoj prezentaciji o najnovijim trendovima u kupovini knjiga, Kristen Meklin (Kristen McLean), izvršna direktorka za razvoj poslovanja kompanije NPD Books je izjavila da prodaja dečje literature (knjige, priče, pesmarice, slikovnice, bojanke) ostaje stabilna na uglavnom po obimu nepromenjenom tržištu. Iako je prodaja knjiga manja za 3%, što je pokazalo istraživanje tržišta NPD Grupe, prodaja prvih 100 najprodavanijih naslova uvećala se za 23%, otkrivajući da je tržište, iako nepromenjeno po obimu prodaje, najisplativije ukoliko ste pisac koji ulazi u top 100, dakle – isplati se ali tek ako ste u samom vrhu (ovde je reč o Sjedinjenim Državama).

“Čitanje/kupovina knjiga za one najmlađe (u najranijem periodu detinjstva) dobro napreduje”, primetila je Meklinova, iako je ukupna prodaja knjiga, koja iz godine u godinu pokazuje sve veći rast, u poslednjih nekoliko godina biznis sa trenutno “prilično ravnom krivuljom”. Više od 50% anketiranih roditelja redovno čita naglas svojoj deci u dobi do pet godina, iako ovi procenti počinju da opadaju kada deca krenu u školu, a potom počnu i sama da čitaju. Samo 7% roditelja čita naglas  svojim tinejdžerima, deci uzrasta od 12 do 14 godina (što je, u neku ruku, i poprilično normalno, prim. prev.).

Ali, nezavisno čitanje („nenamensko“) je u padu, dodaje Meklinova, spekulišući da je uzrok ovom trendu dominacija mobilnih telefona i druge distrakcije (ometanja) koja “umanjuju količinu vremena koju deca imaju za samostalno čitanje”.

Blagi pad doživljava čitanje-kupovina knjiga za decu uzrasta od osam do 12 godina, uz nepromenjeno stanje u obimu čitanja onih u dobi između 12 i 18 godina. „Milenijumovci“ su generacija trenutno najsolidnijih čitalaca, kaže Meklinova: 53% njih izjavilo je da je posećivalo biblioteke u poslednjih 12 meseci, u poređenju sa 43% bejbi bumera i 45% „Iksera“ („generacija Iks, koja prethodi milenijumovcima; nazivaju je i „generacijom Y“).

Ali, izgleda da svi ovi čitaoci, nevezano od njihovog uzrasta, ne čitaju knjige na „eskapistički“ način, kao sredstvo kojim postižu „bekstvo“ od svakodnevice, pokazuju rezultati NPD-a. Upoređujući procente iz 2018. godine sa godinom pre (2017), ispostavilo se da ljudi radije čitaju kako bi pronikli u svet koji ih okružuje, i u njemu se što bolje orijentisali. Čitanje beletristike je u 2018. godini neznatno smanjeno u odnosu na 2017. godinu, dok je „neknjiževna“ (faktografska) književnost neznatno porasla na tržištu knjiga za decu: čitanje beletristike je smanjeno za 3%, a faktografske knjige za 1% (u oblasti omladinske tj tinejdžerske knjige); što se tiče književnosti za omladinu u dobi od 12 do 18 godina, ona je pala za 2%, ali je i faktografska knjiga (nonfiction) namenjena ovom uzrastu porasla za 2%.

Knjige o društvenim pitanjima, putopisne/ religijske, knjige o igrama i raznim „opuštajućim“ aktivnostima, kao i one edukativne pokreću rast dečije literature sa faktograskom građom (enciklopedije, knjige o prirodi, životinjama, naučno-popularne itd), a prodaja u tim specifičnim kategorijama iznosi između 5% i 10%. Popularne teme u savremenoj dečjoj literaturi uključuju knjige o rodnom osnaživanju, STEAM oblasti (STEM oblasti plus umetnost), velnesa i društvenih tema; tu su još i knjige koje pripadaju klasicima, humoristična literatura, kao i ona koja pripada određenoj (relativno bliskoj) epohi (ovo nisu istorijske knjige već one koje anglosaksonci nazivaju „nostalgičnom“ literaturom, što bi se reklo – „knjige moga zavičaja“).

Paradoksalno je da, iako pada prodaja knjiga iz oblasti fantastike i naučne fantastike, raste prodaja knjiga sa grafičko-slikovnim sadržajem: sveukupno gledano, ova je kategorija narasla za 12%, ali su grafički romani za mališane-čitaoce zabeležili porast od 33%; četrdeset odsto prodaje američkih slikovnih izdanja u 2018. godini bili su naslovi koji pripadaju literaturi za mlade, a pratili su je Manga strip-izdanja (26%) i ona o superherojima (12%).

Kristen Meklin je napomenula da se ovde ne radi samo o najnovijim (frontlist) knjigama kojima dobro ide, već i o klasičnim naslovima, poput knjiga Dr. Seussa, koje su se takođe dobro prodavale u 2018. godini – bolje nego prethodnih godina. U celini uzev, izdavački katalog starijih knjiga koje se još uvek štampaju (backlist) predstavljao je gotovo 62% prodaje knjiga u 2018. godini, što je skok od preko 4% u odnosu na 2015. godinu; u sektoru dečje knjige, starije knjige su 2018. godine iznosile 73% prodaje, što je 6% više od prodaje u 2015. godini (67%). Prodaja najnovijih izdanja za decu je u 2018. godini bila nešto preko 26% ukupne prodaje.

Knjige prilagođene velikom (i malom) ekranu odlično se kotiraju na tržištu. Prema Kristen Meklin, od 10 najbolje prodavanih knjiga za mlade između 12 i 18 godina u 2018. godini, „zvezde koje su zablistale“ – Endži Tomas, Dženi Han i Beki Albertali – sve tri su bile autorke čije su knjige prošle godine doživele i svoju ekranizaciju. Knjige nekoliko drugih pisaca s ove top 10 liste najbolje prodavanih su već ranije ekranizovane (Džon Grin, Kasandra Kler, S.E. Hinton, Lois Lauri i Markus Zusak).

Što se tiče kretanja na ukupnom ABA tržištu (American Booksellers Association, Američka asocijacija prodavaca knjiga), blagi je rast doživela i prodaja broširanih izdanja ali i onih u čvrstom povezu. Prisutan je i kontinuirani pad prodaje e-knjiga, koji je smanjen za 10% u odnosu na 2013. godinu, a samo u prošloj godini taj je pad iznosio četiri odsto. Meklinova, međutim, kaže i da je „tržište digitalnim audio-knjigama upravo eksplodiralo“: U periodu od 2017. do 2018. godine, prihodi od prodaje digitalnih audio-knjiga su uvećani čak za 37%. Meklinova je to pripisala „audio-revoluciji“, misleći tu i na privatna vozila u koja se danas ugrađuje daleko naprednije ozvučenje, dok je akustika enterijera drastično poboljšana; uz to, audio-knjige su kompatibilnije sa pametnim telefonima, pa je sada tako lako imati svoju „audio-biblioteku“ u džepu, to jest u kolima.

Ipak, nezavisne knjižare i dalje rade uspešno – i to uspešnije od ostalih, dodala je ona, otkrivši podatak da od 2.524 prodavnica učlanjenih u Američko udruženje knjižara, 149 ih je potpuno novih, dok je prihod ABA prodavnica u 2018. godini porastao za 5%. ABA prodavnice “dominiraju tržištem”, kaže Meklinova, iako je Amazon i dalje suvereno na vrhu, uz Walmart i Target koji ga slede u stopu.

