Kako će svet govoriti 2115?

Nije slučajno što biblijska priča o Vavilonskoj kuli predstavlja višejezičnost kao božje prokletstvo bačeno na čovečanstvo. Jer, multilingvalnost ometa naše međusobno razumevanje.

Jedan bavarski sveštenik, Johan Martin Šlajer je 1880. stvorio jezik za koji se ponadao da bi ga čitav svet mogao koristiti. On je izmešao reči iz francuskog, nemačkog i engleskog jezika i toj svojoj tvorevini dao ime ‘Volapik’ (Volapük). Da stvar bude još gora, Volapik je bio težak za korišćenje, sa čudnim zvucima i završecima reči nalik onim u latinskom.

Ipak, ovaj jezik je za samo nekoliko godina napravio senzaciju, mada je ubrzo potisnut od strane drugog izmišljenog jezika: bio je to esperanto. Imao je ime koje zvuči lirski i bio je daleko lakši za savladavanje. Učenik je mogao pokupiti sva pravila njegove upotrebe za samo jedno popodne.

Ali to nije bilo toliko važno. Do trenutka kada je esperanto izašao iz trenda, još jedan jezik je već postajao međunarodni medij: engleski. Pre dve hiljade godina, engleski je bio nepisani jezik brojnih plemena iz Gvozdenog doba u Danskoj. Hiljadu godina nakon toga, ovaj jezik je živeo u senci gospodara koji su govorili francuski na tom malom vlažnom ostrvu. Niko ko je tada živeo nije mogao ni sanjati da će engleski biti glavni jezik kojim se sporazumevamo danas, i to gotovo dve milijarde ljudi, na putu da ga govori svaka treća osoba na našoj planeti.

Naučna fantastika nas često predstavlja sa čitavim planetama koje govore samo jedan jezik, ali ta se fantazija čini više pretećom ovde – u stvarnom životu na ovoj planeti koja nam je dom – u svetu u kojem neki strahuju da bi engleski mogao da iskoreni sve ostale jezike. Mogućnost izražavanja ljudi na nekoliko hiljada jezika predstavlja uživanje na bezbroj načina; stoga je malo onih koji bi pozdravili gubitak ove dosadašnje raznovrsnosti.

Međutim, postojanje tolikih jezika takođe može stvoriti probleme: Nije slučajno što biblijska priča o Vavilonskoj kuli predstavlja višejezičnost kao božje prokletstvo koje nas ometa da se međusobno razumemo. Mogli bismo se čak pitati: Ako su svi ljudi oduvek govorili samo jedan jezik, da li bi iko od njih voleo d,a umesto toga, odjednom postanu razdvojeni sa hiljade različitih?

Srećom, strahovi da će na svetu ostati još samo engleski su preuranjeni. Malo ih je koji su toliki pesimisti da pretpostavljaju kako uskoro više nećemo nastaviti da postojimo kao skup mnoštva naroda i kultura na jednoj planeti, i, zajedno sa njima, razni jezici – uz engleski. Teško je, na kraju krajeva, prekidati nešto tako intimno i spontano kao što je način na koji odrasli govore svojoj deci. Ko zaista zamišlja Japan bez japanskog ili Grčku bez grčkog? Širenje engleskog samo znači da će Zemljani nastojati da koriste svoje lokalne maternje jezike u svojoj orbiti, dok će engleski upotrebljavati za širu, ‘globanu’ komunikaciju.

 Ali dani kada je engleski delio planetu sa hiljadama drugih jezika su odbrojani. Putnik u budućnost, jedno stoleće od nas danas, verovatno će primetiti dve stvari u jezičkom pejzažu Nove Zemlje. Prvo, biće znatno manje jezika. Drugo, jezici će često biti manje komplikovani nego što su danas – posebno u odnosu koji postoji između načina na koji se govore, za razliku od toga kako su napisani.

