„Priča iz boce“ o intenzivnoj ljubavnoj vezi između NBA zvezda i grožđa “sa pozlatom” – najskupljih vina koje košarkaški asovi kupuju; afinitet za dobra, najbolja vina, znak prestiža, ili, naprosto, zato što je uz vino najlepše slaviti pobedu. Verzija ove priče pojavljuje se u Gold Rush-u (espnW), i u saradnji sa ESPN Magazinom.
Zašto su neka vina 15 a neka hiljadu i po dolara?
Bujica crnih šatl-autobusa pokušava da se probije zakrčenim putem, s oštrim prekidima vožnje i zastancima, prelazeći s asfalta na kilometrima neravne trotoare, kojima šoferi voze u pokušaju da se kotrljaju dalje, dok je jedna od dve trake zakrčena. Uspinju se do podnožja guste hrastove šume, koja svojim granjem zaklanja jutarnju svetlost. Signal mobilnog telefona nestaje. Konačno se pojavljuju metalne kapije, veliko „M“ u njenom središtu, i ubrzo iz autobusa počinju da ispadaju „Klivlendski kavaljeri“ (Cleveland Cavaliers, kraće i od milošte – „Cavs“). Oko 60 članova ove franšize okupilo se kraj stolova prekrivenih belim stolnjacima, sedeći na kori kedrovih oblica razbacanih po nevelikoj čistini. Usledila je zdravica šampanjcem Dom Pérignon iz 2006. godine. U blizini, posvuda oko imanja do kraja horizonta, nalazi se ugljenisana zemlja. Izgorela brda, prekrivena crnim ostacima stabala drveća, podsećanje na stihije od letos (požari su u Kaliforniji besneli dve godine zaredom, 2017. i 2018).
Ovo je Majakamas (Mayacamas), jedna od najslavnijih vinarija kalifornijske doline Napa (Napa Valley). Ovde nije svraćalo previše „Kevsa“, ali Lebron Džejms (LeBron James) svakako jeste, i on odmah prepoznaje mesto gde sada stoji, tu malu čistinu koja je nekada pripadala zgradi koje više nema.
Kada je došla, vatra je gutala sa zapada, hraneći se isušenim žbunjem i šikarom dok je jeziv, glasan i oštar zvuk nadiranja vatrene stihije zahvatao obronke kalifornijskih brda. Vetrovi su zbrisali obodne delove vinograda Majakamas, a intenzivna vrelina plamena je pretila uspavanoj lozi sa koje je grožđe ubrano tek koji dan uoči požara. Radnici su se evakuisali dok je plamen pretio vinariji; osoblje nije znalo šta će – ako ništa drugo – preživeti… oni ili čokoti. Kada su se nedeljama kasnije vratili, zatekli su kako se plamen probio do samog ruba tri glavne zgrade na imanju, dok su plameni jezici „ispekli“ njihove strane, ostavljajući duboke crne paleže pri temelju. Pričinjena je milionska šteta, a naplata od osiguranja morala je da sačeka još neko vreme – kada na proleće postane jasno šta od loze još uvek može pustiti lišće i imati rod, a šta je od čokota nepovratno oštećeno vatrom. Međutim, na neki čudan i neobjašnjiv način, požar je progutao samo jednu zgradu, dvospratnu vilu u italijanskom stilu od 460 kvadrata, koja se koristila za primanje posetilaca i ručavanje.
“To je čudo”, kaže pomoćnik vinara u Majakamasu, Brejden Albreht.
Napa: zgarište na mestu vinarije Mayacamas (Peter DaSilva/Polaris, 11okt 2017)
Od te oktobarske stihije, Mayacamas nije ugostio nijednu grupu vinskih entuzijasta. Nijednu – sve do danas (početak 2018), do ovog vedrog i reskog četvrtka krajem decembra 2017. – dva dana uoči Džejmsovog 33. rođendana – kada su Kavalirsi stigli u Napu u sredini sezone.
