Liz Alderman je za Njujork Tajms napisala kako je “Cilj Nemačke i Francuske da spreče izgubljene decenije”.
Ministri ekonomije Francuske i Nemačke pozvali su u četvrtak 27. novembra na “hitni remont” i niz investicija u obe zemlje, kako bi sprečili evrozonu od pada u zamku neprekidne stagnacije.
Ovo dolazi uz vest o povećanju nezaposlenosti i privrednom padu dok je na pomolu inflacija (WSJ):
“… Javlja u petak (28.nov) o potvrdi sumorne prognoze za veći deo evrozonske ekonomije “teške” $13.2 (američkih) triliona, drugoj po veličini privredi nakon američke. Nezaposlenost u celom evro-regionu je u oktobru porasla za 60.000, držeći se stope nezaposlenosti od 11,5%, saopštila je Statistička agencija Evropske unije Eurostat – ovo je daleko viša stopa nego što je u tradicionalno potrošačkom društvu poput američkog, pa tako Evropljani – naročito oni u Francuskoj i Španiji – smanjuju svoju potrošnju. Zastoj ili smanjena potrošnja mogu proizvesti blokadu evro-privrede, pogotovu što evropska društva ne naginju konzumerizmu kao SAD.”
Eurostat je rekao i da su potrošačke cene u novembru samo 0,3% više u evrozoni na godišnjem nivou u odnosu na 0,4% u oktobru, podudarajući se sa petogodišnjim niskom nivoom. Stopa inflacije je sada ispod 1% već 14 meseci uzastopno, a ECB ima ciljanu stopu nešto manju od 2%.
CEPR/ Banca d’Italia Eurocoin-indeks takođe sugeriše usporavanje rasta u evrozoni (premda je trend i dalje pozitivan).
Pominjanje izgubljenih dekada podseća na ono što su Jeffry Frieden i pisac ovih redaka, profesor ekonomije Menzie Chinn, napisali za blog Econbrowser o propuštenim decenijama (str.203 ):
U kratkom roku, nije bilo izbora nego delovati odlučno, sa privremenim smanjenjem poreza, povećanjem potrošnje i transferima finansijskih sredstava od EU ka državama članicama. A sa ovako skromnim privrednim rastom od početka oporavka – kao i prebrzim smanjenjem potrošnje i povećanjem poreza, koji bi možda mogli biti i kontraproduktivni – evropska ekonomija mogla bi zapasti u recesiju i dalju akumulaciju duga. Međutim, trend vođenja kontraciklične fiskalne politike može pervertirati, kako je to pokazala Obamina administracija. Recesije su najviše pogodile kako siromašne tako i radničke porodice – upravo one koji bi imali najviše koristi od stimulativne fiskalne politike. Međutim, pokušaj preduzimanja mera za sprovođenje ovakve politike suočava se sa protivljenjem onih poreskih obveznika koji imaju više prihode i koji su manje pogođeni recesijom a više zabrinuti o uticaju ovakve politike na njihove buduće poreske namete. Ova opozicija može ometati efikasni fiskalni odgovor države na ciklične padove.
U slučaju Evrope, deo povratka na isuviše brzo fiskalno sažimanje dogodilo se usled nemačkog zahteva za fiskalnom konsolidacijom, delom zbog verovanja da bi efekti međusobnog poverenja između država članica EU mogli stabilizovati nivoe duga prema BDP-u. Uticaj relativno ekspanzivne fiskalne politike u SAD (bez hiperinflacije, na koju se toliko upozoravalo) u poređenju sa evrozonom je prikazan na slici 1; serija po glavi stanovnika je na slici 2.
Slika1: Log SAD Realni BDP (plavo) i evro-zona 17 (crvena), obe normalizovane do 2007Q4=0. Izvor : BEA, ACB i autor.
Slika 2: Prijava US realnog BDP-a po stanovniku (plavo) i evro-zona 17 (crvena), obe normalizovane do 2007Q4=0. Serija za SAD po glavi stanovnika ide od BEA preko FRED. Evrozonska serija po stanovniku: kalulacija je nastala primenom kvartalnog BDP i podataka o godišnjoj populaciji do 2013. (Interpolacija – naknadna dopuna za određivanje nepoznatih vrednosti pomoću dosad poznatih podataka za taj interval – rađeno koristenjem kvadratne matrice). Izvor: kalkulacije BEA, ECB i autora.
