Godine 1996, trideset godina nakon što je po prvi put ‘dojahao’ u svemir kao komandni pilot letelice Gemini 8, Nil Armstrong je otišao u Hjuston na okupljanje nekadašnje posade. Kada je sve bilo gotovo, krenuo je na aerodrom da bi odleteo kući. Mlada žena u svojim ranim dvadesetim stajala je na proveri karata; uzela mu je dokumente i odštampala mu boarding pass. “Prijatan let, gospodine Armstrong”, rekla je čoveku s aktovkom, čije se lice nalazilo skriveno iza tamnih naočara.
“Neil Armstrong, povest letenja”, Džeja Barbrija
Brajan Dafi (Brian Duffy), astronaut sa Spejs šatla koji je stajao pored Armstronga, nije uočio ni najmanji trzaj na licu ove mlade žene. Armstrong joj se učtivo zahvalio krenuvši na svoj avion. “Ništa joj nisam rekao”, priseća se Dafi. “A nije da nisam hteo da je obavestim koga je upravo srela!”
.
Ova pričica, korisna za uvid u Armstrongovu karakterističnu povučenost, rezervisanost i smernost, nalazi se pri kraju biografije koju je o ovom astronautu napisao Džej Barbri (Jay Barbree), s podnaslovom ‘Život kosmičkih letova’. Nakon Džeminija 8, naravno, Armstrong je komandovao Apolom 11 (Apollo 11), postavši prvi čovek koji je hodao po Mesecu. Njegov doskok s merdevina lunarnog modula na prašnjavu površinu našeg najbližeg suseda 21. jula 1969. – epohalan događaj za čovečanstvo koji je ovog jula navršio 45 godina – učinilo ga je najpoznatijim čovekom na zemlji, piše o ovoj knjizi Erika Vagner za list New Statesman.
Ali, kao što Barbrijeva knjiga potvrđuje, bila je to slava koju on nikad nije tražio. I odista, tokom svog života, Armstrong je očajnički činio sve kako bi je odbio. “U senci Meseca” (In the Shadow of the Moon) je izuzetan dokumentarni film iz 2007. u kojem su svi preživeli. Apollo astronauti ispričali su svoje priče, svojim rečima – svi osim Armstronga, koji se u njemu ne pojavljuje. Skoro da se uopšte nije pojavio ni u filmu Endrjua Smita ‘Mesečeva prašina’ (Moondust, 2005), svojevrsnoj kolektivnoj biografiji do tog trenutka preživelih astronauta koji su hodali Mesecom. Ali, Barbri, dopisnik koji se bavi kosmičkim istraživanjima za NBC News, jedini je novinar koji je pokrio sve astronaute koji su leteli do Meseca i hodali po njemu (24 astronauta je posetilo Mesec, od kojih je 12 po njemu hodalo; ovaj Zemljin satelit je najdalje dokle je čovek dosad otišao – ostali astronauti nalaze se na niskoj zemljinoj orbiti). Barbri je bio taj koji je prvi objavio priču o uzroku nesreće Spejs šatla Čelindžer 1986, zahvaljujući svojim vezama u NASA. Znao je Armstronga pet decenija i zvao ga je prijateljem; njegov doprinos bio je u tome što nam je svima ponudio pogled iznutra na američka kosmička istraživanja. Pa ipak, biti biograf takvog čoveka koji je bio i njegov prijatelj, nastavljajući da poštuje privatnost i nakon što je preminuo, nemoguća je kombinacija. Ovo nije kritička biografija: ovo je delo dostojno čistog divljenja.
Barbri je, međutim, uspeo da oslika Armstrongovu suštinu. Bio je pilot, jedan od najboljih koji su ikada leteli. Bio je čovek koji je naporno radio, uvek zarad nečeg boljeg. Upadljivo je to što je u poslednjoj godini svog života odobrio izuzetni intervju kojeg je s njim uradio – australijski revizor Aleks Mali (Alex Malley), predsednik u ‘Certified Practising Accountants Australia’ – koji je sugerisao kako je za dobijanje dozvole presudno možda bilo to što je i Armstrongov otac bio revizor. Armstrong je umanjio značaj svog “malog koraka za čoveka ali velikog za čovečanstvo” – njegove prve reči nakon što je zakoračio Mesecom. Po njegovom mišljenju, reči koje su najbolje izražavale ovo nesvakidašnje postignuće misije i vizije koje je zacrtao još predsednik Kenedi bile su: “Orao je sleteo” (“The eagle has landed”).
