Glumci-najamnici: varka veća od života

Kako unajmiti lažne prijatelje i porodicu?

U Japanu možete platiti glumcu kako biste ga predstavili kao svog rođaka, supružnika, kolegu ili bilo koju vrstu poznanika-poslovnog partnera itd.

Novac možda ne može da (baš uvek) kupi ljubav, ali u Japanu svakako da je njim moguće kupiti prikaz i predstavu ljubavi: A u Japanu je – kao što naglašava Iši Juiči (Ishii Yuichi) – predstava o nečemu praktično najvažnija stvar. Kao čovek čiji posao podrazumeva transformaciju u druge osobe, Juiči jako dobro zna o čemu priča. Ovog lepog i šarmantnog 36-godišnjaka svakodnevno zovu da predstavlja nečijeg najboljeg prijatelja, nečijeg muža, oca, ili čak ožalošćenog na vašoj sahrani.

Njegova osam godina stara kompanija „Porodična romansa“ pruža profesionalnim glumcima priliku da odigraju svaku svoju ulogu u privatnim životima svojih klijenata. Sa rastućim brojem zaposlenih – Juiči zapošljava preko 800 glumaca, od dojenčadi do starih ljudi, ova je firma ponosna jer je u stanju da obezbedi surogat za skoro svaku moguću situaciju.

Juiči veruje da „Porodična romansa“ pomaže ljudima da se nose sa nepodnošljivim odsustvom drugih pored sebe, ili uočljivim nedostacima u svojim životima. U društvu koje je sve izolovanije i podložno sve snažnijim društvenim normama, glavni izvršni direktor ove firme predviđa eksponencijalni rast poslovanja svoje kao i firmi nalik njegovoj, s obzirom na to da ljudska interakcija i veza „à la carte“ tj po narudžbini postaje nova norma.

Rok Moren (Roc Morin), novinar iz San Franciska i autor Svetskog atlasa snova nedavno se s Juičijem sreo u kafiću na periferiji Tokija kako bi s njim razgovarao o ovoj nadasve neobičnoj profesiji i o tome šta znači moto kompanije “Više od stvarnog” – koji neodoljivo podseća na slogane iz kultnog filma Blade Runner, u nekom budućem svetu gde androidi prave  društvo ljudima, tešeći ih, zabavljajući, pomažući im i pružajući podršku bićima od krvi i mesa onda kada im je potrebna.

Roc Morin: Samo da odmah razjasnimo, došli ste danas na intervju kao nepatvoreni vi, ne glumeći neku od vaših profesionalnih uloga, zar ne?

Ishii Yuichi: Da, u ovom trenutku ovo sam samo ja.

Morin: Koja je bila vaša prva uloga?

Yuichi: Bila je to uloga prijatelja samohrane majke koja je imala sina. Pokušavao je da se upiše u privatnu školu, ali su ga odbili isključivo zato što nije imao oca. Hteo sam da osporim nepoštenost japanskog društva, pa sam se postavio kao njegov otac.

Morin: Da li ste uspeli u tome?

Yuichi: Ne u toj situaciji. Ipak, ona je inspirisala ideju za osnivanje ovog posla.

Morin: Kada ste postigli svoj prvi uspeh?

Yuichi: Glumio sam oca jednoj devojčici od  12 godina sa samohranom majkom. Devojka je bila maltretirana zato što nije imala tatu, pa me je majka iznajmila. Od tada sam se ponašao kao njen otac. Ja sam jedini pravi otac kojeg zna.

Morin: I ta situacija još uvek traje?

Yuichi: Da, viđam je već osam godina. Upravo je završila srednju školu.

Morin: Da li shvata da niste njen pravi otac?

Yuichi: Ne, majka joj nije rekla.

Morin: Kako mislite da bi se osećala ako bi ikad otkrila istinu?

Yuichi: Mislim da bi bila šokirana. Ako kojim srećnim slučajem klijent nikad ne otkrije istinu, moram nastaviti ulogu na neodređeni vremenski period. Ako se ćerka bude udala, moram da se ponašam kao otac na tom venčanju, a onda moram biti i deda njenoj deci. Uvek, dakle, pitam svakog svog klijenta: “Da li ste spremni da i nadalje održavate ovu laž?” To je najvažniji problem s kojim se naša kompanija susreće.

