Da li su garantovana osnovna primanja za svakog građanina u suštini nepriuštiva?

Zamena dohodaka koji su postojali u nekadašnjoj državi blagostanja “osnovnim zagarantovanim prihodom” zvuči primamljivo za sve, ali je možda i preskupo zadovoljstvo.

Sa oskudicom novca, koju vlade širom sveta nastoje da nekako ublaže – bilo smanjenjem deficita ili rezanjem izdataka za socijalnu pomoć – nastupila su, izgleda, čudna vremena u kojima je možda nepoželjno, pa i neukusno, velikodušno razmatrati nove univerzalne beneficije. Ipak, zagarantovani osnovni prihodi (basic income) koji bi vlade plaćale svim građanima – bez obzira na njihovo privatno bogatstvo – vreba i “prikrada” se kroz političke agende zemalja razvijenog Zapada.

Švajcarska će uskoro glasati o predlogu za uvođenje zagarantovanog osnovnog mesečnog prihoda od 2.500 franaka ($2,700) mesečno, nakon uspeha koji je ova ideja imala tokom potpisivanja nacionalne peticije. Usred nemira u Grčkoj, Janis Varufakis, njen ministar finansija, nagovestio je da navija za ideju “zagarantovanog minimalca”. Britanska Zelena stranka je usvojila jednu verziju takve socijalne politike. Pretvaranje zagarantovanog minimalca u zamenu za sva dosadašnja socijalna davanja bio bi, nažalost, prilično skup poduhvat. Pa ipak, ovo bi možda funkcionisalo kao jedan element sigurnosne mreže socijalnih davanja.

Ova ideja ima dugo intelektualno nasleđe. Još je 1797. Tomas Pejn, jedan od osnivača Sjedinjenih Država, napisao pamflet u kojem tvrdi da svaka osoba ima pravo na udeo u povraćaju zajedničke imovine čovečanstva: zemljišta i prirodnih resursa Zemlje (danas bi se u ovo, možda, mogao uključiti radio-frekvencijski spektar ili profit centralnih banaka). Pejn je predložio da se građanima plaća ekvivalent od oko današnjih 2.000 dolara, što je tada bilo preko pola godišnjeg prihoda radnika – na njihov 21. rođendan, u zamenu za njihov udeo ili “deonicu” koju imaju u planeti Zemlji. Ova beneficija – zagarantovani minimalni prihod – bio bi odobren svim građanima, kako bi se izbeglo stvaranje “uvredljivih razlika” između bogatih i siromašnih. Otkad se pročula, ova Pejnova ideja o “univerzalnim isplatama” – bilo da su jednokratne ili obnavljajuće – s vremena na vreme je privlačila potonje mislioce, nailazeći na podršku obe strane američkog političkog spektra.

Levica je na ovakvu politiku obično gledala kao na način za osnaživanje mreže socijalne sigurnosti i borbe protiv nejednakosti. Ovo je posebno privlačan koncept u svetu u kojem tehnologija stvara nezamislivo bogatstvo za nekolicinu, ali zato ugrožava poslove ogromne većine. Već je 1964. ekonomista Džejms Mid (James Meade) tvrdio da bi tehnološki napredak mogao redukovati potražnju za radnom snagom u tolikoj meri da bi plate pale nedopustivo nisko. U svetu u kome računar iznenada može učiniti neku profesiju suvišnom, oni koji su dosad naporno radili na svojim poslovima ne mogu biti siguni da će u bliskoj budućnosti obezbediti pristojan životni standard. Upravo ova činjenica mogla bi da opravda obimniju podršku države.

Sa svoje strane, zagovornici desničarskog gledišta na zagarantovani dohodak građana gledaju kao na unapređenu zamenu za komplikovana means-test socijalna davanja (Postupak za utvrđivanje da li je neko kvalifikovan za program finansijske pomoći, provera finansijskih sredstava jednog pojedinca ili familije).

Sistem u kome svi dobijaju istu količinu novca zahteva i manje birokratije. Postojeće šeme socijalnih davanja u tom slučaju ukinuće postojeće beneficije, jer oni koji će sada imati garantovana minimalna primanja – sada kada zarađuju više – ne mogu očekivati da i dalje imaju dosadašnje socijalne dodatke. Garantovani minimalac takođe ima tendenciju da one koji ga primaju uljuljka, destimulišući ih da traže i nalaze posao, stvarajući na taj način zamku kojom se upada u siromaštvo. Iz tog razloga je ekonomista Milton Fridman, poznat po svojim laissez-faire verovanjima u potpunu slobodu tržišta, želeo da sve elemente države blagostanja zameni jednostavnijim sistemom koji bi bio kombinacija garantovanog minimalnog prihoda i jedinstvene poreske stope.