McLean je porast tržišnog udela ABA knjižara pripisala onim nezavisnim izdavačima koji su se uspešno prilagodili duhu vremena, postajući „hibridni prodavci onlajn knjiga kao i knjiga u konkretnim knjižarama“. Ona je istakla da potrošači žele pogodnosti koje idu pod ruku s kupovinom putem interneta, ali takođe cene i “iskustvo pravih knjižara, pre svega onih na lokalu – u njihovom komšiluku“.

Ona procenjuje da bi u perspektivi knjižari trebalo da očekuju dalje sažimanje tržišta jer bestseleri i dalje dominiraju, premda se čini da ovaj trend više utiče na kategoriju knjiga za odrasle nego na dečje knjige, s obzirom na stalni porast prodaje starijih izdanja dečje literature. Prodaja naslova za mlade uzrasta od osam do 12 godina u svim kategorijama će biti na silaznoj putanji usled nedostatka doštampavanja, uz smanjenje prostora koji će im biti obezbeđen na policama knjižara. Ona, i pored svega, predviđa da će se tržište e-knjiga stabilizovati, jer je prodaja audio-knjiga i dalje u porastu, zahvaljujući boljem digitalnom audio-sadržaju i njegovoj distribuciji.

“Kada je reč o prodaji, opšte uzev sam optimistična; tržište dečje literature zaista pokazuje žilavost”, rekla je ona. “U ovom slučaju, prisutni su snažni dokazi da ljudi još uvek cene dečju literaturu, a ovo tržište će i dalje biti uspešno, posebno literatura namenjena najmlađima. Literatura za uzrast od 8-12 (ili 7-11, nezavisni nivo čitanja) doživljava pad, što izaziva zabrinutost. Potrebno nam je da među decom ovog uzrasta svesrdno podržimo svakodnevno čitanje. Na kraju krajeva, čitanost knjiga namenjenih onima u dobi između osam i 12 godina predstavlja važan pokazatelj budućnosti tržišta knjiga.”

 

Claire Kirch, Publishers Weekly

Vislava, ili o mlađem bratu ozbiljnosti

I prefer conquered to conquering countries.
I prefer having some reservations.

I prefer Grimms’ fairy tales to the newspapers’ front pages.
I prefer leaves without flowers to flowers without leaves.

I prefer exceptions.
I prefer to leave early.

I prefer moralists who promise me nothing.

∗  ∗  ∗

Humor je mlađi brat ozbiljnosti. Poput kosmičkog Jaceka pored kosmičke Agate. Između brata i sestre vlada neprestana napetost. Ozbiljnost gleda na humor sa visina starešinstva, humor zbog toga ima komplekse i u dubini duše bi hteo da bude smiren kao ozbiljnost, što mu, na sreću, ne polazi za rukom. U biografijama humorista (u ovom slučaju u biografskim beleškama gore pomenute antologije – mada je to samo izuzetak koji potvrđuje pravilo) opažam neprestanu, premda beznadnu autorovu težnju za bavljenjem ozbiljnim stvaralaštvom. Takoreći svaki humorista ima na svom računu nekakve tužne romane ili drame, koji su „otišli u zaborav“ i tek humorističnost, koja je često tretirana marginalno, „donela mu je trajno mesto u književnosti“. Dosad još nisam čitala biografiju u kojoj bi stajalo obrnuto: „Pisao je bez uspeha tomove humoreski i brojne farse, ali je tek romanom iz života srednjoevropskih seljaka osigurao sebi besmrtnost…“

Zanimljivo!

Identična stvar stoji sa glumcima. Svaki komičar potajno sanja da odigra tragičnu ulogu. Međutim, još nisam čula da nekada u kafani tragični autor uzvikne: Onaj kreten (na jeziku glumaca uvek se radi o direktoru pozorišta) opet me tera da igram Hamleta! Onom tupavku ne pada na pamet da sam rođen za… “šaljivčinu”.

Ozbiljnost i humor smatram jednakim vrednostima i željno iščekujem trenutak kada će ozbiljnost početi da zavidi humoru. Na primer, humor ima različite nijanse, dok ozbiljnost ne podleže nikakvim klasifikacijama, iako bi trebalo.

Gospodo kritičari, s obzirom na to da se služite terminom „apsurdni humor“ uvedite i paralelni termin „apsurdna ozbiljnost“. Pravite razliku između istančane i primitivne ozbiljnosti ili između bezbrižne i one galgenhumorne. Ne samo kritika već i publicistika koristi iz sve snage životvoran termin pure-sense. A zar ne bi trebalo istražiti – kako u životu tako i u umetnosti – neozbiljnu ozbiljnost? nepristojnu ozbiljnost? duhovitu ozbiljnost? ružičastu ozbiljnost?

Sa zadovoljstvom bih čitala o „snažnom osećanju za ozbiljnost“ mislioca X, o „biserima ozbiljnosti“ Igrekove poezije, o „šokantnoj ozbiljnosti“ avangardiste Zeta.

Valjda će neko od recenzenata konačno napisati da „slab komad dramskog pisca N. N. spasava šampanjska ozbiljnost epiloga“, ili, da „u pesmicama pesnikinje V. Š. dolaze do reči akcenti nenamerne ozbiljnosti“?

I, zbog čega u humorističkim časopisima dosad nema kutka za ozbiljnost?

Uopšte – zašto imamo toliko humorističkih a tako malo ozbiljnih časopisa?

∗  ∗  ∗

∗  ∗  ∗

Vislava Šimborska: „Francuski humor“ (Iskre, Varšava, 1971.)

Najmiroljubiviji rat ikada: slučaj malog Hansa

Evo kako treba voditi svaki rat.

Slučaj “viski-rata” je duhoviti, miroljubivi, dobrim vibracijama vođen sukob koji se tokom 80-ih godina prošlog veka “razbuktao” između Kanade i Danske. Rat je vođen oko malog ostrva Hans, a trajao je čitavih 30 godina. Pitanje na forumu Quora postavila je Ejndžela Braun, koja je želela da zna “koji je rat u istoriji rezultovao najmanjim brojem žrtava i najmanjim razaranjima”.

Teritorijalnost je čudna stvar. Imaju je psi, deca, i neretko čitave države. Vodite kafanicu na starom Smederevskom putu, i mislite da je negde između Ritopeka i Zaklopače “pravo mesto za vas”. Upravo je to lokacija vaših snova – ali, avaj! – lokacija je to na kojoj međumesna međa nije najjasnija. Katastri su konfuzni, svedočanstva meštana još konfuznija, a nikog od lokalaca, zapravo, i ne interesuje da se takva stvar nekako “reši”. Ono što je jedino bitno je da se u toj kafanici uvek sjajno pojede. Vama to uopšte ne smeta – naprotiv… Ovde se radi o “nepostojećem mestu”, neregulisanom mapama i međunarodnim zakonima. A onda ispada da je slučaj kafanice gotovo identičan sa “malim Hansom”.

Tako je i dansko-kanadski “rat”, zapravo, komedija zabune; zaplet prouzrokovan nejasnim razlozima; zaplet u kojem je, zapravo sama pretenzija ta koja izmamljuje osmeh…  pretenzija na “kamen u moru”.

Ostrvo Hans (grenlandski: Tartupaluk; Inuktitut: ᑕᕐᑐᐸᓗᒃ;  fr: Île Hans, denm: Hans Ø) je malo, nenaseljeno područje površine 1,3km² (0,5mi²), 1.290 metara (4.230 ft) dugačko i široko 1,199 metara (3,934 ft²). nalazi se u središtu Kenedijevog kanala i Naresovog moreuza. Ovaj kanal razdvaja ostrvo Elesmere (Elsmir) od severnog Grenlanda i povezuje Bafinov zaliv s Linkolnovim morem. Ostrvo Hans najmanje je od tri ostrva u Kenedijevom kanalu, pokraj obala Vašingtona; ostala dva su Frenklinovo ostrvo i Krozijerovo ostrvo. Tesnac je na ovom mestu širok 35 kilometara, što ostrvo svrstava u teritorijalne vode Kanade i Grenlanda. Teoretska, “papirološka” odnosno kartografska linija prolazi posred tesnaca – pravo kroz ostrvo.

