Da li je najava iz kompanije Fejsbuk da će u opticaj pustiti svoju kriptovalutu zapravo dobar plan za razbijanje globalnog finansijskog sistema?
Šta možemo očekivati od iznenadnog Fejsbukovog upada u svet digitalnog novca? Baš kao što su državni regulatori počeli da se bude iz svoje samoindukovane kome – da bi „otkrili“ kako je njegov rast i prebrz i prevelik – ova je kompanija odlučila da udvostruči svoju nepokolebljivu posvećenost „brzom kretanju i prodorima“. Dobra stara vremena, kada je Facebook samo „prodirao“ u našu privatnost i izbore su prohujala – i izvesno je da će nam nedostajati. Ali, kakve šanse ima ova kompanija da jednom i zauvek „prodre“ u globalni finansijski sistem?
U tu svrhu, Fejsbuk je objavio Libru: svoju kripto-valutu, uz koju idu infrastruktura i mreža – dvosmisleni digitalni entitet koji je dovoljno prostran da bude sve za svakoga, i sa „plemenitim“ domenom „.org“. To je ultimativna Šredingerova mačka digitalne ekonomije: blokčejn/ non-blokčejn, koja će služiti kao novac / ne-novac da bi sačuvala / zakopala Facebook / sve nas.
Donekle oskudevamo u informacijama o specifičnostima funkcionisanja ovog amorfnog projekta, ali se ipak može uočiti njegova sveukupna težnja. Fejsbuk i Libra bi omogućili korisnicima – posebno onima koji su nesretni jer nemaju bankovni račun ali su te sreće da imaju Fejsbuk nalog – da konvertuju pravi novac u Libru, da ga deponuju virtuelno, da ga pošalju drugima ili da ga jednostavno iskoriste za plaćanje usluga.
Fejsbukov okvir za ovaj finansijski poduhvat slovi za human: Libra je tu da poboljša globalne bankarske usluge, a ne da iščupa ono što nam je od para još preostalo (a nije na našim bankovnim računima – ili, pak, jeste). Tako, za svaki Uber i Mastercard koji se pridruži Librinoj grupi u svojstvu partnera (po „sitnoj“ ceni od 10 miliona dolara po kompaniji – očigledno je da je era „besplatnih“ online usluga takođe prohujala), isto tako postoje i neprofitne grupe kao što su Mercy Corps i Women’s World Banking koje današnjem finansijskom i digitalnom kapitalizmu utiskuju „humanost“, pa čak i svojevrsnu komičnu crtu. Bez ovog neprofitnog kontingenta, Fejsbukova bi Libra pre bila grupa koja je više nalik kriminalnoj grupi koja pogoduje inovatorima i njihovim inovacijama – samo pogledajmo ukupan broj nedavnih sudskih slučajeva vezanih za Uber, Mastercard i Facebook.
Primamljivo bi bilo pogrešno protumačiti Fejsbukov „prodor“ u sferu svetskih finansija kao još jedan dokaz njegove beskonačne besramne drskosti, bezobrazluka i kratkovide arogancije. Da li je Libra tek samo jedna pametna forma pljuvanja u lice gnevnim državnim regulatorima? Gde, onda, Fejsbuk pronalazi hrabrost da objavi da će raditi sa kreatorima politika kako bi “oblikovao regulatorno okruženje” na način koji pogoduje njegovim potrebama? Jer, nijedan normalan regulator ne bi voleo da ga oblikuje neko ko se kreće u Fejsbukovoj orbiti.
Fejsbuk, međutim, nije novajlija u kontroverzama i verovatno je manje naivan nego što to sugeriše manifest iz Libre. Šeril Sandberg, zamenica generalnog direktora Marka Zakerberga dobro poznaje svet finansija pošto je svoju karijeru provela u američkom trezoru (FED) pod mandatom Larija Samersa. Je li moguće da Zakerberg, u stvari, ima dobro razrađen plan?
Fejsbuk prati rizičnu ali ujedno i racionalnu, dvostruku strategiju. Prvo, kompanija mora da diversifikuje svoje poslovanje nezavisno od profita koji joj sada dolazi od oglašavanja. Drugo, želja je da, koliko je to moguće, izbaci neke od strožih regulatornih mera koje će se pojaviti kada krajem ove godine američka predsednička kampanja bude u punom zamahu.
Bit diversifikacije je u suštini jednostavan: Fejsbukovi kineski konkurenti već su pokazali da plaćanja i komunikacije odlično idu zajedno „ruku pod ruku“, proizvodeći veoma profitabilan miks. Osim toga, svet bez finansijskih operacija banaka ili sličnih finansijskih institucija neće trajati zauvek; kako sada stvari stoje, najvjrovatnije će im poslužiti kineski tehnološki giganti, dok Peking proširuje digitalne komponente svoje globalne BRI strategije „Jedan pojas, jedan put“. Bez jakog prisustva u platnim uslugama, Fejsbuk na inostranim tržištima neće imati šansi ni (makar teoretskih) mogućnosti da preuzme vođstvo od Tencenta ili Alibabe na stranim tržištima.