Barbri govori priče o ludoj Armstrongovoj hrabrosti sa dosta manje skromnosti nego što bi to uradio “tihi” – kako ga autor naziva. Njegovo obrazovanje na Perdju univerzitetu u Indijani – gde je studirao za inženjera kao stipendista Američke mornarice – prekinuo je Korejski rat. U ovom sukobu leteo je u 78 borbenih misija, od kojih se u jednoj katapultirao iz svog lovca Grumman F9F Panther. Posle ovog rata, radio je za Nacionalni savetodavni komitet za aeronautiku (koja je kasnije prerasla u NASA-u), pri vazduhoplovnoj bazi Edvards u Kalifornijskoj pustinji. Napravio je sedam letova u X-15, raketnom avionu koji je leteo na samoj ivici stratosfere i svemira, brzinom gotovo šest puta većom od zvuka (6500km/h). Imao je u sebi ono što je Tom Volf (Tom Wolfe) zvao “Prava stvar” (“The Right Stuff “). Iako je Armstrong bio ljubitelj Volfove knjige, odbacio ju je kao “strašnu istoriju”. “Šta si drugo mogao da očekuješ od nekog ko svemirskim letovima nikada nije bio bliže od svog penthausa na Menhetnu?”
Dobar prijatelj, kakav je bio s Armstrongom, Barbri ne zabada nos u Armstrongov razvod od svoje prve supruge, Dženet. S nežnošću piše o ćerki koju je ovaj bračni par imao, Karen, koja je 1962. umrla od inoperabilnog tumora na mozgu. Da li je Armstrong tog značajanog dana 1969. ostavio nešto od Karen na površini Meseca? Barbri nagoveštava takvu mogućnost, mada mu “tihi”, u krajnjoj liniji, ovo nije ni potvrdio niti demantovao.
Neka delikatna pitanja su u potpunosti izbegnuta. Verner fon Braun je “veliki raketni naučnik”, mada se njegova prošlost nikada ne pominje; Armstrongov veliki junak bio je Čarls Lindberg, “iako sam”, kako je rekao Barbriju, “bio svestan kontroverznog položaja koje je ovaj avijatičar preuzeo po određenim pitanjima. “Ako želite da znate šta bi ta pitanja bila, moraćete da pogledate na nekom drugom mestu, a ne u ovoj Barbrijevoj knjizi. Uzgred, ovo nije ‘stilizovana’ knjiga. Barbri voli da u njoj više puta uzvikne nešto tipa “WHAM!!!!! – eksplodirala je!!!” (katapultiranje iz lovca tokom rata u Koreji)… ili, kada je Armstrong stigao na Univerzitet Perdju, informiše nas kako je prvi čovek na Mesecu prokomentarisao: Bilo je dosta ‘koleginica’ u nategnutim uskim haljinama” (Mada smo uverenja kako je Nil susreo Dženet veoma rano i ponašao se uzorno). Rakete su u knjizi po pravilu “moćne”i uz dosta “potmule tutnjave i grmljavine”, gde “motori gore žestoko” a “plamena koplja sukljaju” odasvud.
Pa ipak, tako je to i bilo. Barbri se može upuštati u hiperbole ali ponekad, u određenim tačkama ove priče, prilično je teško izbeći ovakav stil. Priprema leta na Mesec, svemirska trka protiv Sovjeta… bilo je to izuzetno vreme; tako izuzetno da mnogi ljudi i dalje veruju kako je cela ova stvar bila prevara (Armstrong je uvek pobijao takve sulude ideje na jednostavan način: prosto bi bilo nemoguće da hiljade ljudi koji rade na Apolo programu čuvaju takvu tajnu). Čitajući Barbrijev opis Armstrongovog umešnog pilotiranja lunarnim modulom tokom sletanja – on ga je, za one koji nisu upućeni “u stvar”, spustio na površinu Meseca, dok je u tanku imao goriva preostalog za još samo 30 sekundi – a kada takvo šta pročitate – niz kičmu vam prostruje žmarci. Vidite? Samo jedna hiperbola može učiniti da se tako osećate.
Nakon povratka iz svemira, Armstrong je počeo da uči lekciju koju je prethodno naučio njegov junak, Čarls Lindberg, držeći se podalje od štampe i tereta slave. Neko vreme radio je kao administrator agencije NASA; Kasnije je postao profesor vazduhoplovnog inženjerstva na Univerzitetu u Sinsinatiju. Obožavao je svoju farmu koju je kupio u okolini Libana, Ohajo.
Njegov “život za letenje”, bio je život o kojem je sanjao. Rekao je Barbriju da ga nikada nije bilo strah, bez obzira na vrstu mašine koju je ‘izazivao’ na let s njim, i to ne samo zato što je bio uvek spreman da ide do granica svojih sposobnosti, ujedno imajući i zdrav respekt za sve ono što može krenuti naopako. U svojoj mladosti, kako je rekao, imao je problem sa snom o letenju, koji se prekida kada bi se našao u vazduhu. “Bez aviona. Bez krila. Lebdeći, kilometrima iznad tla, na nebu, i – dokle god bih uspevao da zadržim dah, opušten, držeći svoj strah zauzdan u sebi – ne bih pao”.
(iz knjige: Neil Armstrong: a Life of Flight , Jay Barbree, Thomas Dunne Books, 384pp, $27.99)