Category Archives: Start-up Space

Mašine već sjajno pišu vesti, slede knjige

Novi AI tekstualni generator može biti preopasan za čovečanstvo, kažu njegovi izumitelji a prenosi Gardijan. Neprofitna kompanija OpenAI, koju podržava Elon Musk odbija da obelodani straživanja, strahujući od masovne zloupotrebe.

Kreatori revolucionarnog AI sistema – koji je danas sposoban da piše novinske članke i književna dela – sistema danas poznatog kao “duboko tekstualno učenje” (ili, možda temeljito učenje zakonitosti teksta, jezika, njegovog značenja i gramatike) – učinili su neobičan korak: odlučili su da ne objavljuju svoja istraživanja, iz straha od potencijalne zloupotrebe.

OpenAI, neprofitna istraživačka kompanija koju podržavaju Elon Musk, Reid Hoffman, Sam Altman i drugi vrhunski stručnjaci kažu da je ovaj novi AI model nazvan GPT2 “baš toliko dobar”, kao i da je rizik od zlonamerne upotrebe toliko visok da su njegovi kreatir uveliko odstupili od uobičajene prakse javne prezentacije kompletnih istraživanja kako bi se omogućilo više vremena za raspravu o posledicama savremenih tehnoloških prodora.

U osnovi, GPT2 je generator teksta. Sistem AI je unet u tekst na svakom nivou: od nekoliko reči, do cele stranice; od ovog tekst procesora istraživači su zahtevali da napiše nekoliko narednih rečenica na osnovu svojih predviđanja o tome šta bi trebalo da sledi. Ovaj sistem pomera granice onoga što se smatralo mogućim, kako u pogledu kvaliteta konačnog rezultata, tako i u pogledu širokog spektra mogućnosti njegove upotrebe u budućnosti.

AI može da piše baš kao ja. Pripremite se za robotsku apokalipsu, tvrdi Gardijanova kolumnistkinja Hana Džejn Parkinson.

Kada se koristi za generisanje novog teksta, GPT2 je sposoban da piše neverovatno verodostojne odlomke koji odgovaraju onome što se od njega zahteva – kako stilski tako i suštinski, to jest po sadržaju. Retko kad se može uočiti bilo koja varka tj manjkavost koja je bila prepoznatljiva kod prethodnih AI sistema, poput, recimo, „naprasnog“ zaboravljanja onoga o čemu piše na pola puta do završetka nekog pasusa, da bi “ničim izazvan”, krenuo sa „seckanjem, čupkanjem i prekrajanjem“ sintakse u dugim rečenicama.

U ovaj izuzetno sofisticirani program za obradu teksta – što GPT2, napokon, i jeste – tim istraživača ubacio je početak Orvelovog romana „1984“: “Bio je to vedar i hladan aprilski dan, a satovi su pokazivali trinaest časova” – a onda je GPT2 sistem prepoznao nejasno futuristički ton i romansijerski stil koji je nastavio sopstvenom kreacijom:

„Bio sam u automobilu, na putu ka svom novom poslu u Sijetlu. Natočio sam gorivo, upalio motor i krenuo. Zamišljao sam kakav će ovaj dan biti. Za sto godina od danas. Godine 2045. bio sam učitelj u nekoj školi u siromašnom delu ruralne Kine. Počeo sam sa kineskom istorijom kao i istorijom nauke.”

Kada su u ovaj procesor ubacili prvi pasusi jednog Gardijanovog članka o Bregzitu, mašina je u finišu „dopisala“ stilski veoma uverljiv novinarski tekst koji obiluje “citatima” onoga što je govorio i pisao  Džeremi Korbin, britanski lider laburista, spominjući usput i aktuelne probleme: granicu sa Irskom, kao i odgovor premijerkinog portparola.

Jedan takav, potpuno veštački „skrojen“ pasus, glasi: „Na zahtev da pojasnimo dobijene izveštaje, portparol Tereze Mej je rekao da je ‘Premijerka jasno stavila do znanja kako je njena namera da napusti EU što je pre moguće, kao i da će to biti pod njenim pregovaračkim mandatom, što je potvrđeno i u govoru kraljice prošle nedelje’. ”

Sa stanovišta istraživanja, GPT2 je revolucionaran na dva načina. Prvi je njegova veličina, kaže Dario Amodei, direktor istraživačkog odeljenja u startup firmi OpenAI. Modeli su “bili 12 puta veći, a skup podataka bio je takođe 15 puta veći i daleko obimniji” u odnosu na prethodni vrhunski AI model. Mašina je „obučavana“ na skupu podataka od oko 10 miliona članaka, odabranih tako što su na sajtu društvenih vesti Reddit pretraženi linkovi sa više od tri glasa-preporuke. Ova ogromna količina članaka bila je „teška“ 40 gigabajta, prostor dovoljano da se pohrani oko 35.000 kopija Mobija Dika. (Redit (engl. Reddit) je veb sajt u vidu foruma zasnovan na principu postavljanja, komentarisanja i ocenjivanja veb sadržaja. Korisnici mogu biti registrovani ali i nije neophodno za pretraživanje veb sajta. Korisnici na sajt postavljaju sadržaj u vidu teksta, linkova i fotografija koje potom ocenjuju drugi korisnici. Sadržaj je podeljen u sabredite (engl. subreddit), koji obično pokrivaju neku određenu temu kao što su novosti, nauka, tehnologija, video-igre, knjige, filmovi, muzika, hrana, fotografije, kao i raznovrsan sadržaj koji veb nudi. Objave sa većim brojem pozitivnih glasova se prikazuju na vrhu sabredita i ako imaju dovoljno pozitivnih glasova prikazuju se na početnoj strani Redita)

Količina podataka kojima je GPT2 „nahranjen“ direktno je uticala i na njegov kvalitet, dajući procesoru više informacija/znanja o tome kako razumeti pisani tekst. To je, takođe, dovelo do još jednog napretka. GPT2 je daleko sveobuhvatniji od prethodnih modela tekstualnih procesora. Strukturisanjem unetog teksta, ovaj tekst generator može obavljati najraznovrsnije zadatke, uključujući prevođenje teksta i njegovo sažimanje, uz „shvatanje“ značenja jednostavnih testova koje je „pročitala“, često obavljajući te operacije baš toliko dobro – ili, u svakom slučaju, bolje od drugih AI teskst procesora koncipiranih posebno za te zadatke.

Taj kvalitet je, međutim, doveo do toga da OpenAI bude u koliziji sa svojom društvenom obavezom, naime, podsticanjem daljih istraživanja veštačke inteligencije; ovaj startap je, i pored jedne opšte svrhe da svoja stečena znanja barem jednim delom podeli s drugima kao opšte dobro, samostalno odlučivši da drži GPT2 iza zatvorenih vrata u bliskoj budućnosti, a usled procene šta bi sve zlonamerni korisnici mogli da učine s ovom tehnologijom. “Prinuđeni smo da obavimo dodatne eksperimente kako bismo saznali za šta je GPT2 sposoban da urada a šta ne”, rekao je Džek Klark, šef jedne američke dobrotvorne organizacije za dodelu sredstava naučno-obrazovnim projektima. „Ukoliko niste u stanju da predvidite sve ono za šta je sposoban ovaj AI model, onda ga nekako morate podstaći kako biste videli kakve su mu mogućnosti. Toliko je onih koji daleko bolje (od nas iz startapa OpenAI) mogu sagledati potencijalnu štetu koju GPT2 može naneti.”

Da bi pokazao šta to znači, OpenAI je napravio jednu verziju GPT2 sa nekoliko minornih podešavanja kojima je moguće koristiti ga za generisanje beskonačnih pozitivnih – ili negativnih – prikaza i recenzija proizvoda. Spamovi i lažne vesti su još dva očigledna potencijalna nedostatka, kao što je to slučaj sa „nefiltriranom“ prirodom AI. Pošto se obučava na internetu, nije teško ohrabriti ga da generiše tekstove koji obiluju neproverenim informacijama i sadržajima koji podstiču netrpeljivost, teorije zavere i tako dalje.

