Da li je “napredak” dobar po čovečanstvo?

Preispitivanje priče o ekonomskom razvoju, razmišljajući pri tom o održivom razvoju

Gomila priča o industrijskoj revoluciji svodi se na priču o moralnom i ekonomskom napretku. I zaista, ekonomski napredak je ustanovljen kao svojevrsni vid moralnog napretka.

Priča, uglavnom, teče ovako: zapadnoevropski pronalazači, ekonomisti i državnici snevali su o novom, industrijalizovanom svetu. Podstaknuti optimizmom i naučnim saznanjima u doba prosvetiteljstva, niz heroja poput Džejmsa Vata (James Watt), Adama Smita (Adam Smith), Vilijema Haskisona (William Huskinsson) i drugih uzvratili su udarac, protiveći se se drevnoj boljki od koje su patili regulisana ekonomija, iracionalni zakoni i običaji, kao i tradicionalni struktura Gildi, koja je poništavala bilo kakve inovacije. Do sredine 19. veka, oni su uspeli da sprovedu privredni laissez-faire – slobodnu ekonomiju zasnovanu na radu novih tek izmišljenih mašina, usredsređenih na savremenih fabrika i radničke klase u gradovima. Bio je to dug i težak proces, ali je ova revolucija napokon dovela Evropljane do novog civilizacijskog nivoa. Na kraju, Evropljani su počeli da žive u tom novom svetu, zasnovanom na najamnom radu, velikoj pokretljivosti i potrošnji svetlucavih i poželjnih proizvoda.

Evropa se izbavila iz predindustrijske bede koja je ometala čovečanstvo još od početka vremena. Jeftine a obilne količine fosilnog goriva pokrenule su vozove i druge parne mašine koje su vodile čovečanstvo u ovu hrabru novu budućnost. Kasnije, u vreme kada su Evropljani odlučili da kolonijalno ropstvo i nije tako dobra ideja, počeli su da izvoze ovu revoluciju u druge delove sveta, tako da svako može da učestvuje u slobodi i industrijskoj moderni. Učinili su to, delimično, “otvaranjem tržišta” u primitivnim zemljoradničkim društvima. Konačni ishod bio je povećana sreća čoveka, njegovog bogatstva i produktivnosti – ostvarujući tako naše istinske potencijale kao vrste.

Nažalost, ova priča još uvek “zaslađuje” i ulepšava našu društvenu sliku o sebi. I doista, ona je tako duboko ukorenjena u kolektivnom identitetu industrijalizovanog sveta. Ovaj stečeni i nasleđeni narativ je još daleko složeniji, ali je i dalje à la base, u osnovi, jedna trijumfalistička priča. Uzmimo, na primer, Džoela Mokira (Joel Mokyr) i njegovu knjigu iz 2009. Prosvetljena Ekonomija: Ekonomska istorija Britanije, 1700-1850: “Materijalni položaj koji je usledio u Britaniji i u industrijalizovanom svetu je daleko bolji nego što je ijedan 18-tovekovni filozof, bio on i najširih shvatanja, mogao i zamisliti – i dok je taj ishod mogao biti nepredvidiva posledica, većina ekonomista ga, u najmanju ruku, smatra jedinstvenim blagoslovom.”

Ideja je da nas je industrijska revolucija učinila ne samo tehnološki savršenijima i materijalno obezbeđenima, već i boljima zbog svog moćnog narativa kojeg je teško uzdrmati. Ovo otežava svako moguće neslaganje sa idejom o apsolutnoj neophodnosti novih tehnologija, ekonomskom rastu i potrošačkom društvu. Nekako ispada kao da kritika industrijske modernosti znači kritikovati moralni napredak čovečanstva, jer je centralna tema ove “istorijske pripovesti” ideja da je industrijalizacija, takođe, sprovela revoluciju naše ljudskosti. Oni koji kritikuju industrijsko društvo često su se susretali sa odbrambenim stavom: “Pa ti bi da se svi mi vratimo u pećine, zar ne?”, ili “napredak ne možeš zaustaviti!”

