Britanci nikada nisu gajili evropska merila solidarnosti. Nisu posedovali evropske ideale ili osećaj evropskog jedinstva unutar EU, već su joj se priključili primorani svojom lošom ekonomskom situacijom tokom  70’tih godina prošlog veka. Da li će je ono što su joj Evropljani jednom pre 40 godina obezbedili – mogućnost privrednog prosperiteta, ogromno tržište i bolju političku reputaciju – ponovo vezati za njih?

Vlada u Londonu želi odrešene ruke u proterivanju nezaposlenih građana EU sa teritorije Ostrva, kao i veću kontrolu pristupa programima za imigrante koji su na socijalnoj pomoći. Britanci su Briselu ispostavili ultimatum, kojeg kontinentalci vide kao ucenu: ili će se Evropska unija reformisati – ili će Britanija morati da je napusti. Postavlja se pitanje: može li Unija da ograniči jednu od svojih osnovnih sloboda na kojoj je sazdana – slobodu nesmetanog kretanja svih koji su u potrazi za poslom.

I dok se EU i dalje premišlja kako da se do kraja odredi prema Kameronovoj vladi, Ostrvljani već ozbiljno kreću ka izlaznim vratima Evropske unije. Britanski premijer je Briselu postavio ultimativni zahtev koji, shodno važećim uslovima, može rezultirati jedino reformom Unije ili razlazom Londona od zajednice evropskih država. Kameron je zaigrao, neki kažu, na opasan blef, tipa “uzmi ili ostavi” zapretivši tako komadanju evropskog jedinstva i narušavajući proces evropske stabilizacije, preko potreban za finansijski i ekonomski oporavak, a time i ponovni uspon našeg kontinenta.

Nakon majskih parlamentarnih izbora na kojima su, što skoro nije viđeno, njegovi konzervativci osvojili apsolutnu većinu, Dejvid Kameron je krenuo u “diplomatsku ofanzivu” ne bi li vlade EU država primorao da prihvate britanske planove za reforme Evropskog ustava, pa se u prvoj etapi svoje turneje usredsredio na Nemačku, Francusku, Poljsku i Holandiju.

Naime, konzervativci upozoravaju da će se posledice odbacivanja “reformskog ultimatuma” Kameronove garniture negativno odraziti na predstojeći referendum o ostanku Britanije u EU, koji bi trebalo da se održi za dve godine – tokom leta ili jeseni 2017. Time se pokazalo da je referendum postao sredstvo direktnog pritiska koji britanska vlada vrši na Brisel, što je veoma uočljivo i iz izjave britanskog ministra spoljnih poslova Filipa Hemonda, koji je poručio evro-članicama da, ako izostanu reforme na način na koji je to Britanija zaželela, to neće umanjiti zabrinutost Britanaca, pa samim tim i evropska opcija neće pobediti na referendumu.

Biti ili ne biti EUropljanin, pitanje je sad…

Uprkos činjenici da neće biti nimalo prosto a ni lako ostvariti evropske reforme, Kameron je ubeđen da će uspeti u svojoj zamisli; on smatra da će EU vlade, želeći jedinstvo i “društvo” jedne od najmoćnijih EU članica, popustiti pod britanskim pritiscima. Za London je apsolutni preduslov, kada se radi o pregovorima s Briselom, uvođenje pooštrenih mera koje bi useljenicima uveliko otežalo pristup programima socijalne pomoći. Kameron misli da bi imigranti iz ostalih zemalja članica trebalo da čekaju četiri godine pre nego što steknu pravo na britansku socijalnu pomoć.

Takođe, britanski premijer zahteva da mu daju odrešene ruke u proterivanju nezaposlenih EU građana ukoliko za šest meseci od ulaska u Britaniju ne budu uspešni pri traženju posla. Odrednica ostvskih zahteva se takođe odnosi na zaštitu londonskog Sitija – britanskog finansijskog centra. Time se želi postići da EU članicama koje ne pripadaju evrozoni, kao što je to Britanija, ne može nametnuti uvođenje evra.

