Ženama sa samo šest kilograma viška godišnje zarade su manje čak za  9.000 dolara.

Biti mršava: suštinski važan a nikada javno izrečeni uslov. Finansijski gledano – što ste mršaviji, bolje ćete proći.

Dodatni kilogrami mogu značiti i težu finansijsku situaciju za punije žene – a diskriminacija počinje već sa razlikom od samo šest kilograma. Ova situacija doprinosi da se gojazne i debele osobe osećaju loše zbog svoje veličine. Ovakva situacija ih čak ni ne ohrabruje da se oslobode viška kilograma, naprotiv – možda ih čak nagoni i na uvećanje težine – pokazuju naučni rezultati objavljeni u časopisu Obesity. Bez obzira na to, gojazne žene trpe na poslu, i to, pre svega, finansijski.

Ako ste žena a imate višak kilograma, verovatno možete odmah prestati sa čitanjem. Jer, postoje velike šanse da doživljavate upravo ono o čemu pišem, reči su Suzan Mekgi (Suzanne McGee) u londonskom Gardijanu.

U tom slučaju, poslodavci će od vas očekivati da se nekako “sakrijete”. Ako žena ima prekomernu telesnu težinu, daleko su manje šanse da će je njen poslodavac odabrati za radno mesto s većom platom, a koje podrazumeva interakciju s javnošću i klijentima. Punije žene najčešće dobijaju manje plate nego one “normalne” težine, i, što je upečatljivo, čak zarađuju manje i od muškaraca koji su gojazni ili debeli. ovo su podaci iz nove studije Dženifer Šinal (Jennifer Shinall) sa UniverzitetaVanderbilt.

I ne, ovo nema nikakve veze sa nivoom obrazovanja. “Ispitivala sam nivo obrazovanja, želeći da nađem neku vezu između visine primanja i stepena stručne spreme kod punijih žena”, kaže ona. “Ono što se dešava vođeno je od strane poslodavca čija je to “računica”; isključivo zavisi od ‘ukusa’ i želja poslodavaca.”

Šinal je diskriminaciju u zapošljavanju učinila svojim glavnim predmetom istraživanja; još je od detinjstva i mladosti, kada se bavila plesom, bila zainteresovana za pitanja tela. “Nikada nisam bila preteška, ali sećam se merenja za kostime koje sam imala kao mlada, a onda bi se glasno i “na sva vrata”, svima oko mene – naglašavalo kako bi mi trebala veća veličina nego bilo kome drugom”, priseća se ona. “Bila sam jako svesna veličine svog tela – kao i svi plesači – i predstave o svom njemu, a dobiti samo dva ili dva i po kilograma je za ženu vrlo velika stvar. A plesači su, inače, veoma kritična i zahtevna publika”. Kada je u pitanju međusobno proučavanje tela među plesačima, jer jedni drugima naznačuju i najmanji znak viška kilograma.

Punije žene zarađuju 9.000 dolara manje nego njihove koelginice prosečne težine; Veoma teške žene zarađuju 19.000 dolara manje od tog proseka.

Ispada, dakle, da se radi o poslodavcima. I dok bi neki zlonamerni komentar upućen od strane nekog kolege-tinejdžera već mogao biti dovoljno loša stvar tokom studija, sistematska diskriminacija takvih žena na tržištu rada može imati pravi, merljivi i negativan uticaj tokom mnogo decenija koje ih čekaju nakon što su diplomirale.

Biti mršava, čini se da je onaj suštinski važan a nikada javno izrečeni uslov. Finansijski gledano – što ste mršaviji, bolje ćete proći. Ako ste punački, s druge strane, imaćete finansijskih problema, kako je jasno pokazala studija iz 2011. godine. Gojaznije žene zarađuju čak 9,000 dolara  manjeod svojih koleginica koje su prosečne težine; Veoma teške žene zarađuju čak 19.000 dolara manje. Vrlo mršave žene, s druge strane, zarađuju 22.000 dolara više od onih koje su “samo prosečne težine”. I da, ovi rezultati se daleko više odražavaju na zarade žena nego muškaraca.

Takođe, kao punački, imate teži prolaz do unapređenja. Ispostavilo se da je oko polovine muških direktora gojazno, ali da samo 5% ženskih direktora nosi višak kilograma. Ovo je samo dodatna zapreka za napredovanje žena u poslovnom svetu kojim, nažalost, još uvek vladaju muškarci.

Dženifer Šinal nije iznenađena ovakvim nalazima. U ovom trenutku, sve što se može učiniti jeste oblikovati “radnu hipotezu” o razlozima zbog kojih poslodavci ne žele da zaposle gojazne žene. “Poslodavci ne žele da punačke osobe budu ‘lice’ njihove firme, kao ni da ih potencijalni klijenti identifikuju sa gojaznima”, spekuliše ona.

Gojaznost

Njene su teorije, međutim, formirane na osnovu odgovora koje je dobijala od publike tokom svojih izlaganja na konferencijama. “Nisam iznenađen, jer su debeljuškasti smešni!”, priseća se komentara nekog slušaoca nakon jedne prezentacije.

Naravno, sada neki poslodavci više nikada neće zapošljavati punačke žene. Ili će ih otpustiti čak i one koje dobiju samo nekoliko kilograma.

