Koreni neuspeha makroekonomskih koncepata nakon 2008.

Očekivalo se da će veliki finansijski krah iz 2008. godine dovesti do fundamentalnog preispitivanja makro-ekonomije, možda čak doprineti dubokim preusmeravanjima u mejnstrim pristupu fiskalnoj, monetarnoj i međunarodnoj politici. To je ono što se dogodilo nakon nesrećne 1929. i Velike depresije, premda ne i jasno uobličeno sve do 1936. i nacrta novog „vjeruju“ u obliku Kejnzove Opšte teorije. Bila je potrebna još jedna decenija ili više pre nego što je pojednostavljena verzija Kejnza postala rutinska lekcija na „Američkom univerzitetu klasne ekonomije“. Točkovi intelektualnih promena, iako duboko već davno prošli, melju prilično sporo (ali i dostižno).

Sedam godina nakon nesrećne 2008. godine, postoje relativno slabašne naznake bilo kakvih velikih transformacija u mainstream makro-ekonomskoj teoriji koju, na primer, koristi većina centralnih banaka. “DSGE” okvir (uglavnom Novi Kejnzijanci) ostaje osnovni operativni pokretač, iako sam nije uspeo da predvidi ovaj pad. Ekonomisti su zauzeti dodavanjem realnijeg finansijskog sektora strukturi modela¹, mada tržišta rada i proizvoda, srce produktivne ekonomije, ostaju uglavnom netaknuta.

Šta je sa makro-ekonomskom politikom? Ovde su velike promene već implementirane, posebno u bankarskoj regulativi, makroprudencijalnoj politici i, što je najvažnije, upotrebi centralnog bilansa stanja banke kao nezavisnog instrumenta monetarne politike. U ovim oblastima, kreatori politika dobrano prednjače nad makro-ekonomistima, koji se bore da uhvate korak za njima.

MMF je ovaj proces dobro odredio i trasirao, već na svojoj trećoj Konferenciji za preispitivanje makro-politike (Rethinking Macro Policy) nakon 2008. godine, pod vođstvom glavnog ekonomiste Olivijea Blanšara (Olivier Blanchard). Blanšar je sumirao konferenciju (ovde i ovde), ali se do sada o tome nije mnogo raspravljalo u krugu makro-investitora.

Evo kako je izgledao Blanšarov rezime i konferencijski materijal u tri tabele. Iako vrlo uprošćene, tabele predstavljaju snimak trenutnog “najnaprednijeg nivoa” u makro-politici, barem po onome što se uočava kao današnja mejnstrim inspiracija na ovu temu.

Skroz desne kolone u svakoj tabeli izraz su Blanšarovih sopstvenih stavova, jer ga je njegov status u MMF-u verovatno čini “kapitenom ekipe” glavnih ekonomista makroekonomske u ovom trenutku. (Neortodoksni ekonomisti su jedna potpuno različita garnitura, i uglavnom nisu bili predstavljeni na dotičnoj konferenciji MMF-a, što ne znači da su beznačajni [2].)

Prvo, stanje u privredi i fiskalnoj politici.

Ključna debata o tome da li je Leri Samers (Lawrence Summers) bio u pravu kada je upozoravao na sekularnu stagnaciju, i, ako jeste, zbog čega? Izvesno je da o tome ne postoji konsenzus.

Većina centralnih bankara nam govori kako se ne slažu sa Samersom (a umesto toga su se složili sa Kenom Rogofom da će stagnacija nestati jednom kada se okonča zaduženost rasprodajom imovine), ali to je možda zato što ne žele da se suoče sa političkim posledicama koje bi pokazale da je u pravu. Čini se da su Blanšarova i istraživanja MMF-a sklonija Samersovom konceptu, kao što su tržišta obveznicama, čija je cena mnogo niža od normalnog ravnotežnog nivoa realnih kamatnih stopa. Glavno prilagođavanje tržišnih cena postaće neophodno ukoliko Samers nije u pravu – tada bi, dakle, obveznice poskupele.

Ova debata je usko povezana sa budućom ulogom koju bi fiskalna politika imala u upravljanju potražnje. Ako je Samers u pravu, onda bi ravnotežni nivo realne kamatne stope mogao biti znatno ispod nule, a svaka buduća kriza tražnje će možda morati da se pozabavi fiskalnom a ne monetarnom politikom.

Neki kejnzijanski ekonomisti, kao što su Paul Krugman i Brad DeLong, žele da se to ipak, u svakom slučaju, desi, i nisu zabrinuti zbog rasta javnog duga. Drugi, poput MMF-a, donekle imaju razumevanja za ovaj kejnzijanski pogled, ali bi radije da javni dug bude postepeno umanjivan. Ovo poslednje je u ovom trenutku, verovatno, mejnstrim pozicija, mada postoji saglasnost da je veća potrošnja na javna infrastrukturna dobra i poželjna, čak i ako je finansirana dodatnim zaduživanjem zemlje, pod veoma povoljnim kamatnim stopama.

