Šta je toliko loše oko nepotizma? Naša predubeđenja

Čitaoci neretko drže do stava da su porodične veze u biznisu isto što i nezaslužen dobitak, nepravične i nezdrave po privredu, piše Kris Bodener za magazin The Atlantic.

Moj kolega Joe Pinsker nedavno je uputio na studiju koja ispituje stepen do kojeg američki očevi obezbeđuju svojoj deci da uspeju na tržištu rada:

Počevši od svojih prvih poslova još kao tinejdžeri, profesionalni život Amerikanaca je umnogome povezan sa roditeljima: Prema podacima uzetih popisom Američkog zavoda za statistiku, 22 odsto radno sposobnih muškaraca u Sjedinjenim Državama, čiji su očevi bili prisutni tokom njihovog odrastanja i tinejdžerskih godina, vremenom će, kako napune 30-tu godinu, zaposliti isti poslodavac koji je svojevremeno zaposlio i njihove tate.

Treba li samo slegnuti ramenima na ovu statistiku

Mnogo buke oko takoreći ničega. Ovaj podatak čak ni ne dokazuje da su ova deca okončala svoje karijere na istom profesionalnom polju gde su to uradili i njihovi roditelji, a kamoli u istoj kompaniji, kako su to činile njihove tate. Zbog načina na koji je formulisan, taj je posao mogao biti samo njihov početni posao, ili čak samo letnji posao od par meseci.

Naprosto je tako: zaista ima smisla da neka deca iskreno žele da odrastu „kako bi postala kao tata.”  S obzirom na tu činjenicu (kao i preuveličanu prirodu tih podataka), ovo jedva da izgleda šokantno ili zabrinjavajuće. Pa, šta bi onda trebalo da bude ta brojka oko „nepotističkog zapošljavanja“?

Ovaj članak čak ni ne pokušava da odgovori na pitanje, koji se nalazi u samom naslovu.

Osim toga, siguran sam da je ova brojka „nasleđenih poslova i zanimanja“ daleko niža nego što je to bila pre sto godina.

Evo citata iz knjige Adama Belouza „U slavu nepotizma“ (In Praise of Nepotism, Adam Bellows, 2003):

Sve do posleratnog procvata obrazovanja, koji je nastupio istovremeno kada i bejbi-bum, većina dece tj potomaka gazila je stopama svojih roditelja, bez obzira na ekonomski status, pol, životne aspiracije itd.”

Posleratni ekonomski bum je rezultirao velikom ekspanzijom srednje klase praćene revolucijom u ljudskim, građanskim, rodnim  i pravima manjina, oslobađajući neograničeni individualizam i uz rastući talas slabljenja porodice kao dotadašnje ikoničke vrednosti. Mnoge nove društvene i interesne grupe ušle su u politiku, a istinska raznolikost američkog društva se po prvi put odrazila u javnim poslovima. Ipak, izgleda da klatno sada zamahuje u suprotnom smeru; dinastičke tendencije, dugo povezivane s prezrenom belačkom anglosaksonskom protestantskom (WASP) elitom, ponovo su se pojavile.

Većina debata zamagljena je spojem tri srodne mada različite stvari: 1. očiglednim nepotizmom (vlasnici biznisa koji zapošljavaju članove porodice), 2. nepotističkim umrežavanjem (roditelji, dobro povezani sa drugim uticajnim osobama, pomažu svojoj deci da se obezbede putem prijatelja i važnih kontakata) ili, jednostavno, 3. klasnim privilegijama (kada dobronamerni roditelji obezbeđuju svojoj deci obrazovanje i društveni kapital tj ključne poslovne veze koje im pomažu da lakše od drugih ovladaju nekim poslom ili profesijom).

Abraham_Franklin se fokusira na drugu stvar u vezi nepotizma:

“Pitanje glasi: da li je, opšte uzev, ovaj nepotistički sistem prihvatljiv ili je nešto čemu se treba odupreti i ukloniti?” Ovaj “nepotizam” je nešto što je hvale vredno! Hvala bogu jer još uvek postoje takvi očevi koji se dovoljno revnosno angažuju zarad dobra svoje dece, ne bi li im preneli svoja znanja i interesovanja. Ovo me odmah podseti na nekakve čudake koji umišljaju kako je nepravedno što neki roditelji pre spavanja čitaju priče svojoj deci.

