Ovo dobro i sumorno pitanje je na forumu Quora postavio – i na njega odgovorio – Bob Anderson, advokat koji je preko 25 godina angažovan na slučajevima vezanim za digitalnu privatnost (ažurirano 15. Aprila).
Ukratko, Anderson kaže: da, veoma je velika verovatnoća da se nešto od navedenog dogodi. Evo top 10 liste razloga i zašto su neke od navedenih katastrofa daleko izglednije nego što možda i pretpostavljamo.
Prvo, recimo da “apokaliptičko” znači da se radi o događajima koji ranjavaju ili ubijaju milione ljudi – u odnosu na životni vek koji je u okviru očekivanog životnog veka današnje dece, recimo do oko 2100. godine. Takođe, u ovu procenu ćemo uključiti događaje koji možda ne podrazumevaju veliki broj žrtava, ali koji narušavaju naše živote na suštinski ozbiljan način.
Takođe, imajte na umu da iako su neke od navedenih katastrofa regionalnog tj relativno lokalnog karaktera, one mogu imati ozbiljan ekonomski uticaj u globalnim okvirima.
Otvoreno i iskreno upozorenje: ovaj je odgovor malo poduži.
Ok, spremni…?
1. Zloupotreba veštačke, kvantne inteligencije.
Šta možemo očekivati kada kombinujemo napredno mašinsko učenje sa kvantnim računarima za koje se očekuje da budu milione ili milijarde puta moćnije od najboljih mašina koje imamo danas?
Činjenica je da to, zapravo, niko ne zna. Međutim, po prvi put u tehnološkoj istoriji postoji vrlo realna mogućnost za pojavljivanje neke vrste “inteligencije”. Ta inteligencija možda neće biti samostalno kreativna poput nas, ljudi – ili, čak, uopšte neće biti poput ljudske inteligencije – ali postoje dobre šanse da će biti u stanju da nadmaši bilo koje ljudsko biće (saznajte više ovde).
Pre nego što pogledamo kakve su opasnosti, hajde da potrošimo samo malo vremena kako bismo videli koliko bi kvantne inteligentne (QI) mašine mogu biti fantastično korisne… Možemo ih “zamoliti” da rade na našim najtežim problemima i možda će onda, jednog dana, uspeti da pronađu rešenja koja niko od nas ljudi nije sposoban ni da zamisli… proboje koje možemo brzo iskoristiti. Možda ih čak možemo zamoliti da izmisle neke još moćnije generacije “sebe”, da će “osmisliti” bolju arhitekturu sopstvenog “mozga”. Buduća sprega veštačke inteligencije sa kvantnim računarstvom mogla bi da baci u zasenak bilo koji drugi tehnološki razvoj u ljudskoj istoriji. Mogućnosti su beskrajne, a koristi od od kombinacije “AI+QI” mogu biti ogromne.
Tu je, međutim, i ona druga, mračnija strana…
…Svaka razumna osoba bi se morala upitati: pa, šta će se u tom slučaju desiti ako razvoj kvantnog računarstva krene po zlu? Da li uopšte do kraja razumemo ono što radimo u ovoj oblasti tehnologije? Prirodno je zapitati se: koliko i kako bismo se sve s_ebali ukoliko bi samo jedna od ovih stvari postala psihotičnaa potomi krenula da nas istrebljuje?
Da li će kvantno računarstvo i AI biti u stanju da samostalno konstruišu neki novi Skynet kojim bi nas potom zasuo nuklearnim projektilima iz zemljine orbite? Hoćemo li imati prilike da prisustvujemo usponu kvantnih istrebljivača koji će opustošiti Zemlju? Da li bi nas to moglo dovesti do “uspona mašina” u meri u kojoj bi nam se potpuno izmakle kontroli, i da li bi one, u nekom trenutku, mogle iskazati rešenost da nas poubijaju?