Priče su neizbežno moralističke; one nikada nisu spontano stvorene od “činjenica”, već su priče koje nam nameću niz pojava u koje je implicitno uvek uključena ideja o tome šta je to što je dobro a šta je to što nije. Pristalice industrijske revolucije su, vremenom, nasledile od filozofa prosvetiteljstva narativ ljudskog (čitaj: evropskog) napretka, ali postavljajući tehnološki napredak i ekonomsku liberalizaciju u centar svoje koncepcije napretka. Ovaj narativ je do danas ostao kao duboko usađeni operativni princip koji nas pokreće na svom naizgled nezaustavljivom putu ka većem ekonomskom rastu i većem obilju tehnologija, jer je pretpostavka da su ove stvari ultimativno korisne za čovečanstvo.

Zagovornici održivosti ne protive se industrijalizaciji po sebi, a ne traže ni povratak u kameno doba. Ali, ono čemu se protive jeste ta sumnjiva priča o malopre pomenutom, karikiranom napretku. Zajedno sa Žan-Žak Rusoom, oni priznaju objektivni napredak tehnologije ali ne misle nužno i da nas on čini boljima i sa više vrlina; oni ne pretpostavljaju kako su ključne vrednosti industrijske revolucije besprekorne: socijalne nejednakosti zarad privatnog bogatstva; ekonomski rast na račun svega postojećeg, uključujući i integritet životne sredine; i pretpostavka da su tehnološke inovacije uvek pozitivna stvar. Iznad svega, mislioci orijentisani na održivost postavljaju pitanje: je li industrijska revolucija ugrozila sposobnost čovečanstva da na Zemlji živi srećno i održivo Jesu li “dobra vremena”, podsticana fosilnim gorivima, koja su sada već na izmaku, bacila buduće generacije u rizik od vraćanja toj istoj bedi koju su industrijalci, u velikoj žurbi, želeli da ostave iza sebe?

Ali, šta se događa ako počnemo da preispitujemo narativ ovog i ovakvog “napretka”? Šta ako verujemo da su pronalasci nastali tokom i nakon industrijske revolucije učinili neke stvari boljima i neke gorima? Šta ako usvojimo snažniji kritički stav i budemo skeptičniji prema vrednostima koje smo nasledili u prošlosti? Štaviše, šta ako sve te ekološke faktore povratno ubacimo u današnji narativ o napretku? Odjednom, stvari počinju da izgledaju manje ružičaste. I stvarno, na mnogo načina, ekološka kriza danas ima svoje korene u industrijskoj revoluciji.

Razmislite, recimo, o rastu emisije gasova staklene bašte (GHG) u atmosferi od 1750. godine do danas. Svaki respektabilan subjekt koji proučava klimatologiju, uključujući NASA, Nacionalnu Upravu za pitanja atmosfere i okeana, kao i američku Agenciju za zaštitu prirodne sredine (EPA) – svi su oni bili u stanju da koreliraju, to jest ustanove veze između povećanja koncentracije gasova staklene bašte tokom istorije sa zagađivanjem, koje su, do danas, mašine doslovce rasipale u atmosferu još od kraja 18. veka. Ova naučna tela, takođe, utvrdila su i vezu koje gasovi staklene bašte imaju sa drugim ljudskim aktivnostima, kao što je krčenje šuma (kojim se oslobađa mnogo ugljen-dioksida i uklanja ključni neutralizator ugljenika sa naše planete), kao i uzgoj krava čija flatulencija oslobađa ogromne količine metana (flatulencija je lepši, medicinski termin za “puštanje vetrova”). Ali, fosilna goriva predstavljaju glavnog krivca (ugalj, gas i nafta), a račun za veći deo povećanja broja CO2, mereno na milion čestica u delu atmosfere (primera radi, u maju ove godine, mesečne koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi premašile su 400 čestica na milion (ppm) u severnoj hemisferi, što je najviši nivo u poslednjih 800.000 godina). Glavni emiteri gasova zelene bašte, odnosno GHG su ugljen-dioksid (CO2), metan (CH4), azot- oksid (N2O) i još nekoliko drugih, od kojih mnogi mogu biti zabeleženi analizom hemijskog sastava dugotrajno zamrznutih ledenih slojeva (permafrosta0. U novije vreme, nivoi GHG identifikuju se pomoću direktnih atmosferskih merenja.

