Jodi Dean: Ili komunizam ili neofeudalizam

S američkom filozofkinjom Jodi Dean razgovarali su novinari portala Buka, nakon njenog izlaganja na zagrebačkom Subversive Festivalu. Ono što je interesantno je to da sadašnja globalna kriza ispoljena kao višedimenzionalna. Današnjim svetom vlada čitav spektar kriza: ličnog i kolektivnog identiteta, kriza nacija ali i globalizacije, uz bezbednosnu i političku, društvenu i ekonomsku, kao i krizu porodice i pojedinca. Ah, da ne zaboravimo klimatsku i ekološku krizu.

U takvoj situaciji, ljudi traže izlaz u ekstremima, za koje misle da će ih “efikasno izvući iz sveopšte krize”. Da li je baš tako? Da li krajnje leve ili krajnje desne – retrogradne – ideje mogu uopšte biti u igri nakon svih dosadašnjih istorijskih lekcija koje smo osetili i na svojoj koži – baš kao i naši preci – kao što će možda iskusiti i buduće generacije. Džodi Din odgovara na neka od ovih pitanja, a model koji zagovara najbliži je nama već dobro poznatom “skandinavskom socijalizmu”.

BUKA PORTAL / 08. Juli 2019

Otkuda vam ideja o opoziciji između komunizma i neofeudalizma?

Razlog za ovu opoziciju je taj što mislim kako je socijalizam u defanzivi postao uporediv s nekom vrstom kapitalističkog društva. Poraženi socijalistički projekt činio je previše ustupaka kapitalističkom tržištu. Zato mislim da socijalizam više nije horizont jedne emancipatorske budućnosti, već je ime tog horizonta komunizam. To je stav nepomirljivosti s bilo kojom verzijom kapitalizma. S druge strane, neofeudalizam je druga strana varvarizma. Tako da je moja paralela između komunizma i neofeudalizma varijacija na poklič Rose Luxemburg ‘Socijalizam ili varvarstvo!’ Na mesto varvarizma stavila sam neofeudalizam zato što je kapitalizam po sebi oduvek varvarski, a sada se radi o specifičnoj formi koju karakterišu ekstremna hijerarhičnost, parcijalizacija suverenosti, razdvojenost između gradova i provincije. Neofeudalizam vidim kao strukturu tog varvarizma koji sada živimo.

Pojasnimo ova četiri osnovna momenta: parcijalizacija suverenosti, hijerarhija i eksproprijacija s novim gospodarima i slugama, provincija koja propada i privilegovani gradovi, te osećaj nesigurnosti, iscrpljenosti i s time povezan katastrofizam.

Počnimo s prvim. Parcijalizacija suverenosti je izraz koji poznaju historičari srednjeg veka. Specifičnost feudalizma je istovremeno postojanje različitih pravnih sistema, različitih pravdi. Nije postojala jedna natkriljujuća, “krovna” suverenost, već samo one fragmentirane, fragmentirane situacije prava i pravde: jedna pravda za bogate, druga za siromašne. Crte političkog razdvajanja bile su lične. Umesto apstraktnog sistema građanskog prava, gde bi sve trebalo biti neutralno, jednako i nepodeljeno, nekoga ste poznavali i napravili ste mu uslugu. Linija legalnog i ilegalnog je zamućena. To naročito vredi za bogate, dok siromašni mogu da nastradaju i završie u zatvoru zbog svake sitnice. Imamo situaciju u kojoj nema uniformnog sistema pravde. Ona je parcijalizovana, fragmentirana.

Tako danas superbogataši žive u svom odvojenom, privatnom svetu?

Apsolutno, i ne moraju imati ništa zajedničko s nama ostalima. Imaju privatne avione, privatne škole, ograđene kvartove grada. Čak imaju i svoje privatne bezbednosne sisteme, telesne čuvare, pa nisu u istom položaju ni spram policije.