Morin: Znači, mogli biste biti uključeni u ovu ulogu s njom do kraja života?

Yuichi: Postoji i taj rizik, da bi jednog dana ta devojka mogla otkriti istinu. U ovoj kompaniji, jedan glumac može raditi samo sa pet porodica (tj ličnosti) istovremeno. To je pravilo. Ne radi se tu samo o problemu održavanja privatnosti tajnosti. Klijent uvek traži idealnog muža, idealnog oca. Ovakve su uloge veoma teške za održavanje na duge staze, i zato ne smemo preopteretiti naše zaposlene jer bi moglo doći do „pucanja“ i srozavanja kvaliteta..

Morin: Kako u svojoj roli koju igrate uspostavljate ono što treba da predstavlja idealnog muža ili oca?

Yuichi: Postoji formular za narudžbinu gde su navedene sve moguće preference koje klijent zahteva: frizura, naočare, brada, vrsta stila u oblačenju … Da li vam se sviđa klasičan stil ili opuštenija varijanta? Da li lik iz narudžbine treba da bude ljubazan ili krut? Kada pristigne „na scenu“ tj na mesto događaja, treba li da bude pričljiv ili umoran od dugog dana na poslu?

Morin: Šta je majka koju ste spomenuli prethodno tražila od vas?

Yuichi: Želela je da otac bude ljubazan, veoma ljubazan. Nikada ne bi smeo da povisi ton. Želela je oca koji bi njenoj kćerki mogao da pruži mudar savet.

Morin: Kako ste stvarali tu osobu?

Yuichi: U svom stvarnom životu, nisam oženjen. Nemam decu. Stoga, u početku nisam uspevao da u sebi pronađem onu vrstu oca koju ta majka od mene želi da budem. Tako sam rešio da pogledam veći broj filmova o očevima, pa sam „kultivisao“ svoju očinsku figuru upravo kroz filmove.

Morin: Možete li opisati neke sesije s vašom lažnom kćerkom?

Yuichi: Ponekad jedemo zajedno. Zajedno smo posećivali tematske parkove, poput Diznilenda. Jednom mesečno idemo u šoping do čuvenog centra za zabavu, Harađukua. Majka plaća oko 20.000 jena za četiri sata, plus dodatne troškove. To je oko 200 dolara.

Morin: Kakva je vaša priča koja vas pri tim susretima pokriva?

Yuichi: Rekao sam joj da imam svoju porodicu i da je to razlog što ne mogu da je viđam često.

Morin: Šta se desilo s njenim pravim ocem?

Yuichi: To čak ne zna ni njena majka. Bilo je dosta fizičkog nasilja. Razveli su se, i to je bio kraj za ovaj bračni par.

Morin: Da li ste preuzeli njegovo ime?

Yuichi: Da, koristim ime oca – njegovo ime i prezime.

Morin: Kako se nosite sa situacijama kada je njena ćerka tog dana ljuta ili tužna?

Yuichi: Nikad ne podižem glas, bez obzira na sve. To je u opisu specifikacija za ovu rolu. Devojka je takođe bila maltretirana, ako se sećate, tako da je njena osećanja mogu veoma uznemiriti. Bilo je kod nje i faze buntovništva tokom njenih u tinejdžerskih dana. Imala je ponekad poteškoća i sa svojom majkom. Međutim, kada je sa mnom, uvek me na kraju pita: “Zašto baš sada moraš da odeš?” Taj trenutak nije baš prijatan, ali je ovakva emocija više nego razumljiva.

Morin: Da li vas voli?

Yuichi: Da. Lako je osetiti njenu ljubav. Priča mi o svom odnosu s majkom, sa mnom deli svoja najdelikatnija osećanja, i otvara se.

Morin: Da li se neki aspekt vašeg pravog ja ponekad „izlije“ u ulogu koju igrate?

