Štednja kao neuspeh mehanizma prenosa znanja

 

03

Ovaj post sa makroekonomskog bloga znamenitog oksfordskog profesora ekonomije Sajmona Vren-Luisa govori o mehanizmu prenosa znanja: proces kojim se akademske ideje prevode, ili ne prevode, u sferu ekonomske politike. Vren- Luis je u naznakama ukazao na značaj onoga što se može nazvati “političkim posrednicima” u ovom procesu: državne službenike, think tankove, preduzetničke politike, medije, a povremeno i ekonomiste iz sektora finansija i centralnih banaka. Ovde se pitamo, piše on, da li razmišljanje o ovim posrednicima može objasniti trajnu popularnost među kreatorima politike štednje u zamci likvidnosti, “iako postoji akademski konsenzus iza ideje da bi mere stroge štednje sada mogle da naškode proizvodnji (output”).

U ovom postu ima raznolikih razloga i argumenata za razmišljanje zbog čega postoji ovakav konsenzus kod donosilaca odluka, kada su u pitanju mere štednje. Jedan od argumenata je da je okosnica koja se uglavnom koristi za analizu poslovnih ciklusa zapravo (novi) kejnzijanski model. Shodno ovoj kejnzijanskoj “mapi izvodljivosti”, smanjenje državne potrošnje, onda kada su kamatne stope “zaglavljene” na svojim nižim stopama, jasno smanjuje output tj proizvodnju, sa multiplikatorima oko jedan ili više.

01“Gde se ovi modeli koriste plahovito? Među akademicima koji proučavaju poslovne cikluse, naravno, ali i unutar centralnih banaka. Prilično dobar deo svih osnovnih modela koje centralne banke koriste radi predviđanja i političkih analiza su (novi) kejnzijanci (u njih uključujem, naravno, i ECB). Važna stvar u vezi sa misijom stabilizacione politike prema nezavisnim centralnim bankama je u tome što ekspertiza o poslovnim ciklusima ima tendenciju da pređe sa državnih službenika koji rade u ministarstvima finansija na ekonomiste koji rade u centralnim bankama.”

“Pretpostavimo da ste kreator politike koji je iskreno zabrinut oko uticaja rezova u vladinoj potrošnji tokom perioda nakon Velike recesije. Gde bi vi ili vaši državni službenici potražili pravu ekspertizu po ovom pitanju? Imajući u vidu navedeno, jedan od očiglednih izvora, a možda i glavni izvor, bile bi nezavisne centralne banke. Jedna velika prednost koju nezavisne centralne banke imaju nad akademskim krugovima, kao izvora primljene mudrosti po ovom pitanju, jeste da su jed(i)na referentna tačka. Nema potrebe da propitujete mnogobrojne ekonomiste koji rade u centralnoj banci – samo pitajte Guvernera Centralne banke, za koga očekujete da je sveo svu mudrost svojih ekonomista.

04Po toj logici, mogli biste očekivali da nailazite samo na centralne banke koje dižu najglasniju poviku na opasnosti od uvođenja strogih mera štednje. Na kraju krajeva, one bivaju kritikovane zbog deflacije, pa sve što njihov posao čini težim i neizvesnijim kada kamatne stope udaraju u donje granice, trebalo bi da vide kao posebno dobrodošlo. Ispred kongresnih odbora ili odbora za selekciju i sl., trebalo bi da neprestano ponavljaju kako se ne može očekivati da rade svoj posao ukoliko im političari neprestano otežavaju život deflatornom tražnjom. A ako bi to uradili, neki političari (posebno sa levog centra) bi imali municiju sa kojom bi se suprotstavili propovedima o švapskim domaćicama i minusu na kreditnoj kartici.

