Gde su danas gorani, ferijalci i radioamateri?

Došao je rat sa svojim strahotama, a potom privatizacija sa svojim strahotama i sve što se smatra volonterstvom je postalo luksuz.

Društvena angažovanost u postindustrijskom periodu trpi zbog razvoja komunikacionih tehnologija, društvenih mreža i sve češće individualizacije. Vratimo li se nekoliko decenija unazad i tome dodamo tadašnji društveni okvir, teško ćemo uporediti značaj i ulogu izviđača, ferijalaca, gorana, vatrogasaca, radioamatera… I svih onih koji se bore da ne dožive sudbinu nekadašnjih učesnika omladinskih radnih akcija. Akcenat se stavlja na dobrovoljnost i besplatan angažman.

Nekada su radioamateri bili deo šire zajednice zaljubljenika u tehničke discipline organizovane kroz društva nazvana Narodna tehnika. Do izražaja su dolazili u kriznim situacijama, prirodnim katastrofama, te ratnom periodu sa snažnom humanitarnom ulogom. Današnjicu shvataju kao novi izazov, kojoj su prilagođeni.

„Radioamateri su pioniri u ovome što imamo. Većina stvari koja se danas koristi u komunikacijama, nastala je iz hobija. Radioamateri vole da eksperimentišu, konstruišu i testiraju, a posle se to komercijalizuje od strane pojedinaca ili kompanija. Društvene mreže su samo dodatak našem hobiju i ne mogu nas ugroziti. Daju nam širinu u svemu, iako to više nije ono što je bilo pre 30-40 godina“, objašnjava Mesud Fazlagić, predsednik Asocijacije radioamatera u Bosni i Hercegovini.

Pojašnjava da ova zemlja ima 4.000 licenciranih radioamatera, ali da deluju kao udruženja građana bez državne podrške. Kritikuje školske programe, koji tehničku kulturu svode na minimum, kroz izučavanje i finansiranje.

„Svedoci smo da u Bosni i Hercegovini bilo koja elementarna nepogoda uzrokuje probleme u komunikacijama. Tada ne radi GSM, internet pristup je usporen ili onemogućen, javne službe su neuvezane u sistem, jer deluju svaka za sebe. Država jedva može da misli o sebi. Ostali su nebitni, pa tako i mladi radioamateri i ostali koji na volonterskoj ili bilo kojoj drugoj osnovi unapređuju sistem i društvo, počinju da odlaze u svet. Bez obzira gde ti mladi i pametni ljudi živeli, oni će i dalje biti radioamateri, ali neće imati svoj lični pozivni znak sa prefiksom E7“, upozorava Fazlagić.

Crna Gora i Hrvatska

U Crnoj Gori je situacija drugačija.

„Zbog istorije i zbivanja na našim prostorima, radioamateri su i danas najviše prepoznatiljivi po ‘humanitarnim vezama’, kao neizostavni deo kriznih situacija usled elementarnih nepogoda. U tom pogledu, država ima veliko razumevanje i poštovanje, pa su u važećoj zakonskoj regulativi Crne Gore uvršteni kao jedna od specijalističkih službi sa kojima Direktorat za vanredne situacije, Ministarstvo odbrane i lokalne Službe zaštite i spašavanja imaju zaista dobru saradnju“, kaže Marko Tomašević, predsednik Mreže za afirmaciju radioamaterskog pokreta u Crnoj Gori.

Naglašava da ih ima nešto više od 300 sa važećom dozvolom izdatom od strane domaće regulatorne agencije, što je znatno manji broj u odnosu na predratni, pa čak i posleratni period.

„Upoređujući sa periodom od pre dvadesetak godina, kada se tražilo ‘mesto više’ na kursevima za radioamatere, danas je teško oformiti čak i manju grupu novih polaznika, a oni obično dolaze iz redova izviđača, planinara, vatrogasaca…“, zaključuje Tomašević.

I u Hrvatskoj država pozitivno gleda na razvoj radiotehnike i radiokomunikacija, pogotovo na rad sa decom i mladima.

„Hrvatski radioamaterski savez danas ima oko 1.500 članova radioamatera koji su organizovani u 90 radio-klubova, članica Saveza. Taj broj je mnogo manji nego što je bio pre devedesetih godina. Broj radioamaterki se menja, a isto tako i starosna struktura. Jedan deo članova koji je ranije prestao da se bavi radioamaterizmom zbog poslovnih i porodičnih obaveza se ponovno vraća u organizaciju“, objašnjava Željko Pilat, predsednik Hrvatskog radioamaterskog saveza.

U Hrvatskoj su radiokomunikacije na nacionalnom nivou deo osnovnoškolskog programa iz područja tehničke kulture. Osim što je važan rad s mladima, važno im je i celoživotno obrazovanje u području delovanja i podsticanju opštih društveno priznatih vrednosti.

Pozitivan pomak

Slično je i u Srbiji.

„Danas ima manje radioamatera nego pre raspada SFRJ, pre svega zbog stagnacije klubova, a zatim radi načina i tempa života i napretka tehnologije koja mladima čini manje privlačnim radioamaterske komunikacije, bar na prvi pogled. U celoj Srbiji ima oko 3.500 licenciranih radioamatera, od kojih je približno jedna trećina učlanjena u Savez radioamatera Srbije“, kaže sekretar Saveza Vaso Nastasić, navodeći da se država i društvo njih sete samo u vanrednim situacijama, pa nakon njihovog redovnog odaziva akcijama dobijaju tapšanje po ramenu. Pa ipak, sistem i ovde djeluje.