Iako ovaj garantovani osnovni prihod do sada nije široko prihvaćen, on ima bliskog rođaka: neoporezivi deo prihoda. U Velikoj Britaniji, na primer, radnici mogu da bez oporezivanja zarade do £10,600 ($16,500), dok se plate više od ove sume oporezuju od 20% pa naviše, u zavisnosti od visine dohotka. Izuzeće od nešto preko 2000 funti godišnje važi za 92% poreskih obveznika koji zarađuju više od ovog praga. Za njih, ne bi bilo razlike ako bi vlada ovaj instrument izuzeća od plaćanja poreza zamenila zagarantovanom minimalnom isplatom sličnog obima i visine. Sprovođenje univerzalne šeme za minimalne isplate izašlo bi skuplje, ali bi se minimalci mogli isplaćivati ukoliko bi se skresale neke druge isplate iz socijalne pomoći – ukidanjem socijalnih dodataka i beneficija.

Pa ipak, 2.000 funti ne obezbeđuje sistem s mnogo socijalne sigurnosti, dok su “velikodušne” socijalne šeme izuzetno skupe. Ekonomista Džejms Tobin (James Tobin) je 1970. osmislio jednostavnu formulu za izračunavanje troškova za šeme za socijalnih davanja. Pretpostavimo da vlada treba da ubira porez u visini od 25% nacionalnog dohotka za finansiranje javnih usluga, kao što su obrazovanje, policija i infrastruktura. Plaćanje za osnovni prihod u vrednosti od 10% prosečne zarade zahteva da porezi u proseku porastu za deset procentnih poena, na 35%. Osnovni prihod visine 20% prosečnog prihoda zahtevao bi da prosečna poreska osnovica bude za 20 procentnih poena veća, rastući na 45%, i tako dalje. Iskorenjivanje relativnog siromaštva, definisanog kao prihod ispod 60% srednje vrednosti prihoda, zahtevalo bi poreske stope od skoro 85%. Švajcarski predlog je stoga apsurdno skup: gruba kalkulacija pokazuje da će Švajcarce ovaj za sve građane zagarantovani minimalac koštati oko 197 milijardi švajcarskih franaka (210 milijardi dolara), ili 30% BDP-a. Velikodušan osnovni prihod, finansiran veoma visokim porezima bi bio samoporažavajući, jer bi ponovo uveo onu vrstu ekonomskih distorzija za koje su se mnogi od zagovornika minimalca nadali da će ga proterati iz sistema socijalne zaštite. Zagarantovana minimalna suma za svakog građanina je, nažalost, dovoljno “podsticajna” da bi neradnici mogli i nadalje da žive udobno bez da mrdnu prstom.

Da bi se to sprečilo, podobnost za dobijanje ovog minimalca bi mogla da bude limitirana. Toni Etkinson, još jedan ekonomista, zalaže se za “prihod učešćem” (participation income), koji bi bio isplaćivan samo onima koji aktivno doprinose društvu, bilo radeći, bilo da su u potrazi za poslom ili volontiraju. Ovim se ponovo uvode neka administrativna opterećenja, mada se ujedno i izbegava finansijska podrška lenjima i besposlenima.

Takođe, bolji sistem može biti finansiran povraćajem uloženog kapitala, a ne putem poreza. Aljaska je 2014. isplaćivala godišnju dividendu od 1,900 dolara po stanovniku, i to od povraćaja koji je imao njen državni naftni fond. Zagarantovani minimalni prohod finansiran povraćajem uloženog kapitala bi uklonio deformacije od kojih pate savremene države blagostanja – i to bez uvođenja novih problema koji bi nastali ukoliko bi se nametnuli viši porezi. Nažalost, malo je vlada koje danas imale dovoljno novca za ovakve fondove. Naprotiv: današnje tipične vlade su do guše u dugovima (iako ima i onih koje misle da bi mogle da efikasnije unovče javnu imovinu, uključujući i pravo na državno zemljište). U svakom slučaju, nije mali broj onih koji su zabrinuti da bi naširoko rasprostranjeno državno vlasništvo nad finansijskim sredstvima moglo dovesti do upliva i mešanja birokratije u privatni sektor.

Malo je lepo

Pobornici zagarantovanog osnovnog prihoda poseduju dovoljno dobrih argumenata. Sistem socijalne zaštite je izrešetan komplikovanom šemom cenzusa, jer teške provere socijalnog statusa stanovništva otežavaju put ka podsticajima, nanoseći glavobolju pri sprovođenju istih. Stoga je Pejnov slučaj s početka ovog teksta – intelektualni eksperiment kojim se predlaže da svi građani imaju pravo na povraćaj od resursa i blagodeti planete Zemlje – ubedljiva postavka. Međutim, zagarantovani osnovni prihod jeste preskup i neefikasan da bi delovao kao “veleprodajna” zamena za državu blagostanja. Ovo je moguće samo ako bi “minimalac” bio malog obima (kao u slučaju Švajcarske koja je mala država sa izuzetno velikim prohodima), a pritom i dopunjen s više ciljanih mera za borbu protiv siromaštva. Osnovni prihod: naznaka je u imenu.

The Economist (rubrika Finansije i ekonomija, Štampano izdanje)