Upoznavanje sa finansijama

U narednih sedam meseci naših života, postali smo potpuno opsednuti vebsajtom stambenog programa „Share to Buy“.

Prva stvar koju smo skapirali bila je da se, kao što je to i inače slučaj na otvorenom tržištu, u prodajjnoj ponudi pojavljuju i novi prostori na starim lokacijama, tzv nove “nadgradnje” (build ups), kao i drugi stambeni prostori, u slengu onih koji imaju zajedničko vlasništvo poznatih kao “preprodaja” (resales).

Za početak, usredsredili smo se samo na nove stanove. Za par poput nas, koji dotad nije imao ni staru stolicu, mašta i vizija da ušetamo u potpuno nov prostor u kojem će zasijati sve nove stvari – bila je tako neodoljiva.

Prvi prostor koji smo posetili gledao je na London filds i na par koraka od Brodvej marketa – već narečeni raj za sladokusce i hipstere – što ga činilo jednom od najinteresantnijih nekretnina na londonskom tržištu.

Šetajući ovim stano i razgledajući ga, obuzela me ushićenost: ovaj stan je bio predivan… Osim što, jelte – on to nije bio.

Kada ste u programu Zajedničkog vlasništva, stanarinu i naknade za obavljene usluge plaćate stambenom udruženju – a upravo to udruženje odlučuje ko ima pravo da kupi imovinu. Aplikacije se procenjuju na osnovu vaše finansijske situacije, kao i posebnih kriterijuma koji se mogu razlikovati od udruženja do udruženja. Nije bilo šansi da vam neko od agenata udruženja odmah, na licu mesta i promptno kaže decidno “da” ili “ne”. Umesto toga, ispostavilo se kako ovaj program ponekad predstavlja izuzetno frustrirajuću igru „iščekivanja da se nešto dogodi“.

Da bi se u Londonu na ovakav način kupila imovina u zajedničkom posedu, maksimalni dohodak domaćinstva za žitelje ovog grada mora biti 90.000 funti, dok je za druga mesta u Britaniji ta cifra bila 80.000 funti godišnjeg prihoda po domaćinstvu. Donji prag zavisi od vrednosti imovine i veličine udela u prostoru koji kupujete.

Stan u London fildsu je za nas bio preskup: Mesečni izdaci išli bi dobrano preko 2.000 funti mesečno za dvosobni stan (u kakav smo, zapravo, i želeli da dugoročno investiramo).

Ispunjavanje kriterijuma

Čak i u slučaju da smo bili u stanju da ostvarimo finansijsku konstrukciju koju smo zamislili, potražnja je bila ogromna. Posebno je jaka u oblastima kao što je Hakni (Hackney), gde prosečna cifra za kupovinu „iz prve ruke“ (dakle najjeftinija opcija), i iznosi oko 415.000 funti, prema analizi podataka iz zemljišnog registra firme Savills’.

“Kao i u slučaju vlasništva na otvorenom tržištu, za prostore iz programa „Zajedničkog vlasništva“ tražnja je konstantno visoka, ali snabdevanje klijenata ovakvim prostorima zaostaje za otražnjom”, kaže Tarik Kureši.

Kao što možete i sami zamisliti, ova šema tiče se čitavog jednog dela populacije; onih ljudi koji inače ne bi mogli sebi priuštiti kupovinu vlastitih domova. Svi oni, baš kao i mi, žilavo istrajavaju dokle god konačno ne dođu na red; strpljivo iščekujući, do konačnog razrešenja, i do postizanja istog krajnjeg cilja: useljenja u svoj novi dom.

Po našem iskustvu, stambena udruženja koja rade s nekretninama u Hakniju za svoj prioritet imaju osobe sa decom – i to s punim pravom – a prednost imaju i ključni radnici iz javnog sektora kao što su nastavnici, pedagozi i medicinske sestre, između ostalih. Njihovim se kriterijumima takođe uzima u obzir da li živite i/ili radite u opštini u kojoj se prijavljujete za nekretninu.

Na prijemnom formularu je postojala samo jedna stavka koju smo po tim kriterijumim zadovoljavali, i koju smo jedino štiklirali: živeli smo u ovom okrugu već nekoliko godina. Međutim, da li bi to ikada bilo dovoljno? Da na osnovu te jedine stavke koju smo zadovoljavali baš nas izaberu, dajući nam prednost nad drugima?