Odgovor je jedno gromoglasno NE. Nevaljale i nestašne mašine nisu opasne u ovom smislu, već je pre problem u tome što postoje neki ljudi i neke zemlje koje bi mogle zloupotrebiti ove super-moćne uređaje.
Lako je pogoditi da će vojske naprednih zemalja poput Sjedinjenih Država, Rusije, Kine, Južne Koreje, Japana i EU članica biti prve koje će sa entuzijazmom usvojiti QI, jednom kada novac koji već izdašno daju u istraživanja bude počeo da daje željene rezultate. Dakle, stvarna pretnja uopšte nije beznačajna jer postoji opasnost da uđemo u neku vrstu “kvantne bitke” između nacija koje će primjenjivati svoje napredne QI platforme u cilju društvenog, ekonomskog ili vojnog osvajanja drugih. Dominaciju su u potpunosti izvršili sami ljudi, oni koji donose ključne i konačne odluke – ali vođenih moćnim kapacitetima kvantnih računara koji će biti proizvedeni u doglednoj budućnosti.
2. Detonacija nuklearnog projektila ili bombe…
…bilo namerna ili ne. Svih devet nuklearnih sila zajedno u posedu je gotovo 15.000 nuklearnih bombi i projektila, a neke od ovih zemalja proizvode ih sve intenzivnije, i to iz sedmice u sedmicu. Sa strateškog stanovišta, nuklearno oružje spada u najvrednija sredstva koja jedna vojska može imati u svom posedu, dok, sa stanovišta civila, ovo oružje spada među najstrašnije izume u istoriji čovečanstva. S obzirom na prirodu svoje razornosti, svi nuklearni projektili su danas veoma dobro čuvani, dok je njihovo korišćenje kontrolisano moćnim sistemima autorizacije i sigurnosnih mehanizama. Sve je ovo veoma sofisticirano, ali ne i u potpunosti savršeno.
U domenu zdravorazumskih razloga, nameće se misao da bi ovi uređaji za masovno uništenje mogli pasti u ruke onih koji nameravaju da nanesu zlo. I mada su mehanizmi njihove aktivacije osigurani do fantastičnog nivoa, ništa od onog što potiče od nas ljudi nije savršeno. Nadalje, više nema tajni kako se može naprviti sirova, jeftina tj “prljava” bomba: taktičko ili nestrateško nuklearno oružje male snage koje još uvek ima veliku nuklearnu moć, a postoje i mala, ali alarmantna odstupanja u evidentiranju lokacija na kojima se nalazi vojni nuklearni materijal, kao što je to slučaj sa teritorijom Rusije.
Prema tome, nisu nimalo zanemarljive šanse da bi se u nekom momentu – u narednih 80-tak godina – neka od ovih prokletih stvari mogla aktivirati. Ukoliko se radi o nečijoj nameri onda su stvari potpuno jasne, ali čak i ako bi se neka od nuklearnih glava slučajno aktivirala, postoji vrlo realna šansa da se ovaj incident mogao pogrešno protumačiti kao smišljen i nameran. U svakom slučaju, jedna slučajna eksplozija mogla bi pokrenuti čitav pakao kojeg jedan nuklearni rat nosi sa sobom.
Ukoliko bi se takva detonacija smatrala namernom, onda bismo u veoma kratkom roku mogli da očekujemo gotovo trenutnu suspenziju građanskih sloboda “do daljnjeg”, uvođenjem Vojnog zakona, a “usled ulaganja napora za otkrivanjem veće količine ovakvog oružja”. Ova suspenzija mirnodopskog funkcionisanja bi podrazumevala ukidanje SVIH međunarodnih putovanja i trgovine u zemljama pogođenim ovim ratnim zakonom, a možda i šire. Uticaj na ciljano područje teško da bi bio zahvaćen i najporaznijim aktuelnim prognozama, ali bi verovatno podrazumevao ogroman broj ljudskih žrtava, dok će uticaj na globalni finansijski sistem biti zaista poražavajući jer bi teška ekonomska kriza mogla trajati duže nego ijedna koj smo dosad imali prilike da iskusimo. Spram ove ekonomske katastrofe, Velika depresija iz 30-ih godina prošlog veka delovala bi kao odmor na Havajima.