Ekstremne hijerarhije

Drugo svojstvo neofeudalizma nazvali ste odnosom novih gospodara i slugu?

Možemo reći da su na delu ekstremne hijerarhije. Neki ljudi žive iznad nas ostalih. To se vrlo jasno pokazuje na raznim medijskim platformama. Globalne medijske platforme kao Google, Amazon, Microsoft ili Apple sakupljaju naše podatke, mi ih proizvodimo za njih i onda kada to nećemo. A od njih zavisimo u svojoj svakodnevnoj komunikaciji. U situaciji smo sličnoj onoj u kojoj su živeli seljaci u srednjem veku. Nismo vezani za zemlju, ali radi se o našoj životnoj infrastrukturi, naši međusobni odnosi danas zavise od podataka. Te kompanije su novo plemstvo. Interesantno je da je tech guru iz Silikonske doline Jaron Lanier govorio o gospodarima i slugama interneta još u svojoj knjizi ‘You Are Not a Gadget’ iz 2010. godine. Prepoznao je kako korporacije i umreženo društvo proizvode klasu gospodara i tretiraju sve nas ostale kao sluge.

Kada govorimo o istorijskim socijalizmima, obično mislimo na po jedan pokušaj i neuspeh i nakon toga na odbacivanje socijalizma kao istorije. Kao da pokušaji ne mogu da se uvek iznova obnavljaju?

Pre svega treba da pokušavamo, a ne da budemo rezignirani spoznajom kako će biti sve gore. Druga stvar je da su postojale stvarne pobede istorijskih socijalizama. Opismenjavanje – velika stvar! Elektrifikacija – veliko postignuće! Svemirski program u Sovjetskom Savezu – takođe. Činjenica da radnici mogu upravljati fabrikama u kojima rade – poput pokušaja socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji – sve su to velika postignuća. Praviti se kako je svo to nasleđe negativno je desničarski pokušaj da se kapitalizam prikaže kao društvo bez alternative. Moramo slaviti pobede iz prošlosti i učiti iz njih.

U čemu je korist ideje govorenja o neofeudalizmu?

Ona nam omogućuje da vidimo šta je ulog u današnjem neograničenom kapitalističkom razvoju. To nema veze s profinjenošću, inovacijom, proizvodnjom sve više dobara, podizanjem nivoa života. Umesto toga, svedoci smo zaokreta u sebi, kreiranja nečega što sve više liči na feudalizam iz kojeg je kapitalizam i ponikao. A to se postiže proizvodnjom ove ekstremne nejednakosti, koja odvaja bogatašku kastu od nas ostalih. To je proizvod nesputanog tržišta. Ne samo tržišni monopol, nego i monopol moći: politički, društveno i kulturno. Zato bi trebalo da ga se rešimo.

Kažete da postojanje neofeudalizma ne smemo shvatiti kao puku paralelu, već kao deskripciju postojećih tendencija. Pa ipak, mi još uvek živimo u kapitalizmu?

I da i ne; hoću i svoj kolač, a i da ga pojedem. Na sreću, marksistička tradicija daje nam rečnik za to. Možemo prepoznati kombinovan i nejednak razvoj, istovremeno postojanje različitih političkih i ekonomskih oblika. Kapitalizam se oslanja na resurse i odnose strane proizvodnji viška vrednosti – najočigledniji primeri su porodice i države. Pitanje je možemo li kombinaciju ličnih tendencija prema monopolu i oslanjanja na ekstrakciju i silu misliti kao nekapitalistički oblik i što takvo mišljenje može doprineti našem razumevanju politike. Moja teza je da nam, ako savremenost vidimo kao neofeudalizam, to otvara oči za izazove organizovanja velikog dela stanovništva kao kmetova, servisera, slugu. Tercijarni sektor pokazuje se oko internacionalne dominacije preopterećenih platformi u kontekstu podeljene suverenosti.