Ostrvce je verovatno bilo deo lovišta Inuita još od 14. veka. To tvrdi Danska u ime vlade Grenlanda ali i – Kanađani. U skladu sa domorodačkim sporazumom, Danska, u ime čitavog Komonvelta, vodi određene spoljne poslove Grenlanda (poput, recimo, nekih graničnih sporova). Najbliža naseljena mesta su Alert u Kanadi (udaljeno 198 km tj. 123 milje, 62 stanovnika), Siorapaluk, na Grenlandu (349km tj. 217 milja, pop. 68) i Kaanaak, Grenland (379 km, 235 milja).

Istorijat i osporavani suverenitet

Počeci…

Kanađani podižu zastavu (2005); Danci podižu svoju (2002) Foto: NYT

Inuiti koji žive na severnom Grenlandu ili Kanadi već stolećima poznaju ovo ostrvce u nigdini. Sredinom 19. veka, moreuz Nares bio je nepoznat Evropljanima. Nije poznato da li su Vikinzi posetili ostrvo tokom vekova u kojima je Grenland bio nastanjen „severnjacima“ (Norse).

Od 1850. do 1880. godine, područje u kome se nalazi ostrvo Hans istraživale su američke i britanske ekspedicije. Ove ekspedicije delom su bile rezultat tada popularne potrage za nestalim britanskim istraživačem Džonom Frenklinom, a delom i zbog potrage za neuhvatljivim severozapadnim prolazom i/ili sigurnim putem do samog Severnog pola.

Danska „Slavljenička ekspedicija“ koja je trajala gotovo tri godine (od 1920. do 1923.) precizno je ocrtala čitav region severne obale Grenlanda, od Kejp Jorka (Kap York) do Danskog moreuza (Danmark fjord).

Međunarodni Stalni sud pravde je 1933. izglasao pravni status Grenlanda u korist Danske. Danska tvrdi da geološki dokazi ukazuju na to da je ostrvo Hans deo Grenlanda, pa stoga Danskoj pripada i u kasnije donetoj, proširenoj presudi ovog Suda.

Od šezdesetih godina prošlog veka, u regionu tesnaca Nares vršena su brojna istraživanja, uključujući seizmičke potrese i pomeranje leda, mapiranje, arheološka i ekonomska istraživanja. Kanadska kompanija Dome Petroleum Ltd. izvršila je istraživanja na i oko ostrva Hans između 1980. i 1983. godine, kako bi proučila kretanje ledenih masa.

1972–73: Ugovor o granici

Tim sačinjen od osoblja iz Kanadske hidrografske službe i danskog osoblja angažovanog u tesnacu Nares je 1972. odredilo geografske koordinate za ostrvo Hans. Tokom pregovora između Kanade i Danske o njihovoj pomorskoj granici 1973. godine, obe države su tvrdile da je ostrvo Hans deo njihove teritorije. O tom pitanju nije postignut nikakav dogovor između dveju vlada.

Pomorska granica odmah severno i južno od ostrva Hans uspostavljena je sporazumom o epikontinentalnom pojasu (odnosno sprudu, delu kopna ispod površine plitkog mora, šelf) koji su ratifikovali Grenland i Kanada, a potom je ovaj sporazum podnet Ujedinjenim nacijama 17. decembra 1973, da bi stupio na snagu 13. marta 1974. U to vreme je ovo bio najduže pregovarani ugovor o epikontinentalnoj granici ikada – a po svemu sudeći je to bila i prva sprudna granična linija razvijena i „razrešena“ pomoću – računara.

Vlada Kanade i Kraljevine Danske odlučile su da na području između Grenlanda i Kanadskog Arktičkog ostrva uspostave razvodnu liniju, iza koje nijedna strana ne ostvaruje svoja prava prema Konvenciji o epikontinentalnom pojasu (Convention on the Continental Shelf) od 29. aprila 1958. godine, niti će moći da proširuje svoja suverena prava u svrhu istraživanja i eksploatacije prirodnih resursa koji postoje u ovom delu kopna netom ispod površine mora…

Ugovor navodi 127 tačaka (širina i dužina) od Dejvisovog tesnaca do kraja Robsonovog kanala, gde Naresov moreuz utiče u Linkolnovo more, da bi između njih granica bila iscrtana geodetskim linijama – rasedima – kako bi formirao granicu. Ugovorom se, međutim, nije povukla linija od tačke 122 (80 ° 49′12 „N, 66 ° 29′00″ W) do tačke 123 (80 ° 49′48 „N, 66 ° 26′18″ W), udaljenost od 1.370 m (4.490 ft), jer se ostrvo Hans nalazi između te dve tačke.

Zajednička administracija

Vikipedija

Ken Harper, istoričar iz Ikaluita je 1984. godine napisao članak o ostrvu Hans koji je objavljen u lokalnom listu Nunatsiak News u mestu Qaanaaq (danski: Thule) na severozapadu Grenlanda. Ovaj članak je preuzeo jedan danski list u Kopenhagenu, kao i kanadski državni radio CBC.

Ovaj članak je nastao nakon slučajnog susreta na ledu u blizini Rezoluta (Resolute), na Kanadskom Arktiku u jesen 1983. Prema Harperovim rečima, sreo je muškarca koji je nosio kapu sa podebljanim slovima “HANS ISLAND, N.W.T. “ Ovaj čovek je bio naučnik iz kanadske naftne kompanije Dome Petroleum, koji je upravo završio svoj letnji provod na ostrvu radeći na ledu. Dome Petroleum je istraživao na i oko ostrva u periodu između 1980. i 1983. godine.

Istovremeno, danska i kanadska vlada su se nalazile u procesu potpisivanja sporazuma o saradnji vezanoj za morsku sredinu i ekologiju u oblasti moreuza Nares. Sporazum je potpisan a potom je stupio na snagu 26. avgusta 1983. Ovaj dogovor se bavi zaštitom pomorskog eko-sistema voda između Kanade i Grenlanda, a posebno se odnosi na mere spremnosti za nepredviđene situacije zagađenja, posebno naftne eksploatacije tokom koje dolazi do oslobađanja ugljovodonika u moru, ali i od brodskih aktivnosti koje mogu uticati na morsku sredinu (uzgred, ugljovodonični molekuli u morskoj vodi su indikator prisustva fosilnih goriva ispod morskog dna – nafte, gasa i uglja).

Jedna od stvari o kojoj su Kanada i Danska takođe razgovarali bila je mogućnost uspostavljanja recipročnog aranžmana za obradu zahteva za istraživanje na ostrvu Hans i oko njega. Ovo nikada nije potpisano; međutim, Kanađanin Džon Manro (John Munro), u to vreme ministar razvoja i unutrašnjih poslova za Severne teritorije Kanade, i Danac Tom Høyem, u to vreme ministar za Grenland, složili su se da je od obostranog interesa da po svaku cenu izbegnu bilo kakve aktivnosti koje bi mogle prejudicirati ishod budućih pregovora.

Međutim, ono što se dešavalo a što je političarima bilo nepoznato, jeste da je kompanija Dome Petroleum vršila istraživanje ostrva.

Danski ministar za Grenland je 1984. pobio dansku zastavu u tle, ostavljajući malu poruku u kojoj je pisalo “Velkommen til den danske ø” (Dobrodošli na dansko ostrvo). Takođe se kaže da je uz cedulju ostavio i flašu rakije (zapravo brendija), ali izgleda da je to bio šnaps, koji je, za razliku od brendija, u duhu danske tradicije. Kanađani su uzvratili gestom: poboli su zastavu Kanade i pored nje ostavili bocu viskija Canadian Club.

