Svetski okean
Najočigledniji način kojim bi se objasnio ovaj jaz i „rupa“ od 15.000 kilometara bio je pozivanje na objašnjenje da su svi geografi od antike do Birunijevog doba prihvatili da je evroazijska kopnena masa okružena “svetskim okeanom”. Ali, da li je odista tri petine obima Zemlje bila voda i ništa drugo izuzev nje? Biruni je razmatrao ovu mogućnost, ali ju je odbacio na osnovu posmatranja i logike. Na osnovu svoje studije o specifičnoj težini znao je da je većina čvrstih minerala teža od vode. Da li bi takav svet koji je toliko „natopljen vodom“ mogao dovesti do ozbiljnih neravnoteža na koje bi se, tokom vremena, naša planeta morala prilagoditi? I zašto, pitao se dalje Biruni, sile koje su našoj Zemlji podarille dve petine kopna nisu imale uticaja i na preostale tri petine? Biruni je zaključio da negde u ogromnim prostranstvima okeana, između Evrope i Azije mora biti smeštena jedna ili više nepoznatih kopnenih masa ili kontinenata.
Da li su ovi nepoznati kontinenti tek pusta divljina ili su ti prostori naseljeni ljudskim bićima? Da bi odgovorio na ovo pitanje, Biruni se opet osvrnuo na svoje podatke o geografskim dužinama. Napomenuo je da ljudska bića naseljavaju široki pojas na pravcu sever-jug koji se proteže od Rusije do južne Indije i srca Afrike. Ukoliko bi nepoznati kontinent ili kontinenti bili nenaseljeni, razmišljao je on, morali bi da leže ili na severu ili na jugu ovog pojasa.
Da bi nastavio i proširio ovu svoju hipotezu, Biruni je izašao izvan sopstvenih naučnih zapažanja na terenu i otpočeo da se koristi Aristotelovom logikom, procesom rezonovanja i obrazlaganja sazdan od „predložaka“ – izjava i tvrdnji koje izražavaju određeni sud ili mišljenje. Napominjući da se evroazijska kopnena masa grubo uzev proteže upravo oko Zemljinog pojasa ljudskih naseobina, on je pretpostavio da je to bio rezultat moćnih procesa koji bi zasigurno mogli da se postignu i – „negde drugde“. Dotad poznati dokazi i činjenice o Zemlji nisu Biruniju nudili bilo kakvu osnovu za verovanje da će nepoznati kontinenti biti „udrobljeni“ i smešteni u najsevernije i najjužnije geografske širine. Zaključio je da bi nepoznate kopnene mase između Atlantika i Pacifičkog okeana morale biti naseljene, kao što su, zapravo i – bile.
Biruni je do ovih značajnih zaključaka o postojanju Novog sveta došao najkasnije do 1037. godine, zasnivajući ih na istraživanjima koja je sprovodio tokom prethodne tri decenije.
Da li je Biruni otkrio Ameriku u prvoj trećini 11. stoleća? U jednom smislu, definitivno da nije. On nikada nije stajao sa dve noge u Novom Svetu ili na kontinentima o kojima je pisao. Nasuprot tome, ljudi sa Severa su, zapravo, dotakli severnoameričko kopno nedugo pre 1000-te godine nove ere; tek nakratko, sigurno, i bez stvarnog razumevanja onoga što su pronašli. Lejf Erikson je bio toliko nezainteresovan za šumovite obale Severne Amerike da se kasnije nije ni potrudio da se tamo vrati, niti je u potonjim zapisma norveških plemena stajalo da je bilo ko od onih koji su čuli usmene izveštaje ili čitali o njima u vezi Eriksonovih putovanja preduzeo neku narednu ekspediciju ka Novom svetu. Ipak, ako ovo ‘otkriće’ uključuje neutemeljene procese nordijskog pomorstva, onda titula „pronalazača Amerike“ mora pripasti Vikinzima.
Ipak, ako ništa drugo, Biruni u najmanju ruku zaslužuje titulu otkrivača Severne Amerike kao bilo koji Severnjak. Štaviše, intelektualni proces kojim je došao do svojih zaključaka nije ništa manje zapanjujući od samih zaključaka. Njegovi alati nisu bile metode tipa „pogodi-ili-omaši-pa-šta-bude“ (hit-or-miss method) Venecijanskih ili norveških mornara, već su kao svoj adut imali kombinaciju pažljivo kontrolisanih posmatranja, precizno sastavljenih kvantitativnih tj brojčanih podataka i primene strogih metoda logike. Tek nakon što je prohujalo još pola milenijuma, teško da je bilo drugih ljudi koji su takvu rigoroznu analizu primenjivali na globalno istraživanje.