Umesto toga, cilj je pokazati šta je to na šta bi današnji svet trebalo da se priprema: na ono što će za godinu ili dve biti maejnstrim tj sasvim uobičajena pojava. „Imam i termin za ovo. Lift iz pakla“, rekao je Klark. „Troškovi proizvodnje novih tehnologija, nakon nekog vremena, padaju, smanjujući i cenu po kojoj ih je moguće kupiti. Pravila po kojima možete kontrolisati tehnologiju su se fundamentalno promenila.“

“…Ne kažemo da znamo pravu stvar koju je ovde (u oblasti AI razvoja) potrebno učiniti, niti postavljamo neke granice (drugima), govoreći (im) gde je i kakav je mogući put razvoja veštačke inteligencije… Pokušavamo da razvijemo rigorozniji način razmišljanja. Pokušavamo da izgradimo put dok istovremeno koračamo njim.”

Privreda Zalivske oblasti Kine: skrivene slabosti i snaga

Kineski zvaničnici su prošlog oktobra proslavili otvaranje mosta Hong Kong-Makao-Džuhaj (Zhuhai), devetogodišnjeg projekta vrednog 20 milijardi dolara koji je postao najnoviji i najveći simbol razvojnih planova tzv. oblasti Većeg Zaliva (Greater Bay Area, GBA, ili, kraće, Zalivske oblasti) – čiji je cilj poboljšanje konkurentnosti u odnosu na slična inovativna čvorišta u San Francisku, Njujorku ili Tokiju.

Ali, baš kao i u slučaju sa izgradnjom arhitektonskog čuda –  zalivskog mosta – koji je izazvao i kritike usled kašnjenja, nezgoda i preglasavanja budžeta, kineske ambicije za daljim integrisanjem svog jekonomskog „motora“ u Kineskom moru nisu uvek uživale u glatkoj plovidbi. Uprkos svojoj proizvodnoj snazi, razlike u propisima i industrijskoj strukturi izdvajaju 11 Zalivskih gradova od ostalih urbanih centara u Kini. Kako bi se ovaj region podigao usred aktuelnih trgovinskih tenzija i usporavanja privrede, propisima će morati da se uklone te barijere, čime se Zalivski gradovi izdvajaju od ostalih u Kini.

Iako je 2016. godine GBA uvrštena u 13. kineski petogodišnji plan, a 2017. postala i predmet sporazuma potpisanog od strane regionalnih lidera, još uvek nije objavljen razvojni plan i okvir. Prošlog proleća je premijer Li Kećjang najavio da će plan biti detaljno formulisan i razrađen, ali je odgađanje potisnulo njegovu realizaciju sve do ovog februara, ili čak nešto kasnije, kažu izvori iz South China Morning Post-a. Razlog je, kako se pretpostavja, zabrinutost da će, baš kao i u slučaju nacrta za projekat „Made in China 2025“, konkretni planovi biti shvaćeni kao izazov američkoj tehnološkoj dominaciji.

Međutim, to takođe znači da vremenski raspored i uticaj ukupne politike razvoja Zalivske oblasti ne ostaju do kraja jasni.

Prikrivene snage

Područje Većeg zaliva ima neslućeni potencijal za privredni rast, i to ne samo zbog uključivanja finansijskih čvorišta poput Hong Konga, Guangdžua i Šenžena, često nazivanog hardverskom prestonicom Kine.

I drugi gradovi u Kini su takođe industrijski „teškaši“: zajedno uzev, 2016. je devet okruga činilo 80% proizvodnje Guangdonga.

Jedan na svakih pet pametnih telefona proizveden je u industrijskom gigantu, Donguanu. Procenjuje se da će BDP ovog grada, baš kao i onaj obližnjeg Fošana, do 2020. godine premašiti 1 bilion (hiljadu milijardi) renminbija (148 milijardi dolara), kao i pomak ka visokotehnološkoj proizvodnji. Zahvaljujući potezima kineske vlade, prošle godine su vlasti ove industrijske zone uspele da privuku 6.000 tehnoloških kompanija da započnu svoj biznis u Nanšuu, malo udaljenijem okrugu Guangdžoua, u kome se sada nalaze sjajne start-up kompanije koje se bave veštačkom inteligencijom, Pony.ai i CloudWalk.

U kombinaciji sa Hong-Kongom i Makaoom, u 11 zalivskih gradova živi i radi oko 70 miliona ljudi koji učestvuju u ekonomiji vrednoj više od 1,8 biliona dolara – što je, otprilike, veličina brazilskog BDP-a, ili dvostruko veća od BDP-a koji ima Indonezija. U avgustu prošle godine, investiciona kompanija CBRE Group predvidela je porast “najveće svetske ekonomije, kineskog Većeg zaliva”, dok je prema anketi poslovnih ljudi iz 2017. godine koju je podržala Glavna trgovinska komora Hong Konga, 80% ispitanika podržalo je integrisani razvoj Zalivskog regiona (u poslovni sistem Hong-Konga, prim. prev).

Ubrzani razvoj tehnologija je već uveliko u toku, bez obzira na odlaganje zvaničnog master-plana.

Džuhaj je, na primer, specijalna ekonomska zona u kojoj se još od 1992. „ispotiha“ i bez mnogo medijske buke neguju i razvijaju nove, najnaprednije tehnologije; a onda je na nacionalnom nivou uspostavljena industrijska razvojna zona za visoke tehnologije. Prostrani kompleks sada uključuje četiri univerzitetska kampusa, uz poslovne prostorije softverske kompanije Kingsoft ali i Meizua, pekinškog giganta za mobilne tehnologije.

Pored toga, prema rečima zaposlenih u tehnološkom parku “Southern Software Park”, ovaj kompleks je utočište i „lansirna rampa“ za startup firme kao što je Oceanalpha – kompanija iz Džuhaja čija je specijalnost razvoj autonomnih plovnih objekata koji su 2018. bili uključeni u novogodišnji gala-spektakl proslave kineske Nove godine.

Razviti visoko-tehnološki kompleks tj čvorište (hub) nije nimalo lak zadatak. Pa ipak, živopisne i upečatljive softverske zone poput ove, koje podržava kineska vlada dobar su orijentir i za ostale (Foto: Bailey Hu/ TechNode)

Od tada su se pojavile i druge industrijske ili slobodne trgovinske zone koje privlače preduzeća iz susednog Makaoa, Hong Konga i inostranstva. Jao Jišeng, gradonačelnik Džuhaja je izjavio da je januara 2018. godine, visokotehnološka proizvodnja doprinela sa preko 30 milijardi renminbija ($4.43mlrd), što je gotovo 28% BDP-a ovog grada.

Džordan Čeng, generalni direktor startap firme Med gejz (Mad Gaze) za proizvodnju AR pametnih naočara bio je među onima koje je odmah privukla odlična poslovna politika gradske oblasti Džuhaj. Iako je sedište ove kompanije u Hong Kongu, njegov startap radi na razvoju opreme za javnu bezbednost zajedno sa sa policijskim snagama u provinciji Šanksi, Hefej u provinciji Anhuj, kao i u oblasti Luohu u Šendženu.

Čeng kaže da je gradska uprava Džuhaja ponudila Med gejzu finansijsku potporu, dajući osoblju ove firme prostor i svu potrebnu podršku za njihova istraživanja i razvoj. Ova kompanija planira da u Džuhaju osnuje svoju ekspozituru, a svoju proizvodnju već izmešta i u ostale zalivske gradove, Šenženu i Ujdžou (Huizhou).

Čeng je rekao da privredni planovi zalivske regije “u cilju razvoja proizvodnje, talenata i tržišta”, predstavljaju “dobru priliku za nas”. On očekuje da će njegovom rastućem startapu “i dalje biti potrebna podrška vlade” i u budućnosti, s obzirom na to da želi da svoje poslovanje proširi i na oblast razvojnih programa.

Nedaleko od železničke pruge, u udaljenom distriktu Nanša, nalazi se pilot-zona slobodne trgovine sa velikim ambicijama. Krajem 2018. godine, pored postojeće višegodišnje šeme za promovisanje razvoja veštačke inteligencije, lokalna vlada je objavila da će 30 milijardi renminbija ($4.43mlrd) investirati u sektore koji uključuju IT, biotehnologiju, kao i AI.

Ovo predstavlja oštar kontrast kada se uporedi s nekim ruralnijim delovima ovog okruga, koji još uvek obiluje pitoresknim kanalima i parcelama poljoprivrednog zemljišta. Ali, kako je istakao Hu Ven, operativni direktor startapa Pony.ai na CNBC konferenciji održanoj prošlog novembra, nedostatak saobraćajnih gužvi i lepo vreme pomažu da Nanši postane “stvarno idealno mesto” za testiranje autonomnih automobila.

