Radno mesto je lokacija na koju ljudi stižu da bi uradili svoj posao. Ipak, veći deo dana, njihova je radna stolica “tapacirana” ne tako produktivnim aktivnostima, piše Piter Fleming za BBC.

Pre nekoliko godina se u medijima pojavila uznemirujuća priča koja je, izgleda, savršeno zahvatila savremeno iskustvo rada i njegove sve veće dominacije nad našim životima: “Čovek umire za kancelarijskim stolom – niko nije primetio pet dana.”

Slučaj je neprijatan i uznemirujući uglavnom iz jednog razloga. Ljudi umiru sve vreme, ali je uobičajeno da to primetimo. Da li su stvari toliko loše na savremenom radnom mestu da više ne možemo uočiti – niti izreći – razliku između živih i mrtvih?
Naravno, ispostavilo se da je ova priča bila novinarska patka. Još jedan urbani mit. Kao što se već dešava, svaka zemlja ima svoju verziju ove priče koja se, s vremena na vreme, pojavljuje širom sveta. U Sjedinjenim Državama ta mrtva osoba je izdavač. U drugim zemljama, to je menadžer prodaje.

A možda smo skloni da sebi ulepšavamo ovu priču: Možda mrtvi računovođa ne samo što je otišao nezapažen od svojih kolega čitavih pet dana, već je i nagrađen unapređenjem zbog svih prekovremenih radnih sata kao i iskazane lojalnosti, čime je mogao da dogura do potpredsednika kompanije. U svim varijantama ovog mita radnik nikada nije žena, što je već samo po sebi zanimljivo.

Nije li čudno što nas ima tako puno koji na ovu podmetnutu priču prostodušno sležemo ramenima, mrmljajući u stilu “Da, to je zapravo to, zar ne”?

Zašto ova priča ima tako silan odjek i u saglasju je s našim današnjim iskustvima pri zapošljavanju? Brojni su razlozi koji mogu stajati iza ovoga.

Prvo, ona nas podseća da je inače suluda ideja o neprestanom radu koji traje dugi niz sati ili čak dana nekako ispotiha postala nova normala. Ponašanje koje bi naši dedovi smatrali sumanutim sada je prilično utabana staza velikog broja zaposlenih u našem dobu.

Prosečni britanski radnik provede 36 dana godišnje odgovarajući na elektronsku poštu. Londonski radnici naročito: oni svake godine dobijaju blizu 9.000 mejlova. Kao rezultat toga, njihovi radni sati prelivaju se u njihovo privatno vreme. Jedna skorašnja anketa pokazala je da 80% poslodavaca smatra da je savršeno prihvatljivo kontaktirati svoje zaposlene van radnog vremena. A onda je tu i prevoz do posla i natrag. Britanski radnici gube 18 meseci svog života putujući na radno mesto i nazad, što je često skupo i stresno.

Svaki posao ima svoju cenu. Bolest usled specifičnosti radnog mesta je, recimo, rastući problem u Velikoj Britaniji a i inače, pogoršan beskrajnim nizom stresova a uz to i pritiskom jer smo preplavljeni zadacima sa “to-do” liste.

Da stvari budu još gore, u vremenima recesije smo daleko spremniji da trpimo užasne uslove na radnom mestu uz koje ide i neoslobođena frustracija. Nedavna studija je pokazala da je posao na kojem se konstantno izgara daleko štetniji po zdravlje nego biti stalan pušač.

Samo u tom kontekstu i možemo uzeti u obzir “rad do smrti”, o kojem izveštava korporativni sektor, kao što je to 2013. bio slučaj sa Moricom Erhartom (Moritz Erhardt), pripravnikom u Bank of America. On je umro usled epileptičnog napada posle “radnog dana” koji je trajao punih 72 sata. A možda je bolje ne spominjati novi fenomen radom “inspirisanih” tj. podstaknutih samoubistava tokom dugog uspona trenutne finansijske krize koja je započela pre gotovo sedam godina.

Ali, “čovek koji je umro za kancelarijskim stolom i niko nije primetio” jeste urbani mit u kojem odzvanja akord za druge i još depresivnije razloge. Da, trebalo je da ostali primete da je mrtav. Pet dana je puno vremena. Ali je, takođe, trebalo primetiti i da njegov posao u tom periodu nije urađen i kao takav prosleđen dalje, drugim kolegama.

Ovo, nažalost, nije način kako danas funkcioniše savremeno radno mesto. Uzmimo tih 36 dana provedenih u e-mail prepisci. Bilo bi nemoguće popuniti svaki minut proveden na mreži samo i jedino produktivnim radom. Isto važi i za duge sate koje provodimo u kancelariji.

Pored dobijanja realnih zadataka koje treba obaviti, a koji se obično završavaju u kratkim rafalima, postoji dobar deo praznog hoda, ćaskanja, onlajn plaćanja računa i virtuelno-telefonske rasprave sa instancama svih vrsta (prinadležnosti koje smo platili, koje nismo platili, rate vs. kamate, prepucavanje sa službenicicima vaše matične banke, sa servisom za kola, baštovanima, bebi siterkama, partnerom ili decom, kolegama i prijateljima, provera statusa vaših onlajn narudžbina, ah pa gde je hrana koju smo naručili?…), surfovanje internetom, sanjarenje i čekanje da se još jedan radni dan završi. Što je najvažnije, više je tih naših radnih dana koje provodimo “trudom da budemo zauzeti” nego obavljanjem stvari koje su odista društveno korisne.

