Ekonomija “mega-događaja”: za skromnije sportske manifestacije

Došlo je vreme za preispitivanje ambicioznih ulaganja u infrastrukturu takvih vrhunskih sportskih manifestacija kao što su Letnja i Zimska Olimpijada, Svetski kup u fudbalu, Šampionat u košarci… javnost negoduje protiv svojih elita, ponekad veoma žestoko, a neretko i bez pravih razloga. Ipak, ovo je indikativan trend koji pokazuje rast nezadovoljstva “običnih” ljudi prema svojim elitama. O ovom fenomenu, u intervjuu datom biznis portalu Mekinsi govori bivši nemački Olimpijac Volfgang Menig.

McKinsey: Jedna od stvari koje proučavate je i ekonomija “mega-događaja”?

Volfgang Menig: Postoji nekoliko načina da se ovo definiše. Jedan polazi od broja učesnika. Drugi je po broju gledalaca širom sveta. Treći je po praćenju uticaja koji neki događaj ima na globalnom nivou. Nema konsenzusa, iako manifestacije kao što su Olimpijske igre, Svetsko prvenstvo u fudbalu, a možda i Henli regata (Henley Regatta) ili Vimbldonski turnir spadaju u mega-događaje.

MK: Kakav je odnos između infrastrukture i mega-događaja kao što su Olimpijske igre?

VM: Vreme je da se u velikoj meri preispitaju ambicije vezane za infrastrukturu koja je povezana sa Olimpijskim igrama. Ako se osvrnete na klasične, grčke Olimpijske igre, tamo, u to vreme, nije bilo ideja o “urbanoj revitalizaciji” koja bi povezivala Olimpijske igre s mestom održavanja.

Mislim da je nered započeo 1992. godine kada je Barselona, na pametan način, uspela da privuče veliki novac od španske vlade i Evropske unije kako bi organizovala Letnju olimpijadu. Vlasti Barselone su iskoristile novac za obnovu grada, i to je urađeno veoma dobro.

Ali, problem je u tome što se, od tada, gradovi ne prijavljuju za Olimpijadu jer žele da imaju najbolje sportiste u svom gradu ili zato što žele da budu deo olimpijskog iskustva, već zato što misle da mogu da “pritisnu” nacionalne vlasti da im za infrastrukturne projekte daju novac koji, inače, ne bi dobili. Pored toga, proces javnog nadmetanja tokom kandidature za Olimpijske igre danas je nalik licitaciji, tako da svaki grad želi da za neku narednu Olimpijadu ponudi još veće stadione, što više njih ako je moguće, još veće aerodrome, još više skela i gradilišta, veće ulice, veće železničke stanice, i tako dalje.

U početku se Međunarodnom olimpijskom komitetu (MOK) i liderima Svetskog kupa ovo jako dopalo; jer, ako potrošite gomile novca na Olimpijadu ili Svetski kup, to znači da imate dovoljno pristojan uticaj širom sveta, jedno zaveštanje ili “nasleđe za budućnost”. Sada je, međutim, MOK primetio daleko veći otpor koji javnost ima prema domaćinu, kao i prema potencijalnim gradovima koji se kandiduju za Igre.

Na primer, za Zimske olimpijske igre 2022. godine, u ovom trenutku postoje ponude samo iz Kine i Kazahstana. Poljska i Švedska su, zapravo, povukle svoje kandidature usled nedostatka podrške svoje javnosti, dok su Austrija, Nemačka i Švajcarska nastavile da razmatraju svoje učestvovanje (iako su se iz istih razloga povukle). Nakon što ih je predsednik MOK-a Tomas Bah (Thomas Bach) ohrabrio da se kandiduju, i Norvežani su se do kraja povukli, navodeći kao razlog nedostatak javne podrške zbog velikih troškova. I mada Olimpijada i Svetsko prvenstvo spadaju među najatraktivnije brendove u svetu, rukovodioci obe organizacije zabrinuti su jer je njihova reputacija oštećena usled žestokih javnih kritika.

06MK: Može li uloga domaćina sportskih mega-događaja pomoći privredi domaćina?