Yuichi: Ne dozvoljavam to jer bih u suprotnom postao nepotrebno svestan sebe, a ne svoje uloge koju treba da odigram.

Morin: Da li ponekad osećate kao da imate nekakvu odgovornost za njenu ćerku, zbog vaše povezanosti?

Yuichi: Sve zavisi od situacije, uvek je drugačije. Težina situacije uvek varira, ali gde god da odem na posao, osećam uvek istu stvar – odgovornost da odradim pravu stvar na pravi način.

Morin: Kada radite, da li je to uvek čista gluma, i da li osećanja ikada postanu stvarna?

Yuichi: Ovo je posao. Neću biti njen otac 24 sata 365 dana godišnje. Naši termini su planirani i vremenski ograničeni. Kada sam u ulozi njenog oca, stvarno ne osećam da je volim, ali kada se sesija završi a ja moram da idem, osećam se pomalo tužno. Deca ponekad plaču, pitaju me: “Zašto moraš da odeš?” U tim slučajevima, jako mi je žao što sam ih obmanuo – osećam ogromnu krivicu zbog toga. Postoje i oni trenuci, kada završim sa poslom i vratim se kući, kada sednem da gledam TV. Tada sebe uhvatim u čudnoj situaciji… pitam se:  “Hej, da li si ovo sada onaj pravi ti, ili si glumac koji igra ulogu?”

Morin: Kakav je vaš odgovor na to pitanje?

Yuichi: Mislim da nemam odgovor. Osoba koja je nekad bila ja – da li je ona sada taj neki „istinski ja“? Znam da je uobičajeno da se glumci tako osećaju. Ako ste stvarno dobar glumac – ako ste stalno i intenzivno uskačete u uloge i iskačete iz njih – neminovno je da se osećate veoma uznemirujuće.

Morin: Kada se najviše osećate da ste to vi, a ne deo neke vaše uloge?

Yuichi: Kada sam sa svojom porodicom, mojom pravom porodicom. Strašno je kada se obrete sami, bilo gde, i onda samo pomislite: “Da li sam to zaista ja, u ovom trenutku?” Unutrašnji monolozi mogu biti teški.

Morin: Kako znate da vaša porodica nije angažovana?

Yuichi: Ha, to je dobro pitanje! To niko ne zna.

Morin: Imam projekat koji se bavi sakupljanjem tuđih snova, a uobičajena tema ljudskih snova je, po mom iskustvu – posao. Da li vi sanjate o svom poslu?

Yuichi: Sanjam o svom klijentu – kada ona plače jer moram da odem. To je vrlo emotivna situacija.

Morin: Kako se san razlikuje od stvarnosti?

Yuichi: Ponekad joj, u snu, kažem istinu.

Morin: Šta joj tada kažete?

Yuichi: Kažem: “Žao mi je. Ja sam član korporacije „Porodična romansa“. Nisam tvoj pravi otac.” Tačno u trenutku pre nego što zausti da mi odgovori – probudim se. Preplašen sam od odgovora, pa se taj san odmah prekida.

Morin: Da li ste ikada bili neko drugi u vašim snovima?

Yuichi: U japanskoj poslovnoj kulturi postoji situacija u kojoj morate da se susretnete s nadređenima u kompaniji i kažete im kako duboko žalite zbog onoga što ste učinili, a potom sledi beskonačni niz dubokih naklona, kao vid isprike. Povremeno sanjam o tome.

Morin: Kako to funkcioniše kada ste angažovani da to isto uradite u stvarnom životu?

Yuichi: Kada dođe do takvog slučaja, obično treba da pravim društvo gospodinu koji provodi čitav dan na poslu i radi jako naporno – a koji je napravio neku grešku. Uzimam identitet takvog zaposlenika i onda nastupam sa izuzetno intenzivnom ceremonijom izvinjavanja zbog svoje greške. Da li ste videli kako ovde u Japanu pokazujemo da nam je izuzetno žao? Spustimo se na pod kolenima i rukama. Vaše ruke moraju da drhte. Dakle, moj klijent stoji sa strane – onaj ko je zapravo napravio grešku a koji me je unajmio da se izvinjavam umesto njega – a ja se prostrem po podu, puzim i okrećem dok šef, zajapuren i crvenog lica, stoji sa strane, dere se, psuje i proklinje me. Ponekad se pitam: “Da li stvarno radim ovaj posao?”

