Ako je tačna Ciceronova izreka da ništa nije teško ako se voli, onda se za Britaniju može reći da ne gaji previše ljubavi prema ostatku Evropske unije: Dejvidu Kameronu i Britancima koji su glasali za njega sve pada teško u njihovom odnosu prema Evropljanima. O zaljubljenosti i ljubavi da i ne govorimo.

Prekjuče je u posetu nemačkoj kancelarki Angeli Merkel došao britanski premijer Dejvid Kameron. Ova poseta je, kako se navodi u svetskoj štampi (BBC, kao i nemački mediji), stanica od najveće važnosti u njegovoj turneji po Starom kontinentu tokom koje će, kako je sam rekao, lobirati za suštinske reforme EU. Ipak, veliko je pitanje da li u toj zamisli može računati na podršku svojih evropskih kolega.

Politički vrh u Berlinu nestrpljivo je sačekao da sasluša Dejvida Kamerona i njegove zamisli o tome kako zamišlja reforme unutar statuta Evropske unije i novih odnosa na koje aludira. Dosad su poznati samo obrisi zahteva koje ispostavlja Kameronova sveže izglasana garnitura, to jest da reforme moraju da budu „supstancijalne“, kako je za BBC izjavio Filip Hemond, šef britanske diplomatije. U suprotnom, kako je dodao, „nećemo trijumfovati na opštem referendumu“.

Predstojeći referendum o istupanju Britanije iz EU trebalo bi da se održi do kraja 2017, a i u ovom mandatu vladajući konzervativci igraju na kartu kako su oni, eto, ipak za ostanak Britanije u Uniji, ali je, nažalost, “za uspeh neophodna dobra volja Brisela i ostalih EU prestonica u cilju odlučujućih promena u EU”. Zbog ovakvog svog stava, njega na mnogim mestima gledaju popreko – u Parizu, na primer, gde je upravo bio – premda uopšte nije daleko od istine da je i u nemačkoj prestonici mogao da naiđe na više odobravanja i razumevanja.

Oldenburški Nordwest Zeitung piše kako je „Dejvid Kameron u Berlinu bio spreman na sve, ali je izvesno da nije očekivao tako srdačnu dobrodošlicu. Berlinski susret Merkelove s Kameronom nam sasvim jasno stavlja do znanja da njih dvoje, kao političari koji potiču iz redova konzervativaca, zapravo žele istu stvar, naime da Britanci ostanu deo Evropske unije. Problem je, međutim, u tome što oboje hoće da sačuvaju svoj obraz i “političku čast”. Ovo bi za Merkelovu značilo da ne nikako ne pravi previše ustupaka, jer bi u suprotnom i druge članice EU došle na ideju da ispostavljaju posebne želje. A to bi samo dalje iskomplikovalo potencijalno jedinstvo evropske politike. Nasuprot tome, Dejvid Kameron ne bi smeo da pred britanske glasače izađe praznih ruku, u trenutku kada se (i ako se) 2017. na referendumu bude odlučivalo o daljem ostanku i opstanku Britanije unutar zajednice Evropljana. On će Ostrvljane, koji su već po tradiciji kritički raspoloženi prema EU, ubediti jedino u slučaju ako postigne barem neki uspeh u pregovorima sa Briselom.“

Gde su sličnosti?

Sve bi ovo trebalo da je jako dobro poznato evropskim poslanicima iz Nemačke. Opšte uzev, ne samo među vladajućim demohrišćanima, postoji velika spremnost da se izađe u susret britanskim zahtevima. Ipak, treba se podsetiti da se ono što je odlučujuće skriva baš u – detaljima. Stoga, mišljenja je nemačka politička sfera, treba videti šta je moguće postići „u okvirima već postojećih evropskih ugovora“ koji su davno potpisani. Drukčije rečeno: Berlin ne izražava spremnost da samo zarad Britanije menja i same osnove evropskih ugovora na kojima počiva današnja EU. Ono što je praktično opšte mesto u debatama o tehnokratskoj prirodi Evropske unije jeste da reforme moraju doprineti da Brisel postane „efikasniji i ne tako birokratski zadojen“.