Najvažnije pitanje na konferenciji MMF-a je, međutim, u velikoj meri ostalo nerazmotreno. Šta god ekonomisti mislili, političari su, izgleda, daleko ubeđeniji da je smanjenje javnog duga od suštinskog značaja i, da bi to postigli, kao i tokom 1950-ih, pokazuju spremnost da “potisnu” povraćaj nad izuzetno velikim javnim dugom. Šta će se desiti sa fiskalnom pozicijom ukoliko se suoči sa još jednom recesijom – za sada ostaje nepoznato.

01

Drugo, monetarna politika i finansijska regulacija.

Mejnstrim stanovišta o tradicionalnoj monetarnoj politici pre 2008. godine, uključujući ciljanje inflacije podstaknute promenama kratkoročnih stopa, izgleda da su preživela takoreći netaknuta. Postoji relativno mala podrška za pokretanje politike isključivo prema Tejlorovom pravilu (Taylor rule). Ipak, postoji velika neizvesnost oko toga koliko treba smanjiti bilanse centralnih banaka, kao i treba li da u budućnosti zadrže nezavisnu ulogu u monetarnoj politici. Ova nepredvidljivost očigledno ostavlja mogućnost da bilansi nikada neće biti vraćeni na onaj nivo pre 2008. Pitanje je: kako se nositi sa pretnjom deflacije, ako bi se ona vratila, jeste u velikoj meri ignorisano, što je u najmanju ruku čudno.

U vezi regulativa, postoji opšta saglasnost da su makro-prudencijalna „politička oružja“ poželjna, mada je malo saglasja o tome šta bi ova „oružje“ trebalo da bude i kako ga treba rasporediti. Ipak, u svojoj impresivnoj veri koju pokazuju kreatori politika, oni su sada zadrli u gotovo sve međunarodne pravne sisteme. Kraće rečeno, politički sentimenti su danas i dalje iznad ekonomske nauke.

Postoji rastuća zabrinutost da sivi bankarski sistem treba da bude što pre regulisan, pa investitori u aktivu finansijskog sektora treba da pažljivo prate ovaj prostor.

02

Treće, međunarodna ekonomska politika.

Došlo je do odlučujućeg pomaka, pa je napravljen otklon od verovanja u potpunu slobodu kretanja kapitala, posebno prema ekonomijama u razvoju. Postoji tendencija za upravljanim fluktuirajućim (“plivajućim”) deviznim kursom, kao najpogodnijim oblikom upravljanja deviznim kursevima. Ali, uočena je i značajna neubedljivost diskusije o potrebi saradnje među centralnim bankama prilikom uspostavljanja domaće monetarne politike – što postavlja veoma relevantan problem za restriktivnu monetarnu politiku FED-a. Centralnim bankama je, u vezi ove teme, potrebna veća jasnoća koju treba da ponude ekonomisti iz čitavog sveta, na globalnom nivou.

03

Šta je to što bi, u zaključku, trebalo da očekujemo od makro-političkih odluka u budućnosti, pod pretpostavkom da će ponovni ekonomski pad biti relativno blag? Verovatno još malo istog: uglavnom stabilne bilanse centralnih banaka, veoma spore padove u visini javnog duga prema BDP-u i postepeni povratak na korišćenje kamatne stope kao osnovnog oružja monetarne politike. Mala je verovatnoća za brži povratak bilansa fiskalnih i centralnih banaka na norme koje su važile do 2008.

Vredi naglasiti da je sadašnja mejnstrim debata uglavnom fokusirana na to kakva bi makropolitika trebalo da bude osmišljena u različitim periodima, kao što je npr. ovaj, kada su inflacija i nezaposlenost široko “prihvatljivi”, i kada ne postoji očigledna hitnost za njihovo rešavanje.

Na nedavnom skupu MMF-a nije se obraćalo mnogo pažnje na daleko ozbiljnije izazove koji se tiču politika koje treba prilagoditi u slučaju naredne krize – obnove recesije; velike epidemije deflacije; trajnog usporavanja rasta produktivnosti; političke krize koja se rađa tokom uspona nejednakosti; ili finansijskog poremećaja, kao što je kinesko urušavanje duga ili raspad evra.

Ukoliko se, što uopšte nije toliko neverovatno, obistini bilo koja od ovih pretnji, ne postoji nikakva “knjiga postupanja” koju bi mejnstrim makroekonomisti mogli da ponude budućim kreatorima politika. Kao i u 2008. godini, i u narednoj krizi bi kreatori politika morali da se prvo pobrinu za sebe, ali sa daleko manje raspoloživih opcija.

Fusnote:
¹ Videti novi model MMF-a, kao i komentare uvek briljantnog Sajmona-Vren Luisa (Simon-Wren Louis), a poslušajte i Voutera den Hana (Wouter den Haan).

² Na sreću, Institut za Novo ekonomsko promišljanje (the Institute for New Economic Thinking, INET), kao i Kembrički INET Institut ispravili su deo ove omaške.

 

Gevin Dejvis, 31. maj 2015. (Fajnenšel Tajms)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s