Organizatori poseta u Majakamasu su požurili da se pripreme za „kavaljere“, izvlačeći sa zgarišta spaljene ostatke u ogromnim kantama. Igrači su se, pošto su nazdravili šampanjcem, sada okupili pokraj rezervoara za fermentaciju (od nerđajućeg čelika a ne od drveta), pre no što se pomere do sledećih vrata gde je ulaz u prostranu dnevnu sobu, u kojoj ih na velikom masivnom stolu čekaju čaše šardonea iz 2015. i kabernea iz 2013. Raspoloženo i razigrano ispijaju više čaša vina. Džejms pokušava da iskuša novajliju, Sedija Osmana (Cedi Osman), koji, zajedno s ostalim novajlijama još uvek nije u vinu. “Popij me…” kaže mu Džejms, držeći čašu kraj Osmana, ali Osman odbija. “Njegov gubitak a ne moj”, rekao je Džejms kasnije. “Biće više za mene.”
Endi Erikson, glavni vinogradar u Majakamasu predstavlja šardone, opisujući koliko je ponosan što ovo „nije tipičan šardone iz doline Napa“, jer to ne može biti „kada je, kao ovaj, s puterastim notama u završnici“. Igrači pijuckaju dok ih pitaju za mišljenje. Bek u timu Kavalirsa, Džej Ar Smit (J. R. Smith), koji sedi na kauču do zida, podiže ruku. Šta mu pada na pamet dok ispija vino?
„Pa, baš je nekako poput putera“, kaže Smit, smešeći se. Smeh je odjeknuo iz svih uglova prostorije; Klasični J.R.
Igrači napokon silaze do podruma gde ih čekaju „postrojene“ hrastove bačve od po 1.200 galona (4.5 hiljade litara), napravljene još pre američke Prohibicije. U podrumu ih čekaju i čaše kabernea iz 2003. godine. Igrači „Kavalira“ borave u vinariji možda samo oko sat i po, ali dok im vinari korak po korak objašnjavaju kako nastaje vino, oni su dovoljno fokusirani da bi svojim domaćinima postavljali sijaset pitanja – o vinima proizvedenim na planinama i obroncima nasuprot onima od grožđa iz doline, koje su prakse najbolje za održavanje jednog dobrog vinskog podruma, koliko dugo određena vina ostaju u buradima do flaširanja, kako se rezervoari za fermentaciju čiste, zašto neka vina koštaju 15 a neka 1.500 dolara.
Niko ne postavlja ova pitanja (kao klivlendski košarkaši), pada na um Karisi Mondavi (Carissa Mondavi), vinogradarki koja pripada četvrtoj generaciji kompanije Continuum Estate i unuki kalifornijskog vinskog pionira Roberta Mondavija. Vinari vole kada njihovi gosti pokazuju radoznalost, kada posetioci istražuju dublje od nekih drugih. Ali, ovo sada – oseća da je sada „to nešto više“.
I evo, Mondavi već vidi krajnji ishod: NBA igrači su već po sebi „proizvod“ toliko neviđenih sati provedenih u usavršavanju toliko skrivenih detalja, što ih sve vodi na konačni trenutak, kada se lopta u prvoj sekundi baci u vazduh. Tako je i s vinom: napravljeno je u bezbrojnim varijantama – kombinaciji vremena i klime, tla, berbe, vrste rezervoara, bačvi i mešavina, delikatnoj alhemiji praktično „svega“ – sve dok se jednog dana iz boce ne izvuče plutani čep. Da bi i jedni i drugi zasjali – kako igrači tako i vino – potrebno je toliko posla i rada kojeg niko nikad neće imati prilike da vidi.
Bek Timbervulfsa Džimi Batler (Jimmy Buttler) putuje sa svojim vinskim koferom, onim kojeg je uzeo uoči Olimpijskih igara u Riju 2016. godine, noseći boce pino noara. Stiven Kari (Stephen Curry), ljubitelj Bordoa, izdvaja sat vremena za Napu da bi se relaksirao, iako bi želeo da je sve ovo s vinima započeo još pre devet godina, kada je stigao u Zalivsko područje, popularnu Bay Area (“Ne znam da li sam cenio ono što je sve vreme bilo pred mojim nogama, u mom dvorištu”, kaže Kari danas). Špic napadač „Voriors-a“ Kevin Durant još uvek procenjuje koja vina najbolje idu uz određenu hranu, i postojano pokazujući znatiželju o faktorima koji utiču na kvalitet vina – tlu i području na kojem se nalazi vinograd (teroir) – faktorima životne sredine. Ali on, u svakom slučaju, zna kakva je to stvar uz koju voli da se opusti, pogotovo posle utakmice: to je jedan bogatiji, puni ukus pino noara.
