Piti ga ili ga sačuvati? Stara dilema vinskih kolekcionara

Sve nastaje kroz jedan lagan i gotovo neprimetan proces: Počinje negde između kupovine flaše ili dve za večeru, uz još par boca omiljene berbe da se “nađe pri ruci” slučajnim gostima. Pre nego što i postanete svesni toga, počinjete da pravite “tajne zalihe” i uživate u tome tokom narednih nekoliko godina. I, odjednom – vinski entuzijasta – kakav ste dosad bili – prerasta u strastvenog kolekcionara.

Kolekcionarska strast je toliko jaka da prevazilazi sve vremenske zone, prekida poslovne sastanke, a sa aerodroma žurno prave hitne pozive dok se trku trude da uhvate naredni let, samo da bi stigli na “pravo mesto”, na kojem bi razgovarali o svojoj vinskoj kolekciji.

“Sećam se da sam 1980. godine probao bocu Musinjija (Musigny) iz ’71. koju je proizveo Rumje (Roumier). Bio je to veliki burgundac a prodavnica gde sam je kupio je značajno smanjila cene, sa $45 na $15 po boci”, priseća se Džozef Reskinjo (Joseph Rescigno), glavni dirigent Firentinske opere iz Viskonsina. Nakon što ga je probao, odmah je ponovo otrčao u prodavnicu. “Kupio sam 11 boca. Bilo je to onoliko koliko sam sebi tada mogao priuštiti. I do današnjeg dana je moje omiljeno vino crni Bourgundac.”

Reskinjo trenutno poseduje 60 boca vina u hladnjaku svog stana na Menhetnu, gde provodi vreme kada ne diriguje. Flaše Musinjija odavno su u slast popijene, a danas bi se prodavale za oko 2.300 dolara, prema sajtu za vinske stručnjake i ljubitelje wine-searcher.com.

Reskinjo ovih dana ima dosta posla i zadovoljstva, pokušavajući da dopuni svoje zalihe. Internetom se danas sve može podrobno pretražiti, lako kupiti ali i prodati, što ponovo oživljava interes za prikupljanje finih vina. Istovremeno, zemlje poput Južne Koreje smanjile su neke tarife i dažbine na uvoz vina, što je izazvalo još širi interes u globalnim okvirima.

Sada entuzijasti mogu kupovati i prodavati boce, predmete ili čak čitave podrume vina kroz razne “medijske autlete”. Povećana zainteresovanost je, međutim, izazvala takođe i rast cena nekih vina, posebno Bordoškog (Bordeaux).

“Vina koja sam cenovno mogao da priuštim sebi mogla su se kupiti za par stotina dolara po boci, dok sada vrede na hiljade”, rekao je Reskinjo.

Umetnost ali i nauka

Bilo da ste strastveni kolekcionar, entuzijasta ili samo volite da pri ruci imate nekoliko kvalitetnih boca za neku zabavu i druženje, pronalaženje onog najvrednijeg za vašu vinsku kolekciju je umetnost – ali i nauka.

Pre nego što započnete izgradnju vašeg vinskog podruma, budite iskreni u vezi krajnjih ciljeva sopstvenih afiniteta. Nema smisla da neko ko ima 65 godina kupi flašu Bordoa iz 2009, koja će zahtevati da odleži narednih 25 godina pre nego što bude spremna za ispijanje. Međutim, za nekoga ko je u svojim tridesetim godinama, kupovina kupovina mladih tek flaširanih vina i njihovo skladištenje (ili “polaganje”, kako se to vinskim žargonom kaže) do trenutka u dalekoj budućnosti kada će biti spremna za ispijanje, predstavlja veoma realnu opciju.

Iako neki smatraju da je vino dobra investicija koja se kasnije može prodati po višoj ceni, i samo uživanje u njegovom ispijanju je za mnoge kolekcionare već sasvim dovoljno.

“U pitanju je čisto zadovoljstvo posedovanja neke dobre boce vina”, rekao je Krišna Prasad, šef farmaceutske kompanije Granules India Ltd iz Hajderabada, u čijoj kolekciji je oko 2.000 boca. Prasad je samouki znalac koji je izgradio svoju kolekciju na osnovu mišljenja, preporuka i degustacija vina tokom svojih brojnih poslovnih putovanja u inostranstvo.

“Ponekad, kada prijatelji i ja pričamo o dobrim vinima, veliko mi zadovoljstvo pričinjava to što neko od dobrih vina mogu da izvučem iz svog podruma i poslužim ga”, rekao je on.

Skrivena blaga

Najnoviji trend među kolekcionarima predstavljaju “potrošna vina”, kaže Džejmi Riči, šef odseka finih vina za obe Amerike i Aziju pri kući Sotheby’s, dodajući kako ljudi žele da piju dobro vino bez dugogodišnjeg čekanja. Drugim rečima, raste popularnost onim flašama koje ne traže da dugo odleže, umesto onih koje moraju da “sazrevaju” dodatnih 15 i više godina.

Ipak, ako želite da investirate u neku bocu iz dobre berbe, Riči predlaže kupovinu starijih flaša Bordoa kao što je npr. Haut-Brion iz ’98. ili Cheval Blanc. Prema sajtu wine-searcher.com, trenutna prosečna cena za bocu ’98 Otbrijona iznosi 553 dolara, dok Ševal Blan iz 2010. vredi 1.185 dolara.

