Da li je vlasniku štednje u Švajcarskoj bolje da gomilu svojih “švajcaraca” drži u dušeku ili u banci koja ima negativan saldo poslovanja tj. prinos – ili mu je, možda, bolje da ih ima u državnim obveznicama s negativnim prinosom? Negativne stope su istinska ludorija monetarne politike i one ne mogu još zadugo potrajati, zaključak je analize Džona Hardija (John J. Hardy), rukovodioca strategije za Forex (devizno tržište) pri međunarodnoj investicionoj banci Saxo.

Deflacija postaje izuzetno pogubna za ekonomije koje pate od velikog javnog ili privatnog duga, što je situacija u kojoj se zapravo nalaze gotovo sve razvijene ekonomije. Zato i ne treba da čudi što centralne banke toliko strahuju od aktuelnih deflacionih pritisaka. I mada odnosi duga mogu biti različiti, problem je u suštini iste prirode. Manje je, recimo, problematičan privatni dug u Japanu od ogromnog državnog duga. Sasvim je obrnuta situacija u npr. jednoj Švedskoj ili Kanadi, zemljama koje imaju umereni javni dug ali je zato alarmantan onaj koji je privatni, i to posebno usled načinjenih pozajmica za kupovinu nekretnina. Kada je u pitanju Velika Britanija njen problem “udara” s obe strane, itd.

Kada je reč o slabom privrednom rastu neke zemlje i njenim deflacionim rizicima, tu se pojavljuje se tema “valutnih ratova” jer centralne banke mogu da stimulišu rast i ponište deflacione rizike i samo devalvacijom svoje tj. domaće valute u odnosu na ostale, ino-valute. Ovde u igru stupa još jedna relativno nova ekonomska kovanica, takozvana “konkurentna devalvacija”. Sve počiva na principu uvoženja potražnje preko konkurentnih cena za izvoz, uz zadržavanje opšte cene bez pada, jer to apsorbuje tražnju iz inostranstva – ostatka sveta kako bi privreda i dalje ostala atraktivna za ulagače, dok uvozne cene ostaju iste, bez promena. Problem s ovakvom konkurentnom devalvacijom, odnosno valutnim ratom nastaje kada previše igrača na svetskom tržištu odluči da oslabi svoju valutu. Ne mogu svi, naprosto, da imaju slabu valutu.

U cilju zadržavanja neatraktivnosti valute, prvi potez bio bi rezanje kamatnih stopa sve dok to ne postane previše rizično ili poraste zaduživanje unutar države. Šta se, međutim, događa kada kamatne stope dosegnu nulu? Pa, zavisi. Centralne banke su, u nekim slučajevima, i dalje slabile tj. popuštale svoju politiku kupovinom izuzetne količine imovine, i to kroz program tzv. kvantitativnog popuštanja (quantitative easing, QE), koji je osmišljen tako da u kroz bankarski sistem ubaci što više novca u privredu-ekonomiju. Japanska banka (Bank of Japan, BOJ) kao i Američki Fed – a već neko vreme i Evropska centralna banka (ECB) – važe za velike zagovornike kvantitativnog popuštanja.

Neke druge centralne banke pokušavale su da direktno intervenišu u valute, pa su kamatne stope “potonule” u minus odnosno negativno. Najpoznatiji i najsvežiji primer bila je direktna intervencija Švajcarske centralne banke (SNB) sredinom januara, kada je pogurala glavnu stopu na veoma impresivnih -0,75 odsto, a u pokušaju da svoju valutu zadrži kao jeftinu i to odustajanjem od fiksnog kursa u odnosu na evro. Tu je i Danska, koja je takođe srezala kamatne stope na -0,75 odsto, ne bi li zadržala fiksni kurs uz evro, a i Švedska centralna banka koja je takođe srezala depozitne stope na -0,1 odsto. Očigledno da je cilj ovog poteza bilo slabljenje domaće valute tj. švedske krune, kako se izbeglo skretanje u deflacione cikluse i dinamiku. Usled negativnih stopa, građani nemaju želju da svoje depozite drže u bankama. Ove stope, naravno, ne stimulišu banke na izdavanje kredita a ne povećavaju ni potražnju unutar jedne ekonomije. Sada samo treba zamisliti nekoga ko, na primer, poseduje srednje veliku štednju u, recimo, Švajcarskoj. Pitanje glasi: Da li bi mu bilo bolje da gomilu svojih “švajcaraca” drži u dušeku ili, možda, u banci koja ima negativan prinos – ili da ih, možda, ima u obliku državnih obveznica s negativnim prinosom? Napokon, prinos na gotovinu je barem nula odsto. Negativne stope su istinska ludorija današnjih monetarnih politika, i taj trend ne može da još zadugo potraje, kaže Džon Hardi.

