Tehnološki inovatori viktorijanskog doba

01 Ada Byron Lovelace

Ada Byron Lovelace, ćerka Lorda Byrona, bila je nesvakidašnje nadarena matematičarka i vizionarka

Osmog jula 1835. engleski plemić Baron King oženio se na, po svemu sudeći, prijatnom venčanju, mada je ovaj događaj bio daleko manja afera nego što se moglo očekivati s obzirom na mladoženjinu titulu i bogatstvo njegove porodice. Njegova prisna veza sa svojom 19-godišnjom nevestom, lepom i sjajnom Augustom Bajron, danas poznatijom po njenom srednjem imenu Ada, ćerci čuvenog engleskog pesnika romantičara Lorda Bajrona (1788-1824).

Više od jedne decenije nakon njegove smrti, Bajronova reputacija briljatno kreativnog i moralno dekadentnog bića nastavila je da odjekuje evropskim kulturama. Slava njegove kćeri Ade podrazumevala je određenu meru diskrecije potrebne na njenom venčanju.

Po konvencionalnim standardima viktorijanskog društva, bračni život Ade izgledao je kao san: titula, nežni muž i troje dece. Ali, čim je zašla u materinstvo i vođenje imanja, počela je da sve manje izgleda kao model supruge iz visokih društvenih slojeva, privučena nečim nečuvenim za žene viktorijanskog doba. Imala je strast – za brojeve.

Još dok je bila tinejdžerka, njena majka Anabela Bajron podsticala je njeno proučavanje matematike, angažujući tutora kako bi je uputio u tajne u algebre i trigonometrije, u to doba radikalan smer jer su žene bile isključene iz naučnih institucija, kao što je Kraljevsko društvo, uz opšte[rihvaćeni stav da su nesposobne za rigorozno naučno promišljanje. Anabela je, međutim, imala skriveni motiv u podsticanju svoje ćerke da ovlada veštinom matematike, nadajući se da će metodičnost i praktična priroda njenih studija nadjačati opasan uticaj njenog mrtvog oca. Svet brojeva, kao se Anabela nadala, mogao bi spasti njenu ćerku od ‘razvrata’ umetnosti.

Adina pisma iz tog perioda prikazuju mešavinu ambicija tipičnih za eru Romantizma – u smislu duše veće od prizemne realnosti kojom je zarobljena – u kombinaciji sa intenzivnom verom u moć razuma matematike. Pisala je diferencijalni račun s istom onom strašću i izdašnošću (a i samopouzdanjem) s kojom je njen otac pisao o zabranjenoj ljubavi: “Usled određenih specifičnosti u mom nervnom sistemu, za neke stvari i pojave posedujem percepciju kakvu nema niko drugi… intuitivna percepcija skrivenih stvari; stvari skrivenih i dalekih od očiju, ušiju i običnih čula. Sama po sebi ova intuicija mi ne bi pružala nikakve prednosti, u smislu usmerenosti ka otkrićima, već je je u pitanju drugi faktor: moj neizmerni kapacitet za rezonovanje, i sposobnost da se na to proučavanje usredsredim.”

Charles Babbage i njegova Analitička Mašina

Charles Babbage i njegova Analitička Mašina

Sa 25 godina, Ada Lavlejs (njen je suprug dobio titulu grofa od Lavlejsa 1838) našla se na raskrsnici, suočivši se sa dva veoma različita načina postojanja. Mogla je živeti unutar granica konvencionalne pristojnosti. Ili je, pak, mogla prihvatiti te “osobenosti [svog] nervnog sistema”, tražeći neki originalni put za sebe i svoju karakterističnu nadarenost. Birajući između stabilnosti koju pružaju dom, posed i domaćinstvo i nekog nepoznatog sveta koji odudara od konvencija tog doba, ona je, u izvesnom smislu, birala između svoje majke i svog oca. Ostati u okrilju ukućana i kuć bio je lakši put; snage društva nagonile su je ka ovakvom životu. Pa ipak, ona je još uvek bila Bajronova kćer.

Ada Lavlejs je iznašla način kako da se izbavi iz ovog ćorsokaka. Kročila je na stazu koja joj je omogućila rušenje barijera nametnutih viktorijanskim društvom – ali bez padanja u kreativni haos koji je zaposedao njenog oca: Postala je – softverski programer.

