Kako povratiti u život američko preduzetništvo

01Šta bi se s ovim momcima dogodilo danas? Foto: Tony Avelar/Bloomberg

Amerika znači posao – ili je to barem nekada značilo. Vreme je bilo takvo da je svako sa dobrom idejom i nešto novca mogao da se upusti u rizik započinjanja svog biznisa. Taj duh preuzimanja rizika – preduzetnički duh – vodio je milione Amerikanaca iz srednje klase naviše, sa zasnivanjem biznisa koji su im omogućavali kupovinu kuća, zasnivanje porodica, slanje dece na koledž, a onda i odlazak u  udobnu penziju.

Danas više nije tako. Amerikanci započinju poslove koji su, za razliku od nekadašnjih, daleko manjeg obima – čak i u Silikonskoj dolini, piše zamenik gl. i odgovornog urednika Blumberga, Dejvid Šipli. Postojeće kompanije više ne reinvestiraju svoj profit već, umesto toga, gotovo sve svoje prihode troše na dividende i kupovinu svojih akcija. Izuzev ako vaša firma nije toliko izgledna da bi postala neki novi Uber, i finansijera je, takođe, teže naći nego nekada – bilo da su potencijalni investitori banke, venture kapitalisti ili tržišta.

Ovo opadanje i nestajanje američke kulture poslovnog rizikovanja je razlog kojim bi se moglo objasniti zašto je američkoj ekonomiji bilo potrebno čitavih šest godina da bi nadoknadila 7,6 miliona radnih mesta izgubljenih tokom recesije. Čak i sada, Sjedinjene Države ostaju “kratke” za 3 miliona radnih mesta s punim radnim vremenom. Više nego što se obično priznaje, iznurenost srednje klase odraz je popuštanja preduzetničkog elana i pregalaštva.

Uspešna ekonomija je ona koja je konstantno turbulentna, u neprekidnom previranju, s velikim brojem novih preduzeća koja svakodnevno započinju svoj biznis ili ga gase – ili se razvijaju da bi jednog dana postali neki novi Apple ili Google. Kompanije mlađe od pet godina i s manje od 20 zaposlenih su od posebne važnosti. One su primarni izvor neto novih radnih mesta, ali ne i motor zapošljavanja kakav su nekada bile:

02Povratkom nestalih radnih mesta poboljšava se i poslovna slika, ali postoji dugoročni problem. Nove firme činile su čak 16 odsto svih preduzeća krajem 1970-ih. Do 2011. taj udeo opao je na osam odsto. Štaviše, startup-firme, u proseku, stvaraju manje radnih mesta. Prošle godine, kompanije su potrošile više od 900 milijardi dolara za otkup akcija i isplatu dividendi – najveći iznos ikada zabeležen.

Da je nevolja ipak na pomolu govori i podatak o 30-togodišnjem neprekidnom padu poslovne dinamike koji doživljava američka ekonomija (stopa po kojoj se poslovi stvaraju ili gase rođenjem ili gašenjem kompanija), uz više nego tromi tempo novih ulaganja. Ovo je, nažalost “uspešna formula za postizanje neuspeha”: manje inovacija podrazumeva i manju konkurentnost američkih firmi, što, s druge strane, produkuje sporiji privredni rast.

Kako oživeti ovaj vitalni deo američke privrede? Evo nekoliko ideja.

1. Državne i lokalne vlasti treba da jako dobro promisle o sve većem broju regulativa koje se stalno umnožavaju a tiču se licenciranja rada. Pravila u oblasti, recimo, javne bezbednosti će verovatno zahtevati da manikiri prođu 600 sati obuke i dokažu na testovima svoje znanje engleskog. Više od 30 odsto američkih radnika sada trebaju dozvolu kako bi radili svoj dosadašnji posao; 1970. godine, ova stopa bila je samo deset odsto. Ova pravila su “raj” za čitavu vojsku novonastalih inspektora koji guše funkcionisanje preduzeća. Ublažavanjem ili eliminisanjem ove “poplave pravila” ohrabriće se zasnivanje novih startapova i time automatski povećati konkurencija.

2. Američki Kongres bi trebalo da sistemski odobrava radne vize onim imigrantima-preduzetnicima koji su obrazovaniji i kvalifikovaniji. Oni imaju dvaput veće šanse da osnuju kompanije nego rođeni Amerikanci. Imigrantska politika je, najblaže rečeno, trnovit put, ali izdavanje viza preduzetnicima koji u SAD dolaze sa svojim novcem kojeg bi investirali ne bi trebalo da nadalje bude sporno.

3. Regulatori tržišta hartijama od vrednosti mogli bi novim biznisima da pomognu tako što će usvojiti dugo odlagana pravila za crowdfunding tj. dobrovoljno grupno finansiranje u visini od milion dolara godišnje, kao što su nedavno dozvolili labaviju regulaciju malih inicijalnih javnih ponuda (mini-IPOs) do visine od $50 miliona godišnje za kompanije srednje veličine. Ovo bi bilo od posebne pomoći mladim preduzetnicima koji imaju da otplate pozamašne studentske kredite.

4. Korporativni odbori treba da pokušaju da stave pod kontrolu kupovinu sopstvenih deonica. Finansijski planovi kompanija zasnovani su na previše izdašnom nagrađivanju putem kompenzacije – kroz izdavanje kompanijskih deonica direktorima – dividendama i učešćem u otkupu. Time se podstiče kalkulanstvo unutar same kompanije i “ziheraški” pristup koji nikako ne treba da bude stimulisan. Akcionari imaju koristi od takvih isplata, ali je daleko bolje ako su kompanije u stanju da postignu novu, zdraviju ravnotežu i odnos. Korporativni rukovodioci, stoga, ne bi trebalo da bivaju nagrađivani jer svoj novac ne ulažu u istraživanje i razvoj, nove tehnologije i obučavanje zaposlenih.

Uvek je moguća i opcija da je nova američka poslovna kultura, odlučna da ne rizikuje, primenjena zarad boljeg bavljenja biznisom. Međutim, daleko je verovatnije da gomila nepotrebnih propisa, iskrivljena merila za menadžerske podsticaje, anti-imigrantska groznica i mamurluk usled finansijske krize, kombinovani zajedno, značajno umanjuju američku poslovnu vitalnost. Izlečenjem ovih boljki, američka preduzeća bi ponovo stala na noge. U skladu s tim, i američka srednja klasa bi doživela svoj oporavak.

 

David Shipley, Bloomberg. ( davidshipley@bloomberg.net )

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s