A opet, s druge strane, kupovina imovine i negativne stope postaju nezgodne ako to svi čine. Fed je jedini koji je prekinuo sprovođenje programa kvantitativnog popuštanja, i navodno je sve bliži i bliži momentu povećanja svojih kamatnih stopa – iako je tržište i dalje skeptično u vezi sa tim. Naime, postavlja se pitanje hoće li i koliko FED povećati svoje kamatne stope u momentu kada je ostatak sveta u deflaciji, rezanju kamatnih stopa i sprovođenju QE programa.

Sledi logično i prosto pitanje: Šta sledi? U slučaju da se valutni rat nastavi do iznemoglosti, pokreće se rizik od prerastanja u sukob s trgovinskim zaštitama sopstvene ekonomije i privrede, a potom – i u stvarni rat. Ovaj rizik je još neuralgičniji i dobija na težini ukoliko se se Kina odluči na revalorizaciju juana, svoje valute. S obzirom da Kina važi za ‘svetsku fabriku’, to bi značilo da se iz ove zemlje lako može pokrenuti novi deflacioni talas, koji bi se poput cunamija prelio u ostatak sveta.

Čak i u slučaju da Kinezi ne devalviraju svoju valutu, Hardi pretpostavlja je da će svet i nadalje ostati u zoni niskih stopa, i to zato što je stvaranje/produkovanje inflacije dosta teško onda kada su cene roba snažno pale na globalnom nivou, kada je slab rast, a tu je i kolosalna prekapacitativnost Azije. Isto tako, Američka centralna banka je oktobra prošle godine okončala sa svojim potezima postizanja likvidnosti i kupovine imovine – aktivnostima koje su trajale u periodu između 2010. i 2014. i kroz razne modalitete programa kvantitativnog popuštanja.

Usled svega ovoga, izgledno je da se valutni rat i neće prekidati. Pretpostavka je da Američka centralna banka neće uspeti da normalizuje politiku izvan srednjeg nivoa, a pre nego što ode ili u novi ciklus ekonomskog slabljenja, ili u prejak dolar, ili u oboje. U tom slučaju, Fed će biti prisiljen da se opet priključi “igri” valutnih ratova. A onda, bilo to za pola ili za dve godine, zajedno ćemo dospeti do “tačke prosvetljenja”: da su mere koje su centralne banke preduzimale u poslednjih pet-šest godina bile potpuni promašaj. Jedino što se čitavo to vreme nudila iluzija, prodavala varka da ne postoji problem monetarnog sistema i velikog duga. A onda ćemo opet otkriti snagu tog problema – ako se obistine strahovanja onih koji su najžešće kritikovali aktivnosti centralne banke: da nulte stope i kvantitativno popuštanje stvaraju strahovite rizike na polju finansijske stabilnosti, a sve zbog toga što su tržišta nekretninama (ponovo!) prenaduvana… a onda će se sve urušiti, onda kada nestane poverenja u politiku centralne banke, koja bi trebalo da bude institucija od poverenja.

Ovde se postavlja pitanje najboljeg rešenja: verovatno da bi najbolje bilo dozvoliti restrukturisanje ogromnih dugova i normalizovati kamatne stope, uprkos problemima koje će ovo izazvati. Ona lošija strana ima svoje ime: to je duboka recesija jer će, u tom slučaju, propasti svi oni koji su preslabi i/ili prezaduženi. Ona dobra strana je to što će biti pokrenuta faza rasta, jer je kapital alociran na pravi način, a ne bilo kojem zainteresovanom dužniku u ovom našem sumanutom svetu negativnih ili nultih stopa. Ovo je, naravno, rešenje koje je politički najmanje atraktivno i zbog toga, isto tako, vrlo malo verovatan scenario.

Ono što je daleko verovatnije jeste to da ćemo, u nekom trenutku, prisustvovati spektakularnoj eksploziji tržišta nekretninama, što će onda postati i vruć krompir za centralne banke. A u tom momentu, političari će širom sveta oduzeti moć i ingerencije koje centralne banke imaju, i dočekaće nas kolosalni fiskalni podsticaji s tzv “helikopterskim parama” – drugi naziv za doštampavanje novca – dok će se projektima s državnom podrškom i javnim radovima podsticati tražnja. Ovakvu situaciju bismo najpre mogli da očekujemo u Japanu. Inflacija se neće vratiti u zonu negativnih stopa i programa kvantitativnog popuštanja. Međutim, vratiće se još snažnije – onda kada se postojeće stanje uruši i prebaci na prosto, lako i fatalno štampanje svežih para.