Danas se sve veći broj kompanija hvali time da je usvojio ono što poslednji krik mode diktira – zaposleni više ne mogu da računaju na svoj sto i stolicu, već treba da se pomire sa činjenicom da ubuduće treba da koriste prvi slobodan sto i kompjuter, piše piše Žak Atali, francuski ekonomista, filozof, ekonomski i politički teoretičar i nekadašnji savetnik francuskog predsednika Fransoa Miterana – a danas i Fransoa Olanda.
Sedišta preduzeća se pretvaraju u hotele za kratke boravke, dok se zaposleni ohrabruju da rade od kuće, sa mesta gde su njihovi klijenti i da u firmu dolaze samo ako baš nemaju drugu mogućnost.
U tom slučaju, oni treba da ostave svoj prtljag u holu i sednu za prvi sto u kancelarijama otvorenog tipa bilo da tu treba da provedu jedan sat ili jedan dan, gde mogu da pristupe internetu sa svojih lap top kompjutera.
Preduzeća sve više zahtevaju od svojih zaposlenih da dođu na samo dva ili tri dana nedeljno na svoja „normalna“ radna mesta, onim danima koje izaberu ili u skladu sa svojim mestom na lestvici.
Samo izvršni direktori, doduše u sve manjem i manjem broju, zadržavaju pravo na svoj sto. Štaviše, postalo je moderno za šefa kompanije da se sam hvali time da nema svoj sto.
Izgleda da to odgovara realnim potrebama; menadžeri nemaju potrebe da budu privezani za svoje fotelje jer moraju da provode sve više i više vremena na sastancima ili sa svojim klijentima.
Nove tehnologije znače da je sada moguće raditi sa bilo kog mesta, bez znanja o tome gde se neko zapravo nalazi. Pored toga, mnoge kompanije moraju da obezbede stolove za zaposlene koji dolaze iz unutrašnjosti ili iz poslovnica u inostranstvu, ili za klijente koji su im u poseti ili dobavljače.
Troškovi za preduzeće koja slede ovaj novi poredak radnih mesta su naravno mnogo manji: prostor se smanjuje za oko polovinu, od predsoblja, toaleta, mesta za odmor i kantina – sve to nestaje sa nestankom stolova. Osim toga, lakše je otpustiti nekoga ko nema sto nego nekoga ko može da zadrži nekoliko kvadratnih metara za koje smatra da su njegovi.
Za zaposlenog, stvari stoje sasvim drugačije: kada sazna da nema fiksni sto, da mora da odnese kući svoje fotografije, šolju za kafu i četkicu za zube, on više nije – na neki način – deo kompanije. On nema osećaj pripadnosti ili vlasništva. On je samo prolazni plaćenik, jedan povremeni radnik, sa privremenom lojalnošću, i ne postoji ništa što bi ga zaustavilo da radi na drugim mestima. Sve u svemu, gubitak stola je, na neki način, spremanje za mogućnost otkaza.
Nije, međutim, izvesno da će kompanije dugoročno gledano imati koristi od toga: gotovo je nemoguće da se svi potrebni radnici nađu na jednom mestu da diskutuju; beskrajne sastanke sve više zamenjuje nerazumljivi konferencijski pozivi, podjednako beskrajni, tokom kojih učesnici mogu, gašenjem mikrofona da se angažuju na nekim drugim aktivnostima.
Grupa se raspada; kompanija gubi svoj identitet, pritom verujući da je dobila u fleksibilnosti. Kao što su im i deoničari lojalni na mnogo kraće rokove, i njihovi zaposleni, i potrošači takođe, postaju sve privremeniji, mobilniji, neizvesniji, promenljiviji, nestabilniji. Krhkost obuzima najjače kompanije; one sve više shvataju da su i one same prolazne, efemerne pojave.
Ovo se prenosi na duboke promene u našim društvima, gde sedentaran način života ustupa pred nomadskim, u svim dimenzijama. Odanost grupi ustupa pred samoćom pojedinca. Nesigurnost postaje pravilo, u privatnom životu, u radnom veku, i u političkom životu.
Ako ne uspemo da ponovo ulijemo i učvrstimo osećaj pripadnosti i vlasništva u kompanije, ako ne vratimo sto, ili barem njegov simbolički ekvivalent sa svojim pravima i dužnostima, ako to isto ne uradimo za građane, ako ne vratimo dugoročno sagledavanje i planiranje, duh druželjubivosti, zajedničke projekte, kvalitetno vreme provedeno zajedno, naša preduzeća, naša društva, će se srušiti, kao i mnoga druga pre njih, koja su isto tako bila ponosna i uverena u svoju besmrtnost.