Pisanje koda u 19. veku može izgledati kao vokacija koja bi bilo moguća samo sa vremeplovom koji bi je prebacio u naše doba; ali, s obzirom da tada kao ni sada šanse za konstrukciju vremeplova nisu bile baš velike, Lavlejs se setio da već poznaje jednog čoveka koji je bio u stanju da joj omogući jedan takav “futuristički”projekat: Čarls Bebidž, jedan brilijantan i eklektičan pronalazač.

Bebidž (Charles Babbage) je prethodne dve decenije proveo izmišljajući najnaprednije kalkulatore, od sredine 1830-tih je radio na projektu koji će trajati do kraja njegovog života: Osmišljavanje zaista programabilnog računara, sposobnog za primenu kompleksnih proračuna koji su išli daleko iznad mogućnosti bilo koje tada savremene mašine. Bebidžova Analitička Mašina je i praksi bila osuđena na neuspeh – on je u 19. stoleću, zapravo, pokušavao da izgradi računar iz digitalnog doba pomoću delova koji su pripadali industrijskom dobu – iako je to bio konceptualno sjajan iskorak napred. Njegov dizajn predvideo je glavne komponente modernih računara: pojam CPU to jest Centralne Procesorske Jedinice (koju Bebidž naziva “mlin”), RAM (Random Access Memory, radna memorija kompjutera) kao i softver koji bi kontrolisao mašine, urezan na vrlo sličnim bušenim karticama kojima su se programirali kompjuteri više od jednog stoleća kasnije.

Lavlejsova jeprvi put susrela Bebidža kada je imala samo 17 godina, u jednom od njegovih širom Londona čuvenih salona, a njih su dvoje potom godinama održavali živu korespondenciju. Kada se početkom 1840-tih našla na svojoj životnoj raskrsnici, napisala je Bebidžu ponudu da, “ako bih ikako vredela ili bila toliko sposobna da biste me (profesionalno) angažovali, znajte da je moja glava u vašim rukama.”

Bebidžova Analitička Mašina (ili Mašina za Diferencijale), preteča današnjih računara

Bebidžova Analitička Mašina (ili Mašina za Diferencijale), preteča današnjih računara

Bebidž je i imao koristi od neverovatne glave Ade Lavlejs, a njihova saradnja dovela je do jednog od krucijelnih dokumenata u istoriji računarstva. Italijanski inženjer je napisao esej o Bebidžovoj mašini a Lavlejsova je tekst prevela na engleski. Uz Bebidžovu podršku i ohrabrenje, dodala je svoje komentare u aforističkom tonum, spajajući ih kao produžene fusnote u prilogu italijanskom tekstu.

Ove fusnote bi napokon dokazala koliko su daleko uticajnije od originalnog teksta. Fusnote su sadržale niz elementarnih instrukcija koji su se mogli koristiti za usmeravanje proračuna nastalih Analitičkom Mašinom. One se smatraju prvim primerima radnog softvera ikada objavljenim.

Postoji izvestan spor oko toga je li Lavlejsova bila jedini autor ovih programa, ili je samo prerađivala rutinske stvari koje su nastajale zahvaljujući Bebidžu. Ipak, njen najveći doprinos ne leži u pisanoj formi instrukcija skupova već u predviđanju obima korisnosti mašine koju sam Bebidž nije razmatrao. “Mnoge osobe”, piše ona, “Zamišljaju da, zbog toga što Analitička Mašina daje svoje rezultate u numeričkoj notaciji, priroda njenih procesa mora biti posledično aritmetička i numerička, umesto algebarska i analitička. To je greška. Mašina može da organizuje i kombinuje svoje numeričke kvantitete baš kao da su slova ili drugi opšti simboli.”

Lavlejsova je prepoznala da Bebidžova mašina nije bila samo “računaljka”za brojeve. Njena potencijalna korisnost i praktičnost otišla je mnogo dalje od već zadatih obračuna. Možda bi, čak, jednog dana bila u stanju za više nivoe veština: “Pretpostavimo da su, na primer, osnovni odnosi među tonovima u učenju o harmoniji i muzičkoj kompoziciji bili podložni takvim izražavanjima i adaptacijama, da mašina bude sposobna da komponuje i na naučnom nivou razrađuje muziku do bilo kog stepena složenosti i obima.”

