Pre nekoliko godina, Karl Cimer (Carl Zimmer) i pisac ovog članka Ed Jong (Ed Yong) vodili su studentsku radionicu o tome kako pisati o nauci i kako nauku predstaviti kroz članke; svojoj publici su tada, između ostalog, objašnjavali nauku bez omalovažavanja slušalaca, ali i bez snishodljivosti ili preteranog pojednostavljivanja. Ovo je, očigledno, ostavilo utisak na Krejga Meklejna (Craig McClain), pomorskog biologa i blogera koji se nalazio u publici. “Napravio sam komentar o tome kako sam oduvek želeo da napišem post o tome kako su priče o dimenzijama džinovske lignje pravo s*anje”, priseća se Krejg, a beleži Jong za ovu priču objavljenu u Nacionalnoj Geografiji. “Međutim, ispalo bi kako se uvek završi (mojom) arogancijom naučnika, koji svetu priča kako je priča o veličini morskih bića lažna i pogrešna. A onda su Karl i Ed rekli: ‘Trebalo bi da o tome napišeš članak, samo treba pronaći pravi ton.’ To me je pokrenulo.”
Umesto objavljivanja jednog ljutitog bloga, Meklejn se odlučio da sastavi naučni rad koji bi tačno odgovorio na prosto pa ipak ‘klizavo’ pitanje: Koliko su velike najveće životinje u okeanu?
Okeani su dom divova: plavih kitova i velike bele ajkule; džinovskih lignji i džinovskih školjki; slonovskih foka i japanskih pauk-rakova. Ova stvorenja bez problema mogu raspaliti maštu javnosti, premda naučnici najčešće imaju problema da ih uhvate okom kamere. Mnoga od ovih džinovskih vodenih bića su retka, neuhvatljiva, ili žive u nepristupačnim oblastima mora i okeana. Neka od njih premerena su tako što su se naprosto nasukala na obalu, nakon što bi dejstvo suvog kopna uvećalo uvećalo ili pak umanjilo njihova tela. Neka od tih bića su toliko velika da ih je, jednostavno, izuzetno teško izmeriti “u komadu”. Treba reći da su okeani dom za najveća bića na Zemlji.
Uzmimo džinovsku lignju. Sijaset medija prenosilo je tvrdnje kako ova gotovo mitska životinja može narasti do 18 metara u dužinu. Pa to je apsurdno, mislio je Mekejn. Velika većina njih manja je i od polovine ovih dimenzija. Mnogi primerci se mere tek pošto budu isprana dejstvom talasa na obali – nakon što proces raspadanja opusti njihove mišiće, a radoznali im ljudi rastegnu pipke. Procena specifične veličine takvog bića potiče od onih primeraka koji se mere na plaži, već uginulih, i stoga njihove premerene dimenzije nisu preterano reprezentativne: ne previše vredni podaci koji upućuju da se radi o još jednom Krakenu.
Meklejn i Mejgan Bolk (Meghan Balk) s Univerziteta u Novom Meksiku doprli su do još boljih izvora: uz veliki tim svojih kolega regrutovali su i pet studenata raspoloženih da pomognu u istraživanju, podelivši među sobom listu ciljnih vrsta na koje treba usmeriti pažnju. Pretresli su svu referentnu naučnu literaturu o merenju životinjskih vrsta; pročešljali su svaku stručnu knjigu, bilten ili novinski članak na tu temu; raspitali se kod kolega zaposlenih po muzejima, koji se bave merenjem uzoraka za svoje kolekcije. Stupili su u kontakt sa grupama za spasavanje kornjača i drugih morskih životinja. Pretresli su evidenciju pronađenu na sajtu e-Bay kako bi sačinili najoptimalniji način za merenje džinovskih školjki i puževa. Zajedničkim snagama ustanovili su najbolje moguće načine za procenu maksimalnih veličina 25 okeanskih giganata.
(Kolonija džinovskih morskih crva u dubokim vodama Galapagosa)
Za neke vrste, već naširoko citirani podaci predstavljaju drsku grešku. Dosad najveća proverljiva džinovska lignja bila je 12 metara dugačka – gigant, naravno, ali mnogo manji od 18 metara. Najveći poznati morž težak je 1.883 kilograma, podaleko od 2.500 kilograma teškog titana kojeg je neki lovac, navodno, upucao a potom podatke o veličini ‘frizirao’ (ne kaže se stoga bez bez razloga kako ponekad slušamo “lovačke priče”… a takve su priče najtipičnije među – lovcima:).
Za neke od morskih vrsta procene su bile zastarele: Podaci o veličini džinovskih školjki datiraju unatrag sve do 60-ih i 70-ih godina prošlog stoleća. Za druge, poput čupave lavlje meduze i japanskog pauka, tim je utvrdio da tačni i validni podaci, jednostavno, ne postoje.
A i “neke životinje naprosto ne mogu narasti do ranije izmerene veličine i težine”, kaže Meklejn. Kada su 1885. ribari u vodama oko Aleutskih ostrva uhvatili džinovski primerak pacifičke hobotnice, veličina joj je bila 9.8 metara. “Dva eksperta za ovu vrstu koji su učestvovali u mom istraživanju tvrde da više ne računaju na ovako pozamašne dimenzije oktopoda”, kaže Meklejn. “Uzrok za ovakav ‘skromniji’ stav jeste kalulacija da su se životinjske vrste smanjile usled zagađenja i/ili klimatskih promena.”