Pošto je lane u februaru lansirao vozni park, Hu je rekao da Pony.ai razmišlja o skaliranju “do 1.000 vozila” u Nanšiju u nekom trenutku. A to nije samo zbog čistih puteva; Hu je rekao da je, u poređenju sa drugim oblastima u Kini, nacionalna vlada odobrila okrugu više “dozvola i moći” za eksperimentisanje.

Praznine u planu

Međutim, zapanjujuća statistika može prikriti sve veće razlike koje se isprečuju između gradova i regiona.

Čak i visokoprofilni infrastrukturni projekti, poput mosta na pravcu Hong Kong-Makao-Žuhai koji bi trebalo da zbliži saradnju među zalivskim gradovima, odražavaju se postojeće barijere među gradovima. Da bi to iskoristili, recimo, vozači moraju preskočiti razne birokratske prepreke: u zahteve za započinjanje biznisa uključuju tri različite dozvole, dve vrste osiguranja automobila i registraciju kod uprave gradske prefekture Džuhaja.

U intervjuu za TechNode novembra prošle godine, Toa Čarm iz hongkonške inicijative „Cyberport“pod vladinim pokroviteljstvom izjavio je da razvoj zalivske oblasti predstavlja „zlatni trenutak“ za inovacije, ali samo ukoliko zvaničnici mogu da sarađuju na prevazilaženju regulatornih barijera.

Ključna je podrška kineske vlade, ali i “implementacija, kako bismo mogli da rešimo sve razlike”, rekao je on. Prema Čarmu, ove razlike i dalje postoje: od oblasti razmene kripto-valute pa do usaglašavanja stavova o tome kako i usvajati nove tehnologije.

Osim toga, prekogranični privrednici suočavaju se sa različitim stopama poreza na dohodak i korporativnim porezima, kao i sa neprikladnim transferima između tri različite valute. Markos Čan, šef istraživačkog sektora CBRE-a za Kinu, rekao je za TechNode da klijenti firme “žele bolje mere” kako bi olakšali prekogranične tokove kapitala.

Postoje i značajne razlike kada je u pitanju industrijska struktura. U 2016. godini, Šenženski BDP po glavi stanovnika bio je najviši u Guangdongu, ali je činio samo 56% i 35% Hong Konga, odnosno Makaa. Prosečan BDP po stanovniku u regionu takođe je znatno zaostajao za svojim međunarodnim konkurentima – Njujork, San Francisko i Tokio – kao i procenat ekonomije koju podržava tercijarna industrija.

Ovim se vrši pritisak na kreatore politika da izjednače razvoj regiona, sela i gradova, posebno na mestima kao što su Žaoking, Đjangmen i Žongšan, koji se još uvek fokusiraju na proizvodnju niskog i srednjeg nivoa. Da bi poboljšali region, gradovi poput ovih “više se ne mogu fokusirati na proizvodnju”, kaže Markos Čan.

On priznaje da će faktori kao što su američko-kineski trgovinski rat i pad domaće ekonomije uticati na planove Zalivske oblasti u bliskoj budućnosti. Međutim, dalji razvoj regiona je “dugoročna ambicija” za Kinu, koja će uticati na to područje “još decenijama i decenijama”.

Neki koji imaju bliži uvid u razvoj kineske industrije uzimaju u obzir i tu činjenicu. Na konferenciji u Nanšuu prošlog novembra, međunarodna medijska korporacija CNBC objavila je da će osnovati lokalnu filijalu u Guangdžouu zbog potencijala za inovacije u ovoj oblasti. Rojters je naveo slične razloge nakon što je prošlog maja najavio svoju novu kancelariju – u Šenženu.

Ardžun Karpal, nedavno imenovani dopisnik CNBC-a iz Guandžoua je u Nanšau rekao da razvoj okruga zahteva još vremena. Ipak, imajući u vidu podršku vlade i kompanija visokog profila, on je optimista. Na kraju krajeva, Karpal je rekao: “Ni Silikonska dolina nije izgrađena preko noći.”

China Economic Review

Nemati šefa? Ne, hvala

Daleko od toga da su zastarele i nepotrebne, savremenim firmama bez čvrste upravljačke hijerarhije potrebni su menadžeri koji će njima upravljati na neke nove, dosad neisprobane načine.

Promišljanje menadžmenta danas je notorna pomodarija. Ove nedelje će vam gurui, glavni izvršni direktori, stručnjaci i profesori govoriti o smanjenju broja zaposlenih kao rešenju za korporativnu birokratiju i neefikasnost. Već sledeće nedelje, ova putujuća pomodarija je sa svojim zagovornicima prešla na neku drugu temu, recimo – upravljanje znanjem (tzv. menadžment znanja). A onda će tema, veoma moguće, biti „osnaživanje“. I tako dalje – ponekad to ide u ciklusima, tako da se stare ideje oživljavaju, preoblače i preprodaju lakovernoj publici. Oni koji ozbiljnije promišljaju bi mogli da otpljunu na svu tu poplavu gurua, vođenih medijskim hajpom i “vodećim misliocima” (thought leaders), koje nas, po ko zna koji put, vode do (njihovih) najnovijih knjiga. Pa ipak, pomodarije imaju svog značaja. One su često su odraz stvarnih težnji i ukazuju na smislena rešenja. Početkom 90-tih je, recimo, upravljanje kvalitetom (Total Quality Menagement, TQM) sadržalo istinsku vrednost. TQM je bio neverovatno popularan jer su mnoge proizvodne firme preuveličavale obim i smanjenje troškova na račun kvaliteta proizvoda. TQM je sugerisao da bi održavanje višeg i konzistentnijeg nivoa kvaliteta u svim operacijama kompanije bilo bolje za dugoročne performanse. Kompanije i potrošači su imali koristi od smanjenja otpada i povećanja kvaliteta proizvoda i usluga (TQM – Total Quality Management, potpuno upravljanje kvalitetom: orijentacija prema kontinuiranom poboljšanju kvaliteta koji će zadovoljiti očekivanja kupaca. TQM je menadžment koji zahteva učešće svih zaposlenih na svim organizacionim nivoima. Cilj TQM-a je unapređenje kvaliteta iznad očekivanja kupaca, kao i stalna težnja ka poboljšanju).

Ostala pitanja vezana za upravljanje firmom tj menadžment već su upitnija. Na primer, kritičari su tvrdili da je opšte ludilo sažimanja firmi tokom devedesetih godina prošlog veka smanjilo obim američke korporacije učinivši ih manje inovativnim. Kontrola inventara u trenutku (Just-in-time inventory control), koji je izmislila Tojota, neće možda svakoj kompaniji biti od koristi. Preduzetnici se pozivaju da prihvate princip “lean startup” ili da usvoje “razmišljanje o dizajnu”, mada smernice ka cilju često nisu baš jasne (Lean startup je metoda koja se koristi za osnivanje nove kompanije ili kada postojeća kompanija uvodi novi proizvod. Lean startup metoda zagovara razvoj proizvoda za koje se pokazalo da ih potrošači već žele, tako da tržište već postoji čim se proizvod lansira – a ne da se prvo razvije proizvod, a potom jedino preostaje nada da će se za dotičnim pojaviti potražnja).

Danas je među najsnažnijim trendovima “kompanija bez šefova”. Prema zagovornicima ove ideje, menadžment je „passé“, to jest prolazan. Američki guru menadžmenta Geri Hamel je 2011. godine objavio: ‘Prvo, otpustite sve menadžere… i razmislite o svim bezbrojnim satima koje vođe timova, šefovi odeljenja i potpredsednici firmi posvećuju nadzirući rad drugih.’ Hamel, implicitno, kaže da sve što menadžeri rade predstavlja gubljenje vremena i potencijala, baš kao i ‘nadgledanje’ (čuveni supervising) – koji su potkrepljeni vrlo sumnjivim argumentima. Međutim, zagovornici koncepta „kompanije bez šefa“ imaju neke druge argumente. Čini se očiglednim, tvrde oni, da se fabrika ili kancelarija 20. veka sa svojom vojskom radnika-trutova (worker-drones) zamenjuju „horizontalnijim“ organizacijama u kojima neće sve vrveti od posrednika između radnika i kompanijskog vrha, peer-to-peer mrežama, platformama, ekstremnom decentralizacijom, osnaživanjem radnika, nezavisnim ugovaranjem, preduzetništvom, i drugim oblicima demokratije koju vode radnici.