Prema Svetskom atlasu, ostrvo Hans nalazi se usred 22 kilometra širokog tesnaca Nares, koji razdvaja Grenland, autonomnu teritoriju Danske, od Kanade. Shodno međunarodnom pravu, sve zemlje imaju pravo da zahtevaju teritoriju u krugu od 20km od obale.

Kao takvo, ostrvo Hans se, tehnički, nalazi i u danskim i u kanadskim vodama: Svetski atlas napominje da je Stalni sud međunarodne pravde Lige nacija 1933. godine odlučilo da je ovo ostrvo danska teritorija.

Međutim, kako se Liga nacija tokom 1930-ih neumitno raspadala, i kako su je potom zamenile Ujedinjene nacije, presuda o statusu ostrva Hans imala nije imala neku veliku pravnu težinu.

Rešavanje pitanja “malog Hansa” je potom izgubilo na zamahu, našavši se ispod radara ove dve nacije – sve to prevashodno usled zabrinutosti kanadske i danske vlade za “neke druge stvari”, zahvaćenih kovitlacom Drugog svetskog rata a potom i otpočinjanjem Hladnog rata… da bi ga se ponovo opsetili 1984. godine…

Od tada, dve zemlje su vodile prilično komičan “rat viskijem” (Whiskey War”) kao i “rat saopštenjima” za ostrvo Hans.

Iako su dve zemlje „složno nastavile da se ne slažu“ oko teritorijalnog statusa ostrva, njihove su vlade uspele da nastave „rat viskijima“, i zadrže dobar smisao za humor.

Peter Takso Jensen, danski ambasador u Sjedinjenim Državama rekao je da “kad danska vojska ode tamo, oni ostave bocu šnapsa. A kad tamo dođu [kanadske] vojne snage, ostave bocu viskija Canadian Club i znak na kojem piše: ‘Dobrodošli u Kanadu.'”

Trenutno se radi na planu za pretvaranje ostrva Hans u zajedničku teritoriju, kojom bi obostrano upravljale pogranične uprave Kanade i Danske.

Tako je sa Kanadom i Danskom, čije su boje na zastavama identične – baš kao što je identičan i njihov miroljubiv i blagonaklon pristup u rešavanju ovog besmislenog i “ničim izazvanog” problema.

Kras u moru iza kraja sveta, bez ikakve stvarne vrednosti i lepote; star poput Zemlje, i potpuno neugledan. Odvratno bezbojan i prazan, jalov i beživotan… itd.

Hans: parče ničega pod arktičkim suncem.

Slate, Business Insider, Vikipedija

Preporuka uz ovu priču: Atlas Obscura: An Explorer’s Guide to the World’s Hidden Wonders

D & G: Ni Hao! (づ｡◕‿‿◕｡)づ

Iako “Dolce & Gabbana” spada među najelitnije svetske brendove, ova superkompanija se prošlog novembra srušila za tren oka zbog niza rasističkih ispada.

Digital Crew

Ako želite da shvatite uticaj Kine na komercijalnom tržištu, ne morate tražiti dalje od ne tako davnog skandala (nov 2018) kojeg je izazvao čuveni italijanski kreatorski par, Dolče i Gabana.

Ova luksuzna modna kuća se tada našla na udaru kritika, nakon objavljivanja rasno uvredljivih postova na svojim nalozima na društvenim medijima.

Modni dizajneri Stefano Gabana i Domeniko Dolče (Stefano Gabbana, Domenico Dolce) objavili su video u kojem su uputili izvinjenje, ali šteta je izgleda već bila učinjena – njihovi komentari su toliko razljutili najvažnije svetsko tržište luksuznom robom, i sada će, po svemu sudeći, za to morati da plate cenu.

Evo kako je krenulo nizbrdo.

Quartz

Kako su Dolče i Gabana razljutili jednu naciju?

Stefano i Domeniko su planirali najveću modnu reviju u svojoj 33 godine dugoj kreatorskoj karijeri.

Prema magazinu Vogue, takozvani „Veliki šou“ (The Great Show) – koji je trebalo da bude realizovan 21. novembra 2018. u Šangaju – zamišljen je kao jednočasovna revija na kojoj bi bilo prikazano preko 300 komada odeće, uz 140 izvođača – predstava je trebalo da bude upriličena za 1400 osoba iz sveta kineske elite.

Ovaj šou je trebalo da bude velika stvar, pogotovo jer kineski novac u zemlji i inostranstvu čini oko 30 odsto globalne prodaje luksuzne robe.

Prema nedavnom izveštaju konsultantske firme Bain & Company, predviđa se da će tržište luksuzne robe u kontinentalnoj Kini ove godine porasti do 22 procenta.

Ali, jedan niz nesretnih postova i komentara srušili su ovaj italijanski modni brend.

Sve je počelo 17. novembra prošle godine kada je na društvenim mrežama objavljen niz kratkih video-oglasa za ovaj događaj.

U prvom videu kineski model predstavljen je u kombinaciji crvene haljine koja pokušava – i ne uspeva – da pojede pizzu koristeći se – kineskim štapićima.

Stereotipna kineska muzika svira u pozadini dok ova žena bocka štapićima parče pizze, pre nego što narator zazvoni i pokroviteljski kaže „ne pokušavajte da koristite štapiće kao noževe“ i „samo koristite štapiće“.

Priloženi video snimci prikazuju iste modele koji pokušavaju da pojedu kanole i činiju špageta.

U videu s ovim tradicionalnim sicilijanskim slatkišem, muški narator pita manekenku, “Da li je (kanoli) prevelik za tebe?”

U jednom trenutku, činilo se da pripovedač pogrešno izgovara ime marke, što su neki protumačili kao sarkazam za način na koji Kinezi izgovaraju „Dolce & Gabbana“.

Prema pisanju časopisa Jing Daily, korisnici su se žalili jer se u reklami kineski štapići nazivaju „malim štapićima“, dok je italijanska hrana nazvana „sjajnom i ukusnom“, zbog čega je mnogo onih koji osećaju da ovaj brend iskazuje aroganciju zbog svojih kulturnih korena“.

Video-snimci su odmah inicirali hashtag #BoycottDolce, a ljudi su tražili da se njih dvojica izvine na kineskom i engleskom jeziku.

Ipak, da je luksuzna modna kuća odmah uklonila video-snimke i uputila izvinjenje, modna revija bi možda bila spašena od otkazivanja.

Ali, ono što se dogodilo dalje – pogrdni tekstovi na Instagramu, navodno poslati sa Gabaninog naloga – učinili su da stvari odu predaleko.

Podle privatne poruke postale su viralne.

Radnici uklanjaju reklamu za šangajsku DG reviju Kang Yuzhan/CNS via REUTERS/ Bangkok Post Radnici uklanjaju reklamu za šangajsku DG reviju Kang Yuzhan/CNS via REUTERS/ Bangkok Post

U jeku kontroverze sa „video-štapićima“, razvila se privatna prepirka između Gabaninog verifikovanog naloga i korisnika Instagrama @michaelatranova.

U porukama na Instagramu, Gabana je odbio da se izvini za video-snimke i čini se da je zapao u besnu rasističku epizodu.

“Izbrisana je iz kineskih društvenih medija jer je moj ofis glup onoliko koliko je to superiornost Kineza… ja svojom voljom nikad ne bih obrisao taj post”, napisao je navodno.

 „I od sada ću u svim intervjuima koji će se emitovati globalno izjavljivati da je ova zemlja [slede ikonice sa ekskrementima]… ali ćutite u vezi jedne stvari, naime, da živimo vrlo dobro i bez vas”.

