Zak – opasnost po druge, sebe i svoj Fejsbuk

Mark Zakerberg nikada nije imao šefa – i to je ono što je Fejsbuk učinilo opasnim.

Postoji jedna anegdota koju je u Njujork tajmsu nedavno opisao koosnivač Fejsbuka Kris Hjuz. On tvrdi da je došao trenutak da se raskrsti s ovim globalnim gigantom među društvenim medijima. Kada je 2006. Yahoo hteo da kupi Facebook za milijardu dolara, generalni direktor Mark Zuckerberg se odupro jer mu se nije sviđala ideja da radi za tadašnjeg šefa Jahua, Terija Semela (Terry Semel).

“Izuzev nekoliko svirki na koledžu,” piše Hjuz, “Mark nikada nije imao pravog šefa i činio se potpuno nezainteresovanim da u perspektivi ima bilo koga ko bi bio iznad njega.”

Nije se mnogo toga promenilo u vezi ove platforme: Fejsbuk je danas javno listirana kompanija na berzi i ima upravni odbor, ali Zakerberg, koji je predsednik odbora, još uvek kontroliše oko 60% deonica s pravom glasa. Ova postavka efektivno smanjuje moć odbora kao savetodavnog tela, tvrdi Hjuz. Uzgred, Zakerberg ne odgovara tj ne reaguje ni na pokušaj vladinog nadzora – američke vlade koja je ostavila internet kao mahom neregulisano igralište.

Tokom svih ovih godina, Zakerberg nikada nije morao da se previše sekira po pitanju svoje i kompanijske odgovornosti. A to pomaže da se objasne njegove slabosti kao lidera, koje su, zauzvrat, dovele Facebook do stanja haosa u kojem se trenutno nalazi.

Zašto je dobro imati šefa

Veliki deo privlačnosti preduzetništva je to što tada postajete sopstveni šef. Ali to je privilegija koju najviše cene oni koji su već imali iskustvo rada za nekog drugog. „Vi, zapravo, naučite kako da upravljate, a uz to dobijate i svojevrsno mentorstvo“, kaže Robert Saton, profesor menadžmenta na Univerzitetu Stenford i autor knjige „Good Boss, Bad Boss“ i „The Asshole Survival Guide“. Čak i loš šef vam može pomoći – da shvatite šta je ono što ne treba raditi.

Baš kao što se umetnicima savetuje da savladaju osnove crtanja kocki i senčenje cilindara pre nego što pređu na crtanje portreta, tako i većina poslovnih lidera mora da provede vreme radeći u tuđim kompanijama. I zaista, uprkos mitologiji Silicijumske doline o mlađahnim vunderkindima koji napuštaju fakultete pre diplome kako bi izrasli u osnivače velikih kompanija – preduzetnici koji stoje iza najbrže rastućih kompanija imaju tendenciju da zađu u svoje četrdesete u trenutku kada njihov biznis uzleti punom snagom. Dobre su šanse da su do tada radili za druge ljude, a ne za sebe.

Činjenica da Zakerberg nikada nije imao šefa očigledno nije ugrozio rast Facebooka. Međutim, nedostatak sopstvene odgovornosti kako u prošlosti tako i danas možda ga je učinio osetljivijim na dva pitanja za koja Saton kaže da se često povezuju s nekontrolisanim osećajem moći: zatrovanošću sopstvenom moći i povremenim moralnim sagrešenjima i etičkim „iskliznućima“ (moral licensing).

Biti zatrovan posedovanjem moći (power poisoning) je termin koji se upotrebljava za opisivanje fenomena zasnovanog na naučnim istraživanjima: onog psihološkog stanja u kojem akumulacija moći menja ponašanje ljudi na gore. U svojoj knjizi „Paradoks moći“ (The Power Paradox), psiholog Dacher Keltner sa Univerziteta u Kaliforniji, Berkeley, objašnjava da što je veća moć koju zadobijamo, to je veća verovatnoća da ćemo se usredsrediti na isključivo sopstvene potrebe, a da ćemo sve slabije reagovati na potrebe drugih. “Oni (koji zadobiju veliku moć) imaju tendenciju da vide ljude kao objekte koji stoje kao prepreka ka njihovom cilju, a ne da zadobiju empatiju prema njima”, kaže Saton.

Naravno, Zakerberg je oštro kritikovan zbog toga što nije pokazao dovoljno empatije prema ljudima na koje utiču odluke Fejsbuka o pitanjima koja se kreću od privatnosti i cenzure do lažnih vesti, pa čak i genocida. “Ljudi postaju brojke, algoritmi postaju pravila, a stvarnost postaje ono što podaci kažu”, izjavio je Om Malik za Njujorker 2016. godine. Dehumanizacija je takođe pogodna poslovna strategija, kao što je napisao Nikhil Sonnad za Quartz (blog magazina Atlantik): određene stvari koje na nesavestan način činite ljudima oko sebe. Kada je reč o podacima, možete s njima da radite šta god želite.”

Pošto iskustvo vlasti čini da se neki moćni ljudi osećaju manje zabrinutim za dobrobit drugih, sledi da podnošenje izveštaja i raport nekom drugom (tj vašem šefu) može poslužiti za proveru atrofije empatije. Ali, Zakerberg ne mora da brine o kontroli i ravnoteži. Zahvaljujući nekoj lukavo osmišljenoj korporativnoj strukturi, Zakerberg je, kako kaže profesor na Jejlu Džefri Zonenfeld, „Fejsbukov doživotni imperator”.