Savremenom kapitalizmu potrebni su pretkapitalistički društveni modeli u mnogim sferama života. Pa ipak, to nije jednostavan povratak tradiciji, retradicionalizacija društva o kojoj se ponekad govori. To su novi oblici porobljavanja?

Naravno, još je Rosa Luxemburg govorila o tome kako se kapitalizam oslanja na pretkapitalističke odnose. Ali sada sam kapitalizam u sebi proizvodi odnose koji nisu striktno kapitalistički, poput nekih novih oblika primoravanja. Ali ako ste primorani na automobilsku uslugu, to nije problem samo kapitalizma već i državne moći i eksproprijacije. Sve više mogućnosti progona daje se kapitalističkim preduzetnicima u kapitalističkim zemljama. Ako vas banka goni jer ste pogrešno ispisali ček, ako neka osoba može da vas novčano kazni jer niste došli na sastanak ili vas kompanija vaše kreditne kartice može kazniti ako niste platili kreditni račun, dok mi moje osiguravajuće društvo može poništiti osiguranje čak i kada platim dug – što sve to znači? Nekapitalistički odnosi proizvedeni su pomoću kapitalizma, za kapitalizam i njegove mogućnosti eksproprijacije.

Agencijsko iznajmljivanje radnika primer je kada oni nisu na tržištu radne snage, već su ‘predmet kupoprodaje’ u celini, kao osobe?

Mislite na ‘sekundarna’ i ‘tercijarna’ tržišta? Kao i seljaci u feudalizmu koji obrađuju gospodarevu zemlju, i oni moraju da koriste sopstvena sredstva. Primera radi, vozači Ubera koriste sopstvena vozila kako bi pomogli Uberu da zaradi. Oni, u stvari, poseduju sopstvena sredstva za proizvodnju, ali su inače eksploatisani. To je drugačiji oblik eksploatacije od uobičajene klasne eksploatacije. Ona je kapitalistička, proizvode je kapitalisti, ali je i neofeudalna.

Tako različite zemlje poput Kine, Egipta, Ukrajine i SAD-a imaju nešto zajedničko u svom odnosu između gradova i provincije?

Sve su to mesta s očajno zapuštenim delovima i preopterećenim gradovima na rubovima. Knjiga Phila A. Neela Hinterland odlično govori o tome. On skicira istovremenu tendenciju urbanizacije i urbanog propadanja, zaboravljenih krajeva, ekološki žrtvovanih zona i razmrvljenih predgrađa, koja postaju jednoobrazna naselja i stambene navike širem planete.

Kompleksne mreže – digitalne, komunikacijske i informatičke – primer su moderne kapitalističke koncentracije, monopola i finansijske oligarhije?

One slede logiku moći, a to znači da pobedniku pripada gotovo sve, a gubitnicima skoro ništa. Gubitnici su ‘dugi rep’ distribucijske krivulje. Preciznije, kompleksne mreže karakterišu sloboda izbora, rast i preferencijalno dodavanje; ljudi vole stvari koje drugi ljudi vole. Dobar primer je Twitter: najpopularniji par ljudi na Twitteru ima preko sto hiljada sledbenika, dok prosečan korisnik ima oko dve stotine. Ili filmovi: hiljade ih se pravi svake godine širom sveta, ali samo dva-tri prerastaju u globalne fenomene. Većinu će i dalje videti tek nekolicina ljudi. Ova distribucija logike moći rezultira iz slobodnih izbora i rasta. Hijerarhije nastaju ‘prirodno’. To nam govori o stanju umreženog društva: ne mitsko poravnato, horizontalno, egalitarno društvo koje nam se obećava, već njegova zastrašujuća, neofeudalna suprotnost.

Nove mogućnosti borbe

Da li se pod neofeudalizmom civilno društvo direktno politizuje? I libertarijanci vole da govore o ekonomskom feudalizmu.