Prošle godine, sud je presudio da kazino u Atlantik Sitiju plati odštetu jednoj od svojih “Borgata lutki” – konobarica koje su, kako se navodi, u suštini zaposlene kao “seksualni objekti” – jer je dobila na težini više od 7% . Ove “lutke”, tvrde da im, uoči dobijanja posla poslodavac napomene da – u slučaju da dobiju na težini – odmah moraju da uzimaju laksative kako bi se “vratile u normalu”.
Gradski medicinski centar u Viktoriji u Teksasu od 2012. godine primenjuje svoju novu politiku zapošljavanja žena i muškaraca, kada je ova bolnica ustanovila kako neće zapošljavati nikoga čiji je indeks telesne mase (ITM) veći od 35. Moglo bi se reći: pa, to je logično, zar ne? Bolnica bi želela da podstakne zdravo ponašanje i prakse, a zar baš telesna masa ne odražava koliko smo zdravi?

Pa, stvari su nešto komplikovanije. Bolnica je, pre svega, mesto na kojem se, više nego bilo gde drugde, ljudi bave svojim spoljašnjim izgledom. I zato bolnice žele da izgled njihovih zaposlenih “ne bude ometajući”, a od zaposlenih se traži da se uklope u “očekivanja pacijenata”.

Drugo, tu su sve vrste nedostataka od kojih pati merenje zdravlja po indeksu telesne mase, uprkos rastućoj upotrebi ovog indeksa u industriji osiguranja, koja porast ITM-a identifikuje sa onima koji češće koriste medicinske usluge. Ali, po najnovijim istraživanjima, ispada da, ako imate srčane bolesti ili poremećaj metabolizma – mali višak kilograma ili mala gojaznost čak će blago povećati “dugoročnu stopu preživljavanja”.

Ono što je još bitnije jeste životni stil. Sedentarna recepcionerka koja puši i pije vikendom i nikada ne vežba – ali izgleda elegantno, doterano i dobro negovano – može nagnati poslodavca da pomisli kako je upravo ona ta koja na pravi način predstavlja njegov biznis; u stvarnosti, međutim, njeno zdravstveno stanje daleko je lošije nego kod gojaznih žena koje imaju fizički zahtevan posao – (medicinska kućna nega, recimo, ili za čišćenje), koja ne pijum ne puše i umereno vežbaju. Uzgred, za nekoliko decenija, ta će mlada portirka takođe biti u opasnosti od viška kilograma – a i tada može imati nezdravije navike od onih žena koje nisu mršave ali su fizički aktivne i u zrelom dobu.

Zapravo, Dženifer Šinal je otkrila kako “mnoge čak morbidno gojazne žene rade fizički veoma zahtevne poslove koji od njih zahtevaju da su na nogama po čitav dan.” I one, takođe, ne zarađuju mnogo.

Kada počinje diskriminacija? Pripremite se: daleko, daleko pre nego što dođete do ITM indeksa 35.

U stvari, jedna studija ukazuje kako pristrasnost u vezi spoljašnjosti žena počinje da se javlja već kada imaju samo nekoliko kilograma iznad njihove idealne težine, iako muškarci mogu nagomilati mnogo više kilograma pre nego što gojaznost postane problem za njihov posao.

Žena visoka 165cm, na primer, počinje ovo da doživljava već kada je samo šest kilograma iznad onoga što ITM tabele smatraju njenom najzdravijom težinom. U tom trenutku, njen ITM je još uvek samo 27, a ona je teža za 6kg – pa je, verovatno, veoma sposobna da se uklopi u haljinu veličine 14, tako da i dalje ostaje u granicama današnje “prosečne” Amerikanke.

Gotovo da nema scenarija gde je gojaznost prednost za žene – ili čak ne mogu ni da budu “u igri” u odnosu na svoje gojazne kolege. U stvari, sve se čini kako raste diskriminacija po osnovu telesne težine. A tu se ne radi samo o manjim zaradama, već i o – većim troškovima koji se gojaznijijim osobama nameću.

Razmotrimo samo veće brojeve odeće: ne samo što gojazne žene imaju manji izbor već su često primorane da kupuju preko interneta jer mnogi prodavci u svojim radnjama nemaju na zalihama čak ni veličinu br.16. To znači da gojazni plaćaju i veće troškove isporuke – ponekad višestruko, ako im stvari dobijene poštom ne odgovaraju ili im ne izgledaju lepo kada ih otpakuju (jer, nema šansi da pre kupovine probaju artikle koje naručuju…)

Šinal kaže da bi svi ovi podaci, u narednim godinama, mogli stvoriti uslove za neke veoma interesantne pravne strategije u korist gojaznih žena. I dok neke žene traže zaštitu od diskriminacije pozivajući se na američki Zakon o osobama s invaliditetom, ona napominje i da je to što su mnoge gojazne žene sasvim dobre u fizički zahtevnim poslovima zapravo činjenica koja ukazuje da ovo ne mora biti i savršeno sredstvo (za rešavanje problema).

Član 7 Zakona o građanskim pravima, s druge strane, otvara prostor za nešto drugo: to je polna diskriminacija, zasnovana na nejednakosti tretmana kojeg kompanija ima prema muškarcima i ženama koji se nalaze u potpuno istim okolnostima (kao što je npr. odbijanje zapošljavanja nekog ko ima decu predškolskog uzrasta). Taj su zakon koristile stjuardese kako bi nadvladale pravila avio-kompanija o formalnim ograničenjima težine.

Jasno je da su, opšte uzev, gojazni muškarci bolje tretirani nego gojazne žene. “Ako u kompaniji postoji gojazni muškarac, on će se bolje tretirati a sva vrata za napredak u karijeri biće mu otvorena”, kaže Dženifer Šinal.

Alternativno rešenje? Preseliti se u Mičigen, Vašington, San Francisko ili neki drugu, progresivniju i tolerantniju sredinu koja, jednostavno, zabranjuje diskriminaciju po osnovu spoljašnjosti.