Transakcije između firmi ili između radnika mogu se bez problema obavljati putem elektronskih interfejsa i biti upravljane blokčejnom. Napredne tehnologije svim zaposlenima obezbeđuju pristup u realnom vremenu bilo gde i ka svim informacijama relevantnim za zadatak. Koordinaciju mogu obavljati zaposleni putem naknadnih konsultacija sa saradnicima, a firme mogu da sarađuju putem elektronskih interfejsa. Zašto su nam, onda, menadžeri uopšte potrebni?.

Takvi argumenti i tvrdnje, sa svoje strane, dovode do predviđanja da će sve kompanije jednog dana biti organizovane poput programerske firme Valve i online trgovca Zappos – sadašnje firme koje su uzori modernog narativa o uspešnosti kompanija bez šefova (GitHub, firma za usluge softverskog hostinga, koja je nekada spadala među njih, nedavno je napustila ovaj nehirerahijski model). Kompanije će i dalje postojati kao formalne pravne osobe, ali će biti ravne, a ne piramidalne. Kao što je popularni pisac o menadžmentu Tim Kastel 2013. pisao: Vreme je da počnemo da na menadžment gledamo drugačije. Osposobiti svakog zaposlenog da je u stanju da postane šef bio bi dobar početak. “Kažu nam da su menadžerski autoritet i hijerarhija zastareli, neefikasni načini upravljanja i organizovanja, kažu nam. “Birokratija mora da umre”, napisao je Hamel 2014. godine, nastavljajući da dokumentuje razne metafore i paralele u stilu „Dilberta“, sjajne strip-satire, ali ne govoreći išta o tome kako ljudi, zapravo, međusobno koordiniraju i sarađuju.

31

Baš kao što je enciklopedija Britanika, inače organizovana u stilu odozgo – nadole, rigidna i uštogljena, istisnuta nehijerarhijski organizovanom i fleksibilnom Vikipedijom, tradicionalno organizovane kompanije istisnute su od strane “vikifikovanih” firmi zasnovanih na znanju, s umreženom ekonomijom horizontalne strukture, procenama stručnih ljudi koji su u istom ili bliskom biznisu (peer assessment), spontano organizovanim timovima, vlasništvom u rukama zaposlenih, demokratijom među zaposlenima i mobilizacijom spontanih snaga tržišta unutar hijerarhija.

Ovaj narativ nije potpuna novina. Sedamdesetih godina prošlog veka je Bill Gore, izvršni direktor američke kompanije koja stoji iza poznate tkanine Gore-Tex uveo u igru pojam “rešetkaste organizacije”, koja se sastojala od “direktnih transakcija, lične posvećenosti, prirodom datog liderstva i [ne]dodeljivanja vlasti sebi ili pak preuzimanja iste” . Osamdesetih godina 20. veka, Ricardo Semler, mladi izvršni direktor firme Semco Partners iz Sao Paola je napravio veliku buku u medijima odbacivanjem autokratskog stila vođenja koje je upražnjavao njegov prethodnik (njegov otac!), usvojivši jedan radikalni oblik „industrijske demokratije“. Početkom devedesetih, danski biznismen Lars Kolind postao je poznat po nehijerarhijskoj tj horizontalnoj (flat), osnaženoj i fleksibilnoj “špageti-organizaciji” koju je predstavio kompaniji Oticon u Kopenhagenu.

Ovi eksperimenti su privukli veliku pažnju medija, a gurali su ih američki poslovni gurui kao što je Tom Piters, mada su, opšte uzev, smatrani ekstremima i „čudnovatim fenomenima“. Ne više. Priča o kompanijama bez šefova i vertikalne strukture pojavljuje se sa veoma velikom – i sve većom – učestalošću u poslovnoj štampi, u popularnom pisanju o menadžmentu, pop-sociologiji i tako dalje, a što se obično ogleda u kompanijama kao što su kalifornijska agrobiznis firma Morning Star ili, recimo, švedska muzička platforma Spotify. Konsultanti podstiču prakse kao što je „vladavina svih zaposlenih“ (Holacracy), koje se usredsređuju na donošenje odluka u samoupravnim timovima, a u svojstvu zamene za top-down tradicionalni koncept, hijerarhiju i upravljačka ovlašćenja. Holakratski model uglavnom su usvojila mala i srednja preduzeća, ali ima i nekoliko većih, kao što su Zappos i digitalna banka „Tochka“ u Rusiji, koji eksperimentišu s horizontalnom strukturom. U međuvremenu, „Agile“ (agilnost), pristup koji naglašava saradnju među samoorganizujućim, međufunkcionalnim timovima, implementiran je od strane banke Barclays, ili kompanija kao što su Ericsson, Microsoft, Google ili Spotify, dok američki internet prodavac Overstock koristi interne sisteme glasanja kako bi odredio sopstvene poslovne prioritete.

Drugim rečima, jedan novi narativ oko organizacije firme nije neka nevažna akademska diskusija ili pak usputni konsultantski razgovor bez ozbiljnih implikacija po realno poslovanje. Naprotiv, to su ideje koje su zaista bitne – i one već preoblikuju poslovanje.

 

Aeon.co

Kako je sendvič „pojeo“ Britaniju

Britanska industrija sendviča koja je pobedila svet danas vredi osam milijardi funti godišnje (9.124 milijardi evra). Sendvič je preobrazio način na koji pristupamo čak i obroku poput ručka, a onda je učinio isto i u osvajanju našeg doručka; sada počinje da dominira i našim navikama u konzumaciji večernjeg obroka.

Pronalazak ohlađenog pakovanog sendviča, danas gotovo neizbežnog saputnika i dodatka modernom britanskom životu je toliko uticajan, toliko raznovrstan i tako nadomak ruke da ga možda baš ovog trenutka jedete; ovaj pronalazak dogodio se tačno pre 37 godina. Kao i mnoge druge stvari koje se tiču sendviča, ovo na prvi pogled može izgledati neverovatno. Ali to je istina. U proleće 1980, Marks & Spencer, najmoćnija robna kuća u Britaniji počela je da u svojim prodavnicama prodaje pakovane sendviče. Ništa preterano „fensi“: Losos i krastavac. Jaje i kres-salata. Trouglovi od belog hleba u plastičnim pakovanjima, pohranjeni u portabl-kutije, kao užina, na poslu… uz sve ostale stvarčice koje stalno držimo uz sebe. Cene sendviča idu već od 43 penija (49 evro-centi odnosno pola evra).

Makar i letimičan pogled na britansku industriju sendviča – vrednu preko devet milijardi evra godišnje – čini se kako je nezamislivo da to i ranije nije bilo isprobano, ali nije.

Ako ništa drugo, izgledalo je čudno. Ko bi platio za nešto što bi se isto tako lako moglo napraviti kod kuće? “Kada je sve to sa sendvičima počelo, svi smo mislili da je to bilo pomalo smešno”, rekao je Endrju Mekenzi, koji je nekada vodio odeljenje za hranu u edinburškoj prodavnici M&S. Međutim, oni su se prodali tako brzo da je eksperiment sa sendvičima odmah uveden i u praksu: sa pet prodavnica pojavili su se u 25, a onda na 105.

Bez svesne namere da postanu simbol savremenog stila, zapakovani sendviči jesu sjajan prikaz novog načina života i rada.

Svaki supermarket je odmah poklekao ovom trendu. Naširoko i nadugačko po zemlji Britaniji, kuvari, pekari i mnoštvo raznovrsnih dilera prestali su sa svojim dotadašnjim biznisom da bi promptno otpočeli sa industrijskom proizvodnjom sendviča. Sendvič je prestao da bude neka usputna misao ili užina kupljena iz očaja, postavši „gorivo“ jednog dinamičnog, preduzetnog postojanja savremenog čoveka.

Mladi diplomirani ekonomista po imenu Rodžer Vajtsajd je tada preuzeo dužnost šefa odseka za sendviče pri lancu M&S prodavnica. Masovno pravljenje sendviča koje biste mogli da, ako je potrebno, otvorite i konzumirate na ulici, transformisalo je ponašanje ljudi. “Trenutno zadovoljstvo i potpuna pogodnost i isporuka”, rekao je Vajtsajd; shvatio je da su Pret a Manger, Starbucks, Costa Coffee i Subway spremni da u ovom poslu odu mnogo dalje. Industrija sendviča se tokom 1990-tih utrostručila. Do kraja 20. veka, više ljudi u Britaniji je proizvodilo i prodavalo sendviče nego što je radilo u poljoprivredi!