Jednom kada smo shvatili koliko je snažna konkurencija i kolika je bila strka oko prostora u Hakniju, proširili smo svoju potragu na prostoe koji se preprodaju (resales), ali i to se činilo nemogućim. Počeli smo da razgledamo, ili čak samo da pokušavamo da pogledamo svaku pojedinačnu nekretninu u Hakniju koja je postojala na veb-portalu Share to Buy.

Pretabanali smo beskrajnim nizom prostora u koje smo tako očajnički želeli da se uselimo, a onda najčešće ne bismo dobili nikakav, pa čak ni kratak i proformalan povratni odgovor. Osećali smo kako smo uleteli u nepregledni, preobimni zadatak „pretresa“ željenih prostora, i u jednom trenutku smo bili na korak od toga da dignemo ruke od svega.

Ponuda (konačno) prihvaćena

Sreća!

Konačno je zazvonio telefon: rekli su nam da je naša ponuda za dvosobni stan u Kleptonu (Clapton), Hakni, prihvaćena, sedam meseci nakon našeg prvog razgledanja stana u London fildsu.

Kupili smo 40% nekretnine vredne 380.000 funti za 146.000 funti. Od učešća u kupovini, imali smo depozit od 15% (21.9 hiljada funti) a to je značilo obezbeđenje hipoteke od 85%, što je stvarno relativno mala hipoteka za London.

Jedva da smo bili svesni kako je za nas to bio tek početak: Koliko god da ste zaštićeni programom Zajedničkog vlasništva – u kojem nema licitiranja i tajnih dilova za podizanje cena, jer samo nudite ono što od novca imate za fiksnu traženu cenu – ipak je to, na kraju dana, tržište, ali kroz neke drukčije forme i na druge načine.

Naši prodavci još nisu uspevali da nam pronađu prostor pogodan za našu kupovinu, što je značilo da nas je čekalo još meseci koje ćemo provesti u čekanju.

Kada su napokon pronašli prostor pogodan za kupovinu, vrednost stana koji smo kupovali porasla je za 20.000 funti a želeli su da platimo ekstra, naknadno, a proporcionalno našem udelu. baš kao što je i na otvorenom tržištu: od ovoga nas ništa nije zaštitilo, iako smo bili u programu Zajedničkog vlasništva. A verovatno su takođe bili i te kako svesni koliko bi još dugo trebalo „kopati“ i tragati za odgovarajućim prostorom koji bi se poklapao sa kriterijumima koje (ne) ispunjavamo, i dodele nam još jedan prostor u blizini našeg dotadašnjeg stana, u Hakniju.

Napokon smo, dakle, došli do dogovora da platimo deo dodatnih troškova.

U junu 2016. godine, „razmenili smo uz doplatu“ naš dotadašnji socijalni stan u Hakniju za jedan koji je takođe u našem starom kraju, ali potpuno novi… i to 14 meseci od početka naše potrage za domom, a sedam meseci od podnošenja naše prijave/ponude.

Konačno smo mogli da proslavimo.

Naš proces je bio posebno dugačak iz razloga jedinstvenih za našu prodaju. Iako poznajemo ljude koji su u upola kraćem roku razmenili, kao i mi sada, svoj nekadašnji boravak u socijalnim stanovima za one koji se nude kroz program Zajedničkog vlasništva, svaki je dan i mesec bio vredan čekanja na konačan odgovor.

Naši rashodi su sada manji nego kada smo iznajmljivali vremešni socijalni stan, imamo više prostora, i sada smo se „popeli“ na londonsku imovinsku lestvicu – listirani smo kao vlasnici nekretnine u ovom gradu.

Pa ipak, mnogo je onih s kojima razgovaramo u vezi ovog programa, posebno onih koji potpadaju pod novu demografsku strukturu potencijalnih kupaca – a to je generacija Milenijumovaca – koji, čini se, i dalje nisu svesni benefita od ove šeme, a koja i dalje ostaje relativno ispod radara.

Ne morate biti par i u zajednici kako biste se kandidovali za program Zajedničkog vlasništva – to bi se lako moglo učiniti između dva prijatelja, a program nije ni u potpunosti ograničen samo na klijente koji nekretninu kupuju po prvi put.

Ako imate imovinu i prodajete je – recimo zato što smanjujete količinu svog vlasništva – takođe se može kvalifikovati za ovu šemu.

Ova avantura, napokon, nije bila neka suluda, krajnje neozbiljna i smešna menjaža “Tante za kukuriku”: vremešni memljivi stan u Hakniju za jedan novi, takođe u Hakniju, bio je bingo!

Business Insider, therealdeal.com

25. 06. 2017