Društveni pokreti dugo su naglašavali politizaciju civilnog društva. Feministkinje su npr. istakne slogan da je lično ujedno i političko. A tu su i kritike rasnih i rodnih aspekata buržoaskih pravnih subjekata. Sada je jasno da liberalni pravni subjekt nikada nije bio neutralan, kakvim je prikazivan. Subjekt prava u stvari je razlikovni. U SAD-u pravo drugačije funkcioniše npr. za crne i bele ljude, bogate i siromašne, muškarce i žene itd. Ideja o posebnom neutralnom okviru prava i dužnosti, koju je zastupalo buržoasko pravo, sada je naširoko odbačena. Tako smo skončali u situaciji u kojoj dominiraju dve institucije koje je Hegel povezao s civilnim društvom – korporacije i policija. U libertarijanskom imaginarijumu, pak, feudalizam zauzima mesto neprijatelja, koje je pre bilo rezervirano za komunizam. Opasnost centralizacije – monopola i jake države – opasnost je za privatno vlasništvo i tu ideološki elementi ostaju nepromenjeni.

Kako se komunizam, kao aktivni pokret, može suprotstaviti ovakvim tendencijama?

U terminima moje analize vidimo parcijalizaciju kao slabljenje nacionalne države, što je nužno i za komunistički univerzalizam. Umesto da je razumemo samo kao fragmentaciju i separaciju, parcijalizaciju možemo shvatiti kao kanal prema novom internacionalizmu. Transnacionalne organizacije – od finansijskih institucija, korporacija, platformi društvenih medija, do stranaka, alijansi i političkih formacija – sugerišu mogućnost zajedničkih struktura širom ali i onkraj nacionalnih država, dakle korak iza njih. Jedini je problem što one trenutno služe kapitalističkim, a ne komunističkim ciljevima. No nije ih teško zamisliti s promenjenim svrhama, kao komponente raznolikog komunističkog eko-sistema, posvećenog ne kapitalističkoj akumulaciji i zaštiti privilegija milionera već emancipatorskom egalitarnom procvatu većine.

Komunistički način prepoznaje podele u društvu kao klasni konflikt u kojem sudeluje i zauzima stranu seljaka i onih proletarizovanih. Takav prelaz već postoji npr. u seoskim organizacijama okupljenim u pokret Via Campesina, da spomenemo samo jedan primer. Eliminišući gospodare, odbacujemo privatno vlasništvo, a sredstva komunikacije, proizvodnje i transporta stavljamo u službu ljudskih potreba. Nije teško razdeliti milione dolara fiktivnog kapitala – kapitalistički sistem to redovno čini. Mi ćemo to učiniti namenski. Dokrajčivanje ekonomije kapitalističke akumulacije čini mogućim i razrešenje podele na ruralno i urbano, pa i same podele rada koja je pokreće. Pomoću vizije komunizma, koja ima na pameti provinciju, otvaramo nove mogućnosti organizovane borbe, a na osnovu već postojećih tendencija. Intenziviranje politike oko problema migracija i izbeglica, klasna borba u svojim različitim pojavnim oblicima na rubovima gradova, rastuće nezadovoljstvo razvlašćenih u provinciji, što veoma živo uočavamo u Francuskoj i u izbornoj politici koja je napravila pomak udesno u SAD-u, Mađarskoj, Poljskoj, Kanadi i drugde – sve je to okvir stvarnih borbi koje još nisu odlučene. Nema ničega neizbežnog u pomaku udesno. To je pitanje organiziranja, nuđenja politike koja govori širokim prostorima ljudskih potreba i briga, koja pruža mogućnost procvata. Umesto da se prepustimo nesigurnosti i atmosferi apokalipse, možemo i moramo kultivisati komunističke vrline solidarnosti, hrabrosti, discipline i poverenja. Vrline koje nastaju iz drugarstva i podstiču ga. Sve drugo osuđuje nas na neofeudalizam.

 

Portal Novosti

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.