Tata Erika Vanderhofa je takođe bio angažovan:

Radio sam za svog oca tokom dve letnje sezone – odmah nakon srednje škole, a onda i tokom koledža – kao „kancelarijski majmun“ u njegovoj advokatskoj kancelariji, radeći ono što radi svaki pripravnik-advokat tokom svoje prve godine stažiranja – beskonačno kuckajući na tastaturi. Koliko je onih čije je prvo iskustvo na radnom mestu u stvari deo porodičnog posla? To, ipak ne znači da to radno mesto na koje su došli automatski postaje i njihova karijera. Argument da je ovaj “nepotizam” loš, ne samo što je užasno preširok i uopšten, već i banalno očigledan, skoro neupitan…“

[Na pitanje šta trenutno radi i kakva mu je karijera, Erik odgovara: “Radim istrage na dojave uzbunjivača i kršenja ljudskih prava kako u upravnim postupcima tako i kroz javne politike. Dakle, bavim se onom vrstom pravnih aktivnosti koje u pozadini imaju društveni angažman, socijalni rad i specijalno obrazovanje.”]

Grafikon iz studije Američkog zavoda za statistiku pokazuje kako je nepotizam najveći među tinejdžerima:

Kriten8 takođe komentariše kako nepotizam može posredno unaprediti karijeru:

Početnički poslovi su takođe važni, kao i letnji poslovi. Imam prijatelja čiji je otac vlasnik nekoliko preduzeća u kojima je radio nekoliko letnjih sezona. Njegov otac je odbio da ga zaposli nakon koledža (iz principa, a ne zato što je bio užasan radnik), ali je i dalje posedovao solidno iskustvo stečeno u porodičnom biznisu, što mu je kasnije veoma pomoglo da dobije posao.

TwoHatchet ukazuje na drugi deo popisa Statističkog zavoda SAD:

Zanimljivo je da Kanadom vlada gotovo dvostruko veća stopa nepotizma [40%] nego u Sjedinjenim Državama [22%], ali ujedno ima i niži rejting nejednakosti u prihodima a bolje je rangirana i kada je u pitanju društvena mobilnost. U Kanadi je, takođe, za razliku od SAD, niži procenat populacije koja je, kao manjina u nepovoljnijem položaju – crnci i hispanosi. Možda bi neke buduće studije trebalo da obrate pažnju na rasu, kao i efekte programa kao što su afirmativne akcije i preferencijalno zapošljavanje (ko su osobe koje u procesu zapošljavanja imaju prednost, i zbog čega). Po svemu sudeći, čini se da u Kanadi nepotizam ne predstavlja veliki problem.

I Danska ima veću stopu nepotizma nego što je ima SAD (28 procenata), ali je stopa nejednakosti dohotka daleko niža:

Petefrombaltimore pravi neke odlične poente u pogledu klase:

Mislim da je nepotizam, zapravo, zastupljeniji među poslovima sa niskim platama nego u slučajevima poslova gde su primanja visoka. Radila sam u niskobudžetnim maloprodajnim objektima, barovima, restoranima i građevinarstvu, a veliki procenat mojih kolega dobio je posao jer su bili povezani sa drugim zaposlenicima – ili po familijarnoj liniji, ili po prijateljskoj vezi.

A ne vidim zašto neki misle da je nepotizam nekakva zločesta rabota. I sam posedujem građevinsku firmu i često me moji zaposleni pitaju da li bih mogao da angažujem njihove rođake ili prijatelje (Ponekad to funkcioniše, a ponekad i ne baš). Zaposleni sa nižim prihodima takođe se “umrežavaju”, s tim što taj termin obično ne koriste. Retko sam radio na građevini gde ama baš niko od radnika nije bio povezan po liniji prijateljstva ili familije. Radio sam i na nekim mestima na kojima tri ili više zaposlenih imaju isto prezime.

Mnogi poslodavci ne žele da angažuju potpunog stranca. Oni često shvataju da ako je “John D0e ili Jane Doe” dobar radnik, onda će i njihov rođak ili prijatelj imati dobre šanse da takođe budu dobri radnici. Ovde je nepotizam, zapravo, obaveza radnika koji preporučuje nekoga da taj neko ima biti dobar, vredan i agilan.

