Žil Dovek: “Stari i novi jezici otkrivaju sve dimenzije naše ljudskosti”

Francuski informatičar, filozof, semiotičar i matematičar Žil Dovek kaže da nam jezici i njihovo dublje razumevanje omogućavaju da idemo još dalje u otkrivanju naše ljudskosti.

Prepisivanje novih naočara, pisanje jednačine ili muzičke partiture, davanje adrese… izvodljivi su isključivo zahvaljujući upotrebi (užih, specijalističkih) jezika, omogućavajući nam na taj način prevazilaženje njegovih ograničenja. U svom eseju, ovaj  istraživač INRIA naučnog klastera u Nansiju, ukazuje na razlike i veze koje ujedinjuju ova dva pojma.

Zašto ste odlučili da napišete čitavu knjigu koja se tiče isključivo jezika?

Za razliku od jezika, koji su predmet naučne analize – pre svega lingvistike – proučavanje jezika uvek je bilo podeljeno između logike s jedne strane i informatike s druge, ali i muzike ili, još uvek, matematike: jezik kojim neko izražava brojeve predstavlja, recimo, suštinu programa osnovne škole. Pojam jezika prisutan je posvuda u našoj kulturi, a da nismo nužno svesni toga.

Pre petnaest godina sam u uvodu jedne svoje knjige već spomenuo jezik medicinskih recepata kojim se prepisuju naočari. Upravo sam uzeo svoje prve naočare, kada sam kod oftalmologa uočio da koristi ovaj jezik: “OD: – 1.25 (- 0.50) 180 ° OG: – 1.00 (- 0.25) 180 °”, što se jako razlikuje od rečenice napisane na francuskom . Drugi vrlo čest primer je jezik poštanskih adresa. Ne kažemo “velika zgrada pored tramvaja neposredno pre izlaska na Senu” da bismo opisali mesto gde se nalazimo, već samo “2 rue du General-Alain-de-Boissieu”. Zato sam hteo da napišem knjigu o svemu tome zajedno, i pokažem sličnosti i razlike između ovih jezika.

Takođe sam želeo da napravim knjigu o slonu u dnevnoj sobi, jer je teško razumeti važnost jezika. Za logiku, na primer, često govorimo kao o nauci koja se bavi rasuđivanjem, zaboravljajući ulogu jezika. I u kompjuterskim naukama stavljamo veliki naglasak na pojam algoritama, što je veoma dobro, ali je pitanje jezika kojima izražavamo ove algoritme daleko teže postaviti kao centralno pitanje. Želeo sam da pokažem da postoje veze između svih ovih elemenata i da oni definišu našu kulturu već pet hiljada godina. Da malo radikalizujemo moju tezu, često govorimo o praistoriji i istoriji kao epohama koje je razdvajalo umeće pisanja, kao prelomne tačke u istoriji ljudske kulture. Ali možemo reći i da je izum samih jezika takođe bio ne manja prelomna tačka. To znači da su naši preci do kraja praistorije već koristili jezike, a upotreba jezika im je omogućila da izmisle pisanje. Ova je tema očigledno spekulativnog karaktera, ali pokazuje i kako ova predstava, pojam i misao zauzimaju centralno mesto u našoj kulturi.

Ilustracija: Adria Fruitos

Ilustracija: Adria Fruitos” Libération

Reči i jezici su gotovo međusobno zamenjivi u našem jeziku, precizno. Po kojim kriterijumima ih možemo razlikovati?

Ako uzmemo primer poštanskih adresa, dugo vremena smo nepažljivo određivali mesta (lokacije) na jedan nemaran način, tj. upotrebom opštih jezika. Znali smo kako da razgovaramo, tako da možemo opisati gde je bila baš takva farma ili baš takva zgrada. Ali smo, u jednom trenutku, rekli sebi kako bi trebalo zastati. Zamislili smo nameran objekat, koji smo namerno odlučili da obeležimo radi identifikacije. Onda smo dali ime svakoj ulici, broj svakoj zgradi, i odlučili da stavimo broj, zarez, vrstu ulice (avenija, aleja, prolaz, pasaž, auto-put itd), ime ulice, poštanski broj i grad. Ovo definiše gramatiku. Prva razlika je u tome što je u određenom trenutku neko odlučio da izmisli nešto upravo sa svešću o njegovom izmišljanju – dakle smišljeno, a ne hotimice. A činjenica da su stvoreni daje jezicima veoma raznolike karakteristike.