Neko bi mogao prigovoriti da nije engleski već mandarinski kineski taj koji će na kraju postati svetski jezik br.1, zbog veličine kineske populacije i sve veće ekonomske moći ovog naroda. Ova je opcija, ipak, malo verovatna. Pre svega zato što se engleski ‘dogodio’ kao prvi pravi globalni jezik. On je danas tako duboko ukorenjen u štampi, obrazovanju i mas-medijima da bi prelazak na bilo šta drugo zahtevao ogroman napor. Iz sličnih razloga zadržavamo QWERTY tastaturu i naizmeničnu struju.

Takođe, glasovi u kineskom su izuzetno teški da bi se dobro naučili nakon perioda ranog detinjstva, i, zapravo, savladavanje sistema pisanja praktično zahteva da ste rođeni s njim i da ga učite od prvih dana. I u prošlosti su, naravno, takođe postojali izuzetno izazovni jezici kao što su grčki, latinski, aramejski, arapski, ruski i kineski, pa ih je čak i pored toga prihvatao ogroman broj ljudi. Međutim, sada kada se engleski odomaćio u svakom kutku planete, njegova pristupačnost će, u poređenju sa kineskim, obeshrabriti njegovu zamenu. Mnoge su svetske sile u istoriji vladale i bez širenja svog jezika, poput Mongola i Mančua koji su nekada vladali Kinom ostavljajući kineski netaknutim, pa bi tako i Kinezi danas mogli vladati svetom – a to će verovatno činiti na engleskom jeziku.

Ipak, ono što je još značajnije, moguće je da će na našoj planeti do 2115. godine opstati samo oko 600 jezika, za razliku od današnjih šest hiljada. Japanski će imati solidan plasman, ali teško da će preživeti jezici koje govore manje nacionalne grupe. Prečesto je kolonizacija dovodila do nestanka jezika: maternji jezici tada bi bivali uništeni ili su potčinjeni narodi kažnjavani zbog korišćenja svog maternjeg jezika. Ovakvim ponašanjem kolonizatora izrečena je smrtna kazna, na primer, većini jezika Indijanaca u Severnoj Americi kao i Aboridžina u Australiji. Urbanizacija je samo još više ubrzala ovo uništenje, tako što su ljudi iz dalekih provincija privlačeni u gradove u kojima je vladao samo jedan “lingua franca” – jezik pomoću kojeg se trgovalo, sprovodio zakon ili pregovarali poslovi. Nekada su to bili, na globalnom nivou, francuski i engleski, dok je među plemenima – na lokalnom nivou – lingua franca, recimo, bio svahili.

Čak i pismenost, uprkos njenim prednostima, može ugroziti jezičku raznolikost. Za savremeno shvatanje, jezici koji se koriste u pisanoj formi, sa svojom trajnošću, prisutnošću i strogom formalnošću, čini se kao da je legitimniji i “stvarniji” od onih koji su isključivo govore – i mada ih danas ima nekoliko stotina, i deluju kao nepostojano, prolazno i ‘uskogrudo’. Malo je iluzija kojih je teže osloboditi se od ideje da jedino pisana reč čini jedan jezik ‘realnim’. Uzmite u obzir da se jidiš često opisuje kao “izumirući” jezik, u vreme kada stotine hiljada ljudi živi i podiže svoju decu na ovom jeziki – samo što, jednostavno “ne pišu” njim. I zato se klasifikuje kao jezik u izumiranju, iako ga svakodnevno uče deca u SAD i Izraelu.

03(Kineski nastavnik predaje engleski đacima u provinciji Gansu na severozapadu Kine u julu 2013. Neki su predvideli da će mandarinski kineski konačno postati svetski jezik, ali njegovi složeni tonovi su isuviše teški da bi se naučili ako se ne savladaju već u detinjstvu. IMAGINECHINA/CORBIS)

Lako je poistovećivati ‘veće jezike’ sa mogućnostima a ‘manje’ sa zaostalošću, pa samim tim roditelji prestaju da svojoj deci govore na ‘manjim jezicima’. Ali, ukoliko se na jednom jeziku piše, dovoljna je samo jedna generacija dece – čiji su umovi maksimalno prilagodljivi – da se naviknu na prvi strani jezik i zaborave jezik predaka. Svima je poznato koliko je odraslima teže da nauče strani jezik.