Zapamtite da još uvek ima skoro 15.000 ovih atomskih prokletinja, i mada više ne zauzimaju udarne naslove, one nisu nigde volšebno isparile ili pak nestale… i dalje su veoma prisutna, pretnja po naš opstanak. A samo jedna je više nego dovoljna da izazove krizu kolosalnih razmera.
3. Globalna pandemija
Ponašanje većine mikroorganizama koji napadaju ljude spada u jednu od dve široke behejvioralne kategorije: 1. lako se prenose ali obično nisu fatalne, ili su 2. često fatalne ali se ne mogu lako prenositi. Na primer, prehlade i grip je moguće prenositi vazduhom ili slučajnim kontaktom, mada obično nisu toliko smrtonosni. S druge strane, HIV je sve donedavno bio fatalan virus, ali se nije lako prenosio.
Nažalost, počinjemo da uviđamo da danas izbijaju epidemije mikroorganizama koji su lako prenosivi i po običaju fatalni. Neke epidemije prirodne, kao što su hemoragijske groznice (poput ebole), a neke su, iako prirodne, mnogo jače jer su nastale kao posledica ljudskih aktivnosti, kao što su bakterije koje su postale visoko otporne na antibiotike, delimično zato što smo ih previše iskoristili.
Do sada smo bili u stanju da izađemo na kraj sa dosadašnjim epidemijama jer su se one dešavale u udaljenim mestima ili u okolnostima u kojima je bilo moguće uspostaviti druge mehanizme kontrole. A dosadašnji tempo njihovog prenošenja je ipak, i na našu sreću, bio u dovoljnoj meri spor da bismo imali dovoljno vremena da te mikroorganizme izolujemo i borimo se protiv njih. I pored toga što primamo ozbiljna upozorenja i indicije – dešava se da se turistički lajneri i brodovi za krstarenje danas neplanirano vraćaju u luke, sa stotinama putnika koje muči Norovirus. Ljudi umiru od infekcija koje su do pre samo jedne generacije bile lako izlečive, ali koje sada ne reaguju ni na jedan savremeni antibiotik. Hemoragijske virusne groznice neumorno se trude da nađu svoje uporište u živim organizmima. Brojke su još uvek male, ali nema nikakve garancije da će tako ostati i u budućnosti.
Kako danas putujemo dalje i učestalije nego ikada pre, tako uveliko olakšavamo mikrobima širenje na globalnom nivou.
4. Veliki potresi i seizmičke kataklizme…
…na zapadnoj obali Sjedinjenih Država. Postoje veoma jaki dokazi koji ukazuju da bi zapadna obala SAD mogla pretrpeti niz velikih seizmičkih potresa u narednih 50 do 75 godina. To se može dogoditi sutra, ili 2079. godine, ali će se u svakom slučaju dogoditi za života mnogih koji smo danas živi.
Kompleksna linija raseda proteže se na više od hiljadu milja: od države Vašington do juga Los Anđelesa. Savremeni objekti u tim državama (zgrade, mostovi, itd) su konstruisani tako da izdrže potres snage oko 7.0 stepeni. Svi to smatraju uglavnom veoma ohrabrujućim, ali je to jedan lažni osećaj sigurnosti: tu su, na nesreću, i milioni starijih objekata (kuća, stanova, itd.) koji bi pretrpeli strahovitu štetu ukoliko bi se dogodio zemljotres od 7.0 stepeni po Rihteru.