Isto tako, on zahteva da Brisel pruži mogućnost nacionalnim parlamentima pravo na udruživanje radi blokiranja novih zakonskih predloga. Britanski šef vlade, nadalje, traži i izuzeće Britanaca od još bližeg povezivanja s EU, sadržanog u osnovnom Rimskom ugovoru potpisanom 1957. Naposletku je spomenuta i želja za izuzećem od regulativa koje se tiču radnog vremena jer London nema želju da mu Brisel određuje koliko će sati raditi britanski radnik.

Šta EU misli o Kameronu?

Uprkos tome što je Briselu u interesu da zadrži Britance u EU, uticajne evropske vlade neće baš tako lako sagnuti glavu i povinovati se zahtevima s one strane Lamanša. Iako nemačka vlada predvođena Merkelovom pokazuje da “Želi snažnu Britaniju u Uniji”, ona istovremeno ne krije kako će u pregovorima zauzeti čvrst i dosledan stav. Njena vlada nije sklona da ograničava slobodno kretanje radnika unutar granica EU – ne samo zbog principijelnog poštovanja ekonomskih sloboda već i zbog činjenice da je nemačkoj ekonomiji, zbog sve starijeg nemačkog stanovništva, i te kako potrebna strana radna snaga. Berlin, međutim, želi da Evropu vidi kao svetsku silu i stoga nipošto nije sklon na oddvajanje Britanije od evropske zajednice.

Nemačkoj je, takođe, poznato da bi Evropljani – bez britanskog diplomatskog uticaja, vojske i, pre svega, ekonomije – bila jedna slabija Unija prema novim globalnim izazovima koji dolaze sa strane sve ambicioznije Kine i jedne agresivnije Rusije. Stoga je Angela Merkel ostavila otvorenim mogućnost revizije Lisabonskog ugovora – ali samo ukoliko se postigne dogovor oko sadržaja reformi.

Francuska je pokazala otvorenost za diskusiju o reformama, “samo ukoliko će ove biti od koristi svim članicama”. Ali, ukoliko bi se pokazalo da je cilj pregovora pružiti Britaniji neki specijalan status unutar EU, kao i pružiti im mogućnost da budu “jednakiji” od ostalih – u tom će slučaju odgovor Pariza biti negativan.

Holanđani, koji su britanski saveznici, nešto su popustljiviji povodom ostrvskih zahteva jer ni oni ne zagovaraju još čvršće evro-integracije; ipak, i oni se protive nametanju nekih značajnijih izmena Lisabonskog ugovora. Poljaci su se možda pokazali i kao najdirektniji: britanskom premijeru su poručili kako neće biti u mogućnosti da podrže njegove zahteve, i to naročito one koji se tiču ograničavanja pristupa imigranata programima socijalne pomoći.

Postoji li šansa za kompromis?

Cena koju je Evropa voljna da plati kako bi Britaniju zadržala uz sebe, ipak, i nakon svega, ima svojih granica. Brisel ne može da dopusti da se EU članice ponašaju kao izbirljive i selektivne kada su u pitanju njihove obaveze – “kao da biraju iz izloga sa kolačima”. Ovakva politika bi, osim toga, mogla da otvori pandorinu kutiju prepunu zahteva ostalih zemalja koje su EU članice, što bi još dodatno zakomplikovalo ionako već kompleksne odnose unutar Evropske unije. Brisel, i pored svega, pokazuje da je u pregovorima s Londonom spreman na kompromise, što je naznačio i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker (Jean-Claude Juncker). Ipak, Kameronov izuzetno isključivi zahtev za reformama “A la carte” i “A la London” je više nego kontraproduktivan jer evropski donosioci odluka – iako spremni na kompromise i razgovore – nipošto nisu voljni da bespogovorno izlaze u susret diktatima jedne svoje članice. Kameron, ako želi da šefove evropskih vlada uveri kako je njegov put ispravan, i kako taj put neće završiti jedino ostvarenjem uskih nacionalnih interesa, već boljim funkcionisanjem čitave Evropske unije, moraće da bude fleksibilan, ulažući puno diplomatskog umeća, a manje uslovljavanja koje ispostavlja ostalim “ukućanima pod evropskim krovom”.