U zajednici u kojoj danas samo stariji ljudi tečno govore neki ‘mali jezik’, zadatak je daleko teži jer nije u pitanju samo savladavanje nekih izraza, reči i prefiksa ili sufiksa. Navaho jezik nedavno je postao svetska vest kada je političaru Krisu Dešenu (Chris Deschene) bilo zabranjeno da predstavlja i vodi Navaho indijance jer njegovo znanje ovog jezika nije tečno. Možete mu poželeti svako dobro u učenju ovog jezika, ali Dešen bi trebalo da savlada planinu na koju je gotovo nemoguće popeti se. Naime, u navahu ne postoji takva stvar kao što su pravilni glagoli: Morate naučiti napamet svaku varijantu svakog glagola. Plus, svaki od njih izgovara se različitim glasovima.

To je način na koji autohtoni jezici nastoje da to budu, na ovaj ili onaj način. Jezici “rastu” u složenosti na način na koji ljudi primaju svoje navike ili automobili rđu na karoseriji. Jednog trenutka će način da obeležimo glagol u futuru biti korišćenje oblika: “Ja ću ga kupiti”. Već u narednom, idiom koji će nam pripomoći biće u obliku “Kupujem ga”, jer ako se ide sa ciljem da se nešto učini, sledi da ćete to i učiniti. Uskoro se, onda, raširi i jedan novi način stavljanja glagola u budućem vremenu sa onim što bi neki Marsovac čuo i razumeo kao našu “novu reč”, a ona to zapravo nije: gonna.

Takve se stvari dešavaju sve vreme, u svakom jeziku i na bezbroj načina, daleka je prošlost već i ono što je neophodno čak i za iznijansiranu komunikaciju. Razlika između On i Ona jeste ‘suvišni ukras” bez kojeg funkcioniše većina jezika, a engleski bi bio dobar i bez “gonna” uz već postojeće “will”, bez nepravilnih glagola i mnogo čega drugog.

Sigurno je da ove karakteristike  kao Ona i On, ne nanose nikakvu štetu bilo kome. Jer, jezik nije nešto što se može okresati poput grma, a deca nemaju taj problem da ‘pokupe’ čak ni najčudnije jezičke slučajeve. Jezik “klikova” koji se govori na jugu Afrike obično ima ne samo dva ili tri već nekoliko desetina različitih klikova koje treba savladati (oni kojima je klik maternji jezik na grkljanu je razvijeno ispupčenje usled neprekidnog “klikovanja”) . Za one koji govore engleski, već se čini dovoljno teškim to što mandarinski kineski od vas zahteva da pravite četiri različita izgovora iste reči koji joj daju i različita značenja, ali u Hmong jezicima jugoistočne Azije, bilo koji slog može imati različito značenje u skladu sa čak osam tonova.

Ali upravo ono što ove jezike čini tako neverovatno bogatim ujedno im i otežava da ožive ono što je jednom već izgubljeno – teško je naučiti teške stvari kada smo odrasli, prezauzeti i samosvesni. Postoje napori vredni truda kako bi se različiti ugroženi jezici spasli od odumiranja; ipak, tužna je činjenica i da je malo verovatno da će ovi napori doprineti da zajednice i društva podižu decu u tom izvornom jeziku, što je jedini način da jedan jezik postoji kao punopravan.