Istina je da, ponekad, nepotizam znači i da će nećaku izvršnog direktora zapasti lak i udoban posao zbog svoje povezanosti sa „šefom parade“. Ali, verovatnije je da je taj „nepotizam“, zapravo, znati nekoga ko zna da se traži radnik u lokalnoj prodavnici u kojoj on radi, pa onda u njoj zaposli svog sina, kćerku, nećaka, nećaku, rođaka i sl., tako da bude zaposlen neko ko je poznat i vlasniku firme, a i onome koji ga je preporučio. Tako se onaj ko se „preko veze“ zaposlio, u stvari, dvostruko obavezao: da će ispuniti očekivanja onoga ko ga je za posao preporučio, kao i vlasnika firme u kojoj je zaposlen onaj ko ga preporučuje. A to je već po sebi obaveza i teret.

Često je tu reč o novopristiglim, latinoameričkim imigrantima koji rade na gradilištima, baš kao što su to radili i imigranti došli u Ameriku pre 100 godina. Verovatno su i oni bili „sveži“ i neupućeni kad su sišli s broda pre jednog stoleća, ali su i u ona vremena najčešće imali barem jednog člana porodice ili prijatelja koji je dotad već nekoliko godina bio u Americi, pomažući im da se zaposle tamo gde su i sami radili.

Jedan pesimističniji pogled na nepotizam radničke klase dolazi od Stivena Meknemija i Roberta Milara (Stephen J. McNamee Roberta K. Millera) u knjizi „Mit o meritokratiji (The Meritocracy Myth):

Nepotizam funkcioniše i ima svoj uticaj u svim društvenim slojevima, ali se potencijalne koristi umanjuju kako silazite naniže niz društvenu lestvicu. Stoga su i članovi radničke klase takođe „uživaoci“ nepotizma, iako im se ta vrsta nepotizma manje isplati naprosto zato što radnička klasa teži da poseduje niži društveni kapital. Nepotizam u radničkoj klasi ima tendenciju da bude ograničen na pristup pripravnicima, sindikatima ili “poželjnijim” zanimanjima kojima se „plave kravate“ bave.

Komentator „anevleaf“ podvlači polne razlike:

Same žene više oklevaju u upražnjavanju nepotizma za npr svoje kćerke, jer one, zapravo, nisu deo tradicije koja prvenstveno u prvi plan stavlja nepotizam na potezu „otac-sin“, pa stoga mogu biti kritikovane. Mnoge žene izjavljuju kako imaju potrebu da se konstantno dokazuju u svom poslu i neprestano se trude da ga nanovo zaslužuju. Stoga žene nerado prihvataju da svoju ionako teškom mukom stečenu reputaciju olako izgube preporučivanjem svojih „favorita“ prilikom „nepotističkog“ zapošljavanja. One su, u svakom slučaju, daleko ranjivija grupa od muškaraca.

Nažalost, teško da je bilo kakvo istraživanje za sada u stanju da odredi i ustanovi uticaj tzv materinskog nepotizma. Marta Stinson, koautor ovde već navođene studije Američkog zavoda za statistiku, ovim povodom kaže:

„Poznata mi je jedna studija o vezi između majki i njihove dece, koja dele iste poslodavce, Ovo istraživanje uradili su Francis Kramarz iz Francuske, i Oskar Nordström Skans iz Švedske. Oni su koristili švedske podatke, koji su poput slagalice „uklapali“ porodice sa poslodavcima, potom identifikujući očeve i majke koji su firme u kojima su bili zaposleni delili sa svojim sinovima i kćerkama.

Jedan od zaključaka iz studije nastale 2011. godine donosi i ovaj podatak:

Pol ima značaja pri zapošljavanju „preko veze“: dečaci slede svoje roditelje daleko prilježnije nego devojčice, a očinske veze su, pri zapošljavanju i „preporukama“, važnije od majčinskih. Zapažanje da su poslovna umrežavanja važnija i raširenija među muškarcima i muškim vezama (otac-sin) poklapaju se s rezultatima ranijih istraživanja o slabim vezama (npr. kod Bajera i saradnika, u studiji iz 2008.), mada je novi uvid u efekat pripadništva određenoj rodnoj grupi na strani potražnje prvenstveno vođen vrstom posla koji će se obavljati, a ne polom.