(Enofilija tj afinitet prema vinima polako ali sigurno hvata korene među vrhunskim košarkašima iz NBA lige – od jahting zabava nakon lupanja „banana“ na terenu, do timskih „zabranjenih“ poseta vinogradima. Foto: Dvejn Vejd)
Dvejn Vejd, bek u timu Majami Hit (Miami Heat) je svoju ljubav za vina počeo pre nekoliko godina uz čašu rizlinga, jedne večeri u restoranu „Prime 112“ u Majamiju… da bi danas bio u ljubavi sa kaberneom – i u partnerstvu s Napinim priznatim vinogradarima i njihov čuveni „Palmajer“ (Pahlmeyer), pokrenuvši sopstvenu etiketu „D Vade Cellars“, koja sadrži kupaž crvenih vina i kabernea sovinjon. Priča o ružici, vinu koje Dvejn Vejd ima u vidu u budućnosti.
Kris Pol je takođe započeo rizlingom pre nego što je, vremenom, prešao na crvena, a sada obožava pinot noir; sprijateljio se sa majstor-somelijeom od kojeg „kupi“ znanja i veštine, učestvujući u slepim degustacijama i obilazeći vinograde u vreme berbe. Tokom novembarske utakmice protiv Voriorsa 2015. godine, kada je Pol bio sa Klipersima, nosio je loptu na teren kad je nekome doviknuo: “Hej! Doneo si mi neko dobro vino?” Taj “neko” kome je dobacio pitanje bio je Huan Merkado (Juan Mercado), osnivač podruma „Realm“ u Napi.
A tu je onda i napadač Oklahoma Siti Tandera, Karmelo Entoni.
Entoni je takođe prošao „rizling-fazu“, nedugo nakon što ga je 2007. zaintrigirao svet vina, još dok je igrao za „Nagete“ (Nuggets). Njegov odmor će uskoro započeti u regionima bogatim vinom – širom sveta. Pošao bi u nabavku vrsnih buteljki u jednoj vinoteci u Sakramentu, uživajući u ranim berbama Dominus-a. Probao je čuveni Petrus (berba ’86), Bordo vredan hiljade dolara, i, po njegovim rečima, „više se nije moglo nazad“ – ali tada ga je jedan prijatelj nagovorio da pruži šansu i burgundcu (vinu iz Burgonje, vinske regije koja je najljući rival Bordou), pa je Entoni odmah bio zaintrigiran, i uskoro je „pao“ i na njih. Sada ove sorte vina „naseljavaju“ Entonijev specialni šestougaoni vinski kofer od kojeg se ne odvaja tokom svojih putovanja za vreme američkog košarkaškog prvenstva.
Carmelo Anthony (Foto: Shareif Ziyadat/Getty Images)
Kako je Entoni sve dublje „uranjao“ u vina, tako je otpočeo da se bavi slepim degustacijama, degustirajući grupe (hrana i odgovarajuća vina). Postajao je sve ponosniji na sebe jer je bivao u stanju da uparuje svaku sortu vina sa bilo kojim jelom. Izveštio se u prepoznavanju vinskih nota tokom degustacija naslepo, probajući vina iz bilo koje čaše. “Ako majstor-somelijer dobije maksimalnih 12 od 12”, izjavljuje Entoni misleći na degustacije, “želim da dobijem tri.” I tako je nastavio da istražuje, razvijajući nepce, sve do danas. Kaže ponosno i sa ogromnim osmehom: „Mogu vam dati tri“.
Danas, Entoni pravi osvrt na NBA lige i primećuje trend procvata strasti za dobrim vinima, ali priznaje da bi neke igrače mogla da zastraši prostranost i veličina vinskog kosmosa. „Morate naći svoja nepca“, propoveda Entoni (misleći da morate formirati sopstveni ukus i afinitete). “To je poput umetnosti. Kao što nisu svi u stanju da kupuju Baskijate i Rembrante, velike komade. Tako gledam na vino, morate shvatiti šta je to što vam se sviđa.”