Tokom vekova svog postojanja, jedna od najvećih prednosti sendviča je bila kako se on nekako sasvim prirodno ugradio u živote Britanaca, omogućavajući im da ga jedu dok hodaju, čitaju, čekaju autobus, rade, sanjare ili proveravaju svoje mobilne uređaje, istovremeno se neretko služeći i prstima: štrpnuti malo sa ćoška, otresti mrvice sa stola ili odeće.

Pa ipak, to što nešto, eto, deluje jednostavno ili intuitivno ne znači da to i jeste. Uspon britanskog hladnog sendviča je u proteklih 40 godina bio plod smišljene strategije, zapanjujuć i gotovo suludo fenomenalno uspešna niša za zapošljavanje ogromnog broja Britanaca. Karijere muškaraca i žena, poput Rodžera Vajtsajda, poprimile su oblik miliona postepeno uvođenih poslovnih koraka: iznaći sortu paradajza otporniju na gnječenje, ili načina da slanina bude što hrskavija; odvijala su se vrlo opsežna i detaljna istraživanja molekularne strukture hleba, ali i „kompresionih svojstava salate“ (kraće rečeno: kako odgajiti salatu koja se, pritisnuta hlebom, neće sparušiti). Opsednut savršenstvom i osvajanjem što većeg dela tržišnog kolača, svet sendviča je, što ne iznenađuje, odavno prerastao u tržišnu nišu koja je stalno pod pritiskom trajne i nemilosrdne konkurencije. Već je običajena pojava da svake sedmice rivalski sendvič-mejkeri velikih igrača međusobno „razmenjuju“ svoje „fore i fazone“ – kreativne detalje koje „pozajmljuju“ jedni od drugih, da bi potom napravili „svoju, pravu stvar“. Jedan od bivših dobavljača za M&S lanac sendviča rekao je da unutar ove sendvič-arene postoji „apsolutna strast“ među takmacima . “I to među svima njima… tako mora biti.”

Britanski proizvođači sendviča traženi su širom Evrope i rado ih pozivaju u Rusiju ili na Bliski istok u svojstvu „svakolikih savetnika“: od uputstava za ambalažu i proizvodne linije do “osećaja u ustima” i sorti kres salate najboljih za pripremu sendviča. “U Saudijskoj Arabiji apsolutno obožavaju priču o engleskom vojvodi (od Sendviča), ili o podlacu”, kaže jedan vlasnik pogona za sendviče. A tokom nedelja izveštavanja, pisac ove storije kaže da nije naišao ni na jednu osobu koja je makar i posumnjala da ovaj dugotrajni procvat posla sa sendvičima neće trajati i u godinama koje dolaze. „Ovo je ogroman biznis. Svi smo u njemu. I mi to radimo mnogo, to je naš pregled tržišta“, rekao je Martin Džonson, izvršni direktor Adelie Foods, glavnog dobavljača sendvičima za brojne britanske kafiće i univerzitete.

Najočigledniji – i najambiciozniji – plan koji su „skovali“ kreativci iz industrije sendviča je da nas nateraju da ih jedemo tokom čitavog dana. Uočljivo je i da ljudi iz ovog biznisa retko kad govore o doručku, ručku ili večeri. Umesto toga, oni govore o “dnevnim porcijama”, “prilikama” i “misijama”, a svaka od ovih „prilika“ je dobra za – sendvič. U 2016. godini, britanska javnost je procenila da je bilo pet milijardi „sendvič-misija“, a one su vremenski sve ravnomernije raspoređene tokom dana. U poslednjih nekoliko godina, najveći razvoj u poslovanju sa sendvičima je bilo uspešno ciljanje na doručak kao na najbitniji obrok ljubitelja sendviča. A sledeća granica koju treba osvojiti, kako već logika diktira, jeste večera – ili, kako je opisuju u Adelie Foods, “fragmentacija večernje prilike”.

 

Topla preporuka, ovu priču u celosti možete pročitati na sajtu Gardijana

Zašto Poljaci nisu impresionirani ekonomskim dostignućima Poljske?

Poljska već više od dve decenije doživljava najstabilniji visoki privredni rast u Evropskoj uniji sa prosečnom stopom od 3,7 odsto godišnje, čime je zaradila nadimak „Evropskog tigra“. Ovo dostignuće je tim pre značajnije jer je bilo inkluzivno: povećao se broj poslova kao i zarade, nejednakost unutar prihodnih grupa i regiona je ostala na niskom nivou, a procenat siromašnih je opao.

Međutim, brzi ekonomski uspon Poljske stvorio je i nove izazove. Kreativna destrukcija na kojoj se zasnivao proces privrednog rasta tokom proteklih „zlatnih decenija“rasta takođe je izazvao velike društvene promene koje su stavile na iskušenje otpornost i fleksibilnost građana. Radnici su se preselili sa oranica i imanja u fabrike, a potom i u kancelarije, sa značajnim povećanjem privremenih ili “neželjenih” ugovora i relativno ograničenom socijalnom pomoći. Zajedno sa trendovima automatizacije i negativnim uticajima na nisko kvalifikovane poslove, mnoge porodice radničke klase su se suočile sa povećanom anksioznošću i nesigurnošću u vezi sa svojom budućnošću.

I dok su radnici odgovorili na podsticaje koji dolaze od konkurencije na tržištu povećanjem produktivnosti rada, plate u Poljskoj ostaju među najnižim u Evropskoj uniji. U 2015. godini, prosečna satnica po zaposlenom (izuzev u sektorima poljoprivrede i javne uprave) u Evropskoj uniji iznosili su €25,00, ali samo €8,60  u Poljskoj, što je ovu zemlju svrstalo među šest najniže rangiranih zemalja grupe EU28. A konvergencija (približavanje) poljskih plata onim platama koje imaju radnici u Nemačkoj – njenoj neposrednoj komšinici na zapadu i važnoj destinaciji za svoje radnike – nastupa samo polako; rast produktivnosti i realne zarade znatno više prate jedno drugo u Nemačkoj nego u Poljskoj. Na primer, između 2000. i 2016. godine, poljska produktivnost rada (proizvodnja robe i usluga po radnom satu) porasla je za oko 51 odsto, a naknada za radnike porasla je svega 33 odsto.

Osim toga, postoji i frustracija čak i među onima kojima najviše favorizuju poljske ekonomske trendove. Aspiracije, tj težnje i percepcija Poljaka narastali su paralelno s rastom blagostanja i privrednog rasta: stoga, ​​mnogi danas smatraju da „kopča“ koju poljska ekonomija treba da uhvati sa visoko prihodnim zemljama u EU, a naročito sa Nemačkom, idu frustrirajuće sporo. To podrazumeva ulaganje u upravljanje u javnom sektoru, posebno u efikasnosti vlasti i odgovornosti prema građanima kada je reč o pružanju usluga javnih službi.

I kao da ne pomaže ni to što je u Poljskoj, za razliku od ostatka Evrope, došlo do značajnog gubitka poverenja u EU, ključnog „eksternog sidra“ tj spoljnog oslonca poljskih reformi. Pristupanje i posvećenost evropskim pravilima (acquis communautaire) Evropskoj uniji bili su ključni faktori koji su doveli do reformske vizije i doslednosti koje su Poljsku lansirale u zonu visokih prihoda. Ovo sidro se, međutim, sada suočava sa sopstvenim izazovima.

Uprkos ovom [napretku], mnogi Evropljani smatraju Uniju ili suviše udaljenom ili previše ometajućom u svakodnevnom životu koji vode u svojim državama. Neki drugi se pitaju kakve im je to sve vrednosti Evropska unija dodatno podarila, pitajući se na koji to način Evropa poboljšava njihov životni standard. A previše je onih koji misle da EU nije uspela da ostvari svoja očekivanja jer se bori sa najgorom finansijskom, ekonomskom i socijalnom krizom u svojoj posleratnoj istoriji (Evropska komisija 2017: 2).

Izvori rasta koji su Poljskoj obezbedili status visoko dohodovne zemlje, i koji su joj obezbedili značajno povećanje prosperiteta, sada su manjeg opsega i potencijala – nedovoljnog da bi doveli do daljih velikih poboljšanja u viini prihoda. Mnoge zemlje koje su postigle status visoko dohodovnih su od tada imale relativno spori rast. U periodu od 1960-tih do 90-tih, samo je 10 zemalja ušlo u elitni klub zemalja sa visokim prihodima (HIC) i imalo prosečan godišnji rast BDP-a po glavi stanovnika blizu ili više od dva procenta (videti sliku 1).