Morin: Šta tada osećate?

Yuichi: Izuzetno mi je neprijatno. Govorim sebi: “Pa ja sam nevin!” Imam strahovitu želju da ukažem na stvarnog krivca i viknem: “On je to učinio!”

Morin: Da li ste ikada bili angažovani da se izvinite u drugim situacijama?

Yuichi: Da, ponekad se to događa u međuljudskim odnosima. Zamislite da postoji bračni par, a supruga vara muža. Kada dođe do toga i muž otkrije, on često zahteva da se sukobi sa drugim čovekom, onim s kim ga je supruga varala. Naravno, ovo je teško organizovati, jer je uobičajeno da se klonite ovakkvih graničnih situacija. U tom slučaju, ja dolazim kod njega – na izvestan način.

Morin: Šta se onda dešava?

Yuichi: Naša kompanija ima priručnik koji koriste svi zaposleni u svim situacijama. Koristimo psihološke metode kako bismo odredili optimalni ishod. U ovom slučaju, standardna taktika je da učinim da izgledam kao jakuza [gangster]. Obično dolazim sa njegovom suprugom, a njen suprug je tamo, i odjednom ću mu se samo pokloniti i duboko mu se izvinjavati. Muž bi me obično besno kritikovao, ali neće ići dalje od toga i na mene fizički nasrnuti jer sam mu se prikazao kao jakuza.

Morin: Koliko sam shvatio, radite i u ulozi dečka. Možete li opisati to iskustvo?

Yuichi: Ti klijenti su obično starije dame. Ranije su to bile žene u svojim pedesetim godinama, ali sada ih ima koje su tek u 30-tim.

Morin: Da li te veze uključuju seksualne odnose ili su platonske?

Yuichi: U pitanju je susret. Ne radi se o seksualnim odnosima, iako ima i žena koje su to očekivale. Generalno, žene samo žele da se zabave sa mlađim muškarcem. Žene žele da se ponovo osete mlade.

Morin: Zašto mislite da vas žene unajmljuju?

Yuichi: Žene obično kažu da se u stvarnoj vezi poverenje ostvaruje polako. Potrebno je nekoliko godina da bi se stvorila snažna veza. Njima to neretko donosi dosta problema i razočarenja. Zamislite da investirate pet godina u građenje veze sa nekim ko vas potom napusti. Zato je naprosto lakše zakazati dva sata nedeljno kako bi stupili u interakciju sa idealnim dečkom. Nema sukoba, nema ljubomore, nema loših vibracija. Sve je savršeno.

Morin: Bili ste na toliko mnogo lažnih, „ljubavnih“ sastanaka – kako je to kada u svom ličnom životu, idete na pravi sastanak s nekim?

Yuichi: Trenutno nemam pravu devojku. Prava veza podseća na posao. Izgleda kao da se brinete o stvarnoj osobi.

Morin: Planirate li da jednog dana osnujete svoju porodicu?

Yuichi: Iskreno, malo mi je toga dosta, barem u ovom trenutku. Dosta mi je porodice, osećam da ima toliko toga što treba srediti. Ponekad, klijent traži da budem tamo u sobi dok se porađa. Jednom je klijent bila trudna žena, a umesto svojih roditelja želela je da ja budem tamo. Otišao sam. Neke žene mi predlažu te stvari, i mada ih odbijam teško mi je da im kažem ne.

Morin: Zašto?

Yuichi: Mnoge žene kažu: “Želim da se udam za tebe”, a ja im po običaju odgovorim: “Zaljubljeni ste u – porudžbinu. To nisam ja, već uloga koju priželjkujete od mene. “Ako bih se oženio takvom ženom koja je zaljubljena  izmaštanu verziju neke od mojih uloga, morao bih da nastavim s takvom glumom. Uz to, ima žena koje su zaista divne, ali duša koju imam kada sam s njima nije moja prava duša. Tako da je odgovor: ne. Ne mogu biti sa klijentkinjom, ne bih.

