Dugogodišnji hvalospevi na sopstveni račun i kićenje zvučnim titulama pre imaju za cilj da ih zaposleni sa statusom „svetih krava“ u firmi što bolje naplate; time oni nanovo zaposedaju i brane statusni položaj, uzgred – zadobijen bez nekog istinskog razloga. Ovo je fenomen koji teško da je neka nova stvar.
Svi smo mi nekada bili izloženi nekom takvom zgodno nakićenom „globalnom rukovodiocu pojedinačne i korporativne prodaje i koordinatoru i predsedniku izvršnih službi, Emea, Asean & UK; tu je i predsedavajući Upravnog odbora za usluge, prodaju i izvršni profil, BSC, MSC, MBA, GCSE(s)” dok smo, pritom, u sebi razmišljali: šta li je sad pa to, pobogu? Međutim, u današnjem svetu hiper-inflacije gromopucatelnih zvanja zaduvali su neki drugi vetrovi. I dok su se apsurdne poslovne titule u prošlosti pre svega ticale preteranog definisanja profesionalnih uloga – sve do bolno „detaljnih“ opisa – današnji trend je upravo suprotan. Što su nejasnije, besmislenije i mističnije – tim bolje.
Neko bi mogao sugerisati da je ovaj trend odraz sve uzavrelijeg i inovativnijeg korporativnog sektora kojim su korporacije oberučke prigrlile mlade ljude i slobodnjake, posebno u klasi izvršnih direktora. Ali, izgleda da to pre nagoveštava trend koji obespokojava: to je, naime, nedostatak korporativnog razumevanja za ono šta je danas istinska svrha jedne kompanije u društvu i na tržištu.
Možda je istina to da sa novim tehnologijama u paketu dolaze i novi načini rada; a novi načini rada zahtevaju nove vrste poslova; a te nove vrste poslova zahtevaju, sasvim logično, i – nove titule. U tome nema ničega zlokobnog ili izuzetnog. Pa ipak, današnja apstraktnost velikog broja zvučnih titula odraz su nedostatka sinergije i osećaja za naprednu ili naučnu utemeljenost. Ako ništa drugo, a ono paralela sa feudalno nastrojenom klasom koja je van dodira s realnošću, vladajućom klasom koja se sve donedavno prepuštala savetima mistika, proroka i proročanstava kojima se poriče stvarnost – umesto da se upravo tom realnošću konkretno pozabave.
Ako provedete samo par minuta na LinkedIn-u, dobićete nagoveštaj jednog trenda o kojem je ovde reč. Postoji 41 rezultat za “glavnog referenta za budućnost” (“chief future officer“), 44 za “glavnog službenika radosti”, 52 za “glavnog referenta za sreću”, 63 za “glavnog službenika za razmišljanje”, potom 170 rezultata za “glavnog službenika za vizije”, ili, recimo, 197 futurista i 354 futurologa. Ukoliko pređete na još apstraktnije titulare, otkrićete 6,158 „jevanđelista“ (evangelists, propovednici, jedna vrsta nabeđenih influensera samo „izuzetno moćnih u svojoj sugestivnosti), 15,145 „lidera u razmišljanju“ (“thought leaders”) i neverovatnih 245,167 „uticajnih“ („influenseri, influencers).
Šta se to, zapravo, događa? U potrazi za odgovorom, dobro mesto za početak je dolazak AOL-ovog samozvanog “digitalnog proroka” Šingija (pravo ime Dejvid Šing, David Shing) 2011. godine. Na površini, ova uloga podrazumevala je miks otkačenosti i tajanstvenosti, a sve to u kamernom i upečatljivom ambijentu konferencijskih sala.
Šingi je sada prepoznat i poznat zato što je, naprosto, Šingi. Nažalost, niko mlađi od 40 godina nije nešto značajno pametniji u vezi veštine poslovanja u AOL-u. Ali, s druge strane, ni povezivanje rasta korporativnog misticizma sa slabostima i stagnacijom nije baš sasvim pravedno. Na primer, Jeff Barr iz veb-servisa kompanije Amazon već skoro dve decenije ima ulogu neke vrste „jevanđeliste“ (tzv „propovednika“ koji propoveda veštinu poslovanja). U to vreme je Amazon i postao treća najveća korporacija na svetu. Ali, da li njegov uspeh opovrgava teoriju da je kićenje zvučnim titulama simptom jedne dublje krize značenja i svrhe u korporativnoj sferi?
Živimo u svetu u kojem investitori zahtevaju hiper-rast od potencijalnih „lepih želja“ tj korporativnih priča o uspehu. Razumljivo je da kompanije moraju da opravdaju svoje vanzemaljske ambicije. Jedan od načina da se to učini jeste negovanje ulizivačkih mistika koji su u stanju da pričaju čudne priče o dobrim stvarima koje je moguće učiniti, ako i kada se dostigne apsolutna moć. Kako, inače, možete sebi i drugima „prodati maglu“ nekim pričama o, recimo, ukupnoj tržišnoj dominaciji i monopolu?
Od Merlina do Raspućina, uloga „glavnog korporativnog mistika“ oduvek je bila da obezbedi opravdanje za potragu za najvećom silom, istovremeno stavljajući stvarnost u zapećak. Isto važi i za njihove korporativne naslednike danas. Opasnost dolazi od upadljivosti narativa ako i kada region ili populacija više ne podržavaju vaš plan o korporativnoj moći. Nedavno povlačenje Amazona iz Njujorka je dobra ilustracija za ovaj slučaj.
A u tome, zapravo, i jeste problem: nevoljne uloge ohrabruju nerazumno razmišljanje kojima se korporativni lideri i investitori odvraćaju od realnosti. Korporativni svet bi bio daleko bolji ukoliko bi postojala zanimanja tipa „glavnih službenika za kritičko mišljenje“, spremnih da najmoćnijim korporativnim donosiocima odluka govore istinu, a ne da je dalje šire. Nažalost, na LinkedInu nema takvih titula.