Slika 1. Dostizanje statusa visokog dohotka i prosečnog rasta BDP-a, 1965-95:

Napomena: Zemlje u svetlo zelenoj boji imaju godišnji rast BDP-a od oko 2% ili više

Rešavanje ovih izazova u sadašnjem globalnom kontekstu nije mali poduhvat. Kao i ostatak sveta, i Poljska se sada suočava sa drugačijim globalnim kontekstom – jednim nižim rastom i većom neizvesnošću. Proizvodnja je manje radno intenzivna nego ranije. Četvrta industrijska revolucija, koju karakteriše automatizacija proizvodnih procesa, izaziva odliv značajnog broja srednje kvalifikovanih radnika ka razvijenom svetu.

Iskustvo konsolidovanih ekonomija sa visokim prihodima daje sledeće uvide za napredovanje Poljske (pogledajte Sliku 2). Prvo, potrebno je bolje upravljanje kako bi se steklo poverenje u vladu. Ovo bi se moglo postići tako što će javne službe biti orijentisane ka klijentu, transparentnije i efikasnije, i direktnije, kroz uključivanje građana u poboljšanje pružanja javnih usluga.

Drugo, održavanje zdravih makroekonomskih politika sada će morati ds uključit stvaranje fiskalnog prostora za bavljenje rastućim pritiscima usled starenja stanovništva i sve neizvesnijeg globalnog konteksta.

Treće, nastavljajući da povezuje zemlju na međunarodnom nivou kako bi građanima omogućila da nastave da uživaju u benefitima nastalim iz trgovine i integracije podrazumeva povećanje ulaganja u odgovarajuću čvrstu i meku infrastrukturu. A stav o migraciji može biti i unekoliko inkluzivniji.

Četvrto, usredsređivanje na globalne lance vrednosti – uz fokus na kvalitet proizvoda i usluga kroz usaglašenu podršku inovacijama – predstavlja jedan od načina da Poljska postane ključni pokretač privrednog rasta.

Konačno, uključivanje svih građana u proces upravljanja znači nastaviti širenje ulaganja u kvalitetno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za sve. To, takođe, podrazumeva uspostavljanje bolje ravnoteže između sigurnosti posla i fleksibilnosti tržišta rada, pružanje podrške radnicima u međuprostoru i pauzi između dva radna mesta, usmeravanje budžetskog novca za socijalna pitanja, pre svega na potrošnju za sve starije Poljake i ugroženih delova stanovništva, kao i osiguravanja napretka u poreskom sistemu.

Slika 2.  Performanse Poljske, na osnovu iskustava konsolidovanih ekonomija sa visokim prihodima:

I, konačno, kako se privredni rast ove zemlje bude usporavao u susretu sa ovim izazovima, Poljska bi trebalo da se pobrine za zajedničku viziju i dugoročni kontinuitet politike, stvari koje su u prošlosti tako dobro služili državi.

Budući razvoj

Ovaj blog je prvi put pokrenut u septembru 2013. godine od strane Svetske banke, u nastojanju da upravljačke strukture učine osetljivijim i prijemčivijim za siromašne ljude, i ponudi rešenja za najizraženije probleme budućeg razvoja. Nastavak ovog cilja, Future Development je ponovo pokrenut u januaru 2015. godine na brookings.edu

 

Za arhivirani sadržaj posetite: worldbank.org

 

Enrique Aldaz-Carroll, Rogier van den Brink, and Emilia SkrokTuesday, December 18, 2018 (Brookings Institute)

Treba li premestiti svoj startup u Silicijumsku dolinu?

Upoređeni su odgovori na to pitanje iz 2009. i 2019 i evo kakav je ishod.

Često je najbolji savet onaj koji zavisi od situacije, a situacija na području zaliva San Franciska (Bay Area) se u poslednjoj deceniji dramatično promenila. Evo malo detaljnijih opisa i osvrta na dva odgovora koja bi jedan startaperski osnivač dobio na pitanje: „Da li da premestim svoju startup firmu u Silikonsku dolinu?“ Pa, zavisi… od toga da li su to pitate 2009. ili 2019. godine.

Da li da se preselite u Silikonsku dolinu – odgovor za 2009. godinu:

Pre 10 godina bilo je lako dati savet kada su osnivači pitali treba li se preseliti u Silikonsku dolinu. Odgovor je bio svesrdno “da!”

Poznata je činjenica da je broj investitora u Silikonskoj dolini, kao i broj talentovanih ljudi na tom mestu veći nego bilo gde drugde..

Startup firmama sa visokim rastom, definisanim kao one koje pokušavaju da ostvare prihod od 100 miliona dolara u periodu manjem od jedne decenije (ono što vam je potrebno da privučete elitne investitore i da postignete status jednoroga), potrebni su talentovani članovi tima i „vagoni keša“.

Ne postoji mesto na svetu na kojima te dve stvari ima u većem izobilju od Zalivske oblasti.

Ukoliko želite da se latite filmskog posla, idete u Los Anđeles jer je to mesto za talente, novac i distribuciju. Ako želite da napravite jednoroga ili dekakorna, dolazite u Zaliv (dekakorn – startap firma koja je postigla 10 milijardi dolara)

Oko ovih stvari nikada nije bilo neke polemike.

Veliki startup osnivači mogu doći praktično sa bilo kog mesta na planeti, ali ovde, u Silicijumskoj dolini, oni grade svoje velike poslove.

Naravno, mogli bismo onda i danas videti kako su svoj život započeli Groupon (Čikago), Tumblr (Njujork) i Snapchat (Los Anđeles), ali bismo u Zalivu uočili i još mnogo Ubera, Airbnbs-a, Fejsbuka, Guglova i Tesli.

Ponuda i potražnja funkcionisali su izuzetno dobro za investitore u zalivu San Franciska, koji nisu osetili bilo kakav FOMO sindrom tako što su se držali startupa u Silicijumskoj dolini. Verovatno većina vi-sijeva (VC, venture capitalist) još uvek ne želi da avionom leti predaleko i da prisustvuje sastacima odbora na mestima udaljenim više od sat-dva od Doline (čitaj: Sijetl – San Dijego).

Ako se preselite sa svojom startap firmom u Silikonsku dolinu – odgovor koji važi za 2019. godinu:

Tokom protekle decenije, „ušće“ na kojem su se slivale preduzetničke, startaperske struje u rasponu od vođenja biznisa na području Zaliva i vođenja tog istog u ostatku sveta se dramatično proširila.

Apartmani u San Francisku i na području zaliva su dva do pet puta veći nego u drugim gradovima. Dođavola, čitali smo o tome da se američki programeri sele u Tokio i Kjoto kako bi radili na daljinu, „outsource“ (izmešteni), dok istovremeno žive svoje epske, njima pristupačne živote u jednom od funkcionalno najboljih gradova na svetu.

Razlika u kompenzaciji tj isplativosti preduzimanja rizika u Zalivu i negde drugde će u mnogim slučajevima biti 2-3 puta. Kombinujte to sa kratkim stažom onih koji su startaperi u Silikonskoj dolini – ovaj rok se obično izračuvava u mesecima ili kvartalima, dok se talenti u drugim gradovima naseljavaju i zadržavaju godinama, pa stoga nije ni čudo da sami venčer ulagači menjaju lokaciju vašeg startapa – smeštajući ga u Silicijumsku dolinu.

Pored toga, “rad na daljinu” je prerastao od čudnog fenomena od pre deset godina, u – barem kada je reč o startaperima – u danas sasvim uobičajenu pojavu.

Dodajte svemu ovome i uobičajene situacije gde venčer ulagači insistiraju da osnivači početničkih firmi presele svoj biznis u Silicijumsku dolinu kako bi dobil finansijska sredstva, istovremeno govoreći osnivačima da je sjajno doći u Silikonsku dolinu, ali i da je, takođe, dobro ostati tamo gde jesu.

Često je najbolji savet podeliti funkcije kancelarijske poslove startapa preko geosa, sa korporativnim i proizvodnim sadržajem u Dolini, a sve ostalo da je „negde drugde, gde god se poslovi ubrzavaju i rastu.“

U Silicijumskoj dolini možete videti da startapovi prikupe tri miliona dolara sa planom da troše po 250.000 dolara mesečno, a zatim se presele u Kanadu i time smanje svoje troškove za 75% – trošeći svoj skupljeni keš nekoliko godina.

Ako izaberete da ostanete u Zalivskom području kao sasvim početnička firma (nascent startup) koja preuzima sve svoje troškove, većina venčer kapitalista će početi da vas shvata ozbiljnije – iako će to poricati. Razmišljanje nekih je da ako ne možete da shvatie kako se to navigira područjem Zaliva, nećete uspeti ni da valjano navigirate svoj posao.