Za poređenje sa Velikom Britanijom, koja je započela eksperiment sa ekspanzivnom fiskalnom kontrakcijom, da bi zatim popustila, pogledajte ovaj post. Terensko poređenje je ovde.
Dokument u članku Njujork Tajmsa, koji se poziva na “New Deal” i čiji su autori Henrik Enderlein i Jean Pisani – Ferry, nalazi se ovde. Oni predlažu:
1. Reforme i u Francuskoj i u Nemačkoj. One ne bi bile istovrsne, jer se ove dve zemlje ne suočavaju sa istim izazovima. U Francuskoj, kratkoročne neizvesnosti smanjuju dugoročno poverenje, iako dugoročna perspektiva izgleda bolje. U Nemačkoj, dugoročne neizvesnosti smanjuju kratkoročno poverenje, mada kratkoročna situacija izgleda relativno dobro. Izražena je bojazan od nedostatka hrabrosti da se u Francuskoj sprovedu odlučujuće reforme. Što se tiče Nemačke, bojimo se da ne zapadne u samozadovoljstvo, ističu oba autora.
2. Reformski klasteri. Naši predlozi za reformu ciljaju na prioritetne oblasti u kojima vidimo hitnu potrebu za akcijom u svakoj zemlji članici. Stoga predlažemo grupisanje u akcije koje služe istom cilju, to jest u tzv. “klastere”, kao i fokusiranje na mali broj takvih klastera. U Francuskoj, ovo je: 1. prelazak na novi model rasta, zasnovan na sistemu kombinovanja veće fleksibilnosti, a uz sigurnost za zaposlene (tzv. “fleksigurnosti”) i reformisanog pravnog sistema, 2. šira osnova za konkurentnost, i 3. izgradnja manje, efikasnije države. U Nemačkoj, to su: 1. borba protiv demografskih izazova, posebno priprema nemačkog društva za viši stepen imigracije kao i povećanje učešća žena na tržištu rada, 2. tranzicija ka inkluzivnijem modelu rasta zasnovanom na poboljšanju potražnje i boljeg balansa između štednje i investicija. Takve reforme ne treba da zadovolje odgovarajuću susednu zemlju ili bilo koga drugog već da stvore što bolje uslove za domaće poslove, dugoročni rast i blagostanje u svakoj evropskoj zemlji – i to ne samo u EU zemljama.
3. Evropska regulatorna inicijativa. Privatne investicije jesu ono što je sud koji nas očekuje u budućnosti. Investicije zahtevaju poverenje. U mnogim sektorima, javna regulacija igra glavnu ulogu u oblikovanju očekivanja na dugi rok. U energetici, saobraćaju i digitalnom sektoru, da navedemo samo njih nekoliko, regulatori moraju postaviti ispravne parametre i osigurati predvidljivost. Investitori treba da sa sigurnošću znaju da je Evropa posvećena ubrzanju svoje tranzicije u digitalnu, “zelenu” tj. samoodrživu ekonomiju sa minimalnim emisijama CO2. Da bi se ukinula neizvesnost o budućoj ceni ugljenika ili budućeg režima za zaštitu podataka, ključnu odgovornost imaju javne vlasti. Ovo bi moglo značajno doprineti povećanju investicija u Evropi.
4. Investicije. Dobro identifikovani manjak investicija u Nemačkoj je u velikoj meri privatan. I ovde se opet ponavlja ista stvar: regulatorna jasnoća i modernizovani pravni okvir za rešavanje sporova oko infrastrukturnih projekata imaju glavnu ulogu za otključavanje budućih investicija. Ali, takođe smatramo da je Nemačka dala sebi nepotpuni okvir za javne finansije, koji s pravom pripisuje ustavni status radi držanja duga pod kontrolom, ali zanemaruje promociju investicija u okviru preostalog fiskalnog prostora. Nemačka imovina nije u dovoljnoj meri obnovljena: ostavljanje ruševne kuće budućim generacijama nije odgovoran način upravljanja bogatstvom. Mislimo da nemačka vlada može i treba da poveća javne investicije. U poređenju sa drugim evropskim zemljama, Francuska ne pati od akutnog agregatnog investicionog manjka. Poslovne investicije onih koji nisu nemački građani (u Nemačkoj) ostale su na relativno visokom nivou u odnosu na druge evropske zemlje. Alokacijom tj. preraspodelom investicionih napora, međutim, daje se dodatni prostor potreban za poboljšanje.
