Migracije: dugoročno rešenje

Zašto je migracija postala tako veliki problem? Postoji više faktora koji se mogu razmatrati: rat u Siriji, integracija istočne Evrope, manjak poslova u zapadnim zemljama posle globalne finansijske krize i tako dalje. Ali nabrajanje pojedinačanih razloga nije dovoljno za razumevanje problema i nalaženje rešenja.

Uopšteno govoreći, uzroci problema su dvojni: (1) proces globalizacije koji je saznanja o razlikama u dohotku između zemalja učinio opšte poznatim i usput smanjio troškove transporta, i (2) ogromne razlike u dohotku između zemalja Evropske unije (naročito na prosperitetnom severu) i zemalja Bliskog istoka i Afrike.

Prva stavka nam je dobro poznata. Mnoga istraživanja pokazuju da što ljudi više znaju o ostatku sveta (naročito ako je ostatak sveta bogatiji od njihove zemlje) to su skloniji da sopstveni životni standard porede sa standardom života odgovarajuće klase u bogatijim zemljama i spremniji da tim povodom nešto preduzmu, to jest da migriraju.

Druga stavka je usko povezana sa činjenicom da je razlika u BDP-u po glavi stanovnika između zemalja članica EU-15 i podsaharske Afrike porasla sa 7 prema 1 koliko je iznosila 1980. na današnjih 11 prema 1. (Niže cene u Africi su uračunate, inače bi razlika bila još veća.) Rast razlike u realnim dohocima bio je praćen još većim rastom razlike u stopama rasta broja stanovnika. Godine 1980. zemlje članice EU-15 imale su više stanovnika nego podsaharska Afrika; danas podsaharska Afrika ima dva i po puta više stanovnika nego ove zemlje. U naredne dve generacije, broj ljudi u podsaharskoj Africi dostići će dve i po milijarde, 5 puta više od broja ljudi u zapadnoj Evropi. Nerealistično je misliti da tako velike razlike u dohotku (u jednom smeru) i broju stanovnika (u drugom smeru) neće proizvesti veoma snažne podsticaje za migraciju.

Zbogom globalizaciji?


Otuda se Evropa suočava sa jednim dugoročnim problemom i dilemom koju treba rešiti. U uslovima globalizacije, ukoliko zemlje koje u tom procesu učestvuju imaju izrazito različite dohotke, migracija je neizbežna. Da bismo sprečili migraciju morali bismo da odustanemo od globalizacije i zatvorimo nacionalne granice, ili da zemljama iz kojih migranti dolaze pomognemo da postanu bogate kao zapadnoevropske zemlje. Za drugo pomenuto rešenje, čak i u najpovoljnijem scenariju, potrebno je bar jedno stoleće. Zato to rešenje nije izvodljivo. Jedino što preostaje jeste zaustavljanje globalizacije, bar kada je u pitanju kretanje ljudi.

Da li bi to bilo dobro rešenje? To je malo verovatno. Istraživanja pokazuju da priliv migranata može imati negativan efekat na nadnice i zaposlenost onih grupa domaćih radnika koje su u konkurentskom odnosu prema migrantima, ali pozitivno deluje na nadnice i zaposlenost radnika čiji su poslovi komplementarni sa poslovima migranata. Tako, malijski vodoinstalater obara cenu usluga francuskih vodoinstalatera, ali istovremeno uvećava realni dohodak onih čija kupatila popravlja (ne samo zato što će za to platiti manje, nego i zato što će lakše pronaći vodoinstalatera i neće morati zbog toga da izlaze s posla). Takođe, bogate zemlje imaju koristi od migracije kvalifikovanih radnika, jer mnogi od migranata sa visokim kvalifikacijama dolaze sa završenim studijama za koje evropske zemlje nisu morale ništa da plate.

Dakle, sa ekonomske tačke gledišta, migracija donosi korist bogatim zemljama. Ipak, iz ugla kulture može biti proglašena za nepoželjnu, ako domaće stanovništvo smatra da su neke od njegovih kulturnih vrednosti ugrožene usled izostajanja asimilacije ili odbijanja migranata da prihvate lokalne norme.

Drugi način


Ovaj argument ne treba mešati sa argumentima rasista, ksenofoba i sličnih. To je argument koji svakako zavređuje pažnju. Ako dovoljan broj ljudi veruje u to, onda ekonomski argument sam po sebi neće moći da odredi pravila migracije – naročito zato što ekonomija može implicirati nivo migracije za koji mnogi misle da je previsok.

Zato nam je potreban alternativni pristup koji će uravnotežiti ekonomske potrebe Evrope za migrantima sa očuvanjem određenih kulturnih normi. Alternativni pristup bi se mogao zasnivati na prihvatanju pretežno (ili samo) radnika koji dolaze da obavljaju određeni posao na određeno vreme, koji će se po isteku perioda angažovanja (od na primer najviše 5 godina) vratiti u zemlju iz koje su došli. Oni bi se onda mogli zameniti drugim migrantima, što bi proizvelo „kružnu migraciju“ u kojoj se broj migranata ne povećava, ili se povećava samo ako su dostupna nova radna mesta.

To je model koji primenjuju zemlje Zalivskog saveta za saradnju i Singapur, kao i Sjedinjene Države, Velika Britanija i Kanada za ljude koji u zemlju ulaze sa vizama izdatim na ograničen period i vezanim za određeni posao. Radnici sa takvim vizama uživali bi ravnopravan tretman u pogledu zarade i uslova rada kao lokalni radnici (pa tako ne bi bilo obaranja lokalnih nadnica ni eksploatacije migranata), ali ne bi uživali druga građanska prava (pravo glasa) niti imali pristup uslugama socijalne zaštite koje nisu vezane za rad (beneficije za decu, državna penzija i slično).

Delimični državljani


Takvo rešenje, naravno, ima i nedostataka. Tako se pogodnosti državljanstva razbijaju na više kategorija, a neke od njih migranti mogu samo delimično koristiti. Tako se ukida dvovekovni dualitet i shvatanje državljanstva kao binarne kategorije: ili jeste državljanin sa svim pripadajućim dužnostima i pravima, ili to niste, u kom slučaju ste autsajder u odnosu na lokalnu zajednicu. Ovim rešenjem se uvodi kategorija državljana sa ograničenim pravima na ograničeno vreme. To je možda neizbežan produkt globalizacije koja ukida tradicionalno poklapanje državljanstva, mesta rada i porekla kompanije u kojoj radite. Otkako su kompanije postale multinacionalne i prešle u vlasništvo hiljada pojedinaca iz različitih zemalja i otkako se mesto na kom radimo više ne poklapa nužno sa mestom života – jasno je da će i državljanstvo sa svim pripadajućim pravima morati da postane fluidnije.

Predlog za uvođenje kružne migracije ne sme se posmatrati izolovano, već u kontekstu izloženom na početku: u situaciji kada nijedna od dve ponuđene opcije – potpuno otvaranje za migraciju sa jedne, i zatvaranje u „evropsku tvrđavu“ sa druge stane – nije prihvatljiva. Komprimisno prelazno rešenje, usklađeno sa potrebama globalizacije, ali i legitimnim strahovanjem za lokalnu kulturu, može biti naša najbolja opcija.

Social Europe, 19.11.2018.

Peščanik.net, 23.11.2018.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.