Šta znači kada jedan narod proglasi suverenitet, iscrta linije u pesku i postavi svoju vladu, iako mu pritom nedostaje priznanje od strane sveta? To je ono što je Narajan Mejhon (Narayan Mahon) istraživao u svom serijalu fotografija pod nazivom “Ničije zemlje” (Lands in Limbo), izloženog u Muzeju savremene umetnosti Medison u Viskonsinu.
Između 2006. i 2010. Mejhon je posetio Abhaziju, Severni Kipar, Pridnjestrovlje, Nagorno-Karabah, i Somalilend, u potrazi za osećanjem “identiteta i izolacije”, u mestima punim patriotizma ali isključenim iz međunarodne zajednice.
Mejhon se prvi put zainteresovao za zemlje sa malo ili nimalo međunarodnog priznanja tokom svojih studija u inostranstvu, dok je 2005. studirao u Poljskoj. tada je posetio i Ukrajinu, i tom prilikom seo je u voz koji je saobraćao sa Moldavijom; prošao je i kroz Pridnjestrovlje – državu koja je proglasila nezavisnost od Moldavije još 1990, priznate jedino od strane tri države koje (takođe) nisu članovi UN. “Došli smo do granice, na kojoj smo skinuti sa voza. Bio sam jedina osoba koja nije bila Moldavac ili Ukrajinac u čitavoj kompoziciji”, rekao je on. “Bio sam prinuđen da graničarima istresem svu gotovinu koju sam imao pri sebi kako bi je službenici, kako su rekli, proverili. ‘Pa, kakvo li je ovo mesto uopšte?’, bila je prva misao koju sam imao u glavi.”
Ali Mejhon, zapravo, na tom putovanju i nije posetio Pridnjestrovlje. Prvu tako izolovanu državu posetio je u zimu 2006. godine: bio je to Nagorno-Karabah, oblast koja se odvojila od Azerbejdžana 1990. Bilo je ledeno, kako se priseća, i sasvim pusto. Većina sličnih mesta koje je posetio bila su retko naseljena, pravi “gradovi duhova” u kojima bi viđao samo nekolicinu stanovnika koji si, recimo, vukli drva i karton od tačke A do tačke B, od napuštenih zgrada do mesta gde će pripaliti vatru kako bi se ogrejali i nešto skuvali.
Sa izuzetkom Severnog Kipra, koji ima organizovano skupljanje smeća kao i sve ostale vladine službe i institucije – zahvaljujući podršci obližnje Turske – građani većine zemalja koje je Mejhon posetio imali su iste izazove kao i Nagorno-Karabah. Međutim, kako kaže, zemlje su po svemu sudeći funkcionisale bolje nego što je očekivao. “Svaka država ima sopstveni sistem bezbednosti”, rekao je on. “U njima ne vlada haos. Nema bezakonja.”
Doći do ovih mesta je, međutim, bio izuzetan izazov. Većina ih nije imala aerodrome. Dobiti turističku vizu podrazumevalo je kompleksne, “zaobilazne” procese koji su po pravilu zahtevali posebnu dozvolu od zvaničnika obližnjih zemalja. Kada ste tamo na terenu, morate paziti da ne izgubite pasoš jer ste u tom slučaju nagrabusili. Nema američkih konzulata niti zvaničnih predstavnika”, rekao je on. “To je pre svega zato što SAD ne žele da idete tamo. Morate da prihvatite te rizike tipa ‘Ako se nešto desi, kako ću se odavde iščupati? ‘ ”
Jednom kada već uspešno uđe u neku od ovih zemalja, Mejhon se trudi da se poveže sa lokalcima i strancima iz humanitarnih organizacija koji bi ga uputili u situaciju dajući mu preko potrebne informacije. Uglavnom se, po sopstvenim rečima, osećao bezbedno, premda je gotovo po pravilu budio sumnjičavost kao “stranac sa kamerom”: U Abhaziji je triput pritvaran, i to samo tokom jednog dana, dok je u Pridnjestrovlju bio pritvoren jer je snimao vojnu paradu.
I dok, s jedne strane Mejhona interesuje istorijat i aktuelni problemi svake izolovane zemlje koju je posetio, njegov cilj, kako kaže, nije bio da se meša u tamošnju političku situaciju. “Ne znam da li bi ove teritorije trebalo da budu nezavisne države ili ne, pa stoga ne stajem ni na čiju stranu niti se zalažem za bilo koga. Bio sam tamo kako bih doprineo globalnom širenju slike o ovim ljudima, za koje sam siguran da gotovo niko na svetu i ne zna da postoje.”