Pričajte o mešovitim signalima!

Zaključak: Prikupljanje novca je još uvek mnogo lakše kada se vaše sedište nalazi u Silicijumskoj dolini, iako će raspoređivanje kapitala širom planete (zahvaljujući internetu) i prihvatanje outsourcing „radnika na daljinu“  taj trend značajno osnažiti. Ponovo proverite kako vam je bilo pre godinu dana – ako dođe do pada privrede i stanogradnje u 2020. godini, i – odgovor iz 2009. godine bi mogao biti onaj koji je ispravan!

 

Calacanis.com

„Tehnološki rat“: Kina prekida investicije u Silicijumskoj dolini

Zvanični Peking bi mogao da obustavi sve investicije u Silicijumskoj dolini posle pritiska Zapada na kinesku kompaniju „Huavej“, izjavio je bivši zamenik guvernera Narodne banke Kine Žu Min na biznis forumu u Davosu.

„Odgovorno tvrdim, posle događanja u vezi sa ’Huavejom‘ prestaće sve kineske investicije u Siliciujumskoj dolini. Takođe, staće i američke investicije u Kini“, izjavio je Žu Min za „Si-En-Bi-Si“ na marginama Svetskog ekonomskog foruma.

On nije objasnio šta bi trebalo da dovede do takvog ishoda, prenosi RT.

„Huavej“, kineski telekomunikacijski gigant koji je prošle godine pobedio američkog rivala „Epl“ u borbi za drugo mesto svetskih proizvođača pametnih telefona, nedavno se našao na meti Zapada zbog navodnog špijuniranja i tvrdnji da predstavlja bezbednosnu pretnju.

Vašington je zabranio državnim agencijama da koriste „Huavej“ tehnologiju, kao i opremu još jedne kineske kompanije — ZTE. Takođe, navodno se razmatra puna zabrana američkim firmama da koriste proizvode kompanije, a veruje se da Vašington primorava saveznike da izvrše veći pritisak na kineske firme.

Pritisak nad „Huavejom“ došao je usred trgovinskog rata između dve najveće svetske ekonomije, koji je koštao američku i kinesku privredu nekoliko milijardi dolara nakon uvođenja obostranih ekonomskih sankcija.

Žu, koji je bio i zamenik direktora Međunarodnog monetarnog fonda, primetio je da bi trgovinski sukob mogao da preraste u nešto što je nazvao „tehnološkim ratom“.

„Psihologija se zaista promenila, a tehnološki rat je najpovezaniji sa američkim i kineskim kapitalom koji se kreću svuda po svetu“, rekao je Žu.

Zvanični Vašington nije jedini koji je uveo mere protiv kineskih tehnoloških kompanija. „Huavej“ se suočio sa nadzorom u Australiji i Novom Zelandu, koji su mu prošle godine zabranili, zajedno sa ZTE-om, da uvede 5G tehnologiju za njihove mreže, pod izgovorom borbe za nacionalnu bezbednost.

Iako je u više navrata kompanija poricala optužbe za špijunažu i isticala da će poslovati u skladu sa lokalnim zakonima, neke evropske zemlje su zabrinute zbog „Huaveja“. U jednom od poslednjih slučajeva, Norveška je saopštila da razmatra preduzimanje sličnih mera protiv kineskog giganta, poput isključivanja iz 5G telekomunikacione infrastrukture.

 

Sputnik News

Svet se sprema za povratak na Mesec

Kada je 1969. godine Nil Armstrong utisnuo prvu ljudsku stopu na površinu Meseca, nekima se tada učinilo kao da je sve moguće. Bilo šta, šta god to bilo – izuzev onoga što je potom usledilo: Nakon nekoliko putovanja na Mesec, Amerika – ponosna što je čitavom svetu pokazala kako je u stanju da učini ono što nijedna druga zemlja nije mogla – već je ispostavljala neke druge zahteve za iskorišćavanjem svojih resursa, odustavši od trke dok je bila na čelnoj poziciji. A niko drugi nakon nje nije prihvatio izazov.

Chandrayaan-2

Chandrayaan-2

Danas, baš kao i 1969. godine, samo su američki beli muškarci ti kojima se dosad ukazala prilika da iskuse kako je to posmatrati čitavu našu planetu, blistavu i lepu, čije se vanzemaljsko nebo cakli od zvezda, a danas je samo još četvorica njih koji su još uvek živi. Međutim, mlade žene i muškarci iz različitih zemalja širom sveta uskoro će poći stopama američkih lunarnih pionira.

To je delimično i zato što je goli i pusti Mesec bez vazduha, izgleda, privlačniji nego u vreme američke lunarne misije Apolo. Tokom proteklih 20 godina na njegovim polovima otkriveni su led i druga isparljiva jedinjenja, što bi trebalo da olakša postavljanje Mesečevih baza i, možda, olakša tankovanje Mesečevih šatlova, ukoliko ljudi to žele. Pa ipak, više saznanja o svemiru u više zemalja sveta, a ne samo u Americi ili Rusiji, znači da je ne samo prisutan veći interes u privatnom sektoru već i da države gaje nove pristupe – i privatni, baš kao i vladin sektor jednako su važni kao i unapređivanje iskorišćavanja njegovih prirodnih resursa, a veoma moguće da su i važniji.

Do kraja 2018. godine, tri letelice bi trebalo da stignu do Meseca, na koji bi trebalo da slete početkom 2019. godine. Najambiciozniji je kineski Chang’e 4, drugi takav kineski brod i prvi iz bilo koje zemlje koji je pokušao da sleti na Mesečevu stranu koja je uvek nedostupna za posmatranje sa Zemlje. Bez neke strogo formalne izjave, Kina je dala snažne indikacije da namerava da na Mesec pošalje ljude, možda negde tokom 2030-tih.

SPACE-IL

SPACE-IL

Indijskoj letelici Chandrayaan-2, to bi bila druga misija na Mesecu, ali i prvi pokušaj da sleti na površinu Zemljinog satelita.

Još jedna svemirska letelica čija je namena vezana za Mesečevo tle ipak će biti značajnija nego ova indijska: ne samo što će to biti prva izraelska misija, već će to biti i prva misija na Mesecu koju vodi „neko drugi“, a ne država. Iako je lunarni modul zvani “Vrabac“ finansirala izraelska svemirska agencija, mnogo novca potiče od filantropa, a misiju vodi neprofitna organizacija Spejsil (Space-IL).

Space-IL je osnovan kako bi se okušao u trci protiv Guglovog projekta Lunar XPrize, idejno zacrtanom još 2007. godine. Ova kompanija je ponudila 20 miliona dolara prvom timu čiji rover uspešno sleti na Mesec i sa njegove površine pošalje na Zemlju sliku visoke definicije. Ovu nagradu dosad niko nije osvojio, a Google je početkom 2018. povukao ovaj nagradni fond. Pa ipak, neki od timova koje je ovaj konkurs inspirisao još uvek su uključeni u koncipiranje načina da se ode na Mesec. Veoma nalik izraelskom Spejsilu (Space-IL), u Japanu rqazvijaju „iSpace“, projekat čiji je plan da 2020-tih lansira na Mesecsvoju letelicu. U Americi postoje projekti Moon Express i Astrobotics, čiji se idejni tvorci nadaju da će tokom naredne 2019. godine obezbediti nova sredstva od američke svemirske agencije NASA.

NASA planira da se tokom naredne decenije spusti i „odomaći“ na Mesecu – da na našem satelitu primeni sva ona dostignuća do kojih tokom ove decenije došla obavljanjem letova u niskoj orbiti oko Zemlje. Potom, stimulisati privatni sektor za stvaranje novih mogućnosti za odlazak na Mesec sa svim planiranim teretom. Grantovi za razvoj ključnih i revolucionarnih tehnologija kao i ugovori o prenosu tereta sa Zemlje do Međunarodne svemirske stanice (ISS) bili su ključni za razvoj projekta SpaceX, raketne kompanije koju je osnovao Elon Musk i koja je zadominirala u poslovima lansiranja tereta u svemir. Kompanije kao što su Astrobotics i Moon Express sada se nadmeću za grantove, kako bi poboljšale svoju tehnologiju lunarnih modula, a uskoro će to učiniti i kroz potpisivanje ugovora za isporuku naučno-istraživačke opreme na površinu Meseca. Obe firme gaje nadu da će u narednoj deceniji leteti na takvim misijama. Isto tako, NASA se dala u potragu za privatnim sektorskim ponudama kako bi obezbedila prvi modul za jednu novu svemirsku stanicu, poznatu kao „Kapija“ (Gateway) koja bi bila „zakucana“ u orbiti između Zemlje i Meseca, omogućavajući astronautima da odatle daljinski kontrolišu mesečeve rovere, kao i da im ova stanica pomogne da se i sami spuste na površinu.