©Sébastien Dolidon

Prvo, ograničavamo se na mali broj reči. Tu postoji leksički asketizam. U računarstvu, programski jezici imaju stotinak ključnih reči, ponekad mnogo manje. Onda je, u tom slučaju, gramatika informatike jednostavnija nego ona koja postoji u klasičnim jezicima. Jezik evoluira, menja se malo po malo i, na kraju, shvatamo da nam je za opis gramatike francuskog, potrebna knjiga kao što je Grevisse – a opet, nije ni u njoj sve. Dok u jeziku oftalmoloških recepata za naočare uočavamo kako nećemo naći tako složenu gramatiku, već ćemo samo uspostaviti način definisanja korekcija. Konačno, jezici se uvek izmišljaju kako bi uspešno odgovorili na određene probleme, kao što su beleženje muzike, prepisivanje vrste naočara, pisanje jednačina, pravljenje računarskih programa i tako dalje. Kao rezultat toga, ovi jezici su specijalizovani i njima naprosto ne možemo sve da izrazimo. Naočare ne možete prepisati koristeći se jezikom poštanskih adresa. To je suprotnost jezicima koji su po svojoj prirodi univerzalni. Može se, naravno, sve reći sve na jednom jeziku, uključujući i prepisivanje naočara. Ali, to je način koji i nije previše pogodan.

Druga karakteristika je da su jezici napisani…

Možemo, zapravo, da govorimo jezike i sporazumevamo se pomoću njih, a to nije slučaj za većinu jezika. Na primer, teško možete naglas pročitati jednu muzičku partituru – tu opšti jezici ne pomažu. Ako jednostavno čitamo beleške, gubimo ključne detalje i nit kojom je uži specijalni jezik prožet (jezik pisanja muzike) i, posebno, ne možemo istovremeno čitati nekoliko redova notnog sistema raspoređenih jedan ispod drugog. Na isti način, kada čitamo broj, ne možemo ga pročitati onako kako je napisano. Kada čitamo broj „123“, ne kažemo “jedan, dva, tri” već moramo koristiti stručni, posebni ,matematički jezik da kažemo “sto dvadeset tri”. Zato sam pokušao da proniknem i produbim vezu između jezika i onoga kako se oni ispisuju. Došao sam do zaključka da, kada smo izmislili pisanje, prvo je trebalo uočiti i razlučiti šta su jezici a šta oni nisu u kontekstu određene oblasti koju hoće da opisuju. Opštim jezikom ne služe se, recimo, piloti, arhitekte, hemičari, eletroničari itd već imaju svoje, uže stručne jezike koji im pomažu u preciznom sporazumevanju.

Jesu li ovi posebni, „novi“ jezici, poput informatičkog ili jezika medicine stvoreni kako bi prevazišli dotadašnja ograničenja tradicionalnih jezika?

Ovo je još jedna od teza knjige. To možemo videti iz različitih primera. Zašto odlučujemo da jednog dana napišemo „ulica generala Alena de Boazoa br.2″ (2, rue du General-Alain-de-Boissieu)? Verovatno zato što se upotreba jezika, u jednom trenutku, razvojem urbanog života i gradova, dostigla svoje limite. Isto tako, mi danas ne znamo kako da odsviramo muziku koja datira iz perioda pre srednjeg veka. To znači da čak i ako je muzika postojala i ranije – što nam je poznato jer smo, na primer, pronašli neke instrumente iz tih epoha – odsustvo muzičkog jezika kojim bi se zabeležila ta muzika čini da joj se izgubi svaki trag.