„Primetan je pozitivan pomak. U nekim lokalnim zajednicama, radioamateri su dobili pažnju i podršku za svoj rad, ali je to još uvek sporadično i lokalnog karaktera. Dobro je što su nedavno usvojena zakonska rešenja koja u nekoj meri prepoznaju radioamatere kao značajnu delatnost i predviđaju sistemsku podršku za njih. Videćemo u narednom periodu kako će se to realizovati“, zaključuje Nastasić.

Izviđači u regiji su zabeležili najznačajniji pad broja članova. U Hrvatskoj se izviđači koriste za razne volonterske akcije. Od humanitarnog rada do pošumljavanja na saniranim požarištima Dalmacije.

„Savez izviđača Hrvatske danas broji oko 3.500 članova. U poređenju s predratnim razdobljem, to je dosta manje, jer je 80-ih godina prošlog stoleća u Hrvatskoj bilo oko 40.000. Pa ipak, broj konstantno raste, pa se u zadnje dve godine osnivaju i nova udruženja u gradovima u kojima izviđači dugo nisu delovali. Možemo reći da je danas deci i mladima ponuđeno puno više sadržaja nego u pređašnjim vremenima, ali je danas i puno manji broj ljudi koji mogu (ili žele) da volontiraju“, poručuje Dan Špicer iz Saveza izviđača Hrvatske.

Sve manje akcija i pokreta gorana

Za pokrete gorana i njihove akcije pošumljavanja se sve manje čuje. Svoje meesto su prepustili preduzećima ili udruženjima „opšte prakse“ iz nevladinog sektora. Postalo je izazov ih pronaći i na internetu.

„Nekadašnji Savez gorana je bilo udruženje koje se redovno finansiralo iz budžeta SR BiH i Grada Sarajeva, a vršila su se masovna pošumljavanja u saradnji sa odgovornim šumarijama. Danas je pošumljavanja sve manje. Udruženje se ne finansira iz budžeta, a interes mladih i posebno prosvetnih radnika nije na zadovoljavajućem nivou. Poseban problem predstavlja nepostojanje federalnog zakona o šumama, već i dalje važe pojedinačni kantonalni, koji različito tretiraju pojedine oblasti, kao i ogromna površina koje je zagađena minsko-eksplozivnim sredstvima“, konstatuje Osman Delić, nekadašnji član Saveza gorana, a sada direktor Kantonalne javne ustanove za zaštićena prirodna područja Kantona Sarajevo, otklanjajući mogućnosti kampanjskog uspeha.

„U nevladinom sektoru je previše registrovanih nevladinih organizacija iz oblasti okoline, koje valjda za jedan dan čiste planetu i za jedan dan zasade milion sadnica (!?) Nadam se da će u eri sve većih klimatskih promena, društvo i pojedinci promeniti navike i doprineti aktivnostima na pošumljavanju kao nekada, kada smo imali parolu ‘od 7 pa do 77 – svi na pošumljavanje!'”

Zanemarljiv broj ferijalaca

Pod motom „Upoznaj domovinu da bi je više voleo“ i danas deluju ferijalci. Organizuju edukativne izlete i rade na edukaciji, razvoju kreativnosti, mobilnosti mladih, kao i organizovanog odmora dece i omladine.

„Ferijalni savez Sarajeva okuplja veliki broj volontera, mladih ljudi, kroz organizovanje edukativnih izleta za učenike osnovnih i srednjih škola i imamo nekoliko hiljada članova. Međutim, u poređenju sa predratnim periodom, kada se broj članova merio u desetinama hiljada, sadašnji broj je zanemarljiv. Treba ipak imati na umu da je Ferijalni savez bio jedna od četiri-pet glavnih omladinskih organizacija u bivšoj Jugoslaviji i da gotovo nema mladog čoveka iz tog perioda koji nije koristio usluge ferijalnog saveza, a samim tim bio i njegov član“, stava je Vanja Muhović, sekretar Ferijalnog saveza Sarajevo.

Sve manje volontera

U bh. entitetu Republika Srpska je Savez izviđača jedna od mnogobrojnijih omladinskih organizacija i jedan od osnivača Omladinskog foruma, krovnog tela svih omladinskih organizacija. Iako registrovana kao nevladina organizacija, usko sarađuje sa Ministarstvom sporta i omladine u entitetskoj vladi i saradnju ocenjuje uspešnom. Međutim, masovnost nije kao nekada.

„Na kraju prošle godine smo imali 688 članova. Problem je u tome što mladi kada završe školu i zaposle se, moraju da odustanu. Ne mogu učestvovati u akcijama. Nema više, kao nekada, slobodnih dana i beneficija za takve aktivnosti. I u samom rukovodstvu se kadar osipa. To mogu da rade samo oni koji su finansijski dovoljno nezavisni i oni koji rade po školama, pa imaju vremena na raspustima. Volonterstva je sve manje“, žali se Nobojša Ratković, načelnik Saveza izviđača RS-a.

Zaključke ovakvog stanja u društvima regije daje psiholog i analitičar Srđan Puhalo:

„Mi smo raskrstili sa socijalizmom i svime što on nosi još pre devedesetih. Došao je rat sa svojim strahotama, a potom privatizacija sa svojim strahotama. Ostalo je najgore od kapitalizma i sve što se smatra volonterskim radom je postalo luksuz. Nema više sistema koji podupire kolektivizam, ako nije usko nacionalni. Sada je sve dohodovni individualizam i to poprilično surov – meni i mojima.“

Al Jazeera

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.