Uprkos oštrih zahteva koje njegova vlada ispostavlja Briselu, Dejvid Kameron je svestan da je za Britaniju korisnije i bolje da ostane u zajednici evropskih država nego da deluje van nje – on to, uostalom, i ne krije od javnosti. Ipak, on to hoće pod uslovom da se Britaniji povrati deo ovlašćenja koje je prepustila Evropskoj uniji. U slučaju da ne uspe da isposluje ustupke, britanski premijer još uvek ne želi da se izjasni hoće li pozvati svoje sunarodnike da na referendumu glasaju protiv ostanka.

Šta Britanci zaista misle o EU?

Prema rezultatima najnovijih anketa, otprilike trećina britanskih birača podržava izlazak iz EU. Glavni zagovornik britanskog izlaska iz evropske kuće je UKIP, Nezavisna stranka Ujedinjenog Kraljevstva koja je ove godine odnela pobedu na poslednjim evropskim izborima, a na nedavnim parlamentarnim dobila gotovo milion glasova. Značajan je i deo konzervativaca koji takođe zagovaraju izlazak iz EU, baš kao i nekoliko predstavnika laburista. Svi su oni ubeđeni kako Brisel nameće Londonu prevelika ograničenja u poslovanju, a da, zauzvrat, svake godine naplaćuje milijarde funti svog članstva – “novac od kojeg Britanci nemaju nikakve koristi.”, kako kažu.

Tome nasuprot, 45% birača voljno je da podrži ostanak Britanije u Evropi. Ovaj smer zagovaraju kako laburisti i liberal-demokrati, tako i Škotska nacionalna stranka: oni su mišljenja da Britanci profitiraju od svog EU članstva, i to utoliko što svoje proizvode daleko lakše plasiraju na evropsko tržište, a da imigranti, od kojih su mnogi mladi i voljni za posao, mogu biti odlična potpora za novi ekonomski rast time što će i oni iz svog džepa takođe plaćati javne službe. Strahuju, takođe, da bi izlazak iz Unije mogao da naruši status koji Britanija ima u svetu.

Uticajni poslovni krugovi u značajnoj većini takođe podržavaju ostanak u EU, jer im članstvo olakšava transfer novca, plasman proizvoda na strana tržišta i kretanje radne snage. Britanska trgovačka komora navodi kako 55% njenih članova podržava ostanak u “reformisanoj” Evropskoj uniji.

Privredni interesi (ni)su i politički

Ostanak Ujedinjenog Kraljevstva u zajednici s ostalim evropskim državama zavisiće od percepcije mogućih ostvarenja njegovih interesa. Ipak, stoji činjenica da britanski odnos s Evropom nikada i nije bio zasnovan na osećanju evropskog jedinstva ili pripadnosti evropskom identitetu, već da se uglavnom mogao opisati kao brak iz interesa. Kada se 70tih godina prošlog veka London odlučio za priključivanje tadašnjoj Evropskoj zajednici (EZ), ova zemlja se nalazila u dubokim ekonomskim problemima, i zato su ondašnji konzervativci na vlasti, predvođeni Edvardom Hitom, zaključili da je integracija s Evropom najbolji način za jačanje domaće ekonomije.

Konzervativna vlada premijerke Margaret Tačer takođe je podržavala članstvo u EZ, tvrdeći kako će pristup velikom i rastućem tržištu podstaći i ostrvski ekonomski rast. Britanska ekonomija se ni danas ne nalazi u zavidnoj situaciji, jer joj i dalje nedostaje jači oporavak: privredni rast u prvom kvartalu ove godine je iznosio zanemarljivih 0,3 odsto, sektor usluga je porastao za 0,4% dok je izvoz pao za 0,3%, a uvoz porastao za 2,3 odsto. Ovog puta, međutim, rešenje se iz Londona ne vidi u jačanju veza s Briselom, već se na Evropu gleda kao na uzrok problema.