Umesto toga, mnoge zajednice održavaju jezike svojih predaka podučavajući ih u školi i prenoseći ga odraslima, stvarajući nove verzije jezika sa manjim rečenicama i jednostavnijom gramatikom. Jedan primer je irski galski kojeg ponosno govore današnji englesko-galski bilingvalci, nešto što bi se moglo nazvati “novim keltskim”. Nove verzije starih jezika, poput prethodno navedene, verovatno će biti deo jednog većeg trenda koji je naročito narastao u proteklih nekoliko milenijuma: Rođenje jezika manje komplikovanih od “baroknih” lingvističkih normi premodernog sveta.

04Prvi talas u ovom razvoju jezika pokrenut je pojavom tehnologija, koje su počele da proizvode masovne, nagle seobe stanovništva. U trenutku kada je veliki broj ljudi mogao da pređe okean, ili da se silom naseli na neku teritoriju, novi jezici mogli su nastajati tako što su ih prvenstveno učile horde odraslih umesto dece. Kao što nam je poznato iz sopstvenog iskustva u učionicama, odrasli nikada nisu tako dobri u savladavanju detalja nekog jezika kao što su to mala deca – a rezultat toga je nastanak jednostavnijih jezika, kao novih formi onih starih, bez “suvišnih ukrasa”.

Vikinzi su, recimo, izvršili invaziju na Englesku još u osmom veku, uklapajući se u tadašnje društvo. Deca u Engleskoj – slušajući svoje očeve kako pričaju “prelomljeni” staroengleski, u vreme kada je školovanje bilo strogo ograničeno na elite i dok još nije bilo medija – odrastala su govoreći tu vrstu engleskog, a rezultat je bio ono što upravo sada pišemo u ovom članku o jezicima. Stari engleski imao je tri roda, pet padeža i istu onu vrstu složene gramatike koju savremeni nemački čini tako teškim za one kojima je engleski maternji, ali  je – posle Vikinga – staroengleski prerastao u savremeni engleski, jedan od retkih jezika u Evropi koji ne dodeljuju rodove neživim predmetima. Mandarinski, persijski, indonežanski i drugi jezici prošli su kroz slične procese i stoga su daleko manje “pretrpani” nego što je to uobičajeno za današnje autohtone jezike.

Drugi talas pojednostavljenja desio se kada je nekoliko evropskih sila započelo deportacije afričkih naroda na plantaže širom sveta, ili na sličan način podvrgavajući ljude radikalnom raseljavanju. Odrasli robovi su morali da brzo nauče jezik zemlje u koju su pristigli (engleski), savladavajući ga oskudnije i od Vikinga – često samo nekoliko stotina reči uz neke deliće gramatičke strukture i slaganja rečenica po vremenima. Tako nisu ni mogli da u potpunosti zažive u tom novom jeziku, pa su ove “osnove” proširili i preselili u nove jezike. Danas ovi jezici mogu izraziti svaku nijansu ljudske misli, iako nisu postojali dovoljno dugo da bi se oslobodili nepotrebnih stvari, poput namerno nepravilnih glagola. Oni se zovu kreolski jezici (ovde u značenju ne samo karipskih verzija engleskog već svake mešavine engleskog sa jezicima kolonizovanih naroda – bilo da se oni nalaza u Africi, Indiji ili Australiji. Svaka jezička mešavina koja u sebi sadrži engleski i izvorni jezik kolonizovanih naroda naziva se kreolskim).

Daleko je lakše savladati osnovnu konverzaciju na kreolskim nego na starijim jezicima koji su bili njihova prvobitna osnova. Katalonski jezik, na primer, jezik ne tako komplikovan za učenje kao što su navaho ili hmong. Onaj ko ga uči biće pošteđen potrebe da zna kako su brodovi muškog a stolovi ženskog roda, što je jedan od razloga zašto je tako teško savladati francuski, jezik iz kojeg potiče većina katalonskih reči.

