Zarađuju li direktori previše, ili je to samo mit?

Prema svim pokazateljima, skoro svi su, u globalnim razmerama, mišljenja da su direktorske plate previsoke. (Ne)zadovoljstvo visinom plata koje imaju direktori, taj 1% srećnika na planeti Zemlji, kao i njihovo bogatstvo koje je napravilo nepremostivi jaz između njih i ostalih, ne poznaju granice. Baš kao što za granice ne zna ni žestoka debata o nejednakosti prihoda uopšte. Ali, barem do sada, bilo je relativno jasno koliko ljudi misli da bi direktori trebalo zaista imaju plate logički i ekonomski uporedive sa drugim radnicima na globalnom nivou, piše Grečen Gevet (Gretchen Gavett) za Harvardski poslovni pregled  (Harvard Business Review).

U svom nedavnom istraživanju koje treba da bude objavljeno u narednom izdanju Perspectives on Psichological Science, profesor Sorapop Kiatpongsan sa Univerziteta Chulalongkornov i Majkl Norton iz Harvardske poslovne škole (Harvard Business School) istraživali su “koliko veliki jaz ljudi žele”, i da li je taj jaz uopšte konzistentan među ljudima koji potiču iz različitih zemalja i koji su različitog porekla.

Ispostavilo se da većina ljudi, bez obzira na nacionalnost ili skup verovanja, deli slične stavove o tome koliko bi direktori trebalo da budu plaćeni – i, najvećim delom, ove procene su zapravo znatno niže u odnosu na iznose zarada koje kompanijski lideri odista primaju.

Koristeći podatke iz Međunarodnog programa za društvena istraživanja (Social Survey Programme, ISSP) od decembra 2012, u kojem su ispitanici zamoljeni da “procene koliko predsednik kompanije, ministar u vladi i nekvalifikovani fabrički radnik zapravo zarađuju”, te koliko bi svako od njih trebalo da zaradi, istraživači si izračunavali srednje koeficijente za pun uzorak, i to za 40 zemalja pojedinačno.

Za zemlje kombinovano, idealan odnos direktorkih plata prema zaradama nekvalifikovanih radnika bio je 4,6 prema 1; procenjen odnos bio je oko duplo, 10 : 1. Ali, bilo je i nekih razlika od zemlje do zemlje. Danci su, na primer, procenjivali odnos koji je bio 3,7 prema 1, sa idealnim odnosom koji je bio 2 prema 1. U Južnoj Koreji, procenjuje se da je jaz bio mnogo veći, 41,7 : 1. Idealna razlika u Tajvanu bila je naročito visoka, 20 :1. Evo kako izgleda, od zemlje do zemlje:

I… kako se ovo može uporediti sa tim koliko direktori zaista zarađuju? Evo podataka za 16 zemalja u kojima su ovakvi podaci na raspolaganju; kako si Kiatpongsan i Norton napomenuli, oni “uključuju procenjene i idealne podatke [iz drugog grafika], ali su obe grupe informacija toliko manje od stvarnih koeficijenata plata, da su skoro nevidljive”:

Gretchen Gavett i Walter Frick izračunavali su idealne plate za radnike sa prosečnim primanjima, ako bi plata direktora ostala ista; ovo je zasnovano na istim podacima iz Fortune 500 za 2012, kada su u pitanju prosečne direktorske plate koje su istraživači koristili. Čak i radnici u zemlji sa najvećom željenom razlikom u odnosu tj. proporciji (a to je Australija, gde je odnos 8.3 prema 1), to bi hipotetički činilo preko 500.000 dolara godišnje, dok će u zemljama koje su naglašavale potrebu za manjim jazom (Danska, Švedska, Norveška oko 2 prema 1) czaraditi preko milion (Napomena: ISSP i AFL-CIO brojke nisu savršeno usklađene, tako da postoji neznatna razlika između prosečnih i plata nekvalifikovanih radnika):