Chang'e 4

Chang’e 4

Ističući da se nove mogućnosti ne odnose samo na projakte koji su u potpunoj kontroli države, Jusaku Maezava, japanski milijarder i teškaš u oblasti maloprodaje, ugovorio je sa Spejseksom let oko Meseca sa timom od osam ljudi, i to možda već 2023. godine, u jednoj od letelica koju Elonova kompanija trenutno razvija za misije na Mars. I drugi bi mogli da slede ovakav način namene te svemirske letelice ili da ih ona, pak, spusti na samu površinu Meseca – nešto što bi ove letelice lako mogli da izvedu, ukoliko su ambicije gospodina Muska u saglasju sa idejnim i praktičnim dostignućima ovog projekta.

U svom govoru na samom začetku lunarnog programa Apollo, američki predsednik Džon F. Kenedi je rekao da Amerika preuzima izazove kao što je odlazak na Mesec “ne zato što su laki, već zato što su teški”. Oni su i dalje teški. Ali, sa današnjom šire utemeljenom i moćnijom svemirskom industrijom, ova posebna stvar je lakša nego što je to nekada bila. A to bi, uz lične strasti i stremljenja pojedinaca, trebalo da je danas dovoljno za ponavljanje ovog nesvakidašnjeg poduhvata.

 

The Economist

Kineska ekonomija u 2019. godini: fokus na investicije i rast

U skladu sa fokusom Centralne komisije Komunističke partije Kine na privredna pitanja, decembarska Centralna konferencija o ekonomiji (CEWC) se u fokusirala na pet glavnih aspekata ekonomije.

Prvo, tokom CEWC je indikovano da će makro politika u 2019. godini biti relativno labava u poređenju sa prošlom godinom, te će se budući aranžmani ticati fiskalne politike u odnosu na finansijski dug i deficit. Rečeno je da je monetarna politika u prvoj polovini 2018. godine bila stabilna i neutralna, ali je, uklanjanjem neutralnosti, koristi se samo izraz “stabilan” za opisivanje monetarne politike za 2019. godinu.

Kineka centralna banka je prošle godine u četiri navrata smanjivala stopu obavezne rezerve i, osim što je uvela instrumente finansijske kontrole kredita takođe je obezbedila likvidnost tj pustila u opticaj dodatnih šest biliona juana (884,15 milijarde dolara). Makro politika će slediti isti put i ove godine, jer se očekuje da će takva politika ojačati ekonomiju u vreme kontinuiranog silaznog trenda.

Drugo, obim investicija bi u određenoj meri trebalo da odredi zamah ekonomskog rasta u 2019. Prošle godine je bilo mnogo argumenata o dinamici ekonomskog rasta ali je sada, u osnovi, postignut konsenzus po tom pitanju.

Kinesko-američke trgovinske nesuglasice uticale su na spoljnu trgovinu. Ne može se očekivati da sama potrošnja pokreće ekonomski rast, posebno zbog ekonomskog pada kao i pada rasta prihoda. Dakle, na investicionom frontu, više pažnje treba posvetiti oblastima kao što su komercijalizacija 5G tehnologije, infrastruktura interneta stvari (IoT), međugradske železnice i urbane infrastrukture.

Osim toga, problemi vezani za finansijski sistem su ometali investicije i odlagali ili zaustavljali građevinske projekte, uprkos činjenici da postoji realna potražnja. Nestabilni novčani tokovi smatraju se za najveću prepreku za izgradnju infrastrukture, posebno zato što ovaj sektor dugoročno zahteva velike količine kapitala. Mnogi investicioni projekti danas zahtevaju dugoročno ubrizgavanje sredstava, a neki od njih mogu ostvariti profit, recimo, tek nakon četiri decenije. S obzirom da je finansijski sistem uvek fokusiran na kratkoročne prinose, to možda neće moći da finansira takve projekte.

Neusklađenost između zahtevnosti situacije i trenutne zrelosti, odnosno rešavanja najbitnijih izazova je postala veliki, ako ne i glavni problem finansijskog sistema.

Zbog toga se CEWC fokusirao više na investicije, dok kineski donsioci odluka preduzimaju zajedničke napore na uspostavljanju efektivnog mehanizma za investiranje i finansiranje podrške izgradnji velikih i dugoročnih infrastrukturnih projekata.

Treće, politika razduživanja je u protekloj 2018. pretrpela velike promene. Razduživanje se u početku smatralo velikim problemom i različita ministarstva preduzimala su različite mere za njegovo rešavanje. Sada, međutim, kada se razduživanje preklapa sa nekim drugim ekonomskim problemima i kada može dovesti do finansijskih rizika, sveukupno razduživanje promenilo se u strukturalno razduživanje.

CEWC je takođe odlučio da koristi makro politiku za strukturalno razduživanje, potvrđujući da je razduživanje najbolji način za sprečavanje i rešavanje finansijskih rizika.

Četvrto, CEWC je odlučio da ove godine dodatno promoviše politiku konkurencije. Politika konkurencije, generalno, osigurava da konkurencija nije ograničena ili pak potkopana na načine koji su štetni po ekonomiju ili društvo. Ona je zasnovana na konceptu da su konkurentna tržišta vitalna za investicije, efikasnost, inovacije i rast. To znači da preduzeća u državnom vlasništvu, privatna preduzeća i strana preduzeća treba da zadobiju jednak tretman kada je reč o poslovanju, oporezivanju, dugu i administrativnim postupcima (tj papirologiji).

U stvari, fer korišćenje resursa i ravnopravna konkurencija bili su u fokusu još u novembru 2013. godine, od Trećeg plenarnog zasedanja 18. Centralnog komiteta KPK. Dodatni naglasak na politici konkurencije pokazuje da je Kina napravila veliki korak napred u reformi socijalističke tržišne ekonomije, što je takođe pogodan odgovor na one strane elemente koji zagovaraju stav kako je Kina netržišna ekonomija.

I peto, CEWC je odlučio da izgradi jedno standardizovano, transparentno, otvoreno, energično i otporno tržište kapitala, koje je u skladu sa njegovim naglaskom na investicije. Uostalom, neophodno je obezbediti dovoljno solidno i dugoročno finansiranje preduzeća, jer stabilan ekonomski rast zavisi od investicija.

 

Li Yang | China Daily | 2019-01-14 07:50

Li Kećijang: Kina u stanju da održi ekonomski rast u razumnom opsegu

Premijer Kine Li Kećijang izjavio je juče da je Kina u stanju da inovacijama i poboljšanjem makrokontrole održi ekonomski rast u razumnom opsegu, uprkos većim teškoćama sa kojima će se ekonomija suočavala u toku ove godine

Li Kećijang, koji je i član Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, taj stav je izneo na simpozijumu posvećenom prikupljanju mišljenja i sugestija o nacrtu izveštaja o radu Vlade.

Na simpozijumu učestvuju lideri nekomunističkih partija, zvaničnici Svekineske federacije industrije i trgovine i nestranačke ličnosti.

Simpozijumu je prisustvovao i Han Dženg, član Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta KPK-a i potpredsednik Vlade.

„Kina je već naučila kako da održava ekonomski rast u razumnom opsegu bez usvajanja snažnih stimulativnih mera koje bi imale uticaj na ekonomiju“, rekao je Li „Zahvaljujući inovacijama i poboljšanju makrokontrole, zemlja će biti u stanju da ostvari relativno visok nivo zaposlenosti, održiv rast prihoda i poboljšanje životnog okruženja“.

Kina će se više fokusirati na povećanje vitalnosti tržišnih subjekata produbljivanje reformi i otvaranja, poboljšanje poslovnog okruženja i pružanje pomoći kompanijama, posebno malim kompanijama, u značajnom smanjivanju njihovih opterećenja“.

Premijer je istakao da će Kina ubrzati i razvoj novih pokretača rasta i unaprediti tradicionalne motore rasta, povećanjem podrške rastućim kompanijama i inovacijama.

Priredio: Džao Peng

China Radio International, 18-01-2019