Kada je 2011. godine prešao u „Nikse“ (Knicks), Entoni je u Njujorku počeo da posećuje i organizuje „večere sa dve flaše“ u društvu eksperata-zaljubljenika: one čije se vinske kolekcije izražavaju u milionima dolara. Ustaljeno je pravilo da se na ovakve večere donose vrhunske boce.
“Evo priče”, započinje Entoni, sedeći u vežbaonici Oklahoma Siti Tandersa jednog prohladnog decembarskog jutra. Priča kako je pre nekoliko godina, možda 2014. godine, prisustvovao večeri u domu jednog od najvećih kolekcionara na Istočnoj obali, zajedno sa još 80-ak drugih ljudi koji su usput bili i vrsni poznavaoci vina, i svi su bili zamoljeni da donesu svoju najbolju bocu. O moj bože, pomislio je Entoni. Ne želim da budem “onaj momak”. Jer, naime, dobro znam da će ti momci doći s bocama iz 50-ih, 60-ih, 70-ih. Zadreće „duboko u svoje podrume“, kako bi iz njih izneli toplinu. Ono što ga je tada pogodilo kao grom bio je – šampanjac. Uvek klasičan, uvek sigurna opklada. Tako je doneo Dom Pérignon, Brut Rosé upakovan u magnum (flaša od 1.5l), grožđe iz berbe s kraja 1990-ih.
Na kraju noći, odvijalo se takmičenje za izbor najbolje flaše. I? Entoni se sada osmehuje: te večeri je njegova boca šampanjca ušla među prve tri.
Poseta „Kavsa“ podrumu vinarije Mayacamas u Napi bila je posebno primećena jer su bili prva organizovana grupa koja je posetila ovu vinariju od kada su prošlogodišnji oktobarski požari uništili prostoriju za degustaciju vina (Foto: Mayacamas)
Glumica Gebrijel Vejd, koja je udata za Dvejna Vejda, seća se vremena pre samo nekoliko godina kada njen muž uopšte nije pio vino. Ali tada je ona krenula sa sopstvenom etiketom – „Vanilla Puddin“, kalifornijskom sortom šardonea – i poslovna šansa se ukazala. Vejd je još bio mlad i neiskusan u vinskoj priči, ali je verovao da bi relativno uskoro mogao ozbiljnije krenuti u tu priču, recimo, sa svojih 40 godina, nakon što se povuče.
Dogodilo se to mnogo pre. Leta 2014. je sedeo u hotelu Bardessono u Jountvilu, a društvo ispred njega su mu pravila tri crvena kupaža na bazi kabernea; svaki od ovih kupaža bio je Palmajerova specijalna mešavina, kreirana prema stilu kojeg je Vejd posebno zahtevao. Vejd je pio sva tri, ali u Goldilocks stilu, samo jedan je bio „onaj pravi“ – kupaž od 75% kabernea, 15% merloa, 7% kabernea frank, 2,5% petit verdot-a, 0,5% malbeka, koji sadrži note „tamne čokolade, sušenog duvana, kadulje i pite od borovnice“. Vejd se našao ozarenog lica dok je pio tu kombinaciju, da bi potom izjavio: „Osećam kao da sam konačno stigao (u svet vina). Sada imam svoje vino“.
Gebrijel Junion Union (Gabrielle Union), autorka memoara We’re Going to Need More Wine: Stories That Are Funny, Complicated, and True. „Kada su zaigrali u prvoj ligi… uz novi status došli su i nakit i automobili, životni stil nalik rok-zvezdama i, naravno, sve ono što uz to ide. Kako su postajali stariji i zasnivali svoje porodice, tako su se u njihovoj imovnoj karti našle kuće i sve očigledne vizuelne karakteristike bogatstva. A onda, dođe trenutak kada ljudi više nisu impresionirani vašim finansijskim portfeljem ili veličinom vaše kuće. Niko ne govori o kvadratnim metrima kuće. Niko ne govori o automobilima ili nakitu ili bilo čemu takvom. Priča se o tome ko bi na zajedničku večeru mogao doneti najbolju bocu vina.”