Ovo daje svojevrsni “svečani ton” savremenom vidu zapošljavanja. Ne samo što radimo više nego ikada (ili smo u potrazi za poslom ako smo nezaposleni), već je dobar deo toga – bespotreban.
Obavezni smo da izgledamo radno i zaposleno koliko smo to uopšte u stanju, i koliko je god to moguće – bilo da radimo u Paundlendu (radnjama tipa “sve za po 1 funtu”) i to takoreći za džabe, a u sklopu programa “Nazad na posao” (Back to Work), ili kao zaposleni u svetu visokih finansija.

Ipak, jedna nedavna studija rađena na američkim menadžerima prodaje utvrdila je da 35% njih “lažira” svoju 80-časovnu radnu nedelju. Razni su razlozi usled kojih su se ovi pojedinci pretvarali kako se “žrtvuju na oltaru rada i kako uvek sve urade na vreme”.

U tom smislu, postoji čitav niz zanimanja koja se mogu smatrati “lažnim” – od nečeg što se zove “trener za ispravno življenje” (life coach), preko “koordinatora atmosfere” (atmosphere co-ordinator) – osoba angažovanih da proizvode “zabavne vibracije” u barovima… sve do “glavnih službenika učenja” (chief learning officers), u korporativnom svetu. Za one ekonomiste koji pokušavaju da proniknu u aktuelnu britansku “slagalicu produktivnosti”, najbolje bi bilo da počnu upravo odavde.

Šta je produktivnost?

Merenje produktivnosti izračunava koliko svaki zaposleni doprinosi tokom određenog vremenskog perioda:

Izračunavano deljenjem ukupne proizvodnje po broju radnika – ako fabrika zapošljava 50 radnika koji proizvode 1000 stolova dnevno, onda je produktivnost svakog pojedinačnog radnika: 1.000 stolova/50 zaposlenih = 20 stolova po zaposlenom tokom jednog radnog dana.

Ništa od ovoga ne podrazumeva da mnogi od nas odista i ne obavljaju naporne poslove koji su važni, i od kojih naše društvo zavisi. Ipak, ukupna količina vremena provedenog na poslu je u potpunoj nesrazmeri s vitalnim zadacima koje treba postići. Takođe je i “isključena” od plate koju dobijamo za obavljanje dotičnih.

Drugim rečima, rad je postao ritualizovan i isključen tj. odvojen od praktičnih stvari zbog kojih je i osmišljen.

Zbog čega radimo? Očigledan odgovor je “da bismo živeli”. Međutim, to nije naš stvarni posao – predavanje učenicima i studentima, prodaja automobila, nega pacijenta ili pilotiranje putničkim avionom – već je to ono što neposredno obezbeđuje naše uslove života.

Izvesno je da je većina zanimanja na Zapadu prilično udaljeno od osnovne linije biološkog samoodržanja. Posao nam samo daje pristup ljudskom rukom proizvedenim “vaučerima” koje zovemo – novcem. Potom taj novac otkupljujemo, tako da njim, onda, možemo kupiti sredstva potrebna za život.

Koliko ovih “monetarnih vaučera” dobijamo i šta je to što za novac treba da uradimo – ovo je par ekselans političko pitanje poniklo u neoliberalnom kapitalizmu. Ali tu je prisutan i rastući raskid veze između rada kao biološko/socijalnog zahteva u odnosu na rad kao kulturnog artefakta posmatranog kako se “odomaćio” u našim glavama i životima, izmičući kontroli i preuzimajući sve ostalo.

Ovde leži “radni paradoks”. U trenutku kada je uzdignut kao najviša građanska vrlina (kako na političkoj levici tako i desnici), rad se osipa i usahnjuje neviđenom brzinom.

Sviđalo se to vama ili ne, idemo u “post-radnu” budućnost. Prema nekim procenama, polovina kvalifikovane radne snage sa zanimanjem je na globalnom nivou trenutno nezaposlena.

Tehničkeinovacije eksponencijalno automatizuju rutinske fizičke poslove, a sada takođe i kognitivne. Naše radno orijentisano društvo postaje zastarelo velikom brzinom. Bez obzira na to koliko vlada podmićivala poslovni sektor poreskim olakšicama i subvencijama, kako bi ovi zadržali ljude zaposlene na nepotrebnim radnim mestima, potreba za radom nestaje velikom brzinom.

Kao društvo, verovatno nam je, potajno i u sebi, sve ovo poznato. Ali nemamo pojma šta dalje da radimo.

Gotovo sve naše institucije sazdane su oko mitologije rada. Naš iskreni i snažni osećaj samopoštovanja se zasniva na tome. Čak je i samo pitanje rada i smisla današnjih poslova gotovo tabu tema.

Bez obzira na to, mogućnost da se u budućnosti bude bez posla mogla bi uskoro biti stvarnost. Na nama je da odlučimo da li će ova budućnost biti gadan košmar (uključujući leševe za svojim radnim stolovima) ili predivan raj, zaključuje Piter Fleming.

Evo i bonus priče koja se naslanja na ovu: Mnogi ljudi gledaju na svoj poslovni život vezan za kancelariju kao neku modernu pojavu, ali postoji duga istorija ljudi vezanih za svoja radna mesta, objašnjava Lusi Kelovej (Lucy Kellaway).

Piter Fleming je profesor Biznisa i društva na Cass Poslovnoj školi Gradskog univerziteta u Londonu i autor knjige Mitologija rada: Kako kapitalizam istrajava uprkos sebi (The Mythology of Work: How Capitalism Persists Despite Itself).