„Kineska prljava, smrdljiva mafija neznalica.“

Tranova je post postavila na Diet Prada, “anonimni” nalog na Instagramu sa skoro milion sledbenika koji uglavnom prenosi „prljav veš“ iz sveta modne industrije.

Ubrzo nakon toga, Instagram korisnik @anthxnyxo objavio je više snimaka ekrana navodnih poruka sa službenim Instagram nalogom Dolce & Gabbana.

“Oh okej, ti si ona ku_ka koja je već komentarisala na tom glupom modnom blogu”, navodno je napisao „neko iz tima“ ovog modnog brenda. „Blokirali su vas tada, a blokiraće vas i sada.“

“Ni hao, tupavci, zbogom.”

Foto: arhiva Bibermint / Ljepota

Žestoka reakcija je naglo kulminirala na kineskim društvenim medijima, a hiljade korisnika kineske mikroblogerske platforme Weibo izrazilo je svoj revolt jer su reklame ove modne kuće rasističke, kao i da omalovažavaju kinesku kulturu.

Dolče i Gabana ubrzo su javno objavili post tvrdeći da su njihov zvanični Instagram nalog i Gabanin lični nalog hakovani. “Naša pravna služba istražuje ovaj slučaj po hitnom postupku”, navedeno je u postu. „Izuzetno nam je žao zbog bilo kakve moguće neugodnosti prouzrokovane ovim neovlašćenim postovima, komentarima i direktnim porukama.“

 „Ne gajimo ništa drugo do izraza poštovanja prema Kini i njenom narodu.“

Ali, šteta je već pričinjena.

Šangajski biro za kulturna pitanja je nakon tog incidenta otkazao „Veliku predstavu“, nakon što je više od 100 kineskih modela bukiranih za ovu reviju počelo da povlači svoj angažman.

Modeli su na društvenim mrežama objavili svoje fotografije uz natpis „Bez mene“, ispisanim jarko crvenim slovima.

 

U postu na Instagramu koji direktno označava brend i Gabanu, kinesko-francuska manekenka Estelle Chen dovela je u sumnju njihovo izvinjenje.

“Ne voliš ti Kinu, već (naš) novac”, napisala je ona. „Da, Kina je bogata, ali je Kina bogata svojim vrednostima, kulturom i ljudima i neće potrošiti ni jednu paru na brend koji to ne poštuje.“

Žang Ziđi, kineska glumica koja je glumila u filmu Anga Lija, „Pritajeni tigar, skriveni zmaj“, izjavila je u postu na društvenim medijima da se italijanski brend “osramotio”.

“Diet Prada” je kasnije na svojoj Instagram stranici podelio sliku bekstejdža sa celom ali i iscepanom odećom ovog brenda, sa donjim vešom i kesama haotično razbacanim po podu.

Razlog za to su komentari potekli od ovog brenda.

 „Jedna od najvećih katastrofa u modnoj industriji“

Polemika se nije stišavala ni tri dana nakon njihovog javnog izvinjenja.

Kineske veb lokacije za e-trgovinu, uključujući Alibabu, JD.com Inc i Kaola, uklonile su njihove proizvode sa liste luksuznih brendova koje prodaju.

Analitičari kažu da bi takve kontroverze mogle uticati na prodaju jer se kupci sve pažljivije određuju prema robnim markama.

“To je sada jedno sasvim drukčije tržište – kineski kupci su pametniji i imaju daleko više izbora”, rekla je za Rojters Sindi Liju, marketinška savetnica za luksuznu robu sa sedištem u Londonu.

„Mnogi zapadni brendovi ne razumeju Kinu tako dobro kada je u pitanju njihov senzibiitet za sopstvenu kulturu. Međutim, većina brendova je prilično oprezna, i ne rade takve šaljive stvari.”

Kineski državni medijski list “Global Times” je izneo mišljenje u kojem je ovaj skandal opisan kao “jedna od najvećih katastrofa u modnoj industriji”.

Ovaj list napominje da Kina „predstavlja 36 odsto međunarodnog tržišta luksuznom robom i da će u naredne četiri godine postati najveće, sa više od 42 odsto udela u kupovini kvalitetne i skupe robe“ koju će Kinezi kupovati. U tekstu je objavljeno i 10 tačaka kao neka vrsta „mera predostrožnosti“ koje bi zapadnim brendovima trebalo da otklone moguće nesuglasice, kao i da im olakšaju uspostavljanje posla u ovoj zemlji.

Među njima se apeluje na kompanije da “poštuju dugu istoriju Kine i budu otvoreni u pristupu (koji je bez predrasuda prema Kinezima)”, da budu “politički korektni”, kao i “pošteni i transparentni” sa kineskim potrošačima, ali – i da nauče da s Kinezima komuniciraju na “njihovom jeziku” – što su sve načini na koje stranci neće izazvati „trenje“ sa domaćim kulturnim senziblitetom.

Nakon video-poruke s izvinjenjem, Dolče i Gabana nisu se pojavljivali na svojim kanalima na društvenim mrežama (Getty Images)

Ovo nije prvi put da je taj brend pokrenuo kontroverze. Ovaj brend je prošlog aprila objavio kampanju na Veibo-u, u kojoj se prikazuju siromašni u zapuštenim delovima Pekinga. Negativne reakcije Kine izazvane su odlukom ovog brenda da u svom videu ne prikazuju bogatije, modernizovane četvrti kineske prestonice.

Ovaj brend je 2016. takođe izazvao kontroverzu, nakon što je jedan artikl u svojoj prolećno-letnjoj kolekciji opisao kao “robovske sandale”.

Interesantan je nedostatak senzibiliteta upravo kod onih koji i sami pripadaju ranjivim grupama, pa je samim tim nejasno da upravo oni koji takvim grupama pripadaju pokazuju animozitete na nacionalnoj i rasnoj osnovi.

Slučaj sa Stefanom Dolčeom i Domenikom Gabanom podseća na dobro poznati skandal iz 2011. kojeg je britanski kreator Džon Galiano izazvao u Mareu, boemskoj i umetničkoj četvrti Pariza.

Uzgred i za kraj bi se možda dalo primetiti da, kao velike “lokal-patriote”,  D&G pomalo zaboravljaju da je gro njihovih “talijanskih” specijaliteta – kuvana testenina u svakom pojavnom obliku, kao i pizze, ali i još ponešto – upravo poreklom sa tog “prljavog, odvratnog” Dalekog istoka – iz “fornoa” Srednjeg kraljevstva.

“To vam je kao da ste tokom svih decenija pošteno zaradili jedan Maserati – a onda padnete na vanila-jelkicu, jer vam se u trenutku žurbe učinila kao ‘zgodna’ “, zgodno je neko prokomentarisao na Weibo-u.

 

news.com.au

Šta nam muzički ukusi govore o ličnosti?

Muzici smo u proseku izloženi gotovo 20% svog budnog života (neki od nas bi rekli da je prisutna stoprocentno, pa i tokom spavanja). Ali, čini se da je veliki deo našeg muzičkog iskustva jedna misterija. Zašto nas neka muzika dovodi do suza, dok nas neka druga nagoni da odmah zaigramo? Zašto muzika koja nam se sviđa može uzrujati ostale? I zašto se čini da neki ljudi imaju prirodnu sposobnost da je izvode tj. sviraju, dok drugi imaju poteškoće da „ukače“ melodiju? Nauka počinje da pokazuje da ove pojedinačne razlike nisu tek proizvod slučajnosti, već su delimično i posledica osobina ličnosti, donosi Neuro Science.

