Kreativno preduzetništvo je, da počnemo onim što je najočiglednije, daleko interaktivnije, barem u smislu u kojem mi danas razumemo tu reč, u odnosu na umetnika genija koji okreće leđa svetu pa čak i od modela umetnika profesionalca, koji posluje u okviru relativno malog i stabilnog sistema odnosa. Danas je operativni koncept mreža, zajedno sa glagolom koji ide uz to, umrežavanjem.
Mreža, mora se reći, nije isto ono što smo nekada poznavali kao krug, kružok ili – da iskoristimo termin koji je bio važan modernistima – koterija (družina, klika). Istina je da genijalci nisu bili toliko usamljeni kao što se to priča. Često su delovali kao grupa i u okviru nje. Uzmimo na primer Blumzberi grupu – uticajni krug pisaca, intelektualaca, filozofa i mislilaca među kojima su bili Džon Majnard Kejnz, Virdžinija Vulf i drugi, koji su bili primer intenzivne kreativne razmene mišljenja. Sa koterijom ili krugom posvećenih kao društvenom formom, sa njihovim razgovorima, razmenama mišljenja i ideja, stvoreni su umetnički pokreti koji su bili važni intelektualni proizvodi: impresionizam ili futurizam, recimo.
Ali mreža (web) je daleko difuzniji fenomen, a veze koje tipično podrazumeva su daleko manje robusne u odnosu na one koje postoje u umetničkim klubovima i koterijama. Nekoliko dana ovde, projekat onde, korespondencija preko e-maila… Onaj ko vam je kontakt nije vaš saradnik.
Kulridž za Vordsvorta nije bio kontakt, bio je njegov partner, njegov drug, njegovo drugo ja. Teško je zamisliti takav odnos, koji je podrazumevao bezbroj susreta, u vremenu moderne Mreže. Koje vrste odnosa će se razviti posredstvom mreže, i do čega će one dovesti, ostaje da se vidi.
Umetnici danas nisu zainteresovani da se podvrgnu pravilu 10,000 sati (koliko je, navodno, potrebno posvetiti nekoj veštini kako bi se u njoj postao virtuoz); tokom sva tri dosadašnja modela umetnika pravilo o 10,000 sati je funkcionisalo: jedan umetnik se koncentrisao na samo jednu stvar, odnosno umetničku disciplinu, u jednoj tradiciji, sa jednim setom alata, i sa idejom da razvije samo jedan umetnički identitet. Bili ste pisac ili slikar, ili koreograf. Teško je nabrojati veći broj ličnosti koje su uspevale da budu velike i osvoje besmrtnost u više od jednog pisanog žanra – od fantastike do poezije, recimo – a kamoli u više umetnosti. Malo njih je čak pokušalo ovo drugo (Gertruda Stajn je prekorela Pikasa zbog pokušaja da piše pesme), i skoro nikada u tome nije bilo uspešno.
Ali jedan od najupadljivijih trendova među današnjim mladim stvaraocima je njihova težnja da izgrade mnoštvo umetničkih identiteta. Ti si muzičar i fotograf i pesnik; pripovedač i plesač i dizajner – multiplatformski umetnik, na način koji malo ljudi opaža. Što znači da niste dobili vremena za vaše 10.000 sati u bilo kom od vaših izabranih oblasti umetnosti. Ali tehnika ili ekspertiza nisu poenta. Poenta je svestranost. Kao i u svakom dobrom biznisu, pokušavate da ga diversifikujete.
Ono što vidimo u novoj paradigmi – u oba slučaja, spoljnih odnosa umetnika i njegovh unutrašnjih kreativnih kapaciteta – jeste ono što vidimo u svakom domenu kulture: umesto dubine dobijamo širinu. Da li je to dobro ili loše? Nema sumnje da u tome ima oba elementa, a u kakvom su oni odnosu tek će se videti. Ono što je, čini se, i sada jasno je da će nova paradigma preoblikovati načine na koji su umetnici obučavani. Jedna nedavno osnovana katedra za master program umetničkih veština u Portlandu, Oregon, svrstana je u rubriku „primenjeni zanati i dizajn“.Studenti dobijaju znanja iz niza disciplina, preduzetništva i stvaralačke prakse. Stvaranje, je kako sugeriše ovaj program, isprepletano sa veštinama prodaje, i, stoga umetnici treba da budu istrenirani u oba polja. Takvo usmerenje vidi se i u činjenici da je sve više dvojnih MBA i MFA programa, na kojima studenti stiču znanja iz poslovne administracije i umetnosti.
Verovatno da će nova paradigma, takođe, izmeniti i način na koji se oblikuju umetničke karijere. Kao i svi drugi, tako nam kažu, i umetnici će imati pet ili šest radnih mesta, pet ili šest polja rada, pa će i takva karijera preduzetnog umetnika, koja se odvija na mnogo platformi, biti više skitalačka nego kumulativna kao što je to bio slučaj kod prethodnih modela. Neće biti vrhunskog remek-dela duboke zrelosti, neće biti kralja Lira ili Fausta, već mnogi različito upravljanih interesovanja na koje utiču vetrovi tržišta koji će umetnike nositi od jednog do drugog mesta.
Umetnička dela će, više i ogoljenije nego ranije, postajati pre svega roba široke potrošnje. Imati Džefa Bezosa kao pokrovitelja je daleko drukčija stvar nego imati za mecenu jednog Džejmsa Laflina. Sada je svako za sebe, “svaka je tuba na svom dnu”. Sada ne razmišljate o publici kojoj želite da se obratite već mislite o bazi klijenata. Sada ćeš biti dobar samo onoliko koliko ti to kaže poslednji kvartal prodaje.