VM: Brojne su studije koje koriste statističke podatke gradova i zemlje domaćina. Kao i uvek u akademskom svetu, postoji mnoštvo raznolikih stavova. Ipak, ogromna većina ovih studija kazuje da ne postoje značajni efekti koji bi mega-događaji imali na dohodak, zapošljavanje, porez na dohodak, turizam, i tako dalje. Možda postoje neke druge koristi i beneficije, kao što je mogućnost da domaćin dobije više medalja, ili dobar osećaj i olimpijska atmosfera kao pozitivan faktor za stanovništvo, kao i bolju reputaciju za grada domaćina. Ali, suštinski ekonomski efekti se ipak ne mogu dokazati.

MK: Da li bi proces kandidature i izbora nosilaca ovakvih događaja mogao biti drukčiji?

VM: Oh, definitivno. Ne radi se samo o tome da moramo da smanjimo potražnju za infrastrukturom. Stvar je od još fundamentalnijeg značaja. U mom rodnom gradu, Berlinu, nedavno je sprovedeno glasanje u kojem je učestvovala javnost. Stanovnici su se žalili zbog povećanja rente. Zato je javna uprava predložila izgradnju nekih 4.700 socijalnih stanova na napuštenom aerodromu usred grada. U anketi, većina Berlinaca je odbacilo ovu zamisao.

Možda je za to bilo više razloga, ali sam siguran da bi se jedan od njih ticao pogrešnih ljudi koji su ga predložili. Moramo prihvatiti da je kredibilitet elita – jer sam i ja deo jedne elitne grupe – pretrpeo u protekloj deceniji, a naročito u poslednjih pet godina. To je istina kada su u pitanju sportisti. Istina je za političare.

To je istina i za ekonomske i finansijske lidere. To je istina za sve vrste elita. Dakle, moramo priznati da, iako mislimo da znamo (puno!) bolje, ne možemo samo predložiti projekat i očekivati da ga ljudi prihvate. Oni više ne veruju da mi znamo bolje. Ljudi misle da su barem isto tako dobro obrazovani kao i, recimo, njihovi politički lideri. Rekao da veliki procenat Berlinaca, u stvari, misle da su pametniji od političara. Ovo bi moglo da važi i za druge delove sveta.

Dakle, ako apelujem da Berlin uđe u trku za dobijanje Olimpijade, mislim da pre svega treba da počnemo sa procesom veb-učešća najšireg kruga građana, gde bi oni mogli emailom napisati kako bi mogao izgledati berlinski olimpijski koncept. Zatim, tu će biti i komunikacijski sistem Delfi – neko će pisati o onome o čemu je već stiglo na hiljade predloga, a Delfi upitnik kroz dva kruga ekstrahuje originalne zamisli i svodi ih na suštinu, kao i na lica od kojih su dobre zamisli prvo potekle. Sve bi ovo bilo transparentno. I onda imate taj drugi krug angažovanja. Tako bismo osmislili koncept sa puno novih ideja.

02

Mislim da bi to bila inovativna i drugačija vrsta olimpijske ponude. Siguran sam, na primer, da će biti predloga da se ne gradi ništa novo. Mogli bismo predložiti da koristimo olimpijski bazen koji je u Berlinu izgrađen za Olimpijsku kandidaturu ispostavljenu 2000. Prema zahtevima Međunarodne plivačke federacije (ISF) koji se tiču kapaciteta, ovo sportsko borilište je premalo, tako da bi ISF mogao odbiti da na nekoj mogućoj olimpijadi Berlinci iskoriste ovaj svoj “stari” bazenski kompleks.

Sasvim sam, ipak, uveren da će mnogi drugi konkurenti takođe podržati predlog da se ne gradi nova plivačka arena. To bi zaista imalo smisla, jer je kandidatura za Olimpijadu postala “pacovska trka” za podizanjem sve veće i veće infrastrukture. Sportske federacije će, iz navedenih razloga, morati da se prilagođavaju potrebama Olimpijskih gradova, a ne obrnuto. Istorijski gledano, zapamtite, neke od prvih Olimpijskih igara savremenog doba bile su samo deo, ili su paralelno organizovane, s velikim međunarodnim izložbama. Bio je to slučaj sa Parizom 1900. godine, Sent Luisom 1904. godine, kao i Londonom 1908. Za ove Olimpijade bilo je malo ili nimalo novoizgrađenih objekata.

Volfgang Menig je profesor ekonomije na Univerzitetu u Hamburgu i dvostruki Olimpijac, osvojivši zlatnu medalju 1988. kao član Zapadnonemačkog veslačkog osmerc. Rik Kirkland je urednik u McKinsey Publishing, sa sedištem u Njujorku.

 

Rik Kirklend, Mekinsi portal

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s