S druge strane, direktnim udarom na svoje kineske rivale i potencijalni uspeh, Fejsbuk se svrstao na stranu Donalda Trampa: Facebook je taj koji agresivno pokušava da potkopa globalnu ekspanziju kineskih firmi, predstavljajući se danas Vašingtonu kao značajnija strateška prednost nego kada je bio u svom prošlogodišnjem, „pacifističkom“ izdanju. Za sada, dalje intenziviranje tehnološkog hladnog rata je dobra vest samo za Facebook, jer bi takva oštra retorika (i praksa) paralisali napore Vašingtona da uspe da ponešto ostvari (u relacijama s Kinom).
Ali postoji još jedan razlog za ovakvo delovanje Fejsbuka. Dok se priprema za javnu bitku za svoju budućnost, čini se da je kompanija shvatila da je njeno najbolje oružje da mobiliše tačno onu vrstu populizma koji je već dopustio drugim divovima iz Silikonske doline, posebno Uberu i Airbnb-u, da vrbuju svoje korisnike iza kulisa svojih kampanja uperenih protiv državnih finansijskih regulatora.
Pozicionirajući svoju firmu kao pobunjeničku silu protiv osrednjih birokrata i sporih korporativnih političara, stratezi u Fejsbuku nastoje da ubede javnost da je njihova kompanija, ta „emancipatorska snaga univerzalnih tehnoloških proboja“, zapravo žrtva globalne zavere političara i njegovih lenjih konkurenata. Imajući u vidu bezgraničnu javnu netrpeljivost prema bankama i njihovim regulatorima – netrpeljivost koju nadmašuje još samo neprijateljstvo prema telekomunikacionim kompanijama – takvi argumenti mogu zvučati čak i uverljivo.
Sa pokretanjem Libre, što bi Fejsbuk takođe mogao priznati na jako suptilan način, taj bi se njegov poslovni model mogao uskoro promeniti. Zanimljivo je da je već tiho prihvatio jednu sličnu ideju – svojevremeno anatemisanu u ključnim tehnološkim krugovima – da su podaci o korisnicima zapravo roba s istaknutom etiketom na kojoj piše – cena. Tako je nedavno pokrenuo aplikaciju koja korisnicima plaća kako bi mu prikupili podatke o tome na koji način oni komuniciraju sa servisima i aplikacijama njegovih rivala. Ali šta je sa vrednošću podataka koje korisnici generišu dok koriste sam Fejsbuk?
Na duge staze, ovaj rizični potez Fejsbuka mogao bi se ispostaviti kao unosan za razvoj njegove digitalne ekonomije, u kojoj su podaci i digitalne usluge potpuno komodifikovani (utrživi kao roba) pa samim tim i profitabilni – baš kao što imperativi oglašavanja doprinose da ti podaci ne budu utrživi. Da, Fejsbuk bi ipak i napokon morao nešto i da plati svojim korisnicima – ali bi, zauzvrat, mogao da im naplaćuje za svoje usluge. Sve dok se sve takve transakcije vode u valuti pod njegovom implicitnom kontrolom – u Libri – i ukoliko Fejsbuk uspe da ubedi svoje korisnike da njihovi podaci, sami po sebi, imaju daleko manju vrednost od usluga koje ona pruža – ovo ne mora nužno biti tako loš ishod po kompaniju. U stvari, ta bi krupto-valutna strategija bila gotovo sigurno bolje rešenje od mogućnosti da se preduzeće podeli na manje delove na osnovu zakona o suzbijanju trastova.
Ako je Facebook spreman da prihvati takav naizgled radikalan prelaz na plaćanja i pretplate, ovaj poslovni potez bi razoružao njegove brojne kritičare koji insistiraju na tome da je razlog za strah od Facebooka upravo zato što je previše zavisan od oglašavanja i jer nije u stanju da prihvati druge modele. Ali, da li bi jedan drukčiji Fejsbuk – predvodnik u korišćenju digitalnih valuta – bio manje opasan?
Možda su kritičari Fejsbuka pogrešno shvatili prirodu te pretnje. Fejsbuk, zajedno sa Amazonom, Guglovim „Alfabetom“ i još nekoliko drugih, predstavlja problem koji se fundamentalno razlikuje od onih problema koji pogađaju drug industrije.
Dokkle god traju podaci – i dokle god ti podaci postojano služe kao životna sila zdrave demokratije i ekonomije – ove firme će vršiti neproporcionalan i neprikladan uticaj na odluke koje treba da se donesu u parlamentima, a ne na tržnicama i „pijačnim tezgama“. Bilo da Fejsbuk to iskoristi tako što će izvlačiti naše podatke i prikazivati nam oglase, ili kupovanjem naših podataka uz prodaju svojih usluga – to i nije toliko važno. Jedan poslovni model, ma koliko bio profitabilan, nikada nije dobar temelj za gradnju i održavanje snažne demokratije. Za to imamo – zakone i ustave.