Teško je poverovati da ovaj novi umetnički aranžman neće favorizovati rad koji je „sigurniji“: više onoga što je poznato, što predstavlja primenjenu formulu uspeha, što je razumljivo i željno da ugodi – više zabavno, manje umetnički. Umetnici će neminovno provesti mnogo više vremena gledajući preko ramena, pokušavajući da shvate šta kupac želi, a ne ono što oni sami žele da kažu. Priroda estetskog prosuđivanja će takođe doživeti prekompoziciju. “Nema više čuvara dveri”, tvrde apostoli interneta. Svačije mišljenje, kao što se to na primer vidi u sudovima iznetim na sajtu Amazon.com, ima istu težinu – to je demokratizacija ukusa.
U doba zanatlija, umetnički sud je zavisio od patrona. U doba profesionalaca, sud je bio na strani kritičara, profesionalnih esteta ili intelektualaca. U doba umetnika-genija, koje je bilo i vreme avangarde, fantastične eksperimentalne snage u svim oblastima umetnosti, estetički sudovi su u velikoj meri zavisili od samih umetnika. “Svaki veliki i originalni pisac”, rekao je Vordsvort, “sam mora stvoriti ukus zahvaljujući kojem će publika u njemu uživati“.
Ali sada smo došli do doba kupca, čiji je izbor uvek ispravan. Ili kao što je to jedan legendarni zabavljač navodno rekao, “svakog minuta rađa se jedna budala“. Drugo ime za “čuvare dveri” su stručnjaci. Bog zna da oni imaju svoje probleme, počev od arogancije, premda postoji jedna stvar koju mogu da kažem za njih: nije ih tako lako prevariti . Kada je Moderna biblioteka upitala svoj redakcijski odbor da izabere 100 najboljih romana XX veka, njihov izbor je bio Uliks. U anketi među čitaocima, izbor je pao na Pobunjenog Atlasa Ajn Rand. Mi prepoznajemo, kada je reč o hrani (novi subjekt kulturnog uvažavanja), da se ukus mora dugo razvijati uz pomoć vrhunskih kuvara i kritičara. Kada je reč o literaturi, tu nismo toliko skromni. Nagrade pripadaju vremenu profesionalaca. Sve što će nam uskoro biti potrebno kako bi smo “izmerili” vrednost jedne knjige jesu liste bestselera.
Demokratizacija ukusa, koju podržava web, poklapa se sa demokratizacijom kreativnosti. Proizvođači poseduju sredstva da prodaju, ali i svako može posedovati sredstva da nešto proizvede. I svi ih koriste. Izgleda da se svako sebi divi kao piscu, muzičaru, vizuelnom umetniku… Apple je odavno shvatio da je najbolji način da nam proda svoje skupe sprave tako što će nas ubediti da svi imamo nešto jedinstveno što odmah moramo da pokažemo.
Kao što smo imali „konzumerizam“ danas imamo „proizvodizam“. Ono u šta nas sada ubeđuju je da je ono što treba da kupimo, neko sredstvo stvaranja ili izražavanja. A demokratizacija ukusa osigurava da niko nema pravo (ili nameru) da nam kaže kada je naš rad loš. U trendu je univerzalna inflacija odobravanja: svi dobijamo najbolju ocenu “A” – ili u rečniku fejsbuka „lajk“.
Danas se vrlo često smatra da su najuspešniji oni biznisi koji kreiraju iskustva a ne proizvode, ili kreiraju iskustva (u smislu okruženja, relacija) oko svojih proizvoda. Tako možemo, takođe, reći i da u „proizvodizmu“, u vremenu kreativnog preduzetništva, proizvodnja postaje izvesno iskustvo ili, samo iskustvo po sebi. To postaje način života, nešto što se pakuje kao iskustvo – i to jedno iskustvo koje je savremena moda, umrežavanja, uređivanja, objavljivanja, fetišiziranja, tvitovanja, snabdevanja – svega što nije individualno i privatno.
Među najznačajnijim karakteristikama takvih vebsajtova – za koje njihovi stvaraoci smatraju da moraju da ih poseduju ili ponude – nije samo da prikažu jedan rad, ne samo stvaraoca (što je dovoljno interesantno kao kulturni trend) već i život kreatora, njegove životne navike i stilove ili proces rada. Kupcu se prodaje iskustvo, ili mu se prodaje nešto na takav način da on kupuje i iskustvo proizvodnje stvari koju kupuje.
Stvaralac: Nije sigurno da reč “umetnik” danas više i ima smisla, i ne bi stoga bilo čudno kad bi svoje mesto ustupila reči „kreator“, koja je tešnje povezana sa još jednom svetom rečju današnjice: „kreativan“. „Snaga dvoje“, pomodna knjiga Džošue Volfa Šenka objavljene leta 2014, koja se bavi kreativnošću, poredi Lenona i Makartnija sa Stivom Džobsom i Vozniakom. Nedavna naslovna strana baš ovog magazina, bavi se „Studijom ‘Eureka’ momenata“ koji započinju Hemingvejom a završavaju Tako Belom.
Kada umetnička dela postaju roba i ništa drugo, kada svaki napor postaje “kreativan” i svi su “kreativni”, tada umetnost tone natrag ka zanatstvu a umetnik se vraća na nivo zanatlije, što je reč koja je bar u obliku prideva, ponovo moderna. Ručno pripremljeni kiseli krastavci, ručno napisane pesme, gde je i kakva razlika između ta dva? Tako da bi „umetnost“ možda mogla nestati , umetnost kao Umetnost, nekadašnja uzvišenost. Nešto što, izuzev ako, kao ja, mislite da nam je potrebno nešto što nas prevodi u naš unutrašnji život, nije neka stvar za kojom bismo žalili.