Nik Šager se, za magazin Atlantik, bavio polnim i rasnim atributima pri zapošljavanju, i to u svom članku “Veliki porast holivudskog nepotizma”:

Svaki pripadnik neke tradicionalno izuzete grupe, koja odjednom postane uporište u industriji, otvara vrata većem broju članova te grupe, a nepotizam je jedan od načina na koji se to ostvaruje. Zbog toga će karijera Džejdena Smita (sina poznatog glumca i pevača Vila Smita i Džejde Pinket-Smit, takođe glumice i pevačice), ma koliko se možda “nezasluženo” vinula do neslućenih visina, imati ohrabrujući razvoj (kao i činjenica da ova i mnoge druge afro-američke porodice poput njih sada mogu kod poslodavca „isposlovati“ ideje koje su čist produkt taštine i lične uobrazilje, tzv „vanity projects“, usled povlašćenog položaja kao manjine kojoj većina povlađuje a zarad političke i poslovne korektnosti). Lep primer je film „After Earth“:  krenuo je početkom leta 2014., a s obzirom da je Vil Smit dovoljno snažna i uticajna figura u američkoj filmskoj industriji pa je bez ikakvih problema mogao da u ovom filmu isposluje i jednu dečju ulogu za svog sina, Džejdena. Ovo je jasan pokazatelj povećanog uticaja manjina u Holivudu, i trebalo bi da rezultira većim brojem obojenih glumaca i filmskih radnika ispred i iza kamere.

Sličan princip je i kada su u pitanju žene koje rade u Holivudu. Procenat uticajnih ženskih filmskih radnika koji danas rade u Holivudskoj „Fabrici snova“ je famozno nizak: samo 4,4 odsto holivudskih top 100 filmova u bilo kojoj godini su režirale žene – što karijeru jedne Sofije Kopole čini još značajnijom. Iako je njen „prolaz na velika vrata“ filmske industrije po svemu sudeći išao preko njenog oca, ulazak bilo koje žene u filmski posao bi u ovom trenutku trebalo da je više nego dobrodošao.

Nakon što je premijerno prikazana serija „Girls“ kompanije HBO, odmah je izazvala besne reakcije kao da se radi o još jednom široko rasprostranjenom slučaju nepotizma – pa ipak, hajde da vidimo ko je izazvao toliki bes: mlade žene režiraju, pišu i glume u hit-seriji koja je originalno napisana do poslednjeg slova, bez kopiranja tuđih ideja. Naravno da je makar jedan razlog što je ova serija uopšte snimljena delimično i zbog toga što su roditelji glumica poput Lene Danhem, Zosije Memet, Alison Vilijems i Džemime Kirk poznate ličnosti. Ali, to je pre komentar o barijerama koje još uvek postoje za žene u industriji zabave nego što su validne kritike kojima se tendenciozno pokušava umanjiti kvalitet izvođenja koji su ove glumice suvereno demonstrirale.

Komentator redzfan14 prelazi na drugi deo industrije zabave – na sport:

Profesionalni košarkaši Klej Tompson i Stiven Kari verovatno ne bi bili tamo gde su da nisu sinovi onih koji su veoma uspešno radili u istoj organizaciji (NBA liga). Ipak, i oni su vredno i pošteno zalužili svoja mesta u ovom sportu i profesiji, sve su zaradili pošteno i bez protekcije, pošto nema mnogo stvari koje su tako i toliko meritorne kao što je rad u NBA ligi – sve se vidi na terenu, da li nešto vrediš ili ne. Sportovi i inače obiluju zvezdama druge i treće generacije, od igrača bejzbola Berija Bondsa i Kena Grifeja Juniora, do hokejaških legendi poput braće Houv; tu je i bokserska legenda Flojd Mejveder (Floyd Mayweather), a i basketaš Kobi Brajant (čiji je otac takođe poznati košarkaš, nekada čuveni Joseph “Joe” Briant).

Vrlo je verovatno i da klupski skauti u potrazi za sportskim talentima drukčije gledaju na nekog marginalnog a perspektivnog igrača upravo zbog toga što dobro znaju ko je bio njegov otac, ali oni koje sam upravo pomenuo su i inače toliko visokog kvaliteta da bi praktično svaki skaut voleo da ovakva „deca poznatih“ potpišu za tim kojeg zastupaju. Svako ko ima košarkašku loptu i obruč može razviti košarkaške veštine, ali je više nego jasno da vas odrastanje kao sina poznatog NBA igrača čini poprilično kvalifikovanijim i sposobnijim da iskočite iznad proseka. Pa ipak, lepota ovoga je u tome što – iako deluje da su ovi mladi naraštaji kao druga generacija sportista možda i previše zastupljeni u sportskim arenama – značajna većina profesionalnih sportista nisu deca profesionalnih sportista.