Pisac ovih redova, Dejvid Grinberg (profesor psihologije na Kembridžu, a i sam muzičar) je u saradnji sa svojim timom objavio istraživanje koje pokazuje da su muzičke sklonosti ljudi povezane sa tri široka stila razmišljanja. Empatičari (tip E) imaju veliko interesovanje za misli i emocije. „Sistematičari“ (Tip S) imaju veliko interesovanje za obrasce, sisteme i pravila koja upravljaju svetom. A tu su i oni koji relativno podjednako vrednuju kako empatiju tako i sistematizaciju, klasifikovanih kao tip B (balanced), koji važi za „uravnotežene“.

Istraživanje obavljano tokom protekle decenije pokazala su da se 95% ljudi može svrstati u jednu od ove tri grupe i da se upotrebom ovih kategorija može predviđati gro ljudskog ponašanja. Na primer, ove kategorije s velikim uspehom mogu predvideti tj pretpostaviti da li, recimo, neko studira matematiku i nauku ili humanističke nauke (tj. da li je „prirodnjak“ ili je „društvenjak“). Prvi put smo pokazali, kaže Dejvid Grinberg, da se kroz ove kategorije mogu „očitati“ muzički obrasci u ponašanju ljudi.

Usklađivanje muzike sa stilom razmišljanja

Da bismo proučili ovaj fenomen, sproveli smo više studija sa preko 4000 učesnika. Uzeli smo podatke o stilovima razmišljanja ovih učesnika i zamolili ih da slušaju i naznače svoje sklonosti tokom slušanja 50 muzičkih odlomaka, kojima je predstavljen širok spektar žanrova. Kroz ove studije je otkriveno da empatičari preferiraju laganu muziku sa niskim energetskim nivoom, tamnim emocijama i emocionalnom dubinom (prisutnim u žanrovima kao što su R&B, soft rok i kantautorska muzika tipa pevač/ svirač/ kompozitor). Na primer, empatija je bila povezana sa preferencijama za “Come Away With Me” (Nora Džons) ili muzikom Džefa Baklija (npr. „Aleluja“).

Sa druge strane, sistematičari su preferirali intenzivniju muziku, prisutnoj u hard roku, panku i hevi metalu. Sistematičari su, takođe, preferirali muziku sa intelektualnom dubinom i složenošću, muziku kakva se čuje u avangardnim klasičnim žanrovima. Na primer, sistematičnost je bila povezana sa preferencijama na „Etidu“ Aleksandra Skrjabina (opus 65 br. 3). Ono što je posebno važno, oni ispitanici koji su potpadali u tip B (balanced), imali su tendenciju da više vole muziku koja zahvata veći raspon (raznovrsnost) od preostala dva stila razmišljanja.

U toj najnovijoj studiji, objavljenoj u časopisu Journal of Research of Personality je otkriveno da osobine ljudi takođe mogu predvideti njihove muzičke sposobnosti i kapacitete, čak i ako uopšte ne sviraju bilo kakav instrument. Ovaj je tim sarađivao sa BBC-jevim „Lab UK“ pri regrutovanju preko 7000 učesnika u proceni pet različitih dimenzija ličnosti: otvorenosti, savesnosti, ekstrovertnosti (otvorenosti), predusretljivosti i neurotičnosti odnosno emocionalnoj stabilnosti. Takođe smo ih zamolili da izvršavaju različite zadatke koji su merili njihove muzičke sposobnosti (muzikalnost), uključujući pamćenje melodija i praćenje ritma.

Otkrili smo da je, pored muzičkog treninga, osobina otvorenosti bila najjači prediktor muzičke sofisticiranosti. Ljudi koji su postigli visoke ocene u otvorenosti su maštoviti, poseduju širok spektar interesovanja i otvoreni su za nove načine razmišljanja kao i promene u svom okruženju. Oni kojima je otvorenost slaba strana (ili koji su „zatvoreni“) su komotniji u „svojim vodama“, preferiraju rutinu i poznate stvari i skloni su konvencionalnijim vrednostima. Takođe je otkriveno da su ekstroverti ti koji su često razgovorljiviji, asertivniji i u potrazi za uzbuđenjima, uz to posedujući veće pevačke sposobnosti.

Ovo bi se, dalje, moglo primeniti i na ljude koji (u trenutku testiranja) nisu umeli da sviraju bilo koji muzički instrument, što znači da postoje ljudi koji imaju potencijal za razvoj svojih muzičkih talenata, a koji su toga potpuno nesvesni.

Muzička terapija

Ta nova saznanja govore nam da se, na osnovu muzičkog ukusa i muzičkih sposobnosti (kapaciteta) neke osobe može izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli.

Ta nova saznanja govore nam da, na osnovu muzičkog ukusa i sposobnosti neke osobe možemo izvući niz informacija o njenoj ličnosti i načinu na koji misli (fotografije su ilustrativnog tipa).

Ovo istraživanje pokazuje da postoje faktori izvan naše svesti koji oblikuju naša muzička iskustva. Ovi bi nalazi mogli biti od koristi nastavnicima, roditeljima i kliničarima. Na osnovu podataka o ličnosti, vaspitači mogu osigurati da deca sa potencijalom za razvoj svog muzičkog talenta imaju priliku da budu dobri u učenju sviranja na nekom muzičkom instrumentu. Muzički terapeuti mogu da koriste informacije o stilu tj načinu razmišljanja kako bi im pomogli da prilagode svoje terapije.

Zanimalo nas je i kako ova naučna saznanja mogu pomoći autističnoj deci i odraslima koji imaju poteškoće u komunikaciji, o čemu smo nedavno pisali u „Reviji za empirijsku muzikologiju“. Ovo bi takođe moglo pomoći ljudima u procesiranju sopstvenih emocija nakon što dožive psihološku traumu ili su u žalosti zbog gubitka. Zapravo, kako se ispostavilo, inicijalni nalazi iz kembridžke laboratorije ukazuju na to da se ljudi koji su doživeli traumatični događaj u detinjstvu, u zrelom dobu prihvataju muziku na sasvim drukčiji način od onih koji nisu doživeli traumu.

Ukoliko želite da saznate nešto više o sopstvenim muzičkim sposobnostima, naklonostima kao i kojoj kategoriji “muzičke ličnosti” pripadate, možda vas zabavi popunjavanje ovog “testa“.

 

Neuro Science News

Euractiv: Jugoistočna Evropa ostaje bez stanovnika

Zemljama Jugoistočne Evrope zajednička je bojazan da su, zbog masovnog odlaska njihovih građana u inostranstvo, osuđene na biološki nestanak. Standard i plate u tim zemljama rastu, ali vrlo polako, a njihove stanovnike privlače zemlje poput Nemačke, Austrije, Italije ili Španije. Trend odlaska radnika i odliva mozgova iz regiona izaziva zabrinutost stručnjaka, političara i privrednika, od Budimpešte, do Atine.

euranetplus-inside.eu

Najviše odlaze upravo mladi, visokoobrazovani ljudi, koji su posebno atraktivni za tržište radne snage, tako da se u celom regionu već oseća manjak radne snage, piše nemačka agencija DPA.

“Mi smo država koja nestaje”, ocenio je Rumun Marijan Hanganu povodom masovnog odliva stanovništva iz jedne od najsiromašnijih zemlja EU. “Posledica je da su mnoga multinacionalna preduzeća odlučila da više ne ulažu u Rumuniju, zato što jednostavno nema radne snage”, napisao je Hanganu na sajtu svoje agencije za posredovanje u zapošljavanju.

Slično je i u susednoj Bugarskoj. “Privreda počinje da otkazuje ugovore i nove projekte, pošto nema radne snage”, priznao je na jednoj domaćoj televiziji ministar privrede Emil Karakanov.