Ono što u svemu tome još više zabrinjava je da kada energija koja se oslobodi zemljotresom premaši sedam stepeni Rihtera, dobacujući do snage od 8.0 ili 9.0 stepeni (što je 10 do 100 puta snažnije Rihterovih sedam stepeni), tu više ne postoje bilo kakve prognoze, a opklade i šanse ne postoje: čak i najbolje sagrađeni objekti savremenog inženjerstva pretrpeće katastrofalna oštećenja ili će naprosto biti zbrisana s lica zemlje. Takođe je pogrešno govoriti o jednom „velikom“ potresu, kao da bi se na jednom mestu desio samo jedan gadan zemljotres. Veoma je verovatno da će to biti brojni “veliki” zemljotresi, koji će proizvesti mnogo raseda u tlu, šireći se na hiljade kilometara.
S obzirom da se neki delovi tog rasednog sistema nalaze pod vodom, na dnu okeana, pored seizmičkog potresa postoji i vrlo realna mogućnost jednog ili više velikih cunamija, posebno u Vašingtonu i Oregonu. Rasedi bi se otvarali relativno blizu obale, tako da bi za ovu katastrofu usledilo vrlo malo ili nimalo upozorenja. U zavisnosti od magnitude i opsega ovakvih potresa, talasi mogu biti izuzetno veliki i prouzrokovati neprocenjivu štetu u Kanadi, na Aljasci i potencijalno u većem delu Pacifika.
5. Erupcija super-vulkana
Nedavno je posvećena velika pažnja potencijalnoj super-erupciji u nacionalnom parku Jeloustoun, koja bi “svakako” bila kataklizmična. Ali, Jeloustoun smo pokrili mernim instrumentima i nema naznaka o aktivnostima velikih razmera: podseća na lonac koji prokuvava na najmanju pamenu, uz izvore i zabavne gejzire koji tiho “krčkaju”.
Ovo nije slučaj sa vulkanskim poljem Laguna del Maule u Čileu, koje pokazuje alarmantne znakove velikih aktivnosti. Iako se nalazi na južnoj hemisferi, velika erupcija na toj tački bi globalno prouzrokovala kratkoročne klimatske posledice koje će posebno uticati na poljoprivredu, čak i u Sjedinjenim Državama i Evropi.
Na severu planete bismo mogli očekivati jednu ili dve sezone oštro umanjenih poljoprivrednih prinosa, dok bi na južnoj hemisferi mogli prisustvovati humanitarnoj krizi kakvu istorija dosad nije zabeležila. Poljoprivreda u Južnoj Americi mogla bi biti u potpunosti srušena, što bi rezultiralo smrću stotina miliona ljudi, praćene ogromnim talasima masovnih emigracija. Ovo je scenario koji bi se mogao ostvariti u većem delu uvek krhkog, podsaharskog regiona Afrike.
6. Velika erupcija Sunčeve korone
(Major coronal mass ejection, CME) koja bi bila 10 puta jača od Karingtonovog događaja (Carrington Event). Takva erupcija na površini Sunca bi bila dovoljna da sprži svu našu elektro-energetsku mrežu i uništi hiljade transformatora i podstanica. Šta smo dosad učinili kako bismo se zaštitili od ovakve katastrofe? U osnovi – ništa. Koliko rezervnih transformatora držimo u rezervi? Gotovo nijedan.
Najbolje čemu bismo mogli da se nadamo je da naši lideri, ukoliko treba da dođe do ovakve katastrofe, skupe hrabrost i u tom trenutku ugase celokupnu električnu mrežu: da namerno uvuku zemlju (SAD) u mrak, tako da možemo da izolujemo barem neke elektro-energetske komponente pre nego što CME udari… ukoliko, naravno, uopšte budemo otkrili da će nas neki CME takvih razmera pogoditi.
7. Veliki klimatski poremećaji
Ukoliko se u narednih 80 godina nastave klimatske promene po sada prognoziranim stopama, NASA predviđa pojavu perioda ozbiljnih suša na Srednjem Zapadu Sjedinjenih Država: šanse da se obistine ovakve teške suše su između 25% i 35%. Svaka od njih bi trajala od tri godine do tri decenije. Ako suša bude na kratki rok, recimo “samo” tri ili četiri godine, cene hrane će astronomski poleteti naviše, iako će njene zalihe i dalje biti zanemarljivo dostatne jer se današnje farme oslanjaju mahom na crpljenje podzemnih voda – vodotokova koji će, u slučaju suše, nestati. Međutim, ukoliko nas suša bude pogodila na duži vremenski period, recimo na 15 ili na 20 godina, veliki deo čuvenog “američkog poljoprivrednog čuda” će iščeznuti.