Uzete zajedno, ove brojke dosta kazuju čak i ako drugi grafikon nije baš zasnovan na realnom životu. Važnije je, međutim, to što nije samo jasnoća i transparentnost podataka ono što je ovde najuočljivije – to je i logika koja stoji iza ovih cifara. I dok se procenjeni koeficijenti plata Kiatpongsana i Nortona razlikuju na osnovu, recimo, političke sklonosti, idealne odnosi među zaradama slične su širom borda:

Imajte na umu, recimo, da ispitanici koji su “snažno usaglašeni” kako su razlike u prihodima prevelike, ustanovili tj. procenili mnogo veći jaz između plata direktora i nekvalifikovanih radnika (12,5 : 1) od ispitanika koji se se “snažno razmimoilazili” (6,7 : 1, Tabela 2). Ipak, idealne proporcije i odnosi su za obe grupe bili upadljivo slični (4,7: 1 i 4,8 : 1), ukazujući na to da su ljudi – bilo da se slažu ili ne oko toga da je aktuelni jaz među platama isuviše veliki – saglasni da bi idealni jaz trebalo da bude manji.

Kada su u pitanju druga verovanja – počev od značaja napora i teškoća sa kojima se zaposleni suočavaju na svom radnom mestu pa do nivoa preuzete odgovornosti – razlike među ljudima nisu rezutirale ni velikim promenama a ni odskakanjima oko toga koliko bi direktor trebalo da bude plaćen.

“Ono što je Kiatponsanga i mene najviše iznenadilo bio je izvanredni konsenzus koji je postojao u mnogim veoma različitim zemljama koje su bile predmet istraživanja”, kaže Norton. “Uprkos ogromnim razlikama u kulturi, prihodima, religiji, i drugim faktorima, ispitanici anketirani u svakoj zemlji pojedinačno pokazali su univerzalnu želju za manjim jazom u platama između bogatih i siromašnih u odnosu na sadašnji nivo jaza koji je prisutan u njihovim zemljama.”

Trenutno smo još uvek daleko od onoga na šta je čuveni Peter Druker (Peter Drucker) upozoravao, a to je da bi odnos direktorskih i radničkih plata veći od 20 : 1 “povećao nezadovoljstvo i ozlojeđenost zaposlenih, rušeći im moral”. Pre 20 godina taj odnos već je dobacio do 40 : 1, što je bilo oko 400 : 1 u vreme njegove smrti 2005, premda ova nova istraživanja daju jasno do znanja jasno da je 1. za obične ljude teška glavolomka čak samo i da pogode koje su stvarne razlike između vrha i dna; i, 2. da najviše slaganja postoji oko toga kolika bi trebalo da bude ta razlika.

“Nedostatak svesti o jazu između visine plata kompanijskih direktora prema nekvalifikovanoj radnoj snazi – za koju u Americi procenjuju da je 30 : 1 u korist direktora, zapravo je 350 : 1 – što, verovatno, umanjuje želju građana da preduzimaju mere kako bi taj jaz umanjili”, kaže Norton. On, ipak, primećuje da ima nekih pomaka na tom planu, uključujući i neuspešno glasanje 2013. u Švajcarskoj, da se taj odnos limitira na 12 : 1, kao i nedavne proteste američkih radnika zaposlenih u industriji brze hrane.

Norton takođe naglašava da “mnoge burne debate o tome da li direktorske plate treba ograničiti ili minimalne zarade povećati predstavljaju debate zasnovane na ekstremnom nedostatku znanja o pravom stanju stvari. Drugim rečima, obe strane, liberali i konzervativci, neprecizno procenjuju aktuelni realni jaz u platama. Nadamo se da bi predstavljanje ovih podataka javnosti i svim stranama moglo primorati ljude da preispitaju svoje pretpostavke o tome da li neki ljudi zaista zarađuju više nego što bi želeli, a drugi manje.”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s