Oh ! Kakav krasan rat: I danas 2014. godine još uvek se isplaćuju dugovi iz I Svetskog rata

Prošlo je jedno stoleće od početka Prvog svetskog rata, koji je trajao četiri godine i u kojem je svakog dana ginulo više od 6.000 vojnika. Početkom ove godine, zemlje Evrope počele su obeležavanje stogodišnjice u Londonskom Taueru (slika gore), koje je preplavljeno predivnim cvetovima maka, u počast ljudima koji su u ovom Velikom ratu pali.

Prvi svetski rat bio je bez presedana na više načina, uključujući i troškove njegovog finansiranja. U stvari, nekoliko zemalja koje su u njemu učestvovale još uvek se suočavaju s dugovima nastalim pre jednog stoleća.

Britanija

Velika Britanija je ovih dana saopštila da će otplatiti 218 miliona funti (279 miliona evra, 349 miliona dolara) i dve milijarde funti duga nastalog tokom rata. Nacionalne ratne obveznice su emitovane 1917, kako bi se podržali napori za finansijskom konsolidacijom, i tako je počelo finansiranje putem patriotskih promotivnih kampanja – uz atraktivnu kamatnu stopu (i tada i sada) od 5% (Oko 3 miliona Britanaca, po pisanju britanskog lista The Spectator, kupilo je tada ratni dug i tako je pokriven minus: stvaranjem Nacionalnih ratnih obveznica).

Deset godina kasnije, Vinston Čerčil je refinansirao obveznice na 4% Konsolidovanih Kredita. Suočavajući se sa ogromnim finansijskim naprezanjima usled Velike depresije, kancelar Nevil Čemberlen je ponovo iskoristio patriotizam kako bi nešto od takozvanih “četvoroprocentnih konzula” preveo u stalne obveznice, koje dužniku daju pravo da nikada ne plati glavnicu dokle god se plaća kamata – koja je potom “skraćena” sa 4% na 3,5%. Nosiocima perpetualnih obveznica i ratnih kredita Vlada je isplaćivala oko 136 miliona funti godišnje. Britanska vlada kaže da od 1927. godine do danas još uvek isplaćuje kamatu i da je dosad svojim poveriocima platila 1,26 milijardi funti (oko 1.60 milijardi evra). Procenjuje se da je Veliki rat koštao Britaniju oko 3.25 milijardi funti (4.16 milijardi evra).

Britanija sada može za svoje poreske obveznike da refinansira “4% Konzula” pod povoljnijim uslovima, tako što će u februaru 2015. – po prvi put u 67 godina – isplatiti manju količinu svog ukupnog duga. Postoji 11.200 registrovanih nosilaca teznih obveznica, od kojih 92% drži manje od 10.000 funti.

Neverovatno, jer su 4-procentni konzuli korišćeni za refinansiranje čak još starijeg duga: neki od dugova koji će se otplaćivati početkom 2015. datiraju još iz 18.veka. “Godine 1853, tadašnji kancelar Gledston je, između ostalog, konsolidovao kapital South Sea Company iz 1711, kompanije koja se srušila u zloglasnoj finansijskoj krizi Mehura Južnih mora (South Sea Bubble) iz 1720”, rečeno je u Britanskom Trezoru. I kancelar Džordž Gošen konvertovao je obveznice prvo izdate 1752, koristeći ih za finansiranje Napoleonovih i Krimskih ratova, kao i za Zakon o ukidanju ropstva iz 1835.

Sve ovo sluti na dobro kad je u pitanju i otplata duga kojeg je Britanija preuzela kako bi finansirala invaziju na Irak 2003.

Nemačka

Nemačka je 3. oktobra 2010. konačno isplatila sav svoj dug iz Prvog svetskog rata. Koliko? Pa, ukupno oko 269 milijardi maraka odnosno oko 96.000 tona zlata.

Reparacije su bile deo mnogih ponižavajućih klauzula koje je, nakon poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu, nametnuo Versajski ugovor – obaveza otplate uglavnom prema Francuskoj koja je pretrpela izuzetna razaranja i koja se, takođe, plašila da bi bez težine koje bi takve klauzule činile prilikom otplate, Nemačka mogla brzo i ponovo prerasti u vojnu silu i napasti je.