Morin: Da li biste ikada voleli da samog sebe igrate kao ulogu?

Yuichi: Volim da igram brižnog oca. Da se igram sa decom, čak i kad sam umoran. Veoma je teško kada ste iscrpljeni, ali se i dalje pojavljujete i pokušavate da stvorite srećnu atmosferu. Prema takvoj vrsti očinske figure gajim divljenje –  čak i kada ne glumim neku od uloga.

Morin: Koja je vaša omiljena uloga?

Yuichi: Ne dešava se često, ali postoje slučajevi kada preuzimam ulogu mladoženje. Postoje situacije u kojima roditelji vrše pritisak na ćerku da se uda – ako je lezbijka, na primer. Dakle, oni aranžiraju čitavo venčanje, i to lažno venčanje, na kojem su svi učesnici glumci – izuzev roditelja te devojke. Prijatelji i svi ostali su – lažni. Sve zvanice s moje strane su lažne. Pedeset lažnih ljudi pretvara se da su stvarne zvanice. Cena je dva miliona jena, za sve.

Morin: Koliko puta ste se, u ulozi mladoženje, ženili?

Yuichi: Tri puta.

Morin: A neveste – više ih nikada niste videli?

Yuichi: Ne, nikada se ponovo ne sretnemo.

Morin: Da li neveste nekad postanu emocionalne – udati se za potpunog stranca?

Yuichi: Žene obično ne vole da mi pokazuju emocije, ali ih ja sam ponekad osetim. Tokom lažnih venčanja, svi sa moje strane su moji saradnici iz firme, i svi se vesele zbog mene, iako je u pitanju inscenacija. Dakle, postoji trenutak kada sve to izgleda veoma stvarno, a mi kao glumci sebi ipak dopustimo malo opuštanje, samo do izvesne mere.

Morin: Zašto mislite da ovakav posao posebno dobro uspeva u Japanu?

Yuichi: Japanci nisu ekspresivni, ne vole da pokazuju emocije niti javno izražavaju misli. Među nama postoji nedostatak komunikacije. U razgovoru ne izražavamo sebe, naše mišljenje, naše emocije. Drugi dolaze na prvo mesto, pre vaših sopstvenih želja. I porodice se takođe smanjuju. Nekada su bile veće. A sada jedemo sami.

Morin: Kakve su vaše prognoze za budućnost vašeg biznisa?

Yuichi: Potražnja se povećava. Više ljudi, na primer, želi da im pomognemo kako bi zadobili popularnost na društvenim medijima. Nedavno smo imali jednog čoveka koji je platio ogromnu sumu da bi sa pet naših zaposlenika samo odleteo do Las Vegasa kako bi se fotografisao s njima… a sliku potom okačio na – Fejsbuk.

Morin: Da li ste vi ili vaši zaposleni angažovali glumce, vaše kolege u svom privatnom životu?

Yuichi: Događa se. Na primer, neki zaposleni angažuju glumce da bi ih hvalili u prisustvu ljudi koje žele da impresioniraju. Čak i ja lčno, kada držim seminare, ponekad angažujem svoje kolege kako bi svojim klicanjem podstakli publiku.

Morin: Da li su svi na svetu zamenljivi?

Yuichi: Ovo je vrlo dobro pitanje. Nisam siguran. Bio je jedan slučaj, muškarac, u svojim 60-im godinama. Žena mu je umrla, i želeo je da naruči njenu „kopiju“. Obezbedili smo mu to.

Morin: Da li je tu glumicu zvao imenom svoje pokojne supruge?

Yuichi: Da, oslovljavao ju je imenom pokojnice, i želeo je da ga ona zove nadimkom koji mu je dala njegova pokojna žena. Zvala ga je Otōsan – što znači otac. U Japanu je prilično čest slučaj oslovljavati supruga sa „oče“, čak i ako ste mu – žena.