Postoje temeljni dokazi da bi ova fusnota mogla posedovati najveću viziju u istoriji štampane reči. Posedovati moć za ovako imaginativni skok sredinom 19. veka je gotovo neshvatljivo. Već je dovoljno teško uposliti um oko ideje programabilnih računara – većina Bebidžovih savremenika nije uspevala da shvati ono što je izmislio – ali je Lavlejsova, nekako, ovaj koncept preuzet od Bebidža odvela korak dalje: do ideje da bi ova mašina mogla iznedriti nove jezike i vidove umetnosti. Njena fusnota otvorila je konceptualni prostor koji će, na kraju, zauzeti kultura ranog 21. stoleća: Google pretraga, elektronska muzika, iTunes, hipertekst, studio Pixar i 3D animacija… Računar nije bio samo “neobično fleksibilni kalkulator”: bila je to ekspresivna, reprezentativna, čak estetska mašina.

06Bebidžova ideja i fusnota Ade lavlejs pokazali su se toliko daleko ispred svog vremena da su se – za jedno duže vreme i poduži niz decenija – potpuno izgubili iz istorije. Većina Bebidžovih esencijalno važnih uvida ponovo je otkrivena sto godina kasnije, kada su 1940. izgrađeni prvi operativni računari koji su radili na struju i vakuum-cevi umesto na paru. Pojam računara kao estetskog sredstva još nije postalo široko rasprostranjeno – čak ni u haj-tek čvorištima poput Silicijumske doline – sve do 1970-tih godina.

Najznačajnije novine – barem u modernim vremenima – stižu u klasterima simultanih otkrića. Konceptualni i tehnološki komadi idu zajedno, što jednu određenu ideju čini zamislivom: veštačko hlađenje frižiderom ili, recimo, sijalica – ljudi širom sveta rade na određenom problemu, obično mu priclazeći sa istim osnovnim pretpostavkama o tome kako se može rešiti .

Tomas Edison i njegovi savremenici možda se ne bi složili s tim koliki je značaj pridat vakuumu ili ugljeničnom vlaknu za pronalazak električne sijalice, ali nijedan od njih nije radio na LED. Kao što primećuje pisac Kevin Keli, koosnivač magazina Wired, dominacija simultanih, višestrukih pronalazaka u istoriji ima zanimljive implikacije po filozofiju istorije i nauke: u kojoj meri je redosled pronalaska određen bazičnim zakonima fizike, ili informacijama, ili biološkim i hemijskim ograničenjima nametnutim od strane životne sredine?

Ako su simultana otkrića pravilo, šta je sa izuzecima? Šta je sa Čarlsom Bebidžom i Adom Lavlejs, koji su bili čitav vek ispred svakog čoveka na planeti? Većina inovacija dešava se u kontekstu onoga što je prisutno u nekom određenom vremenu, u radu sa alatima i konceptima koji su dostupni u to vreme. Ipak, ponekad pojedinac ili grupa prave skok koji izgleda skoro kao putovanje kroz vreme. Šta im omogućava da vide daleko izvan sopstvenih granica onoga što je moguće u bliskoj budućnosti, a što je nedostupno njihovim savremenicima? To je možda najveća od svih misterija.

Konvencionalno objašnjenje primenjivo u svim prilikama je donekle cirkularna kategorija „genija“. Da Vinči je mogao da zamisli (i nacrta) helikoptere u 15. veku, jer je bio genije; Bebidž i Lavlejsova mogli su da zamisle programiranje računara u 19. veku jer su bili – geniji. Nema sumnje da je svo troje blagosloveno velikom intelektualnom nadarenošću, iako je istorija prepuna pojedinaca sa visokim koeficijentom inteligencije koji nisu iznedrili izume koji su daleko ispred svog vremena.

07

Ako postoji zajednička nit za vremenske putnike, izvan neobjašnjivog pozivanja na genij, onda je to ovo: radili su na marginama svojih zvaničnih polja, ili na tačkama preseka između veoma različitih disciplina. Razmislite o francuskom pronalazaču Eduar-Leon Skot de Martinvilu, koji je 1857. patentirao zvučni uređaj za snimanje, skoro čitavu generaciju pre nego što Edison počeo da radi na svom fonografu. Skot je bio u stanju da zamisli ideju “pisanja” zvučnih talasa, jer je pozajmio metafore iz stenografije i štampanja i anatomskih studija ljudskog uha.

Ada Lavlejs bila je u stanju da vidi estetske mogućnosti Bebidžove Analitičke Mašine jer se njen život odvijao na tački sudara između napredne matematike i romantičarske poezije. „Osobenosti njenog “nervnog sistema ” – romantičarski instinkt da vidi ispod površine pojavnog – dozvolio joj je da zamisli mašinu sposobnu za manipulisanje simbolima ili komponovanje muzike, na način koji je čak i Bebidžu bile nedohvatljiv.