Ovo može biti praćeno sve ozbiljnijim i sve brojnijim olujnim udarima, uglavnom uragana i vantropskih ciklona na severozapadu Atlantika. Istočna obala Sjedinjenih Država je vrlo osetljiva na takve olujne udare sposobne da izazovu zapanjujuće štete. Gradovi kao što su Majami, Njujork ili Boston mogli bi da pretrpe veoma ozbiljnu štetu, u razmerama koje bi možda bile dovoljne da ih onesposobe na više meseci.
Troškovi suočavanja sa ovim katastrofičnim dešavanjima mogli bi dovesti do bankrota velikih osiguravajućih društava, i iziskivati milijarde dolara državne pomoći ne bi li se tako sprečilo da postanu potpuno nesolventna. Gradovima bi, takođe, bile potrebne ogromne sume novca radi njihove obnove i stvaranja bolje obalske zaštite od oluja, ciklona i uragana. A ovde je reč SAMO o vremenskim nepogodama na tlu Sjedinjenih Država. Ogromni problemi će se pojaviti u mnogim drugim zemljama, možda čak istovremeno.
8. Antiutopijski scenariji o zloupotrebi ličnih podataka…
…su uglavnom zasnovani na napretku u oblastima tehnologija prepoznavanja lica, GPS praćenja ali i praćenja osoba putem identifikacije DNK tragova. Već smo tako blizu društvu nadzora i kontrole, očigledno bez ikakve sumnjičavosti ili upitanosti o konsekvencama masovnog nadgledanja i praćenja građana.
Da bismo uočili svu ozbiljnost ove tehnološke anti-utopije ne bi trebalo ići dalje od onoga što se trenutno dešava u Kini – sa novim sistemom društvenog rangiranja zasnovanog na “društvenim bodovima (podobnosti i uzornosti)” – i tada ćemo lako shvatiti da ćemo, možda, biti primorani da u ovom procesu “tehnološkog napretka” nekoliko puta “prikočimo”. Jer, ukoliko moć proizašla iz svih ovih podataka ikada padne u pogrešne ruke… pa, recimo otvoreno – bili bismo potpuno s_ebani.
Samo možemo nagađati kolika je verovatnoća da nas takvo šta zadesi. Ali, ukoliko nas je istorija ičemu naučila, onda je to saznanje da vladajuće strukture ne ostaju zauvek ni stabilne a ni poštene: one, u stvari, nikada nisu takve.
9. Ozbiljna geopolitička destabilizacija
…koja bi dovela do velikih ekonomskih ili vojnih sukoba. Rusija je neprijateljskije raspoložena, gotovo sigurno u pogledu ekspanzionizma (drugih zemalja). Kina je prerasla u supersilu i ulaže u svoju armiju kao nikada do sada. Severna Koreja poseduje nuklearne projektile. Indija i Pakistan se još uvek međusobno zdušno mrze, a obe poseduju nuklearno oružje. Bliski istok ostaje inkubator političkih, ekonomskih i religijskih sukoba.
U proteklih 70 godina, Sjedinjene Države su bile uključene u brojne vojne sukobe; pa ipak, ukoliko ste skoro prošetali ulicama ili supermarketima bilo kog američkog grada ne biste mogli reći da je ova zemlja već nekoliko decenija unazad uključena u toliko ratnih sukoba (osim ukoliko niste konkretno razmišljali o toj temi). Imali smo (kao građani SAD) luksuz da na nas ovi sukobi ne utiču direktno i svakodnevno.