Ponegde u regionu egzodus stanovništva je praćen očajničkim pokušajima vlasti da narod ubedi da je sve normalno. U hrvatskom selu Rusevo nedavno je okrečena zgrada škole koja ima svega četiri učenika. Ono što se ne može prefarbati, jeste činjenica da u tom selu nedaleko od Slavonskog Broda, koje je spalo na svega 310 žitelja, polovina kuća zvrji prazno, a pojedine propadaju.

Prema proceni vlade u Bukureštu, u inostranstvu u ovom trenutku živi više od dva miliona Rumuna, uglavnom u Španiji i Italiji. Egzodus iz susednih zemalja je sličan. Novi dom u nekoj od zemalja EU našlo je, prema zvaničnim podacima, više od 700.000 Bugara.

Iz Hrvatske je, prema jednoj studiji Hrvatske centralne banke, samo od 2013. do 2016. godine emigriralo 230.000 ljudi. To odgovara godišnjoj stopi emigracije od dva odsto stanovništva.

Srbiju je od 2000. godine napustilo 654.000 ljudi, pokazuju vladini podaci. Oni su se pridružili broju od pola miliona građana koji su već ranije otišli iz Srbije.

Grčkoj je od izbijanja teške finansijske krize 2010. godine leđa okrenulo najmanje 400.000, uglavnom mladih ljudi, pokazuju sindikalni podaci. Novi konzerativni grčki premijer Kirijakos Micotakis u više navrata je rekao da je njegov cilj da unapredi život svih Grka i da onima koji su se odselili “ponovo pruži perspektivu, kako bi se vratili”.

Foto: About Hungary

Čak i u Mađarskoj, koja je do sada važila za jednu od najrazvijenih zemalja regiona, globalna kriza 2008. bila je okidač za talas emigracije koji se posle 2010. naglo pojačao, ustanovila je u svojoj studiji sociolog iz Budimpešte Agnes Hars.

Samo između 2010. i 2017. iz Mađarske se odselilo 200.000 ljudi, što je najviša dinamika u nekoj od mlađih članica EU.

Jedna od najtežih posledica demografskih kretanja u Jugoistočnoj Evropi je manjak lekara i medicinskog osoblja. U mađarskom gradiću Solnoku zbog toga je privremeno morala da bude zatvorena jedinica za infektivne bolesti. Okružna bolnica u rumunskom gradu Tulčea, u delti Dunava, odnedavno nema anesteziologa od trojice koliko ih je bilo, dvojica su dali otkaz a jedan se i sam razboleo.

Mnogi zdravstveni radnici sa jugoistoka Evrope karijeru nastavljaju u Nemačkoj, koja je zaposlila i kadrove iz zemalja regiona koje nisu deo EU. Anketa u 217 nemačkih bolnica pokazala je jasan trend da među negovateljima koji nisu poreklom Nemci prednjače oni iz BiH. Prema informacijama nemačke asocijacije bolnica, većinu stranaca koje su zaposlile bolnice su angažovale same, ili preko privatnih posrednika.

Rumunki Kristini Mihu nije bilo teško da donese odluku da ode u Nemačku. U školi u gradiću Deva, u Transilvaniji, nemački je učila kao drugi strani jezik. Kasnije su joj roditelji kao studentu medicine u Temišvaru finansirali praksu u Italiji, Španiji i u nemačkom Hajdelbergu. “Htela sam da prikupim međunarodno iskustvo”, kaže Mihu (32), specijalista interne medicine u klinici u Nirnbergu, gde živi već šest godina.

Mihu kaže da je pored bolje zarade, jedan od motiva za odlazak iz Rumunije bila i sveprisutna korupcija, koja joj je smetala, iako je nekada bilo još gore. Ona kaže da nemačko zdravstvo, pored bolje opremljenih bolnica, ima još jednu crtu koja joj se dopada, a to je da se “u Nemačkoj znatno više razgovara sa pacijentima”.

Istovremeno u Rumuniji, zbog problema sa radnom snagom, preduzetnici pokušavaju da dovedu radnike čak i sa Dalekog istoka. Vlada je ove godine odobrila kontingent od 20.000 radnika iz zemalja koje nisu članice EU. To je nedavno bilo i tema bilteralnih razgovora sa Pakistanom. Marijan Hanganu, međutim, smatra da je taj kontingent samo “kap u moru”, pošto je Rumuniji potrebno najmanje 300.000 radnika.

Saradnja sa pečalbarima sa Dalekog istoka često puca zato što mnogi od njih ne podnose rumunsku klimu ili hranu, kaže saradnica Hanganua, Andrea Tartačan. “Sada, barem u građevinarstvu, pokušavamo da angažujemo radnike iz Tadžikistana. Oni su robusniji od Vijetnamaca, pošto Tadžici dolaze iz stepe”, kaže Tartačan.

“Gastarbajtere” zapošljava i Bugarska, iako ne i iz tako egzotičnih krajeva kao Rumunija. U crnomorskim kupalištima kelneri i sobarice su, pored ostalog, iz Ukrajine, Belorusije, i Moldavije.

Čini se da Zapad svojom politikom podstiče iseljavanje. Na krajnje siromašnom Kosovu nemački ministar zdravstva Jens Špan nedavno je posetio srednju medicinsku školu u kojoj se obrazuju kadrovi za Nemačku. I reprezentativna nemačka gimnazija u Prizrenu smatra se lokomotivom za odliv mozgova. U svakoj generaciji do 30 maturanata dobije ponudu da školovanje nastavi u Nemačkoj, a od tih maturanata malo koji se kasnije vratio na Kosovo.

Zemlje Šengena koje su u prvih 6 meseci 2019 podnele više zahteva za azil od Kosova (Graf: Schengen Visa)

Sa stanovišta Instituta za istraživanje tržište rada (IAB) u Nirnbergu, Nemačka ima koristi od doseljenika iz jugoistočne Evrope. Herbert Briker iz tog instituta kaže da bi bez njih u oblastima kao što su građevinarstvo, medicinska nega ili gastronomija bilo problema, pošto kandidata Nemaca za te poslove gotovo da i nema.

Briker tvrdi i da je, prema saznanjima IAB, perspektiva dobrog posla na Zapadu podstakla želju za obrazovanjem u zemljama istočne i jugoistočne Evrope i da je u njima znatno porastao broj akademskih građana.

Takvim ocenama oštro se protivi Tado Jurić, politikolog i stručnjak za demografiju na Katoličkom univerzitetu u Zagrebu. On smatra da Nemačka svoje demografske probleme ne sme da rešava imigracijom sa jugoistoka Evrope. Ocenivši da “nije fer da Nemačka spasava sebe na račun svih nas”, Jurić je zatražio da se problemom “nefer migracija” pozabavi i EU .

‘Mali Šengen’, veliki problemi

“Mali Šengen”, prostor Srbije, Albanije i Severne Makedonije, dobra je inicijativa ali i neizvesna, s obzirom na dosadašnje probleme u regionalnoj saradnji, rekli su za Radio Slobodna Evropa (RSE) ekonomski eksperti iz ovih država. Vlada Srbije saopštila je 25. septembra da će strategija zajedničkog ekonomskog razvoja tri zemlje početkom oktobra biti tema razgovora na najvišem nivou u Beogradu.

Branko Azeski, predsednik Privredne komore Severne Makedonije, rekao je za RSE da veruje da bi nakon formiranja zajedničkih poslovnih institucija biznis procvetao.

“Zajednička arbitraža, zajednički kreditni biro, avionska linija po uzoru na Nordijske zemlje, rekonstrukcija železnice, gasifikacija… Svi ti projekti trebalo bi da budu na agendi jer to je ono što najbrže može da profunkcioniše”, naveo je Azeski.

Slobodan protok roba, kapitala i ljudi i dalje je ideal na Zapadnom Balkanu, na čemu insistira i Evropska unija (EU).