Bordeaux iz berbi ’90. i ’96. “takođe predstavljaju dobro ulaganje” za kolekcionare Bordoa, kaže Piter Mensel (Peter Mensell), viši vinski specijalista pri aukcijskoj kući Christie’s u Londonu. Kolekcionari koji si zainteresovaniji da svoja vina piju ali ne i da ih prodaju trebalo bi, stoga, da se obrate pažnju na australijski Grejndž (Grange), starije šampanjce i italijanska vina iz podruma Anđela Gaje (Angelo Gaja) kao i ona poreklom iz Kalifornije, dodaje Mensel.

Kao i sva druga roba, i vino podleže zakonu ponude i potražnje. Region Burgundije je jedna petina veličine pokrajine Bordo, pa je njena proizvodnja vina znatno manji i stoga uvek pod paskom premijum cena – a samim tim, ako se dokopate neke takve flaše, za nju možete postići veću cenu.

Na primer, u 2007 , prosečna cena za bocu vina Domaine Romanée-Conti bila je nešto preko 6.000 dolara. Početkom ove 2014, prosečna cena za istu bocu ovog burgunca ide nešto preko 13.500 dolara.

Riči iz kuće Sotbi kaže da će za pet, deset ili 15 godina od ovog trenutka kolekcionari i dalje “loviti’ velike berbe Burgundca i Bordoa, “jer su (takva vina), već tradicionalno, za njih oduvek bila dragocena.”

Konkretno, ono što se (uvek!) traži jesu pet bordoških Premier Cru vina – Lafite, Latour, Haut-Brion, Margaux i Mouton-Rothschild. Među velikim burgundskim vinima, kolekcionari uglavnom (kao i uvek) požele Domaine Romanée-Conti.

“Ova velika vina i dalje će biti osnova (aukcijskog) tržišta”, mišljenja je Riči.

Za čim tragati?

Poreklo i uslovi su od vitalnog značaja za uspešno vinsko kolekcionarstvo, bilo da je kolekcija za ličnu potrošnju ili kao investicija. “Najvažnije je imati poverenje u osobu koja vam ga prodaje”, tvrdi Riči.

Kada tražite šta da kupite, aukcijske kuće su obično opklada koju ćete dobiti. One naplaćuju provizije na njihovu prodaju i čine oko petinu kolekcionarskog tržišta. Takođe možete kupiti od vinskih trgovaca, drugih kolekcionara i – kada je to moguće – direktno od vinarija. Ovo poslednje je najbolja garancija provenijencije i kvaliteta – a imajući u vidu vekovne prevare (koje datiraju još od starog Rima, pa se čak i filozof Plinije Stariji žalio na tu “pojavu”) – takva boca diktira i veću cenu.

Idealni uslovi skladištenja su od suštinskog značaja. Vino ima tri neprijatelja: svetlost, toplotu, i pomeranje. Držite vino na ispravnim temperaturama , što obično znači između 8,8 i 12,2 stepeni Celzijusa (48-55 Farenhajta), kao i na mestu koje nije izloženo svetlosti.

I “šta god da radite, nemojte ih tresti, mućkati ili konstantno premeštati. Ne okrećite boce u vašem podrumu”, insistira Riči (što bi značilo da ne uzimate položene boce kako biste ih “preokrenuli”) . Jer, “Vi ne želite da ih gledate, već da ih pijete”. I zato ih ne treba “čačkati”, sve do trenutka serviranja.

Mnogi kolekcionari poseduju male podrume i u svojim domovima , dok za ostatak koriste usluge carinskih skladišta za čuvanje. Carinsko skladište preuzima odgovornost za vina, kao i obezbeđivanje specijalizovanih uslova za skladištenje potrebnih kako bi se vina održavala u dobrom stanju. Troškovi skladištenja na godišnjem nivou su oko $25 u SAD, ili oko £10 do £15 u Velikoj Britaniji, dok im troškovi osiguranja i otpremanja dodaju naknadnih 1% do 1,5% na tu cenu.

Ako se vinska zbirka uzima strogo kao investicija, ne trudite se da gradite svoj podrum ili prikupljate “drvenariju” i ostalu opremu. Umesto toga – ostavite vino tamo gde je, posebno ako je kupljeno direktno od vinarije.

Rezime

Kao investicija, sakupljanje vina mogu biti skupa za održavanje a da ne proizvode ikakvu dobit, sve dok se konačno ne prodaju. Za razliku od akcija i obveznica, vino je prilično nelikvidna roba. Ipak, vinski entuzijasti su strastvena grupa koja svoje investicije može i da konzumira.

“Volim dobro vino i volim dobru hranu. Deljenje ovih dobara je životno zadovoljstvo”, kaže Reskinjo.

Smrtni greh

On kaže da je počinio “smrtni greh” u trenutku kada je dobio svoju prvu bocu finog vina.

“Imao sam 1969. tek 22 godine i neko mi je kao poklon dao bocu Lafita iz 1959.”, podsetio se ovaj dirigent. (inače, berba ’59. smatra se za jednu od najboljih u XX stoleću). “Probao sam ga. Nisam ga nešto zavoleo pa sam ga u naredna tri dana iznova probao. I, zamislite šta sam uradio? Mešao sam ga s koka-kolom, praveći “bambus”… Naravno, bilo sam isuviše mlad da bih išta shvatao. Bio sam potpuno nespreman za ispijanje takvog blaga.”

Inače, trenutna prosečna cena jedne flaše Lafita iz 1959. lebdi negde oko $4.000, prema sajtu wine-searcher.com.

BBC