Objedinjujući sva poznata znanja o određenoj temi, uz zdušno proučavanje dotad stečenih mudrosti drevnih Grka i Indijaca, kao i srednjevekovne Arape i druge mudrace iz basena Centralne Azije, Biruni je osmislio svoje, potpuno nove metode i tehnologije za generisanje svojih obimnih i preciznih podataka, te ih je obrađivao najnovijim matematičkim metodama i alatima, trigonometrijom i sferičnom geometrijom, podvrgavajući ih i strogim metodama aristotelovske logike. Bio je toliko pažljiv i predusretljiv da svoje zaključke predstavi u vidu hipoteza, s obzirom na to da bi drugi istraživači želeli da ih testiraju i poboljšaju njegove nalaze. Ovo se, međutim, nije desilo još pet vekova. Na kraju su evropski istraživači potvrdili ove njegove hipoteze, potvrđujući njegove smele pretpostavke.
Oslobađanje
Ovaj sin Centralne Azije bio je verovatno najveći istraživač u epohi između Starog sveta i veličanstvenog doba evropskih istraživanja. Dve odlike Birunijevog rada opravdavaju ovaj zaključak. Prvo, postigao je ono što je činio kroz sistematičnu i rigoroznu primenu razuma i logike, bez ograničenja koja bi mu nametale verske ili sekularne dogme, sasvim pročišćeno od folklora ili anegdota. Bio je musliman, ali se oslobodio pretpostavki islama vezanih za kulturu na način na koji su se naučnici na hrišćanskom zapadu još nekoliko vekova trudili da postignu. Svoja intelektualna istraživanja od kojih je zastajao dah obavljao je daleko od mora i obale, duboko „zariven“ u kopneni region, ne napuštajući svoja proučavanja osim onda kada je trebalo obaviti naučna merenja. I mada je bio apsolutno uveren u solidnost svojih zaključaka, njegova pismena prezentacija pokazala je precizne putanje kojima bi neko mogao da ga – opovrgne.
Ko danas može bolje artikulisati zapažanja o prirodi koja je ovaj polimat iz srednje Azije napisao prije hiljadu godina?
… u apsolutnom smislu, nauka je dobra po sebi, nezavisno od [sadržaja] svog znanja; Njena privlačnost je večna i neprekidna… [Sluga nauke] treba da radi u slavu istrajnih i marljivih preterane [one] kad god njihovi napori [proizlaze iz] zadovoljstva [u nauci], a ne od [nade za postizanjem] pobede u raspravama o dokazima i argumentima“, pisao je Biruni
Čak i danas, Birunijev modus operandi prestavlja jedan začuđujuće moderan glas nauke, i to one mirne i neostrašćene naučne metode pomoću koje se izvlači iz dubina iracionalnog i sujevernog srednjevjekovnog sveta.
Biruni je sve to postigao dok je živeo i radio u regionu koji mnogi smatraju nazadnim, regionom uronjenim u sujeverje, fanatizam i nasilje. Njegovo mesto rođenja u zapadnom Uzbekistanu je blizu Aralskog mora, baš na mestu gde je Sovjetski Savez tokom 1950-ih proizveo jedno od najvećih ekoloških katastrofa modernog doba. Njegova dostignuća su se odvijala u mračnoj zoni na severnim granicama Turkmenistana, daleko od ogromnih gasnih polja koja danas transformišu tu zemlju u „Kuvajt centralne Azije“. Njegovo istraživanje u Nandani, na sadašnjoj teritoriji Pakistana u Zapadnom Pendžabu smestilo ga je na sat vremena od Džamua i Kašmira, budućih scena pola veka duge oružane borbe između Pakistana i Indije. Što se tiče Gaznija u Avganistanu, gdje je napisao svoj poznati Codex Masudicus, doći na jednostavan način do ovog grada danas predstavlja opasan zadatak – nemoguće je dopreti do ovog grada ukoliko prethodno ne zahtevate a potm i dobijeta oklopna vozila i naoružane stražare koji se usuđuju da se voze iz Kabula ili Kandahara putem koji je posejan minama.
Međutim, to se ipak može učiniti, usred napuštenih ostataka drevnog Gaznija, izvesti stvarnu grobnicu u kojoj je Biruni sahranjen. Ovde, u samom srcu Avganistana, nalaze se ostaci najnaprednijeg istraživača Srednjeg veka, čoveka koji je bio otvoren za čitav svet i za sva znanja koja on sadrži.
Ako i kada Avganistan dobije stabilnu vladu i konačno počne da se razvija, putnici i turisti sigurno će posećivati Ghazni – mesto nastanka veličanstvenog Birunovog rada kao globalnog istraživača. Tada će iskazati poštovanje na ostacima mesta u kojem je živeo Onaj čija postignuća u najmanju ruku odgovaraju onima koja je napravio Kristofor Kolumbo.
S. Frederik Star je profesor u Školi za napredne međunarodne studije Paul H. Nitze pri Univerzitetu Johns Hopkins, i osnivač je Instituta za istraživanja Centralne Azije i Kavkaza.