“Evropska unija je više od zajedničkog tržišta”

Ovo su reči Dejvida Mekalistera, inače kadra Merkelove CDU. Mekalister je rođen u Nemačkoj, ali ima i britanski pasoš. Osim njega, veru da bi Nemci i Britanci mogli da pronađu zajednički jezik ima i Martin Kalanan, koji je do 2014. bio na mestu šefa poslaničkog kluba britanskih konzervativaca u Evropskom parlamentu, a danas i s titulom barona u Domu lordova. Interesi obe konzervativne vlade – kako one u Berlinu tako i one u Londonu – obitavaju u sferi ekonomske politike. Obe vlasti, i britanska a i nemačka, po njegovom mišljenju, “veruju u slobodna i otvorena tržišta, u slobodnu trgovinu i štedljiv pristup u upravljanju budžetom“. „Mi s Berlinom imamo toliko toga zajedničkog, za razliku od Francuske koja gaji socijalistički intervencionizam“, dodaje Kalanan. On je “čvrsto ubeđen” da ideje njegove partije, britanskih konzervativaca, mogu imati široku podršku među Evropljanima, izjavljujući i da „Dejvid Kameron govori ono što mnogi misle“. Jer, kad se podvuče crta, nezadovoljstvo Evropskom unijom „nije isključivo britanski fenomen“.

Gde su limiti međusobnog razumevanja?

Koliko, međutim, mogu da dobace ove Kameronove zamišljene reforme? Jer, moglo bi se ispostaviti da je promena sadašnjih evropskih ugovora prepreka ogromnih razmera, gotovo nepremostiva, jer svaka promena dotičnih mora biti odobrena od strane svake pojedinačne EU članice – u nekim zemljama Unije čak je neophodno da se građani, na referendumu, izjasne da li su raspoloženi za jednu “drukčiju EU”. I zato Mekalister jasno i decidno izjavljuje da „u neko dogledno vreme ne postoji prostor za sveobuhvatne izmene sadašnjih evropskih ugovora“, kao i da bi trebalo razmotriti kako bi se „upotrebom malih promena moglo izaći u susret idejama iz Londona“.

Nemačka kancelarka je već povukla crvenu liniju, a ona je povezana sa četiri osnovne slobode evropskog zajedničkog tržišta: 1. Slobodan prolaz i promet Evropljana unutar granica EU, kao i 2. njihovog kapitala, 3. roba i 4. usluga.

Za Britance je, zapravo, najbolnije to što je u evropski statut ugrađeno pravo EU građana da slobodno izaberu u kojoj zemlji će raditi i živeti, i jako bi voleli da to ograniče. Za Merkelovu je, međutim, ovo tabu-tema. Ovakve Kameronove ideje ne stoje mnogo bolje ni u samom Briselu, odakle dopire glas evropskog komesara Gintera Etingera, koji je takođe Nemac. Etinger je za Deutschlandfunk izjavio kako Brisel ima spremnost da „ne upotrebljava baš svako svoje ovlašćenje ili ingerencije“, ali da svakako nema ni govora da se određene kompetencije Brisela vrate u “nacionalne ruke” pojedinačnih zemalja, kako to zdušno zahteva zvanični London.

Da li je EU samo tržište ili je i nešto više od toga?

Evropa se posmatra drukčijim očima sa doverske obale.

Već više decenija prisutna je tradicija različitih pogleda na evropski projekat. Britanski konzervativac koji sedi u Evropskom parlamentu, Danijel Henan, izjavljuje da je za većinu njegovih sugrađana Evropa, pre svega, zajedničko tržište – i ništa više od toga. On kaže i da nema problem što ga deklarišu kao „evroskeptika“, naprotiv – ponosan je na ovakvu kvalifikaciju. „Biti skeptik podrazumeva da se ne veruje slepo u sve, već da treba tražiti dokaze. Ono što je problem s evropskim projektom je to što ljudi veru (u evropski projekat) stavljaju iznad stvarnosti.“ Ovo je, kako Henan želi da poentira, najslikovitije potvrdila monetarna unija – onda kada je iz političkih razloga odlučila da u svoje članstvo primi Grčku – iako su sve činjenice i pokazatelji govorili protiv toga.

