U ekonomiji je malo toga važnije od načina na koji se upravlja kompanijom.
S ograničenom odgovornošću i u privatnom vlasništvu, akcionarska društva predstavljaju ključne institucije modernog kapitalizma. Ovi entiteti su u velikoj meri odgovorni za organizovanje proizvodnje i distribuciju roba i usluga širom sveta. Njihova uloga predstavlja kako uzrok tako i posledicu revolucije privredne aktivnosti, kako po obimu tako i po raznovrsnosti, do koje je došlo tokom poslednja dva veka.
Gotovo ništa u ekonomiji nije važnije od vođenja računa kako treba upravljati preduzećem i zašto se ono okončava. Nažalost, napravili smo od ovoga veliki nered i zabunu. Taj nered ima ime: to je “maksimizacija vrednosti za akcionare”. Voditi kompaniju u skladu sa ovim uverenjem (maksimizacijom) dovodi ne samo do nedoličnog ponašanja već može biti i protiv njihovog izvornog, i istinskog društvenog cilja, a to je da generiše veći prosperitet – stvaranje boljitka .
Nisam prva osoba koja se brine o današnjem akcionarstvu i akcionarskim društvima. Adam Smit, osnivač moderne ekonomije, tvrdi: “Nemar i preobilje moraju uvek prevladati, više ili manje, nad upravljanjem poslovima u takvom društvu.” Njegova briga usledila je zbog onoga što nazivamo “problem agencija” – teškoćama u praćenju menadžmenta. Drugi se žale kako se kompanije ponašaju kao psihopate: kompanijski cilj maksimizacije vrednosti u korist akcionara može se shvatiti “profitabilnim” – pa možda čak i njihovom dužnošću – tako da mogu, recimo, da zagađuju vazduh i vodu, ako im se dozvoli da to urade: da maksimizuju vrednost akcija. Ona (kompanija), takođe, može koristiti svoje resurse kako bi opstruirala odgovarajuće regulatorne odgovore države na takvo (loše) ponašanje.
Ekonomski argument za maksimizaciju akcionarske vrednosti i kontrolu je da, dok su svi ostali akteri zaštićeni ugovorom, akcionari to nisu. Stoga oni snose rezidualni rizik. Pošto je to tako, oni treba da kontrolišu kompaniju u cilju usklađivanja svojih sa interesima menadžmenta. Tek tada će oni biti spremni na rizične investicije.
Pa ipak, dok šerholderi (deoničari) zaista preuzimaju rizik u svojoj ulozi obezbedilaca solventnosti, oni nisu i jedini akteri koji tako čine. Domaćini drugima, stejkholderi tj. akteri unutar kompanija, koji ne moraju ujedno biti i akcionari, i te kako su zainteresovani za budućnost svoje firme – pre svega za održavanje dobrih performansi kompanije – takođe, oni su izloženi rizicima protiv kojih ne mogu biti u potpunosti zaštićeni ugovorom: to su dugotrajno zaposleni radnici; dugoročni dobavljači; i, ne najmanje bitno, tu su i njihove nadležnosti i odgovornosti u kompanijama u kojima posluju. Štaviše, šerholderi, za razliku od drugih, a posebno od zaposlenih tj. stejkholdera, mogu sebe zaštititi od rizika diversifikacije svojih portfolija. Za razliku od njih, radnik (tj. zaposleni tj stejkholder) ne može da radi za puno kompanija istovremeno: on nema rezervni plan, i niko od njih ne može zaštititi svoj prihod od rizika gubitka; stejkholderi, za razliku od akcionara, ne poseduju akcije u drugim kompanijama i ljudstvu – osim putem oporezivanja.
Doktrina maksimiziranja akcionarske vrednosti dozvolila nam je da poverujemo kako postojanje ovih dugovečnih, hijerarhijskih i moćnih entiteta nije, u osnovi, promenilo tržišnu ekonomiju. Međutim, kako tvrdi Kolin Majer (Colin Mayer) sa oksfordske poslovne škole ‘Said’ (Oxford’s Saïd Business School) u svojoj sjajnoj knjizi ‘Čvrsta posvećenost’ (Firm Commitment), ovom pristupu, takođe, nedostaje uvid u prave misije i ciljeve kompanija u kojima poseduju svoje akcije.
Kompanije, tvrdi prof. Majer, predstavljaju mehanizam za održavanje dugoročnih obaveza. Ipak, takve obaveze će funkcionisati samo ako bi akcionare skupo koštalo njihovo oportunističko delovanje. Štaviše, često je u interesu svih strana obavezivanje da se ne ponašaju na takav način. Ali, sa aktivnim tržištem u korporativnoj kontroli, takve obaveze i obavezivanja ne može biti. Oni koji daju obećanja mogu nestati, pre nego što bi i pokušali da bilo šta učine.