Najupečatljiviji je primer jednačina, jer se u prošlosti neko već duže vreme pokušavao da izrazi jednačine jezikom. Jednačina je samo pitanje koje počinje sa “ono što je predmet”. Na primer: “Koji je broj koji ako dodam 7 daje 18?” Ali ova rečenica na francuskom – ili na arapskom, jer je u srednjem veku on bio jezik matematike – sintaksički je vrlo komplikovan za jednačinu koja je u sutini vrlo jednostavna. Srednjovekovni matematičari su stoga pronašli ideju da koriste reč “stvar”. Tako su u jednom trenutku rekli, “stvar plus 7 jednako je 18″. Već počinjemo da vidimo pojavljivanje jezika. I od trenutka kada odlučimo da koristimo specijalni simbol, “x”, za “stvar“, i pišemo “x + 7 = 18″, vidimo da u matematici sve postaje mnogo jednostavnije. I da, odjednom, možemo izraziti i složenije formule.

Ovde vidimo da je algebra bila blokirana. I odjednom, eto nas kako izmišljamo još jedan jezik, i uspevamo da njim izrazimo više jednačina.

Izum jednog jezika je pomalo nalik na vrata koja otvaramo da bismo išli dalje. Ali – gde dalje?

Dalje, o pronalasku i otkrivanju svih dimenzija naše ljudskosti: Možemo o našoj ljudskosti misliti kao o komponovanju muzike, bavljenju naukom, stvaranemu poezije i tako dalje. Imati sve te jezike uz sebe i pri ruci omogućava nam da napravimo još više muzike, više algebre, više računanja, više logike, više matematike i, naravno, još novih problema. To nam omogućava da razvijamo naše znanje, i objekte koje stvaramo, izvan onoga što bismo mogli da uradimo samo sa tradicionalnim jezicima.

U vašoj knjizi smo saznali da ono što se generalno podrazumeva pod “algoritmima” zapravo izražavanje algoritama…

Reč “algoritam” opisuje svojevrsni proces, kao što je to, na primer recept za kuvanje, koji rešava problem bez potrebe za izmišljanjem rešenja svaki put kada ga treba rešiti. Ali on (algoritam) ne mora biti izražen da bi postojao. Postoje hiljade algoritama koji postoje u prirodi bez jezika koji ih opisuje. Na primer, onaj kojim mravi dopremaju hranu u mravinjak. Naravno, postoje i mirmekolozi koji su opisali algoritam, ali sami mravi nisu koristili nijedan jezik. Na isti način, algoritam koji nam omogućava da razlikujemo fotografiju psa od fotografije mačaka, zapisan je u našim neuronima, ali niko ne zna kako da ovaj algoritam izrazi tj napiše. Mogli smo da počnemo da razmišljamo o algoritmima samo zato što smo u jednom trenutku imali jezike pomoću kojih smo bili u stanju da ih izrazimo.

U vašoj knjizi se oseća da je to bilo početkom XX veka, taj presudan trenutak u istoriji ovih jezika…

Dvadeseti vek je važan jer smo izmislili mnogo, mnogo jezika. Kada podučavamo kompjutersko programiranje, postoji faza u kojoj učenike podučavamo programskom jeziku koji postoji, a zatim ih, vrlo brzo, učimo kako da kreiraju sopstveni jezik. Došlo je do demokratizacije stvaranja jezika. Danas svakodnevno stvaramo nove jezike. Ali ako se stvaranje jezika dešava s namerom, onda se često dešava i da nismo svesni važnosti ovog pronalaska. Stručnjaci za računarstvo su  pedesetih godina stvorili neke svoje jezike, ali nisu razumeli tj pojmili ih da je to, zapravo, svojevrsna lingvistička, neurolingvistička revolucija. Tek danas, sa vremenske distance i u retrospektivi, možemo uočiti njihovu važnost u informatičkoj nauci, povezujući ih sa jezicima logike, algebre, muzike i tako dalje.

Objašnjavate da su nam jezici omogućili da izrazimo našu ljudskost, ali su uglavnom nastali u 20. veku, kako bi se pomoću njih davale instrukcije mašinama…

“Ljudsko” i “tehničko” nisu međusobno suprotstavljeni. Među nekoliko stvari koje su specifične za čovečanstvo, tu je i činjenica da naša civilizacija razvija predmete iz oblasti tehnike. I nikada ne posedujemo toliko ljudskosti kao onda kada pišemo program po kojem će neka tehnička stvar funkcionisati.

 

Erwan Cario, 22. mart, 2019 Liberation

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.