Kada je u pitanju Dejvid Mekalister, jasno je da kod njega preovlađuje “perspektiva iz nemačkog ugla”. „Pripadam nemačkim demohrišćanima. Evropa je za mene više od zajedničkog tržišta, Unija nije samo “tezga” za naše proizvode. Evropsko ujedinjenje je za nas Nemce i te kako i politički projekat.“ Zadnjih dana, Mekalister je aktuelan među poslanicima osme sile – među novinarima ostrvskih medija. On svaku priliku koristi da u britanske medije pošalje svoje objašnjenje nemačkog stava prema “konceptu promena u EU” koje od ostalih Evropljana zahteva britanski premijer i njegova administracija. Na kraju će, naravno, Britanci biti ti koji će odlučiti na referendumu, kaže on, ali pre toga je potrebno graditi mostove i pokazati građanima Ujedinjenog Kraljevstva da „želimo da ostanu s nama“. Na pitanje hoće li na kraju Britanci ipak istupiti, on izjavljuje da ne veruje u to. “ Većina će ih biti za ostanak u EU.”

Nemačka na sebe gleda kao na integralni deo EU i pokretačku mašineriju evro-zajednice. Ostrvljani, za razliku od njih, žele da posluju s ostatkom evropskog kontinenta i da ih, ako bi moglo, i inače, Brisel već jednom “ostavi na miru”. Naravno da su ova dva koncepta, na duge staze, nespojivi.

Da li i šta treba menjati unutar EU?

Evo navoda iz dva frankfurtska lista koji imaju različite pogled na stvari.

FAZ (Frankfurter Algemeine Zeitung) piše da bi „EU bez Britanije imala još manju geopolitičku i stratešku težinu nego kada bi bila s njom. A jedno krajnje liberalno i pragmatično otrežnjenje – uz trun britanskog tako svima znanog osobenjaštva – moglo bi pogodovati ostalima koji su unutar EU. Ipak, ovo je samo jedna strana medalje. Na drugoj strani, Dejvid Kameron je taj koji mora da intenzivno radi. Ako on, naravno, odista gaji uverenje da je ostanak u EU u interesu Velike Britanije onda za to mora da se bori – kako u svojoj stranci tako i među britanskim biračima.“

Frankfurter Rundschau donosi da „Lajtmotiv promena ne može biti princip “manje-je-više”, kao što to zahteva Dejvid Kameron i drugi koji vole da kritikuju EU. Naprotiv! Jer, manje (ingerencija od strane) EU bi, u krajnjoj konsekvenci, značilo rađanje egoizma nacionalnih država – koncept za koji smo mislili kako je prevaziđen. A to niko ko je dobronameran ne želi. Sabijanje svake zemlje pojedinačno u sopstvene, uske, državne tabore nije metoda kojom se mogu rešiti velike poteškoće Starog kontinenta. Kredo Evropske unije bi, stoga, morao biti: jaki smo kada smo zajedno. U tom smislu bi bilo korisno i od pomoći de se zajednica Evropljana produbljuje.“

Baden-Badenski Badisches Tagblatt procenjuje da izmene evropskog ugovora neće biti jer mora da ga verifikuje svaka od 28 članica EU pojedinačno, u nekima čak i građani na referendumu. „EU će upotrebiti “kozmetičku” retoriku i formulacije koje bi Kameronu pružile ono što mu je potrebno za njegove birače. Zato će biti koncipirani nekakvi dodatni “protokoli” i druga dokumenta, ali koji će biti u okviru postojećih evropskih ugovora. Sasvim je moguće da će ovo biti dovoljno da bi se britanski građani zadržali u Evropskoj uniji.“