Nova studija pokazuje koliko se ovo naučno polje sada oslanja na setove empirijskih podataka umesto na teorije koje „lebde u vazduhu“.
Velike promene upravo se dešavaju na polju profesionalne ekonomije, mada mnogi to i dalje ne shvataju ili nisu uočili. Možda bi ovo mogao biti stalan podstrek na razmišljanje, koje ponavlja iste zastarele kritike. Ili, možda, postoji dugotrajno kolektivno sećanje na vreme kada je javno lice ekonomije bilo snažno libertarijansko. Ili su, možda, tink-tenkovi i analitičari objavljivali ono što bi se moglo nazvati karikaturom ekonomije.
Ali, prepoznate ili ne, promene su stvarne i značajne. Prvo, profesija je postala uveliko empirijske prirode, sve više naglašavajući dokaze i podatke o teorijskoj pretpostavci. Drugo, ekonomisti su ovih dana daleko više zabrinuti zbog nejednakosti. Konačno, ekonomisti su spremniji da dovedu u pitanje osnovne pretpostavke, kao što je pretpostavka da su ekonomski akteri savršeno racionalni.
Ekonomista Univerziteta Prinston Henrik Kleven je nedavno održao prezentaciju u kojoj je izneo procenu kako se profesija ekonomiste promenila poslednjih godina. Kleven je koristio softver za pretraživanje radnih tekstova američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja. Njegov pretres i analiza bili su ograničeni na oblast javne ekonomije koja se bavi porezima, vladinom potrošnjom i sličnim pitanjima. Pa ipak, ova Klevenova prezentacija verovatno odražava i opšte trendove koji su u većoj ili manjoj meri prisutni „uzduž i popreko“ ekonomske discipline.
Prvo što je Kleven otkrio jeste to da je ekonomski empirizam u porastu. Daleko više radova, on spominje pojam “identifikacije”, što, u osnovi, znači testiranje modela u sučeljavanju sa podacima:
Jedna reč priča veliku priču
*Zasnovano na procentima i statistici američkog Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja, koji je proučavao podatke o javnim radovima koristeći se petogodišnjim „pomerajućim“ prosekom.
Ova empirijska revolucija poprima mnogo oblika. Više postojećih dokumenata koristi podatke koje prikupljaju vladine agencije, a tehnike kao što su mašinsko učenje brzo stiču popularnost. Pa ipak, najveća promena je povećani naglasak na odvajanju korelacije od uzročnosti.
Mnoge studije objavljene u medijima govore o korelaciji. Ako ste, recimo, pročitali nešto o nalazima koji povezuju crno vino sa rizikom od karcinoma, možda ćete biti skloni da mislite da je crveno vino opasno, ali bi se – možda – samo radilo o ljudima koji upravo iz razloga što piju više vina imaju tendenciju da se izlože riziku od raka. Ekonomisti se suočavaju sa istim izazovima prilikom procenjivanja postojećih politika i političkih odluka. Na primer, ako se minimalna zarada povećava a nezaposlenost pada, možda je to zbog toga što je minimalna zarada dobra za tržište rada, ili, možda, može biti tek samo puka slučajnost.