Morin: Da li je glumica imala iste uspomene kao njegova pokojna žena?

Yuichi: Postoje određene uspomene, da. Postoji prazan list, formular zahteva, a klijent na njemu ispiše listu onih sećanja koja želi da mu evociramo.

Morin: Kada vaši zaposleni imitiraju snažnu emocionalnu vezu – da li je ponekad predstavlja problem ukoliko se previše emocionalno vežu sa svojim klijentima?

Yuichi: Privrženost jeste problem. Dakle, postoje pravila. Ne mogu se deliti lične kontakt-informacije. Ako je scenario takav da su u njemu dečko ili devojka, oni ne mogu biti sami u sobi. Mogu se držati ruke, ali se ne mogu zagrliti. Nema ljubljenja. Nema seksa.

Morin: Šta vašu kompaniju čini drugačijom od konkurencije?

Yuichi: Imamo ogroman spektar zaposlenih i njihovu posvećenost stvaranju iskustva koje prevazilazi stvarnost. Zato je naš moto “više nego stvarno”. Nedavno smo imali slučaj gde je umirao čovek koji je želi da vidi svog unuka, ali je problem bio u tome što se unuk još nije rodio. Bilo je prerano za unuka, a prekasno za dedu. Zato je njegova ćerka od nas iznajmila novorođenče na jedan dan.

Morin: Šta znači biti “više od stvarnog”?

Yuichi: Znači da imate manje briga. Da imate manje nesporazuma i sukoba. Da naši klijenti mogu očekivati bolje rezultate nego u stvarnim okolnostima.

Morin: Nudite li savršen oblik realnosti?

Yuichi: Pa, onaj oblik koji je idealniji od postojećeg. Čistiji.

Morin: Postoje li neki zahtevi koje ste odbili?

Yuichi: Osim ako se ne radi o zločinu ili kriminalnim radnjama, prihvatićemo svaki zahtev. Neki ljudi sa anoreksijom, na primer, žele da posmatraju ljude spremne da pred njima gurmanski jedu. U tome nalaze olakšanje, gledajući osobe koje obilno jedu. Ispunjavamo i takve želje.

Morin: Šta za vas znači reč “stvarno”?

Yuichi: Verujem da je termin “stvaran” pogrešan. Uzmimo, recimo, Fejsbuk. Da li je on stvaran? Čak i kada ljudi na slikama nisu plaćeni da bi se pojavili na njima, skoro sve su scene i slike aranžirane do te mere da teško da uopšte ima nekog značaja da li se na njima pojavljuju autentični ili iznajmljeni likovi.

Morin: Da li verujete da je koncept “stvarnosti” prestao da važi?

Yuichi: Verujem da je svet uvek nepravičan, a moj posao postoji upravo zbog te nepravde, da bi je makar ublažio.

Morin: Vi, dakle, ispravljate nepravdu?

Yuichi: Ženi koja ima dečka nije potrebno da unajmi momka. Čovek sa ocem ne mora da angažuje oca. Ovde se radi o postizanju društvene ravnoteže. Da svako dobije i ima ono što je društveno prihvatljiva norma – makar na tren, na sat ili dva.

Morin: Da li je moguće zauvek izbegavati istinu?

Yuichi: Istina na kraju mora da izađe na videlo. Sreća nije beskrajna, ali to ne znači da je kao takva – privremena – bez ikakve vrednosti. Dete je imalo oca onda kada joj je bio najviše potreban. Možda je to bio kratak period i sada je, nakon izvesnog niza godina, došao trenutak kada bi mogla saznati istinu. Ali, u ono doba odrastanja, u najosetljivijem trenutku, imala je značajno iskustvo podrške od strane „oca“ – mene.

Morin: U svom ličnom životu, šta je to što želite a što nemate?

Yuichi: Ništa više ne želim. Upoznao sam toliko klijenata. Igrao sam toliko uloga sa njima. Radim svoj posao, a njihovi snovi se ostvaruju. Na taj način se ostvaruju i moji snovi. Već samim tim što sam im potreban, osećam se ispunjeno.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s