Ono što smo naučili iz ovih naučnih analiza jeste da je industrijsku revoluciju verodostojno pratilo i Epoha Zagađenja, što je rezultiralo prljavim gradovima, toksičnih industrijskim lokacijama (i zatrovanim ljudskim telom), zagađenenjem zemljišta, zagađenim i kiselim okeanima, a atmosferski pokrivač” od čestica zagađenja zarobio je toplotu Zemljine atmosfere; ovim se, potom, destabilizovao prirodni ventilacioni sistem, zagrevajući, površinu čitave planete i povećavajući joj temperaturu. EPA je prilično otvorena u svom stavu: “Povećanje koncentracije ovih gasova od 1750. do danas rezultat j eljudskih aktivnosti tokom industrijske ere.” Takođe, vredi napomenuti i da je svetsko stanovništvo počelo da raste tek za vreme industrijske revolucije. Milenijumima je broj homo sapiensa brojao dosta ispod 1 milijarde, dokje je ta brojka počela da raste oko 1800. Svet sada ima 7 milijardi, a broj ljudi i dalje neprekidno raste. To je mnogo ljudi koji traže hranu, energiju, stanište, i koji i te kako utiču na globalni ekosistem. Razmotrimo sledeće brojke:

Kada uzmemo u obzir ove uzlazne putanje, industrijska revolucija počinje da nam nešto manje deluje kao “potpuni blagoslov”. U najboljem slučaju, počinje da izgleda kao “mešoviti blagoslov” – kao onaj koji je rezultirao tehnologijom koja je mnogima dozvolila da žive duže, sigurnije , ali da je, istovremeno, uništen globalni ekosistem, izazivajući izumiranje mnogih živih vrsta, omogućavajući goropadan rast stanovništva, i izazivajući haos i klimatskim sistemima čije su posledice povećanje suša, poplava, oluja, i ‘iščašenih’ vremenskih obrazaca koje nam, kao globalnom društvu, danas prete.

Sve ovo znači da taj “prostodušni” narativ o napredak treba iznova razmotriti. Ovo nije nova ideja: U stvari, kritika na račun industrijalizacije živela je i tokom industrijske revolucije, čak i onda kada je poruka kritičara često bivala utopljena tandrkanjem i bukom primitivnih motora. Na svoj poseban način, raznolika paleta mislilaca i aktivista kao što su Tomas Maltus (Thomas Malthus), Fridrih Engels (Friedrich Engels), Luditi, Džon Stjuart Mil, Henri Dejvid Toro (Henry David Thoreau), Villiam Vordsvort (William Wordsworth) i Džon Mjuir (John Muir) kritikovali su neke ili sve aspekte industrijske revolucije. Narativ Industrijskog-rasta-kao-napretka, koji je postao je glavna priča tog doba uprkos protestima sa raznih strana. Luditi su stavljali u pitanje neophodnost mašina koje toliko ljudi ostavljaju bez posla. Engels se putao da li su nužne sve strahote tadašnjeg života radnika i načina na koji su obavljali svoj rad, iscrtavajući veze između ekonomskih promena, društvene nejednakosti i uništavanja životne sredine. Toro je pod pitanje stavio realnu potrebu za modernim luksuzom. Mil je stavljao pod sumnju u logiku ekonomskog sistema podsticanim beskrajnim rastom. Mjuir je revalorizovao, prevrednovao svet prirode, koji je viđen kao tek nešto malo više od prepreke ka stvaranju bogatstva i širenju evropskih kolonizatorskih društava širom sveta.

Ove brojke obezbeđuju mudrost i intelektualnu inspiraciju pokretu održivosti. Džon Stjuart Mil i Džon Mjuir su, na primer, “obnovljeni” u poslednjih nekoliko decenija, odnosno, reaktivirani od strane ekoloških ekonomista i ekologa koji su u potrazi za istorijskom linijom ideja o samoodrživoj ekonomiji. Za intelektualce čije je danas glavno oružje koncept održivosti, ovo su ličnosti, a i drugi poput njih, koji su bili pravi vizionari svog doba.

Jeremy Caradonna

The Atlantic

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s