5. Zagovornici evropskih privatnih i javnih investicija. Ne verujemo da je nedostatak finansijskih sredstava glavna prepreka evropskim investicijama, ali smatramo da su neophodni novi evropski resursi: u kontekstu u kojem vlasti traže od banaka da preduzimaju manji rizik, njihova je odgovornost u tome da se izbegne sveprisutna averzija prema preuzimanju rizika unutar finansijskog sistema. Oslanjajući se na našu regulatornu inicijativu, predlažemo da se svež evropski javni novac ubrizga u razvoj sistema instrumenata za raspodelu rizika kao i sredstva za podršku investicionog kapitala. Javne investicije su, takođe, od 2007. naovamo ozbiljno smanjene. Stoga predlažemo stvaranje Evropskog fonda za podršku javnih investicija u evrozoni, koji bi podržavao zajedničke ciljeve, jačanje solidarnosti i promovisanje izuzetnosti.
6. Razvijanje više sektora, koje će nadrastati državne granice: Francuska i Nemačka treba da promovišu što snažnije produbljavanje integracija u nekoliko industrija od strateškog značaja, gde regulatorne granice ozbiljno ograničavaju ekonomske aktivnosti. Izgradnja “privrednog sektora bez državnih okvira”, zajedno sa drugim partnerima, podrazumeva daleko više od pukog dogovora o koordinaciji i zajedničkih inicijativa: ovo, zapravo, podrazumeva dopiranje do sfere zajedničkog zakonodavstva, zajedničkog regulatornog pravilnika i čak zajedničkog regulatora. Mislimo da su energija i digitalna ekonomija takvi sektori, pa i mi takođe predlažemo sličnu inicijativu kojom bi se osiguravala puna prenosivost (portabilnost) veština i znanja, socijalnih prava i socijalnih davanja.
7. Ponovo otkriti naš zajednički socijalni model. Evropa je više od tržišta, valute ili budžeta. Izgrađena je oko niza zajedničkih vrednosti. Vreme je da Francuska i Nemačka udruže snage kako bi ponovo otkrili i osmislile socijalni model “jezgra Evrope”, počev sa konkretnim inicijativama u oblasti standarda minimalne zarade, tržišta rada, penzionog osiguranja i obrazovanja. U ovim oblastima, da bi se postiglo usklađivanje zasnovano na efikasnoj zajedničkoj akciji, potrebno je transformisati francusko-nemački prostor u jednu pravu uniju, zasnovanu na ekonomskoj integraciji i zajedničkim društvenim vrednostima.
Naravno, postoje razni izveštaji, kojih već ima podosta, ali ne postoji garancija za njihovu implementaciju. Moja posebna briga je da se strukturne reforme nastavljaju bez dodatnih izdvajanja za infrastrukturu (ili drugih sredstava za stimulisanje privrede), piše prof. Menzi Čim za blog econbrowser.com. Strukturne reforme u jeku recesije osuđene su na propast. Ovu je zabrinutost istakao Marcel Fratzscher, šef DIW-a, kako navodi Blumberg:
Nemačka mora više da troši na infrastrukturu, kako bi podržala visoke plate koje zavise od izvoza visokokvalitetnih industrijskih proizvoda, rekao je Frecšer. Plan ministra finansija Volfganga Šojblea za investicije vredne 10 milijardi evra (12,5 milijardi dolara) koje bi pokrenule privredu počevši od 2016. je ipak premala suma a i došla je prekasno, mišljenja je Marsel Frecšer.
Dok Frecšer govori kako kreatori politika nisu dovoljno fokusirani na rizik od finansijskih ili političkih šokova u evrozoni u kojoj se kriza ponovo upalila, Merkelova na redovnoj bazi objašnjava kako je za Evropu još prerano da popusti fiskalnu strogost kao i da će uravnoteženje budžeta pomoći budućim generacijama. Ovo znači da se i dalje mora ići sa štednjom kako bi se smanjio deficit.
“Potrebna nam je odlučna akcija u prevazilaženju krize suverenog duga”, rekla je ona pre nekoliko dana u svom govoru u Berlinu. “Imamo ga pod kontrolom, ali situaciju još uvek nismo prevazišli.”
Plan Nemačke za uravnotežen budžet je “fatalni signal”, rekao je Frecšer. “Zapravo se kaže: nije nas briga šta se dešava sa ekonomijom.”
Econbrowswer, 30.Nov 2014