Ovaj se trend možda neće nastaviti u budućnosti. Postoji realna šansa da bi se mogao razviti zaista ozbiljan sukob, koji bi mogao rezultirati istinskim teškoćama u većem delu sveta, uključujući visok broj žrtava, ozbiljno racionisanje hrane, informatičke napade, velika preusmeravanja budžeta na rešavanje katastrofa i kriza itd. Za sada nema naznaka da postoji izgledna verovatnoća za neku od njih, mada je izvesno da šanse od izbijanja ovakvih katastrofa nisu sasvim beznačajne.
10. Teška ekonomska depresija
Sjedinjene Države su se enormno zadužile. Ovo je, takođe, i veoma rizično po nju. (Mi, Amerikanci) smo se i ranije nalazili u sličnim situacijama, kada bismo uspevali da se odmaknemo od ivice dužničke provalije a da se pritom ne urušimo; pa ipak, ukoliko nas zadesi neka druga katastrofična stvar sa dotične liste, možda bi bilo nemoguće oporaviti se u razumnom vremenskom periodu. Jednostavno rečeno, nemamo štednju, nemamo novčanih rezervi, pa ako se desi nešto stvarno veliko i loše, možda će nas zadesiti brojnije i teže ekonomske teškoće no što smo u stanju da podnesemo.
A ovde se ne radi samo o SAD. Vrsta fiskalne neodgovornosti koja dovodi do ekonomskih depresija postala je sveprisutna, rutinska i uvrežena politika: od Britanije, pa do Novog Zelanda.
Zemlje, kako one velike tako i male su se kroz istoriju izvlačile iz gotovo svega što možete zamisliti; ali, jedina stvar koju nijedna nacija nikada nije uspela da izbegne bez oružanog sukoba je – novac: Zapravo, ako bih morao da pogađam koja bi od ovih deset pobrojanih stvari bila najizglednija i najverovatnija da će nam se dogoditi, uz produkovanje problema i kriza masovnog obima, to bi bilo to.
A ako vam ovaj odgovor već nije bio dovoljno dugačak i dosadan, sada sledi zgodna “bonus” prognoza moguće kataklizme…
11. Podrivanje i urušavanje demokratije od strane malog broja bogatih i moćnih
Uočljiv je alarmantan porast veština i načina na koje moćni ljudi sa nepojamnim količinama novca mogu iskoristiti svoje materijalne i intelektualne resurse ne bi li stekli još veću moć. To, naravno, ukazuje na činjenicu da izvanredno bogati ljudi utiču na izbore još od najranijih grčkih demokratija. Ono što je bez presedana jeste pojava moćnih, novih tipova medija, koji su praktično svi “na prodaju”, u smislu da je lako kupiti visoko targetovane oglase.
Ovi oglasi zarad ličnih ili interesa uskog kruga ljudi nose sa sobom ili pozitivne ili negativne poruke svetskoj javnosti, u kojoj je skepticizam prema takvim medijskim porukama na najnižem istorijskim nivou. Potpuno je razumno, lako i logično zamisliti da bi neka lukava i zla sila mogla legitimnim ili nelegitimnim sredstvima pridobiti dovoljno političke moći da savlada demokratske procese do mere u kojoj zaposeda neku svoju ekonomsku korist, a na štetu miliona manje bogatih građana.
Ukoliko pojedinci ili takve uske grupe ljudi deluju neprekidno, svakodnevno i u dovoljno dugom vremenskom periodu, oni mogu pretvoriti demokratiju u totalitarno društvo u kojem će jedan procenat ljudi posedovati 90% svetske imovine, biznisa i industrije, ali i zakonsku moć da takvo stanje održavaju i u budućnosti.
Završavam s ovim jer mislim da do 2100. godine postoji ozbiljan rizik od ovakvog scenarija u kojem će taj 1% ultra-bogatih vladati nas nama ostalima. A rizici od ovakvog scenarija su veoma ozbiljni i prisutni.