TwoHatchet sugeriše da će se slobodno tržište neminovno suprotstaviti preferencijalnom tretmanu datom članovima porodice:

Problem sa nekompetentnim nepotizmom mogu rešiti kompetentni konkurenti. Verovatno ste čuli frazu “bogatstvo nikad ne preživi tri generacije”, i ova narodna mudrost opstaje jer oslikava realno stanje.

Harvard Business Review opsetio se jednog aforizma vezanog za nepotizam i porodične veze u poslovanju

Izreka “bogatstvo nikad ne preživi tri generacije” opisuje sklonost porodičnih preduzeća da propadnu do trenutka kada ih preuzmu unuci. Varijacije ove fraze se pojavljuju i na drugim jezicima, dakle, ista je situacija prisutna na svim meridijanima. Podaci podržavaju ovu “svenarodnu” globalnu mudrost. Oko 70% porodičnih preduzeća propada ili se prodaje pre nego što druga generacija dobije šansu da ih preuzme. Samo 10% privatnih kompanija ostaje aktivno kada se pojavi treća generacija rukovodilaca.

Jedna od najsnažnijih porodičnih firmi na svetu, o kojoj je nedavno pisao Dejvid Grejem iz magazina Atlantik, prolazi kroz veliki preokret.

U svakoj imperiji koja ima ostarelog i sve nemoćnijeg monarha, nagoveštaj da će novi princ preuzeti krunu dovoljan je da dvorjane baci u agoniju. Tako nešto se desilo nedavno kada je, kako je CNBC izvestio, pozivajući se na neimenovane izvore, Džejms Mardok, Rupertov sin, izabran da zameni svog oca na mestu izvršnog direktora 21st Century Fox.

Postoji mnogo toga što je još uvek nejasno o ovoj promeni – na primer, kada će se dogoditi i kakvu će tačno ulogu igrati Džejms Mardok. Njegov stariji brat Lahlan takođe dobija novu ulogu, kao kopredsedavajući. Postoje i neka pitanja o tome koliko je to ozbiljna uloga. Čini se da 84-godišnji australijski mogul nije izgleda spreman da se u skorije vreme povuče u penziju. CNBC je upozorio da “niko ne sumnja da će stariji Mardok imati konačnu reč o tome šta se dešava u Foxu.” (Tržišta očito nisu u to toliko sigurna jer su, posle ove vesti, Foksove deonice pretrpele pad).

Ne radi se o tome da nepotizam treba tretirati kao negativnu reč. Reč je o tome da treba da postoji veća jednakost šansi – jednakost koja nedostaje u našem društvu u pogledu ekonomskih mogućnosti onih koji nisu na pozicije došli zahvaljujući bogatstvu i privilegijama. Previše poslodavaca, porodica, koledža, državnih službi i zajednica zloupotrebljava američki ekonomski sistem u sopstvenu korist, istovremeno gurajući i izolujući one koji nikada nisu imali sredstva nit načina da ih steknu, a koja bi im omogućila da imaju bolje izglede za posao i bolji društveni status.

Ovo su komentari čitalaca:

Nepotizam je gadna praksa diskriminacije iz drevnog Rima, što je dovelo do njegovog pada. To je bio jedan od vodećih uzroka duboko ukorenjene korupcije u Vatikanu tokom vladavine pape Aleksandra VI, kada su članovi njegove porodice u Italiji bili potplaćivani da bi pogurali neke političke kandidate. Nema ničeg pozitivnog u vezi sa nepotizmom u bilo kom zapadnom društvu, osim što je to oblik kratkovidog elitizma protiv razvlašćenih masa kojima je potrebna najveća pomoć da bi mogli da se snađu u ovakvoj ekonomiji kakvu imamo.

Još jedan pogled čitaoca:

Nepotizam nije uvek loš, pošto su ljudi uvek imali porodična preduzeća u kojima su imali članova porodice kojima je, uprkos tome što su njihove spsobnosti bile diskutabilne, pružana šansa. Ipak, u kompanijama kojima se trguje na berzi nekompetentni ne uspevaju da se dugo održe na poziciji, dok su u privatnim kompanijama oni, naprosto, primorani da napuste taj biznis.

Isto važi i za primere u industriji zabave. Dok zabavljač može da svojoj deci da vetar u leđa, deca i dalje moraju da imaju talenat, posvećenost, harizmu i sreću kako bi s tom roditeljskom podrškom nešto mogli i da učine. Pogledajte Frenka Sinatru Juniora, Kamerona Daglasa, Šina Brosnana, Džeka Ozborna, primere koji su već pred nama.

Chris Bodenner, The Atlantic

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s