Britanija je poslala neke ekonomiste, pre svega Džona Mejnarda Kejnza (John Mainard Keines), kao glavnog predstavnika britanskog trezora na Pariskoj mirovnoj konferenciji. On je juna 1919. podneo ostavku, u znak protesta zbog veličine reparacije. “Nemačka neće biti u stanju da formuliše korektnu politiku ako ne bude u stanju da se finansira”, rekao je Kejnz. Sve je ovo veoma dobro nagovestio Adolf Hitler u vreme svog dolaska na vlast, koju su on i njegova partija dobili upravo koristeći se popularnom mržnjom koju je nemački narod gajio prema Versajskom ugovoru. Nakon Velike depresije iz 1929, dug Nemačke smanjen je na 112 milijardi maraka, i plaćao se u periodu od narednih 59 godina. Ovo je, međutim 1933. godine, odjednom, prestalo da bude važno pitanje – Hitler je naprečac suspendovao isplaćivanje ratne odštete.

Zapadna Nemačka je 1953, nakon završetka Drugog svetskog rata, na konferenciji u Londonu dogovorila sa zemljama pobednicama da isplati svoje dugove od pre Drugog svetskog rata, a zauzvrat joj je dozvoljeno da sačeka do ponovnog ujedinjenja, pre nego što plati 125 miliona evra izvanrednih kamata koje je dugovala od 1945. do 1952. Padom Berlinskog zida 1990, Nemačka je počela otplatu ove kamate – a poslednju ratu isplatila je u oktobru 2010, na dvadesetu godišnjicu ujedinjenja Nemačke.

Jedna od lekcija Drugog svetskog rata bile su posledice nastale glomaznošću jedne Nemačke, kao gubitnika sa ogromnim dugovima. Ova zemlja, doslovce, nije mogla da makne ni na jednu stranu, i to nakon oba svetska rata. “Nakon Drugog svetskog rata, saveznici su odlučili da sarađuju sa njenim liderima, a ne da kažnjavaju nemački narod”, rekao je za BBC Mark Herison, profesor ekonomije na Univerzitetu Vorvik. “Ali, kada je u pitanju Prvi svetski rat, bilo je obrnuto.”

Sjedinjene Države

Pre nego što je buknuo Prvi svetski rat, Sjedinjene Države bile su, praktično, bez dugova – sa dugom u privredi koji je 1916. iznosio samo 2,7%. Rast duga po izbijanju Velikog rata je u velikoj meri finansiran prodajom obveznica na tržištu SAD a potom je Ameriku pogodio novi, rekordno visoki dug koji je iznosio 33% BDP-a, što je bilo više od 25 milijardi dolara.

Amerika je ušla u rat tek 1917. godine, ali joj je veći deo finansija kasnije bio potreban kako bi prerasla u globalnu supersilu u nastajanju. Neposredno nakon rata 1920. godine, Vajmarska Nemačka suočila se sa hiperinflacijom i bila je na ivici kolapsa, posustajući pod težinom svojih Versajskih dugova koje je nastojala da vrati. Rat je iza sebe ostavio težak problem, jer su Velika Britanija i Francuska pozajmile ogromne količine novca upravo od Sjedinjenih Država, ali nisu mogle da ga i vrate jer im je ogromne količine novca dugovala Nemačka, koja je bila – švorc.

Dakle, rešenje za ovu situaciju posredovano je zahvaljujući budućem potpredsedniku SAD Čarlsu Douzu, koji je 1924. predložio da Nemačkoj pozajmi novac kako bi ova uspela da finansira svoj program otplaćivanja ratne odštete Francuskoj i Velikoj Britaniji, a koje će ga zauzvrat iskoristiti kako bi svoje ratne dugove vratile Americi. Rešenje je funkcionisalo tako dobro da je, godinu dana kasnije, Douz za njega dobio Nobelovu nagradu za mir. Ovaj plan je u potpunosti uspeo.

“Sa kombinacijom budžetskih suficita, rashodi su eksplicitno išli ka što bržoj otplati duga, dug su plaćali ratni gubitnici, pa je, usled toga, i američki dug znatno opao za vrlo kratko vreme”, rekao je Filips. “On je pao za više od 9 milijardi do 1930. godine, a smanjen je za više od trećine.”

Amerikanci su, zahvaljujući Douzu, Nemačkoj izdali kredit na 25 godina sa kamatom od 7%. Američki investitori tada su se utrkivali ko će pre da se uključi u pozajmicu Nemačkoj – sve do Hitlera, koji je objavio jednostrano poništavanje svih dugova.