Tu je još jedan zajednički problem za Zakerberga i druge preduzetnike iz Silicijumske doline: dati sebi za pravo da nakon dobrih stvari ponekad učinite i ponešto prljavo i amoralno (moral licensing), kaže Saton. Psihološka istraživanja pokazuju da ljudi koji osećaju da su činili dobro u prošlosti mogu sebi dati dozvolu (pdf) da se u sadašnjosti ponašaju na manje etički način.

Naravno, Zakerberg je pokazao sklonost ka ovakvom načinu razmišljanja. U Njujorkerovom profilu iz 2018. godine, on je govorio o divljenju koje gaji prema drevnom rimskom caru Avgustu. “U osnovi, primenjujući veoma oštar pristup, uspeo je da uspostavi dvesta godina svetskog mira”, rekao je Zakerberg. “S jedne strane, svetski mir je dugoročni cilj o kojem ljudi danas govore… ali [koji] nije došao tek tako, već je (Avgust) morao da čini određene stvari.”

U ovom slučaju, Zakerbergove primedbe su usredsređene na filozofski koncept konsekvencijalizma – ideje da ciljevi mogu opravdati sredstva. Ali, šire gledano, lako je uvideti kako Zakerbergova vera u fundamentalno dobro svoje misije povezivanja sveta (Fejsbukom) može dovesti do toga da troši manje vremena u razmišljanju o žrtvama te svoje potrage.

U intervjuu datom Kari Svišer, Zakerberg je jednom objasnio zašto je Facebook bio spor u borbi protiv širenja dezinformacija na sajtu: “U retrospektivi, mislim da je pošteno reći da smo bili preterano idealistički i fokusirani mahom na one dobre stvari, naime, na deo onoga što povezuje ljude i doprinosi da se čuje i njihov glas.”

Još jednom, iskustvo postojanja šefa nad vama – naročito lošeg – moglo je da Zakerberga učini svesnijim načina na koje njegova aktuelna povremena moralna iskliznuća mogu uticati na druge. Jedna je stvar slegnuti ramenima na sklonosti Avgusta Cezara ka nasilju kao neophodnoj meri radi postizanja višeg dobra, naime, onda kada čitate o tome u istorijskim knjigama; sasvim drugo je raditi za jednog modernog Avgusta koji opravdava svoj užasan odnos prema zaposlenima pravednošću svoje misije.

“Od naših najranijih dana, Mark je koristio reč ‘dominacija’ da bi opisao naše ambicije, bez ikakve naznake ironije ili poniznosti”, piše Hjuz u Tajmsu, iako ga ne krivi zato što je tako razmišljao: “On je pokazao ništa manje od virtuozne energičnosti i presiranja, tako tipičnih za jednog talentovanog preduzetnika.”

Naravno, kada imate malo ili nimalo iskustva, mnogo je lakše ubediti sebe da jednostrano i usko stremljenje u cilju slamanja konkurenata i postizanja globalne dominacije nije u suprotnosti sa snom o stvaranju sveta kao boljeg mesta. Upravo to bi učinio svaki samouvereni štreber.

Kada ne znate šta je ono što se ne može činiti (drugima)

Nije ni čudo da je Silicijumska dolina očarana preduzetničkim ikonama poput Zakerberga ili Uberovog Travisa Kalanika, koji je na sličan način započeo svoj prvi posao dok je još bio student na koledžu. Kao što Saton primećuje, u startup svetu “postoje prednosti imati u svojim redovima mlade ljude koji ne znaju šta je to što se ne može i ne sme činiti.”

Ali postoje i jasni nedostaci. Hjuz, koji je 2007. napustio Facebook, nije samo zabrinut što je ova kompanija – čijem je stvaranju doprineo dok su on i Zakerberg zajedno bili studenti na Harvardu – postala monopolistička. On je takođe zabrinut i zbog toga što je njegov prijatelj i bivši partner akumulirao nivo uticaja koji je “bez presedana i neamerički” i to po bilo čijim merilima, bilo da je u privatnom sektoru ili u vladi. Hjuz piše da:

„On (Zakerberg) kontroliše tri osnovne komunikacijske platforme – Facebook, Instagram i WhatsApp – koje svakodnevno koriste milijarde ljudi… Samo je Mark taj koji može da odluči kako da Fejsbuk konfiguriše svoje algoritme kako bi odredio šta je to što će korisnici ove društvene platforme videti u svojim Vestima (News Feed), koje postavke privatnosti mogu koristiti, pa čak i koje poruke bivaju isporučene. On uspostavlja pravila za razlikovanje nasilnog i zapaljivog govora od onog koji je „samo napadan“; on ima moć da sam izabere isključivanje takmaca sticanjem (moći), blokiranjem ili kopiranjem.

Tako se, prema Hjuzu, steklo i previše moći u posedu jednog pojedinca, čak i za nekoga ko veruje da je “dobra, ljubazna osoba” – i tako je došao trenutak, tvrdi on, da američka vlada uđe nogom i razbije ovu kompaniju. “Mark Zakerberg nije u stanju da popravi Fejsbuk”, zaključuje Hjuz. I verovatno je u pravu.

Samo nemojte očekivati da će ga Zakerberg čuti.

Sarah Todd, Quartz (Atlantic magazine blog)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.