(Zvezdasta kit-ajkula)
I pored očiglednog uspona i pada životinjskih dimenzija, statistika iz Meklejnovog rada i dalje govori o okeanima prepunim impresivnih velikana i orijaša. Postoje džinovski sundjeri čija su tela samo dva sloja ćelija u čijem se “sendviču” nalazi želatinasti “namaz”, ali i pored toga mogu narasti do širine od oko 2,5 metra. U okeanima je i Nomurina meduza obima od oko dva metra, koja na vagi može dostići i (sigurno potvrđenih) 200 kilograma. Na velikim dubinama žive i tri metra dugački gigantski cevasti crvi, čijim je kolonijama veoma ugodno pokraj vrelih, kipućih vulkanskih ‘ventila’, iz kojih na dnu izbijaju lava i vrela voda. Tu su i džinovski izopodi – gotovo preslikana podvodna verzija kopnene mokrice ali “na steroidima” – dužina joj može dostići čak 50 centimetara. Sedam krvožednih metara nalazi se između vrha njuške velike bele ajkule i njenog moćnog repa.
Najveći sisar, plavi kit, može da naraste i do 33 metra i u stanju je da proguta pola miliona kalorija u samo jednom zalogaju. Najduža dosad izmerena riba – zvezdasta kit ajkula – bila je dugačka 18,8 metara. Najduža riba koštunjača – bizarna zmijasta jedroglavka – može dostići veličinu od osam metara. Najteža riba koštunjača jeste okeanski bucanj, koji izgleda kao glava neke daleko krupnije ribe – samo bez tela – naraste i do 3,3m dužine a može dostići težinu do 2.300kg. Bucanj je, recimo, daleko teži i od najvećih kornjača (kožaste, 650 kg), i malo je teža od dosad najvećeg premerenog morža (1,883kg), ali se ne može meriti sa najtežom dosad izmerenom fokom (Južna slonovska foka, čitavih pet tona!).
Meklejn i njegov tim nastojali su na što preciznijim potvrdama validnosti dosadašnjih merenja; njihovo pronalaženje često je ličilo na kretanje kroz lavirint referenci i beskrajnih telefonskih poziva. Za australijsku trubu – vrstu obalskog puža izuzetnih dimenzija – Meklejn je iskopao podatke u Hawaiian Shell News, periodičnoj štampi kojoj se javio kolekcionar po imenu Don Pisor koji ogromnu ljušturu-kućicu ovog puža, navodno veliku čak 90cm. Meklejn je, međutim, takođe iznašao i kopiju Registra najvećih ljuskara sveta (Registry of World Record Size Shells), u kojem stoji da je rekorder ove vrste puža imao kućicu dimenzija “samo” 72cm. Ovaj rekord je, takođe, pripisan Donu Pisoru. Da li su u pitanju isti uzorci? Da li je ovaj ‘momak’ šarlatan ili je samo fenomenalno dobar u hvatanju puževa? Postojala je samo jedna stvar koja se u ovom slučaju mogla učiniti: Meklejn je ušao u trag Pisoru i pitao ga. Pisor mu je odgovorio da se radi o samo jednom primerku, kako je rekao, kojeg je poklonio Hjustonskom prirodnjačkom muzeju. Meklejn je potom nazvao muzej. Rekli su mu da je kućica ovog puža 72 centimetra. Tako se još jedan podatak, prepravljen, našao na Meklejnovoj ‘revidiranoj’ listi podvodnih nemani.
U nekoliko slučajeva, njegov tim je otkrio nove stvari koje se tiču divovskih bića. Endrju Taler (Andrew Thaler), koji je prikupljao podatke o gigantskim izopodima odjednom je shvatio da su mužjaci, u proseku, bili mnogo veći od ženki. “Ovaj podatak dotad nije bio poznat bilo kome od nas dvojice – a obojica znamo sve što se može znati o džinovskim izopodima” kaže Meklejn.
(Koliko su uistinu velike najveće životinje?)
Za jedan broj životinjskih primeraka njegov tim uspeo je da sačini svojevrsnu uporednu mapu najvećih i prosečnih dimenzija (umesto samo maksimalnih). S naučne tačke gledišta, ovakvo mapiranje je daleko korisnije. Ljudi vole da znaju koje dimenzije i težine neke podvodne vrste mogu dostići, mada ovakvi ‘maksimizirani’ podaci ujedno vrlo malo kazuju o tipičnim, prosečnim primercima. Najveća poznata džinovska lignja dugačka je 12 metara, iako je njihova prosečna dužina 7,3 metara, dok je većina primeraka ove vrste kraća od 9.2m. Najveći neprijatelj džinovske lignje, spermni kit, ima zabeleženu maksimalnu veličinu od 24 metra, premda je 95% primeraka ove vrste kraće od 15 metara.
Kao što naglašava Meklejn – i sam rmpalija sa svojih 188cm – “pojedini primerci mogu dostići ove izvanredno velike dimenzije preko razvojnih ili genetskih defekata”. Najviši čovek ikada, Robert Vodlou (Robert Wadlow), bio je visok 272cm; njemu su, takođe, bile potrebne proteze za noge kako bi uopšte bio u stanju da hoda. Umro je u 21. godini od infekcije pojačane autoimunom bolešću. Najviša žena, Ženg Đinlijan, dostigla je2.48m umrlo zbog tumora hipofize; umrla je sa 17 godina. Svi smo, pre svega, fascinirani krajnostima, mada se “stvarni život” uglavnom odvija negde na sredini.