Dejvid Kameron, u nastojanju da umanji negativne efekte svoje politike budžetskih rezova, za nizak privredni rast svoje zemlje i mere oštre štednje okrivljuje evropsku finansijsku krizu. On neprestano upire prstom na Grčku kao na “najvećeg evropskog bolesnika”. Zato on hoće da ključne poluge moći vrati u ruke svoje, nacionalne vlade. Napuštanje Evropske unije pokazalo bi se kao drakonska mera koja bi imala značajne posledice po status Britanije. U tom slučaju, ova zemlja bi prestala da bude deo jedinstvenog evropskog tržišta, pa bi bila primorana da pregovara o novim trgovinskim relacijama sa zemljama članicama, kako bi uopšte mogla da plasira svoju robu i nudi usluge evropskim državama, a da pritom ne bude na udaru evropskih carina i drugih ograničenja. Pregovori oko sveobuhvatnog sporazuma o slobodnoj trgovini mogli bi da potraju godinama, a izvesno je da joj vodeće članice EU neće dozvoliti da bira koja pravila želi da poštuje, a koja ne.

Već sama činjenica da je Britanija članica Unije, ali ne i evrozone, podrazumeva da može da se vozi na dva koloseka. Nezavisna monetarna politika joj obezbeđuje da samostalno upravlja svojom valutom i, shodno potrebama i prilikama, drži niskom kako bi podsticala svoj izvoz u Evropu i ostatak sveta. S druge strane, pristup jedinstvenom EU tržištu omogućava joj ne samo da svoju robu i usluge slobodno plasira, već i da određuje pravila. Britanija bi, svojim izlaskom iz EU, takav status nepovratno izgubila.

Međunarodna uloga Britanije… nikada više kao pre…

Uloga koju Velika Britanija igra na međunarodnoj sceni bi takođe doživela veliku promenu. Britanski uticaj i moć danas su ionako daleko slabiji nego što je to bio slučaj u doba nekadašnje Britanske imperije. U slučaju da istupi iz Unije, ona bi izgubila svoj spoljnopolitički uticaj na svetske i, naravno, evropske aktivnosti. Notorna je činjenica da London, kao član zajednice evropskih naroda u stanju da zauzme daleko odlučniji stav kako prema Pekingu tako i prema Moskvi, a isto tako i Vašingtonu, nego što bi to mogao kao libero, samostalan igrač.

Izuzev toga, bliska saradnja Britanije s evropskim državama doprinosi i jačanju njene sigurnosti, jer u okviru evropske zajednice deli istu sudbinu s drugim članicama. Geopolitičke reperkusije bi, naravno, trpela i Evropska unija, koja bi odlaskom Britanaca značajno oslabila, a što bi, s druge strane, osnažilo unutrašnja previranja, ujedno osnažujući poziciju Rusije naspram ostatka Evrope.

Dalje od Unije… ali dalje i od prosperiteta.

Napokon, izlazak Britanaca iz Unije bi imao ozbiljne konsekvence i po njeno unutrašnje jedinstvo. Takav scenario bi vrlo verovatno rezultirao izlaskom Škotske iz Britanije. Na prošlogodišnjem referendumu o nezavisnosti, Škoti su odlučili da ostanu u okviru Britanije, mada su unionisti odneli pobedu s prilično malim procentom prednosti. Mnogo je Škota koji nisu zadovoljni politikom koju britanski konzervartivci demonstriraju prema “ostatku EU”, i žele da i dalje ostanu sastavni deo ujedinjene Evrope. Ukoliko se dogodi da Britanija napusti EU, Škoti bi mogli da okrenu leđa Britancima i pridruže se Evropljanima u Uniji kao nova, nezavisna članica. Takav scenario nekadašnju svetsku silu – koja je suvereno vladala svetskim morima i zemljama od Australije do Evrope, oblikujući međunarodni politički poredak – mogao svesti na jedva polovinu ostrva.

Ukoliko Britanci napuste Evropsku uniju, sami će sebe osuditi na izolaciju i beznačajnost u globalnim okvirima. Ukoliko ima želju da i nadalje zadrži makar kakav uticaj u kreiranju globalnog poretka, Britanija mora da ostane sastavni deo Evropske unije. Ona, takođe, ne sme da dopusti da evroskepticizam i lažni osećaj “nacionalnog suvereniteta” nadvlada zdrav razum i računicu, zasnovane na političkim i privrednim interesima.

Britanija, zbog svega toga, mora da bude svesna da će, ukoliko napusti Evropsku uniju, to biti njena karta u jednom smeru.