Ovo se, naravno, ne dešava – a u kojoj meri se to ne dešava – to već varira među glavnim bankama. U SAD, Bernanke je to činio, po svemu sudeći, vrlo povremeno (i pomalo diskretno), ali je izgleda oklevao da to učini na bilo koji način koji bi mogao dokazati uticaj FED-a na taj način. U Velikoj Britaniji se verovalo da se Mervyn King aktivno zalagao za obimnije mere štednje, a Banka Engleske nikada nije naznačivala da bi mere štednje mogle ugroziti njenu kontrolu inflacije. ECB se, naravno, uvek zalaže za štednju. To je jedan od najvećih paradoksa našeg vremena: kako ECB može da nastavi da podstiče EU vlade da preduzimaju fiskalne ili druge operacije za koje njihovi operativni modeli pokazuju da će time da smanje proizvodnju i inflaciju, i to u trenutku kada ECB radi tako pogrešno i nedovoljno u cilju kotrolisanja oba faktora (tj. inflacije i proizvodnje)?

02Šta se, dakle, ovde dešava? Čini se da postoje dve klase objašnjenja koja se odnose na razliku između uloge interesa i ideja u političkoj ekonomiji – videti ovde npr. Kembela (Campbell). Prva klasa objašnjenja govori o tome zašto se interesi elite mogu pronaći upravo u favorizovanju štednje, kao i kako ovi interesi mogu biti lako posredovani kroz visoke službenike centralnih banaka. Mogli bi se, takođe, istražiti finansijski interesi i njihove bliske veze sa centralnim bankama.

Druga klasa objašnjenja mogla bi da se fokusira na ideje koje uključuju potencijalne pretnje po nezavisnost centralnih banaka. U SAD-u, to ne mora biti ništa više do željena relacija quid pro quo, “ja tebi, ti meni”, kojom je centralna banka zapravo izbegla da pominje fiskalnu politiku, tako da i političari skloni komentarisanju ostaju uskraćeni za svoje priče na temu monetarne politike. Još ozbiljnije, među ostalim centralnim bankama ovo može predstavljati prvobitni, osnovani (i u trenutnom kontekstu sasvim neopravdani) strah od fiskalne dominacije: da budu prisiljeni da monetizuju dug, i da, kao rezultat toga, izgube nezavisnost i kontrolu nad inflacijom. U tom kontekstu, često se citira Mervyn King, koji je rekao da “Centralne banke često bivaju optuživane zbog svoje opsednutosti inflacijom. Ovo je netačno. Ako su centralne banke opsednute nečim, onda je to fiskalna politika.”

Ove ideje su u sukobu s porukom i idejom o fiskalnoj politici koja proizlazi iz vlastitih modela centralnih banaka. U Velikoj Britaniji i SAD, ova kontradiktornost je delimično rešena prekomernim optimizmom koji se tiče nekonvencionalnog vođenja monetarne politike. Ali ovo se, takođe, može rešiti preterano optimističnim prognozama, s obzirom da je ciljanje inflacije, u stvarnosti, targetovanje jedne buduće stvarnosti. Iako oba ova mehanizma imaju ograničeni rok trajanja, oni samo treba da funkcionišu onoliko dugo koliko traju mere stroge štednje, i onoliko dugo koliko traju zamke likvidnosti.

“Kada govorim o Velikoj recesiji”, završava oksfordski profesor ekonomije Sajmon Vren-Luis, “priča koju volim da koristim je da nam je ova kriza pokazala Ahilovu petu ekonomije i finansija, sa konsenzualnom preraspodelom koji nam je pomogla da postignemo Veliku umerenost (Great Moderation). Da, najbolje je bilo prepustiti monetarnu politiku nezavisnim centralnim bankama, završava Vren-Luis, ali je Ahilova peta u tome da to ne bi funkcionisalo ukoliko su kamatne stope blizu nule i udaraju u svoje donje pragove. U takvoj situaciji, fiskalna politika mora da se ponaša kao rezervna opcija za monetarnu politiku. Ipak, ako je ova analiza tačna, onda bi nezavisne centralne banke možda doprinele da se ta rezervna opcija daleko teže ostvaruje.

Koncentrisanjem makroekonomske “primljene mudrosti” u institucije predisponirane da previše brinu o budžetskom deficitu, podmećemo klipove u točkove (društveno efikasnih) radnih mehanizama za prenos znanja.

 

Simon Wren-Lewis 8. jun 2015

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s