Kreolski jezici stvarani su posvuda, tokom ere koja se u udžbenicima naziva “Zapadna istraživanja”. Afrički vojnici stvorili su arapski kreolski u Sudanu; ratna siročad stvorila su jednu specifičnu, nemačku verziju kreolskog u Novoj Gvineji. Australijski Aboridžini stvorili su svoju kreolsku verziju engleskog koji je usvojen na okolnim lokacijama kao što je, opet, Nova Gvineja, gde danas pod imenom Tok Pisin vlada jezik kojim govore ljudi koji potiču iz stotina različitih maternjih jezika. Jamajkanski žargon, patois, u Južnoj Karolini to je gullah, kao i zelenortski – da navedemo samo nekoliko primera.

05

Savremena kretanja stanovništva danas stvaraju treći talas jezičkog usmeravanja. U gradovima širom sveta, deca imigranata koja govore mnogo različitih jezika odrastaju govoreći među sobom verzije jezika svoje nove domovine, i pri tom “pojedu” svaku buduću upotrebu takvih proizvoljnih funkcija kao što su nepravilni glagoli ili pridavanje rodova objektima. Ovi urbani jezici doseljenika predstavljaju svojevrsni kompromis između originalne verzije jezika nove domovine u koju su se doselili i načina na koji govore njihovi roditelji.

Lingvisti još uvek nemaju nijedan termin još za ove nove vrste govora, ali tu je već kiezdeutsch u Nemačkoj ili kebob norsk u Norveškoj, od urbanog wolofa u Senegalu do singapurskog ‘singliša’ – svi smo svedoci rođenja “lako optimizovanih” verzija starih jezika. Oni će, ipak, ostati dijalekti koji će se retko urezivati u stranice pisanog jezika. Ali, kao što znamo na primeru jidiša, nedostatak formalne pisane reči teško da će ih diskvalifikovati kao uspele forme jezika.

Ovo pojednostavljivanje starih jezika ne treba uzimati kao znak pada i stagnacije jezika. Svi ti “optimizovani” jezici i dalje će ostati celoviti jezici u svakom smislu te reči, kao što već znamo iz činjenice da onaj koji govori staroengleski, kada je prvi put čuo novi engleski, nije mogao a da ga ne prozove “zbunjujućim”ili “slomljenim”. To što neki jezik može imati sve glagole nepravilne, osam glasova ili posebne “ženske tabele” jeste, napokon, stvar nezgodne sudbine a ne smišljenog konstruisanja jezika.

Nadajmo se da će jezici koji su se izgubili usred svih ovih promena barem biti opisani i, uz pomoć modernih sredstava ostavljeni za budućim pokolenjima. Možemo žaliti zbog sveta budućnosti u kojem će sumrak doživeti većina od današnjih 6.000 različitih jezika – za razliku od samo 600, koliko će ih biti za sto godina – ali pomalja se i nada u činjenici da će više ljudi nego ikada globalno komunicirati na jednom jeziku, koji će koristiti zajedno sa svojim maternjim.

Uostalom, ono što Vavilonsku priču čini tako jedinstvenom jeste ideja o jezičkoj različitosti kao prokletstvu, a ne ideja o univerzalnom razumevanju kao božjem blagoslovu. Budući izgledi su takvi da će postojati dobra količina ovih različitosti ali i sve više uzajamnog razumevanjs, jer će više nego ikada pre mnogi jezici postati lakši za savlađivanje u svojim govornim verzijama. Ukratko, budućnost u kojoj će dominirati engleski neće biti lingvistički raj, ali to neće biti ni lingvistički Armagedon.

Dr Džon Mekhorter (John McWhorter) predaje lingvistiku, Američke studije, filozofiju i muziku na univerzitetu Kolumbija. Njegova najnovija knjiga nosi naslov Jezička obmana (Language Hoax, Oxford University Press).

(Materijal za ovu priču služi u nekomercijalne svrhe. The content chosen to save (which may include videos, articles, images and other copyrighted materials) is intended for your personal, noncommercial use. © 2015 Dow Jones & Company, Inc.)

John H. McWhorter, Wall Street Journal

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s