Zef Preci, direktor Centra za ekonomska istraživanja iz Tirane, ideju “Mali Šengen” vidi u korelaciji sa tim i zahtevima Berlinskog procesa.

“Mali Šengen je samo ime za ulazak u taj proces. Siguran sam da bi prevazilaženje trgovinskih barijera, kao što su na primer kosovske carine i slično, trebalo da bude ponovo razmotreno. Samo sa slobodnim protokom kapitala, kulture i ljudi imaćemo bolju budućnost i biti bliži EU”, konstatuje Preci.

On navodi da, na primer, Albanija u Kinu izvozi hiljade tona rude bakra, hroma, gvožđa, a da Srbija u toj oblasti ima prerađivačku industriju.

“To bi bila naša šansa, ukoliko bismo u regionu uspostavili trgovinsku regulativu po standardima EU. Tada bi imali win-win situaciju za sve tri strane”, kaže Preci.

Ocene vlasti u Srbiji su da je svaka od zemalja Zapadnog Balkana mala za privlačenje globalnih investitora bez kojih nije moguće imati konstantan ekonomski rast, ali da bi zajedno mogle da budu konkurentne prema EU i drugim svetskim tržištima.

“To je jasno pokazao slučaj otvaranja nove fabrike “Volkswagen”, rekla je Zorana Mihajlović, ministarka saobraćaja i infrastukture u Vladi Srbije.

Mahmut Bušatlija, konsultant za strana ulaganja iz Beograda, smatra da je navođenje nemačkog auto-giganta, koji je za novu fabriku posle navodnog razmatranja Srbije i Bugarske izabrao lokaciju u Izmiru, u kontekstu “Malog Šengena” neprimereno.

“Mi ne možemo postati konkurentni ukoliko Srbiju sa sedam miliona stanovnika udružimo sa tri ili četiri miliona ljudi u Severnoj Makedoniji i Albaniji. Mi smo daleko od 80 miliona stanovnika koliko ima Turska. To je veoma razvijena industrija koja je na pragu deset najboljih u svetu”, navodi Bušatlija.

Po njegovom mišljenju, vrlo je neizvesno šta bi to zemlje regiona zajedno mogle da proizvode, a da bude konkurentno na svetskom tržištu, s obzirom da ne vladaju novim tehnologijama i da imaju sve manje radne snage.

Petar Gošev, bivši makedonski ministar finansija, rekao je za RSE da iskustvo sa nefunkcionisanjem CEFTA sporazuma pokazuje da bi “Mali Šengen” mogao da uspe samo uz mnogo dobre volje sve tri strane.

“Na Balkanu se nikada ne zna kada i ko može da napravi problem ni iz čega. I to samo da bi na svom bunjištu stekao neke jeftine političke poene koji su mu važni za taj dan, za taj mesec, predizbornu ili izbornu godinu. Sav taj kratkoročni mentalitet bez vizije uvek može da poremeti ovakve dobre inicijative”, smatra Gošev​.

Branko Azeski, prvi čovek severnomakedonskih privrednika, ipak je optimista.

“Na početku CEFTA sporazuma još je iznad nas lebdela prošlost. A na Balkanu je previše istorije a premalo biznisa. Na to treba da zaboravimo i da krenemo u posao. Nove generacije traže baš ovakva rešenja i mislim da će Mali Šengen biti podržan”, kaže Azeski.

Ekonomista Petar Gošev zaključuje da bi ipak, ako se prevaziđu prepreke, šansa mogla da bude u više oblasti:

“Sektori energetike i transporta su vrlo važni. Ubrzanje protoka roba, smanjenje troškova i ukidanje današnjih barijera išli bi u korist boljeg ekonomskog razvoja regiona.”

Za početak, kako je saopštila Vlada Srbije, namera je da se ukinu unutrašnje carinske i granične barijere, da se usaglasi infrastrukturna politika, i da se uvede jedinstvena naplata putarine na autoputevima regiona.

“Možda bi prvi korak u tom pravcu mogao da bude formiranje regionalne mreže punjača za električna vozila”, izjavila je ministarka Zorana Mihajlović.

Predsednik Privredne komore Srbije (PKS) Marko Čadež ocenio je da bi uspostavljanjem “malog Šengena” na Zapadnom Balkanu, kompanije iz regiona dobile veće, zajedničko tržište sa gotovo 20 miliona potrošača, bez barijera i kočnica za više medjusobne trgovine i ulaganja, što bi im kako je naveo, omogućilo da budu produktivnije, konkurentnije, da više proizvode, izvoze, same više investiraju i privuku više stranih investicija.

“To podrazumeva da naš zajednički prostor uredimo kao zajedničko tržište i jedinstvenu investicionu destinaciju, da harmonizujemo propise unutar regiona i sa evropskim standardima, pojednostavimo procedure, usaglasimo veterinarske i fitosanitarne sertifikate, da medjusobno priznajemo prekograničnu dokumentaciju i uskladimo radno vreme graničnih službi, kako bi roba, ljudi i kapital, što je i ključni zahtev privrednika, neometano prolazili kroz ceo region”, naveo je Čadež a prenela Privredna komora Srbije.

On je dodao da je ta inicijativa “upravo ono na čemu insistira poslovna zajednica i na čemu posvećeno radi zajednička regionalna privredna komora koja predstavlja više od 350.000 kompanija – kroz povezivanje privrednika, predstavljanje privrede regiona u svetu i preporuke vladama za otklanjanje barijera i stvaranje zajedničkog tržišta”.

14Ilustracija: Krstarica

Izrazio je uverenje da će se toj incijativi vrlo brzo priključiti sve zemlje u regionu, jer je reč o, kako je naveo, otvorenoj platformi u interesu svih zapadnobalkanskih ekonomija.

“Čvršće regionalne integracije, uz unutrašnje reforme, zapadnobalkanskim ekonomijama bi u narednim godinama omogućile preko potreban veći rast, od sedam osam odsto godišnje, brži od procenjenog prosečnog 3,7 odsto za ovu i narednu godinu”, naveo je Čadež.

Dodao je da bi vremenom ta inicijativa trebalo da obuhvati “sve elemente budućeg zajedničkog regionalnog prostora, od usaglašavanja propisa, standarda i praksi, preko pitanja investicionih politika, do digitalnog povezivanja i obrazovnih sistema”.

“Ideja je da se formira zajednica regiona po uspešnom modelu evropske ekonomske unije, čime bi se obezbedio i politički okvir za dublje integracione procese izmedju ekonomija Zapadnog Balkana i naše ekonomije na najbolji način pripremile i lakše ušle u Evropsku uniju”, naveo je predsednik PKS.

Čadež je kao primer takvog povezivanja naveo zemlje Višegradske grupe, koju čine Češka, Madjarska, Poljska i Slovačka, i koje danas, kako je rekao, “ne samo zajednički nastupaju u Briselu u ostvarivanju svojih regionalnih interesa, nego su, kroz proces evropskih integracija i kao deo EU, dostigle zavidan nivo ekonomskog razvoja i po nekim parametrima stale rame uz rame sa starim članicama”.

“Posmatrano po stanovniku bruto domaći proizvod višegradske četvorke prošle godine bio je gotovo tri puta a izvozni učinak pet puta veći od zapadnobalkanskog, uz dvostruko veće učešće izvoza u izgradnji BDP-a i višestruko veći priliv investicija iz sveta”, naveo je Čadež.

Inicijativu o stvaranju “malog Šengena”, odnosno ukidanju carinskih i drugih barijera u prometu roba i usluga izmedju Srbije, Severne Makedonije i Albanije pokrenuo je ranije predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

 

Izvori:

EURACTIV.rs

RFE

Beta