Putnici kroz vreme nas podsećaju da nas rad u okviru uspostavljenih oblasti istovremeno osnažuje i ograničava. Ako ostanete u granicama svoje discipline, lakše ćete stizati do sitnih poboljšanja, i otvarati vrata onoga što je moguće u bliskoj budućnosti i što vam je dostupno u određenom istorijskom trenutku. Ali granice disciplina mogu isto tako da predstavljaju povez preko očju, jer će vas držati podalje od velikih ideja koje se mogu videti tek kada se te granice pređu.

Ponekad su te granice su te granice bukvalne: “Ledeni baron” Frederik Tjudor (1783-1864) nabasao je na komercijalni potencijal hlađenja 100 godina pre pojave prvih klima uređaja, kada je kao mladić putovao karibima i sanjao o ledu u tropima. Ponekad su granice konceptualne: Skot je pozajmio metaforu stenografije kada je izmislio uređaj za snimanje zvuka.

Ada bajron Lavlejs je 1843.predvidela nastanak    računarskog softvera, veštačke inteligencije i kompjuterske muzike

Ada Bajron Lavlejs je 1843.predvidela nastanak računarskog softvera, veštačke inteligencije i kompjuterske muzike

Putnici kroz vreme su ljudi sa mnogo hobija: razmislite na primer o Čarlsu Darvinu i njegovim orhidejama. Kada je Darvin objavio knjigu o oprašivanju, tri godine nakon dela O poreklu vrsta (1859), on joj je dao divan viktorijanski naslov „O različitim izumima kojima se britanske i strane orhideje oprašuju uz pomoć insekata, kao i o dobrim posledicama ukrštanja“. Mi sada razumemo dobre efekte ukrštanja zahvaljujući genetici, ali se ovaj princip odnosi i na intelektualnu istoriju. Vremenski putnici su neobično vešti u “ukrštanju” različitih oblasti. To je lepota hobista: lakše im je da ukrštaju intelektualna polja kada ova naseljavaju njihove radne sobe i garaže.

Jedan od razloga zbog kojeg su garaže postale simbol radnog prostora inovatora je upravo u tome što nisu kancelarije ili univerzitetske laboratorije; one su mesta gde naši periferni interesi imaju prostora da se razvijaju. Garaža je za hakere, one koji spajaju različite delove u jednu celinu. To je mesto gde se intelektualne mreže ukrštaju.

U svom čuvenom govoru u Stanfordu 2005, Stiv Džobs – veliki “garažni inovator” našeg doba – govorio je o kreativnoj moći spoticanja o nova iskustva: odustajanja od koledža i pohađanja kursa kaligrafije koji će mu kasnije pomoći da oblikuje interfejs mekintoš kompjutera, isterivanje iz Epla u 30-toj godini, što mu je omogućilo da Pixar gurne u animirane filmove i stvori NeXT kompjuter. “Težina uspešnosti “, objasnio je Jobs, “zamenjena j lakoćom ponovnog početnika, manje sigurnog u bilo šta. To me je oslobodio i omogućilo mi da uđem u jedan od najkreativnijih perioda u mom životu.”

Ipak, postoji jedna čudna ironija na kraju Džobsovog govora. Nakon obrazlaganja načina na koji neočekivani sudari i istraživanja mogu da oslobode um, završio je sentimentalnim pozivom da se “bude svoj”. “Nemojte biti zarobljeni dogmama, što znači živeti zarobljen rezultatima razmišljanja drugih ljudi. Ne dozvolite da buka tuđih mišljenja nadglasa vaš unutrašnji glas.”

Ako postoji nešto što znamo iz istorije inovacija, to je da je insistiranje na tome da se bude svoj nije dovoljno. Bolje je preispitivati svoju intuiciju, i stvarati nove veze nego se komforno ušančiti u svoju rutinu. Ako želite da makar malo poboljšate svet, potrebno vam je da se usredsredite i budete odlučni, treba da ostanete u okviru svog polja i otvorite vrata ka onim stvarima koje su moguće i izvodljive u bliskoj budućnosti, i to jedna po jedna. Ali ako želite da budete kao Ada, ako želite “intuitivnu percepciju skrivenih stvari” – u tom slučaju , potrebno je da zabasate u nepoznato.

Ovo je skraćeni odlomak iz knjige Stivena Džonsona ‘Kako smo došli do ovoga danas: Šest Inovacija koje su stvorile savremeni svet” (Steven Johnson: ‘How We Got to Now: Six Innovations that Made the Modern World’, Particular Books/Riverhead)

 

FT

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s