Ove bi obaveze trebalo da poprimaju oblik implicitnih – ili makar ne sasvim određenih i naznačenih – ugovora. Zašto se moramo oslanjati na implicitne ugovore? Dugoročnim poslovnim obavezama bi se, teorijski, moglo upravljati, umesto pokušavati sa određivanjem svake ugovorne eventualije, sitnice i potencijalne mogućnosti. Ali, na drugi pogled, kada se malo bolje promisli o ovome, postaje jasno kako je to nemoguće. Ne radi se samo o tome što bi sastavljanje ovakvih ugovora bilo nezamislivo složeno i skupo: ovde se radi o jednom dubljem problemu, a to je – neizvesnost. Nemamo puno ideja i predstava o tome šta bi se na tržištu moglo dešavati u narednih nekoliko meseci, a kamoli u narednih nekoliko decenija. Ako bi svi zainteresovani (akcionari, pre svega) bili dugoročno obavezani, međusobno poverenje bi bila jedina alternativa i rešenje. Ipak, nema sumnje u to i može se verovati da kompanija, čiji je jedini cilj “učiniti šta god samo da bismo danas ostali profitabilni”, biti ona koja će prekršiti ove implicitne ugovore o međusobnom poverenju. Izvesno je da oni, takvim načinom poslovanja, deluju oportunistički. Ako već menadžeri nisu ti koji bi hteli da rade na taj način da po svaku cenu maksimizuju vrednost – biće zamenjeni drugima. Razlog tome može se videti u jednoj tvrdnji prof. Majera: “Korporacija je sredstvo za ekstrahovanje tj. izvlačenje rente u korist kratkoročnih akcionara”. Usklađivanje menadžerskih nagrada koje akcionari dodeljuju menadžerima u vidu bonusa, zauzvrat, povratno pojačavaju taj akcionarski oportunizam.
U praksi, mnoge kapitalističke ekonomije ublažavaju rizike maksimizacije vrednosti akcionara i tržišta u koje je već ugrađena korporativna kontrola. To važi i za kontinentalnu Evropu, posebno za nemačke kompanije. Ali, takođe, napominje Majer, važi i za SAD, gde je ideja da bi rukovodstvo trebalo da bude zaštićeno od akcionara široko prihvaćeno u praksi, ako već ne toliko u teoriji. Zemlja koja je ovu ideju odvela najdalje je Britanija.
Prof. Majer s pravom tvrdi: “nedostatak postojećih ekonomskih modela korporacije ogleda se u nepriznavanju svog prepoznatljivog obeležja – činjenici da je ona posebno pravno lice. Značaj ovoga proističe iz činjenice da je na taj način u stanju da održava aranžmane koje se razlikuju od onih koje su njegovi vlasnici, njeni akcionari, u stanju da postignu.” Drugim rečima , u interesu je akcionara nemati potpunu kontrolu nad kompanijama u kojima imaju akcije. Oni treba da budu u stanju da “zavežu” svoje ruke i ograniče domen svog uticaja.
Majer predlaže rešenje koje naziva “Trust Company”: takvo koje bi eksplicitno istaklo vrednosti za koje se zalaže, kao i odbor osmišljen da nadgleda funkcionisanje kompanije u skladu sa ovim jasno i otvoreno zacrtanim principima. Majer takvu radikalnu promenu opravdava sopstvenim skepticizmom oko izvodljivosti i efikasnosti regulacije. Ne tako radikalan način bilo bi podsticanje kompanija na usvajanje divergentnih, razuđenih struktura kontrole. Jedan od tih načina kontrole bilo bi sticanje prava glasa za akcije čije se vlasništvo može preneti samo nakon godina njihovog posedovanja, a ne sati. Na taj način, kontrola će biti dobro uvezana sa posvećenošću. Moglo bi se uvesti i ograničenje nad pravom kontrole nekih grupa radnika. Pa ipak, ovo nije argument kojim se tvrdi da je dugoročna posvećenost vlasništvu nad kompanijom uvek bolje rešenje. Porodična kontrola kompanije, na primer, ima kako svojih slabosti tako i prednosti.
Pravi način pristupanja upravljanju kompanijom jeste: prepoznati i priznati velike kompromise koji su neminovni pri upravljanju ovim složenim, vitalno važnim i dugovečnim institucijama. Trebalo bi da “pustimo da cveće cveta”. Jer, ipak, kanonski akademski model, koji vlada poslednjih nekoliko decenija, teško da može biti i najbolji.
Martin Wolf, Financial Times
martin.wolf@ft.com