U cilju odvajanja uzročnosti od korelacije, sve se više ekonomista okreće eksperimentalnim pristupima. To mogu biti nasumično kontrolisane studije, gde istraživači pokušavaju da utiču na politiku reperkusije političkih odluka u ekonomskom sistemu jedne zemlje (poput, recimo, državnog programa mikrofinansiranja), a potom da vide da li to funkcioniše. To mogu biti prirodni eksperimenti, takođe nazvani kvazi-eksperimenti, u kojima istraživači pokušavaju da izmere efekte nasumičnih događaja poput Mariel Boatlift-a (masovne emigracije Kubanaca sa Kube u Sjedinjene Države). Ili čak mogu biti laboratorijski eksperimenti, gde ekonomisti posmatraju ponašanje ljudi u kontrolisanom okruženju i pokušavaju da generalizuju ono što vide. Henrik Kleven nalazi da su sve tri vrste eksperimenata u porastu:
Dobijanje rezultata zasnovanog na eksperimentu
Udeo istraživačkih radova koji se odnose na svaki od sledećih tipova eksperimenta *
Ekonomisti, takođe, menjaju teorije koje koriste za procenu svojih otkrića. Takozvana bihevioralna ekonomija, koja je nekada tavorila na marginama ekonomske discipline, postala je uobičajena specijalnost koja se zdušno primenjuje u javnoj ekonomiji:
Temeljni mejnstrim
Udeo radova koji pominju stručne i ključne ekonomske termine nedvosmisleno su povezani sa ekonomijom ponašanja (bihevioralnom ekonomijom) *
Bihevioralni koncepti u ekonomiji uključuju sve vrste odstupanja: od savršeno racionalnog, hladne računice „homo ekonomusa“ iz prošlosti. Neki ljudi su kratkovidi, dok drugi imaju problema da otkriju optimalan način trošenja ili ulaganja. Ponekad im je potreban posao, vlada, ili naprosto „roditelj“ da ih podstakne da rade pametno. Kleven pronalazi značajan porast svih ovih koncepata u svom profesionalnom polju.
U međuvremenu, neki stariji tipovi ekonomske teorije postali su nešto manje popularni nego ranije. Kleven smatra da se na opštu ravnotežu – jednu vrstu teorije koja se oslanja na opisivanje celokupne privrede i ekonomije – danas odjednom gleda kao na manje koristan alat među ekonomistima:
Dostizanje poniznosti/ agilnosti isporučioca
Udeo stručnih časopisa i literature koji pominju pojam “generalna ravnoteža” (ekvilibrijum) *
Ovaj trend verovatno na delu odražava povećanu poniznost ekonomista – umesto kreiranja modela čitave ekonomije odjednom, kao što se to često činilo pre finansijske krize iz 2008. godine, danas se mnogi ekonomski eksperti fokusiraju samo na jedan njen deo u jednom trenutku – bez višestrukog ukrštanja podacima i „gađanja brojkama“.
Treba na kraju spomenuti da su ekonomisti počeli da se bave stvarima koje se razikuju od onih kojima su se bavili u prošlosti. Zapanjujući i uznemiravajući porast nejednakosti u razvijenim i zemljama u razvoju širom sveta zabrinjava ekonomiste, pa je sve više onih koji koriste izraze poput “onih 1% najbogatijih”:
Pridavanje veće pažnje najbogatijima
Udeo istraživačkih radova koji pominju svaku varijaciju pojma “Top 1% najbogatijih” *
Konzervativni i liberalni ekonomisti i dalje ponekad odbacuju zabrinutost zbog nejednakosti smatrajući da je ta zabrinutost samo „proizvod zavisti“, ali ih je sve manje i manje ovih dana. Politički gledano, ekonomska profesija se u poslednje vreme u celini verovatno može najbolje opisati kao umereni levi centar, iako se ekonomska mišljenja i stavovi kreću čitavim spektrom.
Dakle, ekonomska profesija nastavlja da se razvija. Ekonomisti se više ponašaju kao naučnici a manje kao – kako ih je ekonomista Dejvid Kard jednom nazvao – “matematički filozofi”. Oni posvećuju mnogo više pažnje dokazima i polako napuštaju neke nerealne pretpostavke na kojima su jednom insistirali. I mada im je verovatno trebalo previše vremena da bi počeli da brinu o ekonomskoj nejednakosti svetske populacije, sada su dobili poruku i „zov realnosti sa terena“: da je pitanje nejednakosti bitno.
Sve su ove promene pozitivne, zdrave i neophodne; One samo odražavaju polje koje nije okoštalo i potonulo u samozadovoljstvo, umor ili otuđenost bez dodira sa realnošću, kao što neki kritičari veruju.